- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.041
Домет савремене игре
Нови плесни терористи
Србија је, у последњих стотињак година, бележила скромне резултате у области игре која се „бунила“ против крутих правила класичног балета. Од 2000. године наовамо савремени плес полако излази са потпуне маргине и заузима важно место у нашем културном животу
Има једна сцена у „Симпсоновима“ када Хомер Симпсон одушевљено прима позив да оде на балет. Разлог зашто је Хомер, симбол искреног отпора обичног човека било каквом елитизму, одушевљен балетом открио се тренутак касније, када се испоставило да он под балетом подразумева групу хрчака који у циркусу возе некакве аутомобилчиће... Можда звучи чудно, али није искључено да може доћи дан када би Хомер Симпсон могао још једном бити у праву. Савремени плес је, као уметничка форма која се побунила против крутих правила класичног балета, настао још почетком 20. века, а до данас се развио у правцима о којима ни пионири ове уметности, вероватно, нису ни сањали.
Током последњих осам година на Београдском фестивалу игре гостовали су неки од најзначајнијих аутора и трупа светске плесне сцене као што су Јиржи Килијан, Матс Ек и Вејн Мекгрегор, а у Србији је активна мала али иновативна локална сцена коју чине, махом, млади кореографи и плесачи попут Далије Аћин, Анђелије Тодоровић и Исидоре Станишић. Ненавикла на несвакидашњу естетику оваквих аутора, београдска публика је полако почела да се привикава на то да понајбоље позоришне представе данас долазе управо са плесне сцене.
Добрих сто година након Исидоре Данкан, Рут Сент Денис и Марте Грејем, које су поставиле основе савременог плеса, данашња плесна сцена представља непрегледан извор увек нових и свежих идеја о покрету људског тела. Ако је Србија у последњих стотињак година бележила скромне, али часне примере укључивања у овај тренд, од 2000. године наовамо савремени плес полако излази са потпуне маргине и заузима важно место у културном животу Србије, које му и припада.
А шта све данас подразумевамо под тим термином?
„Савремени плес се шири на пуно страна“, каже за НИН Далија Аћин, тренутно најпознатија српска кореографкиња са међународном репутацијом. „Многе ствари се подразумевају под савременим плесом. Када је Жером Бел урадио представу у којој су плесали усисивач, тепих и фотеља, он је и даље био потписан као кореограф. Све то је легитимно, а зашто се и даље зове савремени плес, а не другачије, то је тема за дискусију.“
Попут многих других плесача и кореографа, и Далија Аћин је каријеру почела још као девојчица у балетској школи „Лујо Давичо“, код примабалерине Лидије Пилипенко. Убрзо је почела да увиђа да је занимају неке друге ствари, које су и даље уско повезане с плесом и кретањем тела. Нови свет пред њом се отворио на часовима савременог плеса код професорке Катарине Стојков Слијепчевић. Данас је најактивнија у оквиру Сервиса за савремени плес „Станица“, који уз „Истер театар“ и новоосновану плесну компанију „Битеф театра“ представља окосницу домаће ауторске плесне сцене.
„Битеф денс компанија“ посебно је освежење на нашој плесној сцени, јер представља досад најозбиљнији улазак ове уметничке форме у институционално позориште, ако се не рачуна неуспешно отварање плесног центра у Установи културе „Вук Караџић“, пре неколико година.
У Битеф театру су од оснивања одржане четири успешне премијере два домаћа и неколико страних кореографа – Исидоре Станишић („Параноја Шик“), Зорана Марковића и Маше Колар ( „Отело“), Гаја Вајцмана и Рони Хавер ( „Мириси цимета“) и Кјерсти Милер („Вољен“). Све ове продукције биле су изузетно добро посећене, а већина је гостовала по Србији и региону. У овом позоришту је започет и рад на две нове плесне представе „Кармен“ у кореографији Исидоре Станишић (премијера у јануару) и „Играле се делије“, коју раде словеначки кореографи Бранко Поточан и Матјаж Фарич.
„Овом премијером прославићемо, трећег марта, двадесет други рођендан Битеф театра“, каже за НИН Јелена Кајго, директорка Битеф театра, и сама бивша балерина и балетска критичарка. „Захваљујући овако богатој продукцији публика се навикава да долази у Битеф и гледа плесне представе, јер смо јој понудили заиста висок уметнички ниво, како у кореографском, тако и у извођачком сегменту“, каже Кајго.
Када је о посети и уметничком нивоу реч, Београдски фестивал игре (БФИ) заузима неприкосновено место на српској плесној сцени. Представе које могу да се виде на овој манифестацији не могу се видети више ни на Битефу, а камоли редовном репертоару београдских позоришта, често разапетих између булеварске површности и испразног интелектуализма. БФИ не трпи такве ствари; тамо гостују само највећи. Тамо су били сви од класика савременог плеса попут Килијана и Мориса Бежара до нових „плесних терориста“ попут Вејна Мек Грегора и Твајле Тарп. Међу њима је био и чудесни Шен Веи, кореограф отварања Олимпијаде у Пекингу, који је посетиоце Мадленијанума својим ванвременским представама пре неколико година оставио без текста.
