- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.041
Нови Макондо Гарсије Маркеса
Мало, мало, аутор романа „Сто година самоће” сврати и до свог вршњака Фидела Кастра са којим другује већ скоро пола века, али са њим не разговара о судбини револуције, већ, као и са Шакиром, о... уметности
Габријел Гарсија Маркес на прослави рођендана Карлоса Фуентеса, 2008.године (фото АФП)
Он је свакако једини нобеловац на свету који је у стању да засени такву мегазвезду каква је Шакира, и то на њеном сопственом урнебесном спектаклу. Уморна од наступа пред више хиљада људи, колумбијска дива морала је пред медијима да се исповеди о разлозима због којих је концерту присуствовао њен сународник Габријел Гарсија Маркес (83).
„Гарсија Маркес је мој пријатељ, често разговарамо о музици Латинске Америке, социјалним проблемима, сиромаштву, уметности... Почаствована сам што је са супругом нашао времена да дође да ме чује, рекла је Шакира. Аутор најлепшег романа икад написаног на шпанском језику, како за „Сто година самоће” кажу многи меродавни књижевни сладокусци, није никакав џет-сетер или женски срцеломац, али одувек је склон загонетним пријатељствима.
Када је пре два месеца у Сијудад Мексику промовисана његова нова књига, он је ишао код најбогатијег човека на свету Карлоса Слима који је женио сина. Мало, мало, па сврати и до свог вршњака Фидела Кастра са којим другује већ скоро пола века, али са њим не разговара о судбини револуције, већ, као и са Шакиром, о... уметности. Слична литерарна жица спаја га и са Билом Клинтоном, нема података да се икад срео са актуелним председником САД Бараком Обамом, али са некадашњим интимним пријатељем, овогодишњим добитником Нобелове награде перуанским писцем Мариом Варгасом Љосом, није се видео још откако му је овај завалио ћушку далеке 1976. године после премијере филма о Андима у Сијудад Мексику. Требало је да се ова свађа изглади пре неколико месеци.
Посредством једног заједничког познаника са Маркесовом супругом договорено је да се два нобеловца нађу на ручку и да окончају тридесетпетогодишње ћутање. Одустао је Марио Варгас Љоса. Наводно је рекао да би такав сусрет био „изнуђен и површан”. Морао је зато почетком децембра у Стокхолму, када се најзад и он докопао Нобелове медаље (више од четврт века после Гарсије Маркеса), да истрпи питања о овом чувеном списатељском нокауту. Није се дао: „Нека то остане нашим биографима да истражују.”
И баш када се причало да Варгас Љосин вечити ривал више није у стању да напише ни ретка, промовисана је нова књига Гарсије Маркеса. Истина, ту су сабрани јавни наступи колумбијског писца који се грозио формалних говоранција. Али Габо је, како се сазнаје од издавачке куће Мондадори, за штампу брижљиво приредио своје вербалне наступе (први када је као седамнаестогодишњак у Лицеју за дечаке у Зикапири изабран да се опрости од годину дана старијих матураната и, за сада, последњи у монументалном конгресном центру у Картагени пред хиљаду и пет стотина одабраних званица међу којима су били Бил Клинтон, тадашњи председник Колумбије Алваро Урибе, шпански краљ Хуан Карлос...), смишљао наслов, да би се најзад одлучио за онај отргнут из његовог адолесцентског првенца. „Немам намеру да држим говор”, појавило се у књижарама у исто време када и нови роман Варгаса Љосе „Келтски сан”. У укориченом издању двојица латиноамеричких великана су један уз другог: у најтежим временима за штампану реч, они, ироније ли, здружено доприносе промету у књижарама.
Између првог и последњег говора Гарсије Маркеса у невеликој едицији, чије су корице у последњи тренутак на ауторов захтев промењене, па је уместо колибрија стављена слика папагаја, стоји 60 година писања и само двадесетак јавних наступа. Гарсија Маркес је са страшћу и духом говорио о Латинској Америци, новинарству као „најлепшој професији на свету”, пријатељима... Писање описује као „једини посао који постаје све тежи, што се више и дуже њиме човек бави”, док младим новинарима саветује да се не уздају у магнетофон, већ да много више користе лично памћење.
На академском скупу у Сакатеци (Мексико), језикословци су на нож дочекали његов захтев да се „ортографија, као вечита тортура, најзад пензионише”. Тражио је да се у складу са фонетиком из правописа избаци, на пример, „глуво Х” на почетку речи. Да је тада дошло до договора о фонетском правопису (какав постоји у нашем језику захваљујући Вуку Караџићу) и да је Х које се не чује отерано у пензију, вероватно ни наши високи представници министарства спољних послова не би венецуеланског председника упорно називали погрешним именом Хуго Чавес (Hugo Chavez). Какав год да је, он је Уго.
