Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Novi Isus u gradu Sunca
Sergeju Toropu, bivšem sibirskom saobraćajcu, javila se vizija da povede narod u šumu i tamo osnuje Novi Jerusalim. Njegovim putem je krenulo više od pet hiljada vernika, a neobično selo obilaze i turisti iz svih delova sveta.
Prošlo je osamdeset godina otkako je u središtu sibirskih šuma pronađena grupa ljudi koja nikada nije čula za Lenjina, niti revoluciju. Dvadesetih godina prošlog veka ovde je sproveden neobičan eksperiment „industrijske države". Jednom Holanđaninu, članu Komunističke internacionale, omogućeno je da u Sibiru osnuju lanac rudnika. Lično je Lenjin odobrio širok sistem autonomije nalik nezavisnoj državi. Holanđanin je sa sobom doneo evropsku tehnologiju i razvio društvo zasnovano na teškom radu, ali i na demokratskom odlučivanju, gde je svaki radnik imao pravo da lično upravniku rudnika izloži svoje zamerke ili ideje.
U toku velike ekonomske krize, ovo mesto je postalo prava Meka za radnike iz celog sveta, pa je bilo i puno onih koji su iz SAD emigrirali u Rusiju ne bi li našli bolji posao i „obećanu zemlju". Nažalost, raj je trajao svega nekoliko godina, jer Staljin nije bio ljubitelj ni demokratije, ni stranaca, pa su uskoro i jedni i drugi napustili Sibir na neodređeno vreme. Ipak, tragovi njihovog boravka nisu izbrisani. Nizovi fabričkih dimnjaka, dim i vatra iz gasne stanice mnoge će podsetiti na scene iz nekog horora, ali se pred ovom neobičnom panoramom i danas mladi venčavaju, a samo mesto služi za romantična okupljanja i orijentaciju po gradu.
Posle posete ostacima tog rudnika u Kemerovskoj oblasti, uputio sam se u krasnojarski kraj, gde jedna još čudnija družina trenutno živi izolovana od sveta.
„
Zaustavi policajac vozača koji je prekoračio brzinu i kaže: Ja sam Isus Hrist lično, iz specijalne jedinice saobraćajne policije, direktno sa neba. Kazna za Vaš prekršaj je 300 Ave Marija i 400 Očenaša."
Meštani sela Kuragino, duboko u Sibiru, na stotine, pa čak i hiljade kilometara daleko od bilo kog grada, ispričali su mi ovu pošalicu, uz prenaglašen smeh ispunjen ironijom, koju samo istina može da ima u sebi. Naime, 1991. godine, u vreme komunističkog smaka sveta, gde drugde nego u sovjetskoj saobraćajnoj policiji našao se - Isus Hrist lično! Sergej Torop, sibirski saobraćajac, dobio je nenadano viziju u svojoj tridesetoj godini da povede narod u šumu i tamo osnuje gradove i sela („Novi Jerusalim"), kao sin božji, koji je ponovo sišao na zemlju.
Batine kolega nisu vredele ili, kako govore zlonamernici, nisu bile dovoljne. Pod imenom Vizarion Isus vremenom je stekao priličan broj vernika, propovedajući po celoj Rusiji, ali i po drugim zemljama. Natrag u Sibir se uputio 1995. godine, da pronađe mesto za svoj „grad Sunca".
Našao ga je među prirodom sličnom nebesima, na jezeru Tibarkul, što na jeziku drevnih naroda koji su ovde živeli znači božje mesto. Duboko u neprohodnoj sibirskoj tajgi poveo je sa sobom čak 5.000 ljudi! Nemoguće je opisati divljinu koji su ovi ljudi rukama i sa krajnje primitivnim tehničkim sredstvima raskrčili. Izgradili su 40 sela i žive neobičnim životom, već godinama klanjajući se Vizarionu, tj. Isusu Hristu svaki dan.
Toliko sam nedođija u ovoj Rusiji obišao da mi se učinilo sasvim normalnim da i u ovu zađem. Da vidim društvo znatno drugačije od našeg i da ga proučim za svoju dušu, a možda kasnije taj materijal i pretvorim u naučni rad. Isus Hrist pre svega ne želi da bude zavisan od bilo koje države. Zato njegova naselja koriste solarnu energiju ili energiju vetra za proizvodnju struje.