Директорка овог фестивала Аја Јунг каже за НИН да аплаузи сведоче да је Београдски фестивал игре био потребан. „Пре тих аплауза, једини ослонац је био у интуицији и урођеној храбрости, подржаној од стране тек неколико пријатеља. Тако ни данас, након осам година, ништа није извесно. Ни финансијска изводљивост, ни било чија наклоност. За све се треба борити и увек изнова представљати. Када се фестивал заврши имаћемо бројке и сумираћемо утиске. До тада радимо, баш као да је први пут”, каже Аја Јунг, још једна бивша балерина, која је овим послом наставила да се бави и након завршетка плесачке каријере.
Ипак, у односу на друге актере плесне сцене у Србији, БФИ стоји врло добро. У свету савременог плеса у Србији, они су нека врста Егзита. Међутим, на много већи недостатак новца жале се и Јелена Кајго и Далија Аћин, а изговор за завртање славине увек је економска криза.
„У тренутку када ’Станица’ почиње доста озбиљно да се бави савременим плесом и када постаје партнер великим европским кућама, и када смо покренули врло значајан регионални програм ’Nomad Dance Academy’, ми добијамо све мању подршку“, каже Далија Аћин.
Она напомиње да је немогуће говорити о одржавању виталне сцене ако не постоји системска подршка државе. Подршка независној сцени је, према њеним речима, ове године готово потпуно изостала, због чега је угрожено и оно мало што је већ постигнуто.
„Испоставило сe да су сав тај труд, ентузијазам и улагање малтене пали у воду. Након три године озбиљног рада, ми смо ове године доведени у ситуацију да готово и да немамо програм. Зато не би требало да постоји нека врста изненађења када се сретнемо с великим светским продукцијама, па људи питају: ’Зашто наш плес није овакав?!’ Па, како да вам кажем, нико ти овде неће дати новац да радиш с двадесет људи. Постоји креативни потенцијал, али као и сваки креативни потенцијал, шта ћеш ти да радиш с биљком коју не заливаш? Она ће да угине“, каже Далија Аћин.
Јелена Кајго каже да Битеф театар средства добија од градских и републичких власти, али да се до новца тешко долази, јер су буџети смањени, а спонзори и донатори немотивисани да улажу у културу. „То се може решити тако што ће велики донатори добити пореске олакшице, или тако што ће институцијама културе бити укинута обавеза плаћања пореза на донације“, каже Јелена Кајго.
Милан Вукелић
Извор: НИН
Нови плесни терористи
Србија је, у последњих стотињак година, бележила скромне резултате у области игре која се „бунила“ против крутих правила класичног балета. Од 2000. године наовамо савремени плес полако излази са потпуне маргине и заузима важно место у нашем културном животу
Има једна сцена у „Симпсоновима“ када Хомер Симпсон одушевљено прима позив да оде на балет. Разлог зашто је Хомер, симбол искреног отпора обичног човека било каквом елитизму, одушевљен балетом открио се тренутак касније, када се испоставило да он под балетом подразумева групу хрчака који у циркусу возе некакве аутомобилчиће... Можда звучи чудно, али није искључено да може доћи дан када би Хомер Симпсон могао још једном бити у праву. Савремени плес је, као уметничка форма која се побунила против крутих правила класичног балета, настао још почетком 20. века, а до данас се развио у правцима о којима ни пионири ове уметности, вероватно, нису ни сањали.
Током последњих осам година на Београдском фестивалу игре гостовали су неки од најзначајнијих аутора и трупа светске плесне сцене као што су Јиржи Килијан, Матс Ек и Вејн Мекгрегор, а у Србији је активна мала али иновативна локална сцена коју чине, махом, млади кореографи и плесачи попут Далије Аћин, Анђелије Тодоровић и Исидоре Станишић. Ненавикла на несвакидашњу естетику оваквих аутора, београдска публика је полако почела да се привикава на то да понајбоље позоришне представе данас долазе управо са плесне сцене.
Добрих сто година након Исидоре Данкан, Рут Сент Денис и Марте Грејем, које су поставиле основе савременог плеса, данашња плесна сцена представља непрегледан извор увек нових и свежих идеја о покрету људског тела. Ако је Србија у последњих стотињак година бележила скромне, али часне примере укључивања у овај тренд, од 2000. године наовамо савремени плес полако излази са потпуне маргине и заузима важно место у културном животу Србије, које му и припада.
А шта све данас подразумевамо под тим термином?
„Савремени плес се шири на пуно страна“, каже за НИН Далија Аћин, тренутно најпознатија српска кореографкиња са међународном репутацијом. „Многе ствари се подразумевају под савременим плесом. Када је Жером Бел урадио представу у којој су плесали усисивач, тепих и фотеља, он је и даље био потписан као кореограф. Све то је легитимно, а зашто се и даље зове савремени плес, а не другачије, то је тема за дискусију.“
Попут многих других плесача и кореографа, и Далија Аћин је каријеру почела још као девојчица у балетској школи „Лујо Давичо“, код примабалерине Лидије Пилипенко. Убрзо је почела да увиђа да је занимају неке друге ствари, које су и даље уско повезане с плесом и кретањем тела. Нови свет пред њом се отворио на часовима савременог плеса код професорке Катарине Стојков Слијепчевић. Данас је најактивнија у оквиру Сервиса за савремени плес „Станица“, који уз „Истер театар“ и новоосновану плесну компанију „Битеф театра“ представља окосницу домаће ауторске плесне сцене.