„Зашто са толико сумњичавости гледате на наше тегобне покушаје да променимо друштво кад нам без икакве резерве одајете признање за оригиналност у књижевном стваралаштву”, питао је у беседи приликом примања Нобелове награде. Често је, говорећи о Латинској Америци, цитирао Симона Боливара: „Ми смо само делић човечанства, али први у свету у креативној маштовитости.” Његова забринутост за Зелени континент огледа се и кад говори о диктатурама, нарко-трафикантском бизнису и екологији. Али и о образовању као оружју у борби против социјалне дискриминације: „Сиромаштво и неправда нису нам оставили много времена да асимилирамо лекције из прошлости нити да мислимо на будућност.”
И шта даље после ове књиге у којој нема Маконда, тог далеког фантастичног села које је захваљујући универзалном дару Гарсије Маркеса изашло из своје вековне усамљености? Књига, слажу се сви поклоници латиноамеричког литерарног бума, пружа драгоцени увид у ток мисли колумбијског писца. Ускоро ће из штампе изаћи збирка новинарских текстова Гарсије Маркеса, од почетничких до оних озбиљнијих, писаних у зрелим годинама. А када буде довољно исклесао роман који пише већ годинама, у књижарама ће осванути „Видимо се у августу”. Један лик из овог необјављеног рукописа никако да оживи на онај прави начин Гарсије Маркеса. То све време мучи писца за кога кажу да је створио прво глобално штиво још од времена Библије.
Много пута је Гарсија Маркес демантовао приче о себи. Једном се показала нетачном вест да је умро. Потом је победио рак. Сада су неки измислили да је оболео од Алцхајмера. Јавила се његова супруга Мерседес која тврди да су отишли на шестомесечни одмор у Картахену као и сваке године. Видимо се у августу, поручује и она. Колумбијске власти су ових дана решиле да помогну превод „Сто година самоће” на вајуунаики, језик индијанског преколумбовског народа Вајуу који живи на граници са Венецуелом. Тако ће на свом језику моћи да читају и они из чијег се фантастичног универзума Макондо винуо у свет. Превод ће, буду ли се скратиле бирократске процедуре и пословична спорост, стићи негде на јесен, баш у време када остатак света очекује новог фантастичног Гарсију Маркеса.
Зорана Шуваковић
Објављено: 02.01.2011.
Извор: Политика
Мало, мало, аутор романа „Сто година самоће” сврати и до свог вршњака Фидела Кастра са којим другује већ скоро пола века, али са њим не разговара о судбини револуције, већ, као и са Шакиром, о... уметности
Габријел Гарсија Маркес на прослави рођендана Карлоса Фуентеса, 2008.године (фото АФП)
Он је свакако једини нобеловац на свету који је у стању да засени такву мегазвезду каква је Шакира, и то на њеном сопственом урнебесном спектаклу. Уморна од наступа пред више хиљада људи, колумбијска дива морала је пред медијима да се исповеди о разлозима због којих је концерту присуствовао њен сународник Габријел Гарсија Маркес (83).
„Гарсија Маркес је мој пријатељ, често разговарамо о музици Латинске Америке, социјалним проблемима, сиромаштву, уметности... Почаствована сам што је са супругом нашао времена да дође да ме чује, рекла је Шакира. Аутор најлепшег романа икад написаног на шпанском језику, како за „Сто година самоће” кажу многи меродавни књижевни сладокусци, није никакав џет-сетер или женски срцеломац, али одувек је склон загонетним пријатељствима.
Када је пре два месеца у Сијудад Мексику промовисана његова нова књига, он је ишао код најбогатијег човека на свету Карлоса Слима који је женио сина. Мало, мало, па сврати и до свог вршњака Фидела Кастра са којим другује већ скоро пола века, али са њим не разговара о судбини револуције, већ, као и са Шакиром, о... уметности. Слична литерарна жица спаја га и са Билом Клинтоном, нема података да се икад срео са актуелним председником САД Бараком Обамом, али са некадашњим интимним пријатељем, овогодишњим добитником Нобелове награде перуанским писцем Мариом Варгасом Љосом, није се видео још откако му је овај завалио ћушку далеке 1976. године после премијере филма о Андима у Сијудад Мексику. Требало је да се ова свађа изглади пре неколико месеци.
Посредством једног заједничког познаника са Маркесовом супругом договорено је да се два нобеловца нађу на ручку и да окончају тридесетпетогодишње ћутање. Одустао је Марио Варгас Љоса. Наводно је рекао да би такав сусрет био „изнуђен и површан”. Морао је зато почетком децембра у Стокхолму, када се најзад и он докопао Нобелове медаље (више од четврт века после Гарсије Маркеса), да истрпи питања о овом чувеном списатељском нокауту. Није се дао: „Нека то остане нашим биографима да истражују.”