Njegovi podanici hranu gaje sami. Strogi vegetarijanci, ne koriste ništa što je životinjskog porekla, pa čak ni mleko. Pravoslavni starosedeoci, stotinak kilometara od današnjeg grada Sunca, rekli su mi da su u početku svi Vizarionci bili ispijeni, a smrtnost dece je bila velika.
Takođe su mi pričali kako su ih viđali da se usred zime, na minus 40, šetaju bez šubara na glavama i skoro goli. Međutim, Vizarionci kažu da kada nosiš Isusa u sebi, on ti daje energiju, natprirodne muke se prevazilaze bez problema i nije problematično nositi stotine kilograma teška zvona uz brdo po blatu i kroz šumu i jaruge, kada te na vrhu brda lično dočekuje Isus.
Isus je pre 2.000 godina dao samo deset zapovesti. Novi Isus je dao 62 - zar već to ne govori u prilog istini?, rekli su mi domaćini, dajući mi na poklon knjigu novih zapovesti. „Zavet" je prilično dug, kao pravi članovi zakona, sa stavovima i podstavovima. Podnaslov novog zaveta bi mogao da bude „10.000 zašto, 10.000 zato", odnosno kao izabran skup Isusovih odgovora na pitanja vernika.
Vizarionci smatraju pušenje i alkohol najvećim grehom. Vole prirodu i žive životom seljaka 19. veka, često se tako i oblače. Traktore ne vole ni najmanje, a konje obožavaju.
Novi Isus je došao da objedini sve religije, tako da ovi vrli hrišćani veruju u reinkarnaciju, baš kao i u kalendar Maja, koji se završava 2012. godine - godine velikih promena za planetu. U svakom slučaju, kada god dođe očekivani smak sveta, oni su spremni. Muškarcima je dozvoljeno da imaju dve žene, a kako su mi sa sarkazmom rekli lokalni pravoslavci, tu su i mali Isusići, odnosno sam Vizarion ih ima dvoje. Novi prijatelji su me pozvali da im se pridružim na liturgiji koja se svodi na neka četiri kilometra pešačenja uzbrdo iz grada Sunca do hrama u izgradnji i mesta gde Isus trenutno živi. Odatle se pruža neverovatan pogled na sam grad, beskrajne šume okolo i božanski plavo jezero Tiberkul.
Na putu se povorka četiri puta zaustavlja, a na vrhu sveštenik sa pevačima peva kratke melodične molitve. Kulminacija liturgije nastupa kada povorka stigne do vrha brda na posebnom drvenom oltaru gde se, između ostalog, sprovodi i ritual sečenja svetog hleba, koji se kasnije deli vernicima. Zatim sledi najbitniji deo ceremonije, upoznavanje Isusa. On sedi na uzvišenju od kamena, malo udaljen od vernika i pod velikim belim suncobranom. Obučen je u belu togu, baš kao pre 2.000 godina.
Svi smo klečali pred njim ničice. U jednom momentu, Isus čvrsto sklapa oči i tada su i svi drugi dužni da sklope oči, pokušavajući da na nekom drugom nivou direktno uspostave vezu sa njihovim vođom. To traje desetak minuta, a zatim sledi 45 minuta za najraznovrsnija pitanja i odgovore, od onih tipa da li ću naći svog princa na belom konju (jedna devojka je uputila pitanje sa tom konotacijom, a Isusov odgovor je bio jasan: „jok, more") do pitanja koja se tiču lične nesigurnosti, manjka vere i slično.
Bio sam atrakcija, jer sam prvi Srbin koji je došao u posetu. Iza mojih leđa sam često čuo šuškanje: „Došao Srbin!". Isus Hrist je pre nekog vremena gostovao u Sofiji i odande je za njim pošlo u sibirske šume čak 22 Bugara! Pokušali su da mu srede i gostovanje u Beogradu ili Novom Sadu, ali nije uspelo. Za sada. Novi Isus je inače umetnik.
Gledajući reprodukcije njegovih slika u hramovima, zaključio sam da je nadaren. Po fotografijama iz mladosti vidim da je sa teretom sudbe božjeg sina došao i koji kilogram viška.