„Битеф денс компанија“ посебно је освежење на нашој плесној сцени, јер представља досад најозбиљнији улазак ове уметничке форме у институционално позориште, ако се не рачуна неуспешно отварање плесног центра у Установи културе „Вук Караџић“, пре неколико година.
У Битеф театру су од оснивања одржане четири успешне премијере два домаћа и неколико страних кореографа – Исидоре Станишић („Параноја Шик“), Зорана Марковића и Маше Колар ( „Отело“), Гаја Вајцмана и Рони Хавер ( „Мириси цимета“) и Кјерсти Милер („Вољен“). Све ове продукције биле су изузетно добро посећене, а већина је гостовала по Србији и региону. У овом позоришту је започет и рад на две нове плесне представе „Кармен“ у кореографији Исидоре Станишић (премијера у јануару) и „Играле се делије“, коју раде словеначки кореографи Бранко Поточан и Матјаж Фарич.
„Овом премијером прославићемо, трећег марта, двадесет други рођендан Битеф театра“, каже за НИН Јелена Кајго, директорка Битеф театра, и сама бивша балерина и балетска критичарка. „Захваљујући овако богатој продукцији публика се навикава да долази у Битеф и гледа плесне представе, јер смо јој понудили заиста висок уметнички ниво, како у кореографском, тако и у извођачком сегменту“, каже Кајго.
Када је о посети и уметничком нивоу реч, Београдски фестивал игре (БФИ) заузима неприкосновено место на српској плесној сцени. Представе које могу да се виде на овој манифестацији не могу се видети више ни на Битефу, а камоли редовном репертоару београдских позоришта, често разапетих између булеварске површности и испразног интелектуализма. БФИ не трпи такве ствари; тамо гостују само највећи. Тамо су били сви од класика савременог плеса попут Килијана и Мориса Бежара до нових „плесних терориста“ попут Вејна Мек Грегора и Твајле Тарп. Међу њима је био и чудесни Шен Веи, кореограф отварања Олимпијаде у Пекингу, који је посетиоце Мадленијанума својим ванвременским представама пре неколико година оставио без текста.
Директорка овог фестивала Аја Јунг каже за НИН да аплаузи сведоче да је Београдски фестивал игре био потребан. „Пре тих аплауза, једини ослонац је био у интуицији и урођеној храбрости, подржаној од стране тек неколико пријатеља. Тако ни данас, након осам година, ништа није извесно. Ни финансијска изводљивост, ни било чија наклоност. За све се треба борити и увек изнова представљати. Када се фестивал заврши имаћемо бројке и сумираћемо утиске. До тада радимо, баш као да је први пут”, каже Аја Јунг, још једна бивша балерина, која је овим послом наставила да се бави и након завршетка плесачке каријере.
Ипак, у односу на друге актере плесне сцене у Србији, БФИ стоји врло добро. У свету савременог плеса у Србији, они су нека врста Егзита. Међутим, на много већи недостатак новца жале се и Јелена Кајго и Далија Аћин, а изговор за завртање славине увек је економска криза.
„У тренутку када ’Станица’ почиње доста озбиљно да се бави савременим плесом и када постаје партнер великим европским кућама, и када смо покренули врло значајан регионални програм ’Nomad Dance Academy’, ми добијамо све мању подршку“, каже Далија Аћин.
Она напомиње да је немогуће говорити о одржавању виталне сцене ако не постоји системска подршка државе. Подршка независној сцени је, према њеним речима, ове године готово потпуно изостала, због чега је угрожено и оно мало што је већ постигнуто.
„Испоставило сe да су сав тај труд, ентузијазам и улагање малтене пали у воду. Након три године озбиљног рада, ми смо ове године доведени у ситуацију да готово и да немамо програм. Зато не би требало да постоји нека врста изненађења када се сретнемо с великим светским продукцијама, па људи питају: ’Зашто наш плес није овакав?!’ Па, како да вам кажем, нико ти овде неће дати новац да радиш с двадесет људи. Постоји креативни потенцијал, али као и сваки креативни потенцијал, шта ћеш ти да радиш с биљком коју не заливаш? Она ће да угине“, каже Далија Аћин.
Јелена Кајго каже да Битеф театар средства добија од градских и републичких власти, али да се до новца тешко долази, јер су буџети смањени, а спонзори и донатори немотивисани да улажу у културу. „То се може решити тако што ће велики донатори добити пореске олакшице, или тако што ће институцијама културе бити укинута обавеза плаћања пореза на донације“, каже Јелена Кајго.
Милан Вукелић
Извор: НИН