Član
- Učlanjen(a)
- 30.11.2011
- Poruka
- 1.872
Novi Sad: Otkriva dušu drveta u ikoni
Izvor: Novosti
Novosađanka Jelena Šijačić se bavi duborezom i pravi ikone u drvetu lipe. Po profesiji ekonomista, odustala od tog posla i posvetila se samo umetnosti.
OVO su „Časne verige“, jedna od najzahtevnijih ikona, naročito ako je radite u drvetu. Pa, dobro, računanje bilansa poslovanja ili fakturisanje prodate robe jeste jednostavniji posao, ali je i duša praznija, pa tome ne nameravam da se vraćam.
Ovako, dok beskrajno strpljivo oštrim dletima raznih širina i oblika običan komad lipovog drveta pretvara u raskošan reljef, govori Novosađanka Jelena Šijački. Po formalnom obrazovanju, ona je diplomirani ekonomista, ali je, doduše, posle dugog premišljanja, odlučila da tu diplomu sasvim arhivira i potpuno se posveti svojoj jedinoj pravoj ljubavi - duborezu.
Novosađanka Jelena Šijačić Foto: D. DOZET
- Nisam do te odluke došla lako, paralelno sam kao ekonomista radila u privatnim i državnim firmama i učila veštinu duboreza, da bih, najzad, shvatila da kancelarija ili šalter nisu mesta gde bih ja mogla da budem srećna - objašnjava sagovornica „Novosti“, inače jedna od retkih žena u Srbiji koje se bave duborezom.
U tajne svojevrsne ornamentike drveta ju je, nastavlja, u svom ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi, s kraja devedesetih uveo, nažalost pokojni, Momčilo Petrović, najbolji majstor kojeg je ikada imao Novi Sad.
- Za godinu i po, koliko sam s njim radila, napravila sam preko 20 kvadratnih metara duboreza, a oni koji se njime bave znaju koliko je to veliko - veli Jelena. - Istovremeno, učila sam istoriju umetnosti, veštinu crtanja i niz drugih, svakom duborescu izuzetno važnih stvari.
Sve dobro što čovek uradi u ma kom poslu spoj je, dodaje, prirodnog dara i tehničke veštine, a ono što je, uz to, definisalo njen put jeste i vera čijim se produbljivanjem u sebi bez prestanka bavi. Otuda se, posle početnog tematskog lutanja i traženja sopstvenog izraza, i posvetila isključivo izradi ikona.
BEKSTVO OD GRADSKE VREVE
ODLUKOM da se potpuno posveti duborezu, Jelena je, kaže, ostvarila samo prvi deo svog sna.
- Drugi je potpuno bekstvo iz gradske uzavrelosti, u neku apsolutnu tišinu koju sada mogu da postignem samo ponekad, tako što se, kada radim, zatvorim i isključim sve telefone - smeje se ona. - Da li će to biti negde u raskoši Fruške gore ili u okolini mog rodnog Srbobrana, videćemo.
- Ja se, zapravo, osećam kao neka vrsta alata koja nebesku energiju spaja sa energijom drveta, tog najprirodnijeg i najplemenitijeg materijala. Na lipi radim ne samo zato što je do nje lako doći, pošto je Fruška gora njen najveći rezervat u ovom delu Evrope, već i zato što je to slovensko sveto drvo, drvo u kojem je stanovala boginja proleća Vesna. Kao što je u hrastu stanovao Perun, bog groma.
Pošto je ekonomiju definitivno batalila, Jelena od duboreza naravno i živi. Skromno, jer se, veli, od umetnosti drugačije i ne može, ali joj zbog toga nije žao, naprotiv.
- Žao mi je, u stvari, što većina ljudi nema novca da kupi komade lepote koju pravim ne samo ja, nego i drugi umetnici - kaže. - Da nema poštara koji, i meni, stalno donose nekakve račune, ne bih nikome ništa ni naplaćivala. I tada bih bila najsrećnija.
SAMA OŠTRI DLETA
DVADESETAK dleta raznih oblika i širina sa kojima Jelena radi proizvod su austrijske firme „Dve trešnje“, jedne od dve-tri najprestižnije u svetu.
- Alat je izuzetno važan, a naziv je, razume se, simboličan, jer je trešnjino drvo za duborez jedno od najboljih - objašnjava ona. - Dleta, naravno, moraju da budu savršeno oštra, a oštrim ih sama, jer se i to radi na način potpuno drugačiji od oštrenja drugih alata.