U svojim propovedima Isus insistira na strogim načelima tradicionalnog morala i porodičnim vrednostima. To u ovom malom društvu vernika ima odjeka. Kuće se ne zaključavaju, ljudi su izuzetno otvoreni i dobrodušni. Zbog toga ovamo dolazi sve više stranaca u sklopu svog turističkog obilaska Rusije, koji su oduševljeni ekološkim načinom života i toplinom ljudi.
Primetio sam izvesnu tendenciju nekih važnih evropskih i svetskih medija da Vizariona nesvesno propagiraju. Tako su se njegova sela čak našla i u jednom od najpoznatijih turističkih vodiča za Rusiju! Dok sam prelazio preko jezera i planina da dođem do Vizariona, njegovi učenici su uspeli da mi ukradu fotoaparat i nekoliko knjiga. Užasan greh, ali i veoma zanimljiv dokaz da ni slepo verovanje u boga, pa čak ni kad se on nalazi odmah tu iznad, na brdu, nije dovoljno da ljudsku pohlepu iskoreni. Sam Vizarion nikoga ne kažnjava. Jedna starija dama mi je objasnila šta se u stvari dogodilo, shodno Vizarionovom učenju.
Naime, ona je jedanput ostavila neki dokument na jednom mestu, a našla ga na sasvim drugom. Zbog promena u materiji i česticama o kojima govori Isus, moguće je da se materija sama pomerila i da se tako prebacuje sa jednog na drugo mesta sama od sebe!
Boravio sam u društvu mnogih religija i različitih društvenih struktura. Moje osnovno polazište, bez obzira na to šta ja lično mislio o određenoj religiji ili sekti, uvek je poštovanje i razumevanje. Niti bih mogao, niti hoću da ispravljam krive Jeniseje, Amure, Obove, Lene i ostale reke Sibira.
Kod Vizarionaca mi je najzanimljivije bilo to što su oni religija i društvo u stvaranju, tek na početku svog razvoja. Uz medijsku podršku, predviđam im blistavu budućnost, osim ako palica ruskog pendreka ponovo ne proradi.
Izvor : Press magazin
Sergeju Toropu, bivšem sibirskom saobraćajcu, javila se vizija da povede narod u šumu i tamo osnuje Novi Jerusalim. Njegovim putem je krenulo više od pet hiljada vernika, a neobično selo obilaze i turisti iz svih delova sveta.
Prošlo je osamdeset godina otkako je u središtu sibirskih šuma pronađena grupa ljudi koja nikada nije čula za Lenjina, niti revoluciju. Dvadesetih godina prošlog veka ovde je sproveden neobičan eksperiment „industrijske države". Jednom Holanđaninu, članu Komunističke internacionale, omogućeno je da u Sibiru osnuju lanac rudnika. Lično je Lenjin odobrio širok sistem autonomije nalik nezavisnoj državi. Holanđanin je sa sobom doneo evropsku tehnologiju i razvio društvo zasnovano na teškom radu, ali i na demokratskom odlučivanju, gde je svaki radnik imao pravo da lično upravniku rudnika izloži svoje zamerke ili ideje.
U toku velike ekonomske krize, ovo mesto je postalo prava Meka za radnike iz celog sveta, pa je bilo i puno onih koji su iz SAD emigrirali u Rusiju ne bi li našli bolji posao i „obećanu zemlju". Nažalost, raj je trajao svega nekoliko godina, jer Staljin nije bio ljubitelj ni demokratije, ni stranaca, pa su uskoro i jedni i drugi napustili Sibir na neodređeno vreme. Ipak, tragovi njihovog boravka nisu izbrisani. Nizovi fabričkih dimnjaka, dim i vatra iz gasne stanice mnoge će podsetiti na scene iz nekog horora, ali se pred ovom neobičnom panoramom i danas mladi venčavaju, a samo mesto služi za romantična okupljanja i orijentaciju po gradu.
Posle posete ostacima tog rudnika u Kemerovskoj oblasti, uputio sam se u krasnojarski kraj, gde jedna još čudnija družina trenutno živi izolovana od sveta.