И баш када се причало да Варгас Љосин вечити ривал више није у стању да напише ни ретка, промовисана је нова књига Гарсије Маркеса. Истина, ту су сабрани јавни наступи колумбијског писца који се грозио формалних говоранција. Али Габо је, како се сазнаје од издавачке куће Мондадори, за штампу брижљиво приредио своје вербалне наступе (први када је као седамнаестогодишњак у Лицеју за дечаке у Зикапири изабран да се опрости од годину дана старијих матураната и, за сада, последњи у монументалном конгресном центру у Картагени пред хиљаду и пет стотина одабраних званица међу којима су били Бил Клинтон, тадашњи председник Колумбије Алваро Урибе, шпански краљ Хуан Карлос...), смишљао наслов, да би се најзад одлучио за онај отргнут из његовог адолесцентског првенца. „Немам намеру да држим говор”, појавило се у књижарама у исто време када и нови роман Варгаса Љосе „Келтски сан”. У укориченом издању двојица латиноамеричких великана су један уз другог: у најтежим временима за штампану реч, они, ироније ли, здружено доприносе промету у књижарама.
Између првог и последњег говора Гарсије Маркеса у невеликој едицији, чије су корице у последњи тренутак на ауторов захтев промењене, па је уместо колибрија стављена слика папагаја, стоји 60 година писања и само двадесетак јавних наступа. Гарсија Маркес је са страшћу и духом говорио о Латинској Америци, новинарству као „најлепшој професији на свету”, пријатељима... Писање описује као „једини посао који постаје све тежи, што се више и дуже њиме човек бави”, док младим новинарима саветује да се не уздају у магнетофон, већ да много више користе лично памћење.
На академском скупу у Сакатеци (Мексико), језикословци су на нож дочекали његов захтев да се „ортографија, као вечита тортура, најзад пензионише”. Тражио је да се у складу са фонетиком из правописа избаци, на пример, „глуво Х” на почетку речи. Да је тада дошло до договора о фонетском правопису (какав постоји у нашем језику захваљујући Вуку Караџићу) и да је Х које се не чује отерано у пензију, вероватно ни наши високи представници министарства спољних послова не би венецуеланског председника упорно називали погрешним именом Хуго Чавес (Hugo Chavez). Какав год да је, он је Уго.
„Зашто са толико сумњичавости гледате на наше тегобне покушаје да променимо друштво кад нам без икакве резерве одајете признање за оригиналност у књижевном стваралаштву”, питао је у беседи приликом примања Нобелове награде. Често је, говорећи о Латинској Америци, цитирао Симона Боливара: „Ми смо само делић човечанства, али први у свету у креативној маштовитости.” Његова забринутост за Зелени континент огледа се и кад говори о диктатурама, нарко-трафикантском бизнису и екологији. Али и о образовању као оружју у борби против социјалне дискриминације: „Сиромаштво и неправда нису нам оставили много времена да асимилирамо лекције из прошлости нити да мислимо на будућност.”
И шта даље после ове књиге у којој нема Маконда, тог далеког фантастичног села које је захваљујући универзалном дару Гарсије Маркеса изашло из своје вековне усамљености? Књига, слажу се сви поклоници латиноамеричког литерарног бума, пружа драгоцени увид у ток мисли колумбијског писца. Ускоро ће из штампе изаћи збирка новинарских текстова Гарсије Маркеса, од почетничких до оних озбиљнијих, писаних у зрелим годинама. А када буде довољно исклесао роман који пише већ годинама, у књижарама ће осванути „Видимо се у августу”. Један лик из овог необјављеног рукописа никако да оживи на онај прави начин Гарсије Маркеса. То све време мучи писца за кога кажу да је створио прво глобално штиво још од времена Библије.
Много пута је Гарсија Маркес демантовао приче о себи. Једном се показала нетачном вест да је умро. Потом је победио рак. Сада су неки измислили да је оболео од Алцхајмера. Јавила се његова супруга Мерседес која тврди да су отишли на шестомесечни одмор у Картахену као и сваке године. Видимо се у августу, поручује и она. Колумбијске власти су ових дана решиле да помогну превод „Сто година самоће” на вајуунаики, језик индијанског преколумбовског народа Вајуу који живи на граници са Венецуелом. Тако ће на свом језику моћи да читају и они из чијег се фантастичног универзума Макондо винуо у свет. Превод ће, буду ли се скратиле бирократске процедуре и пословична спорост, стићи негде на јесен, баш у време када остатак света очекује новог фантастичног Гарсију Маркеса.
Зорана Шуваковић
Објављено: 02.01.2011.
Извор: Политика