Izvor: Novosti
Novosađanka Jelena Šijačić se bavi duborezom i pravi ikone u drvetu lipe. Po profesiji ekonomista, odustala od tog posla i posvetila se samo umetnosti.
OVO su „Časne verige“, jedna od najzahtevnijih ikona, naročito ako je radite u drvetu. Pa, dobro, računanje bilansa poslovanja ili fakturisanje prodate robe jeste jednostavniji posao, ali je i duša praznija, pa tome ne nameravam da se vraćam.
Ovako, dok beskrajno strpljivo oštrim dletima raznih širina i oblika običan komad lipovog drveta pretvara u raskošan reljef, govori Novosađanka Jelena Šijački. Po formalnom obrazovanju, ona je diplomirani ekonomista, ali je, doduše, posle dugog premišljanja, odlučila da tu diplomu sasvim arhivira i potpuno se posveti svojoj jedinoj pravoj ljubavi - duborezu.
Novosađanka Jelena Šijačić Foto: D. DOZET
- Nisam do te odluke došla lako, paralelno sam kao ekonomista radila u privatnim i državnim firmama i učila veštinu duboreza, da bih, najzad, shvatila da kancelarija ili šalter nisu mesta gde bih ja mogla da budem srećna - objašnjava sagovornica „Novosti“, inače jedna od retkih žena u Srbiji koje se bave duborezom.
U tajne svojevrsne ornamentike drveta ju je, nastavlja, u svom ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi, s kraja devedesetih uveo, nažalost pokojni, Momčilo Petrović, najbolji majstor kojeg je ikada imao Novi Sad.
- Za godinu i po, koliko sam s njim radila, napravila sam preko 20 kvadratnih metara duboreza, a oni koji se njime bave znaju koliko je to veliko - veli Jelena. - Istovremeno, učila sam istoriju umetnosti, veštinu crtanja i niz drugih, svakom duborescu izuzetno važnih stvari.
Sve dobro što čovek uradi u ma kom poslu spoj je, dodaje, prirodnog dara i tehničke veštine, a ono što je, uz to, definisalo njen put jeste i vera čijim se produbljivanjem u sebi bez prestanka bavi. Otuda se, posle početnog tematskog lutanja i traženja sopstvenog izraza, i posvetila isključivo izradi ikona.
BEKSTVO OD GRADSKE VREVE
ODLUKOM da se potpuno posveti duborezu, Jelena je, kaže, ostvarila samo prvi deo svog sna.
- Drugi je potpuno bekstvo iz gradske uzavrelosti, u neku apsolutnu tišinu koju sada mogu da postignem samo ponekad, tako što se, kada radim, zatvorim i isključim sve telefone - smeje se ona. - Da li će to biti negde u raskoši Fruške gore ili u okolini mog rodnog Srbobrana, videćemo.
- Ja se, zapravo, osećam kao neka vrsta alata koja nebesku energiju spaja sa energijom drveta, tog najprirodnijeg i najplemenitijeg materijala. Na lipi radim ne samo zato što je do nje lako doći, pošto je Fruška gora njen najveći rezervat u ovom delu Evrope, već i zato što je to slovensko sveto drvo, drvo u kojem je stanovala boginja proleća Vesna. Kao što je u hrastu stanovao Perun, bog groma.
Pošto je ekonomiju definitivno batalila, Jelena od duboreza naravno i živi. Skromno, jer se, veli, od umetnosti drugačije i ne može, ali joj zbog toga nije žao, naprotiv.
- Žao mi je, u stvari, što većina ljudi nema novca da kupi komade lepote koju pravim ne samo ja, nego i drugi umetnici - kaže. - Da nema poštara koji, i meni, stalno donose nekakve račune, ne bih nikome ništa ni naplaćivala. I tada bih bila najsrećnija.
SAMA OŠTRI DLETA
DVADESETAK dleta raznih oblika i širina sa kojima Jelena radi proizvod su austrijske firme „Dve trešnje“, jedne od dve-tri najprestižnije u svetu.
- Alat je izuzetno važan, a naziv je, razume se, simboličan, jer je trešnjino drvo za duborez jedno od najboljih - objašnjava ona. - Dleta, naravno, moraju da budu savršeno oštra, a oštrim ih sama, jer se i to radi na način potpuno drugačiji od oštrenja drugih alata.