„
Zaustavi policajac vozača koji je prekoračio brzinu i kaže: Ja sam Isus Hrist lično, iz specijalne jedinice saobraćajne policije, direktno sa neba. Kazna za Vaš prekršaj je 300 Ave Marija i 400 Očenaša."
Meštani sela Kuragino, duboko u Sibiru, na stotine, pa čak i hiljade kilometara daleko od bilo kog grada, ispričali su mi ovu pošalicu, uz prenaglašen smeh ispunjen ironijom, koju samo istina može da ima u sebi. Naime, 1991. godine, u vreme komunističkog smaka sveta, gde drugde nego u sovjetskoj saobraćajnoj policiji našao se - Isus Hrist lično! Sergej Torop, sibirski saobraćajac, dobio je nenadano viziju u svojoj tridesetoj godini da povede narod u šumu i tamo osnuje gradove i sela („Novi Jerusalim"), kao sin božji, koji je ponovo sišao na zemlju.
Batine kolega nisu vredele ili, kako govore zlonamernici, nisu bile dovoljne. Pod imenom Vizarion Isus vremenom je stekao priličan broj vernika, propovedajući po celoj Rusiji, ali i po drugim zemljama. Natrag u Sibir se uputio 1995. godine, da pronađe mesto za svoj „grad Sunca".
Našao ga je među prirodom sličnom nebesima, na jezeru Tibarkul, što na jeziku drevnih naroda koji su ovde živeli znači božje mesto. Duboko u neprohodnoj sibirskoj tajgi poveo je sa sobom čak 5.000 ljudi! Nemoguće je opisati divljinu koji su ovi ljudi rukama i sa krajnje primitivnim tehničkim sredstvima raskrčili. Izgradili su 40 sela i žive neobičnim životom, već godinama klanjajući se Vizarionu, tj. Isusu Hristu svaki dan.
Toliko sam nedođija u ovoj Rusiji obišao da mi se učinilo sasvim normalnim da i u ovu zađem. Da vidim društvo znatno drugačije od našeg i da ga proučim za svoju dušu, a možda kasnije taj materijal i pretvorim u naučni rad. Isus Hrist pre svega ne želi da bude zavisan od bilo koje države. Zato njegova naselja koriste solarnu energiju ili energiju vetra za proizvodnju struje.
Njegovi podanici hranu gaje sami. Strogi vegetarijanci, ne koriste ništa što je životinjskog porekla, pa čak ni mleko. Pravoslavni starosedeoci, stotinak kilometara od današnjeg grada Sunca, rekli su mi da su u početku svi Vizarionci bili ispijeni, a smrtnost dece je bila velika.
Takođe su mi pričali kako su ih viđali da se usred zime, na minus 40, šetaju bez šubara na glavama i skoro goli. Međutim, Vizarionci kažu da kada nosiš Isusa u sebi, on ti daje energiju, natprirodne muke se prevazilaze bez problema i nije problematično nositi stotine kilograma teška zvona uz brdo po blatu i kroz šumu i jaruge, kada te na vrhu brda lično dočekuje Isus.
Isus je pre 2.000 godina dao samo deset zapovesti. Novi Isus je dao 62 - zar već to ne govori u prilog istini?, rekli su mi domaćini, dajući mi na poklon knjigu novih zapovesti. „Zavet" je prilično dug, kao pravi članovi zakona, sa stavovima i podstavovima. Podnaslov novog zaveta bi mogao da bude „10.000 zašto, 10.000 zato", odnosno kao izabran skup Isusovih odgovora na pitanja vernika.
Vizarionci smatraju pušenje i alkohol najvećim grehom. Vole prirodu i žive životom seljaka 19. veka, često se tako i oblače. Traktore ne vole ni najmanje, a konje obožavaju.
Novi Isus je došao da objedini sve religije, tako da ovi vrli hrišćani veruju u reinkarnaciju, baš kao i u kalendar Maja, koji se završava 2012. godine - godine velikih promena za planetu. U svakom slučaju, kada god dođe očekivani smak sveta, oni su spremni. Muškarcima je dozvoljeno da imaju dve žene, a kako su mi sa sarkazmom rekli lokalni pravoslavci, tu su i mali Isusići, odnosno sam Vizarion ih ima dvoje. Novi prijatelji su me pozvali da im se pridružim na liturgiji koja se svodi na neka četiri kilometra pešačenja uzbrdo iz grada Sunca do hrama u izgradnji i mesta gde Isus trenutno živi. Odatle se pruža neverovatan pogled na sam grad, beskrajne šume okolo i božanski plavo jezero Tiberkul.
Na putu se povorka četiri puta zaustavlja, a na vrhu sveštenik sa pevačima peva kratke melodične molitve. Kulminacija liturgije nastupa kada povorka stigne do vrha brda na posebnom drvenom oltaru gde se, između ostalog, sprovodi i ritual sečenja svetog hleba, koji se kasnije deli vernicima. Zatim sledi najbitniji deo ceremonije, upoznavanje Isusa. On sedi na uzvišenju od kamena, malo udaljen od vernika i pod velikim belim suncobranom. Obučen je u belu togu, baš kao pre 2.000 godina.
Svi smo klečali pred njim ničice. U jednom momentu, Isus čvrsto sklapa oči i tada su i svi drugi dužni da sklope oči, pokušavajući da na nekom drugom nivou direktno uspostave vezu sa njihovim vođom. To traje desetak minuta, a zatim sledi 45 minuta za najraznovrsnija pitanja i odgovore, od onih tipa da li ću naći svog princa na belom konju (jedna devojka je uputila pitanje sa tom konotacijom, a Isusov odgovor je bio jasan: „jok, more") do pitanja koja se tiču lične nesigurnosti, manjka vere i slično.
Bio sam atrakcija, jer sam prvi Srbin koji je došao u posetu. Iza mojih leđa sam često čuo šuškanje: „Došao Srbin!". Isus Hrist je pre nekog vremena gostovao u Sofiji i odande je za njim pošlo u sibirske šume čak 22 Bugara! Pokušali su da mu srede i gostovanje u Beogradu ili Novom Sadu, ali nije uspelo. Za sada. Novi Isus je inače umetnik.
Gledajući reprodukcije njegovih slika u hramovima, zaključio sam da je nadaren. Po fotografijama iz mladosti vidim da je sa teretom sudbe božjeg sina došao i koji kilogram viška.
U svojim propovedima Isus insistira na strogim načelima tradicionalnog morala i porodičnim vrednostima. To u ovom malom društvu vernika ima odjeka. Kuće se ne zaključavaju, ljudi su izuzetno otvoreni i dobrodušni. Zbog toga ovamo dolazi sve više stranaca u sklopu svog turističkog obilaska Rusije, koji su oduševljeni ekološkim načinom života i toplinom ljudi.
Primetio sam izvesnu tendenciju nekih važnih evropskih i svetskih medija da Vizariona nesvesno propagiraju. Tako su se njegova sela čak našla i u jednom od najpoznatijih turističkih vodiča za Rusiju! Dok sam prelazio preko jezera i planina da dođem do Vizariona, njegovi učenici su uspeli da mi ukradu fotoaparat i nekoliko knjiga. Užasan greh, ali i veoma zanimljiv dokaz da ni slepo verovanje u boga, pa čak ni kad se on nalazi odmah tu iznad, na brdu, nije dovoljno da ljudsku pohlepu iskoreni. Sam Vizarion nikoga ne kažnjava. Jedna starija dama mi je objasnila šta se u stvari dogodilo, shodno Vizarionovom učenju.
Naime, ona je jedanput ostavila neki dokument na jednom mestu, a našla ga na sasvim drugom. Zbog promena u materiji i česticama o kojima govori Isus, moguće je da se materija sama pomerila i da se tako prebacuje sa jednog na drugo mesta sama od sebe!
Boravio sam u društvu mnogih religija i različitih društvenih struktura. Moje osnovno polazište, bez obzira na to šta ja lično mislio o određenoj religiji ili sekti, uvek je poštovanje i razumevanje. Niti bih mogao, niti hoću da ispravljam krive Jeniseje, Amure, Obove, Lene i ostale reke Sibira.
Kod Vizarionaca mi je najzanimljivije bilo to što su oni religija i društvo u stvaranju, tek na početku svog razvoja. Uz medijsku podršku, predviđam im blistavu budućnost, osim ako palica ruskog pendreka ponovo ne proradi.
Izvor : Press magazin