Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Novac zvecka jače od oružja
„Brak iz računa”, međudržavni kao i privatni, projektovan je tako da u njemu ne dođe do eksplozije – ni ljubavi ni mržnje.
Put dopisnika „Politike” može da se, i nehotice, ispostavi kao – onomatopeja najneobičnije a sada najvažnije globalne igre. Izveštavao sam poduže, naime, iz Pekinga pa iz Vašingtona, a veza među njima je izrasla u odnos kome elitni stratezi mahom predviđaju da će biti glavno obeležje 21. veka, i kao duet i kao duel.
Iskustvo stečeno u te dve prestonice nagoni me na pomisao, uz ostalo, da je njihovo prožimanje jače od aktuelnosti u vidu vesti dana, što je status koji je dobilo najnovije zatezanje dve sile oko – Tajvana. Tačnije, oko najavljene – 6,4 milijarde dolara vredne – američke isporuke vojnog arsenala ostrvu koje upravlja samim sobom, dok ga međunarodno pravo tretira kao deo Kine, a ona kao pobunjenu provinciju.
Spor može da izgleda vrlo podesan za rat. Supersila naoružava „otpadnički”
– u secesionističkom ili u cilju da se matici nametne sistem sa arhipelaga – deo rastuće sile: gde ćeš bolje prilike za veliki oružani sukob, možda čak veći od protutnjalih svetskih ratova?
Ali novac zvecka jače od oružja. Između Amerike i Kine poodavno je sklopljen strateški „brak iz računa” koji je, kao i privatni, projektovan da u njemu ne dođe do eksplozije ni ljubavi ni mržnje, a da se postigne „bum” obostrane vajde.
Govori se čak da im je veza toliko jaka da će se usmeravanje sveta, uprkos deklaracijama o neophodnosti razmnožavanja centara odlučivanja, svesti opet na bipolarnost, na samo njih dve, koje već neki etiketiraju kao „grupu 2” (G-2), dajući joj veći praktični značaj nego G-8 (najmoćnijih zemalja, bez Kine) ili G-20 (spoj tradicionalnih i sila u uzletu). Iako zamišljena G-2 podseća na ideološki suprotstavljeni par u hladnom ratu (Zapad–Istok), od njega se razlikuje toliko da bi se odnos unutar nje mogao nazvati kao „konfrontacija kooperacija” ili „kooperacija konfrontacija”.
Amerika i Kina su se, naime, toliko isprepletale da liče na sijamske blizance. Teško im je da se održe tako međuzavisni, ali im je i rizičan poduhvat za razdvajanje.
Nikad (do nedavnog uvida) nismo ni zamišljali, a kamoli videli nešto slično: prožetost jedine supersile i vodeće sile kapitalizma s jedinom preostalom silom komunizma (bar po tome što je u njoj garantovana vlast Komunističke partije). Stvari su se iskomplikovale toliko da sada opozicija u Americi optužuje predsednika Baraka Obamu za primenu „komunističkih mera”, a može se naslutiti (u nedostatku informacija) da i „striktni komunisti” u Kini kritikuju svoje rukovodstvo za „povlađivanje kapitalizmu”.
Okreni-obrni, tek: prvi put u istoriji, ustrojstva „proletera” i „buržuja” sarađuju normalno, na duži rok. Toliko da obe strane imaju sve više – „onih drugih”.
Trenutno, Kini to više odgovara. Po dosetki njenog svojevremenog tvorca reformi Deng Sjaopinga, produbljena socijalna raslojavanja objašnjavaju se samo kao epizodu u televizijskoj seriji: „Prvo će se obogatiti mali, a onda sve veći broj nas, da bismo jednog dana (koji se sada ne može nazreti) svi postali imućni” (što je stanje koje nikad nije bilo).
Nije ni Amerika nezadovoljna, bar ne toliko koliko je zabrinuta. Priliv jevtine robe iz „azijskog giganta” olakšavao joj je održavanje socijalnog mira, ali se našla u procepu: kako da svoj model drugima preporučuje kao „najmoderniji i najdemokratskiji” kad umnogome zavisi od simbioze s komunističkim režimom, gde je „radna snaga toliko malo plaćena da bi to moglo da se podvede pod kategorije nedopustive eksploatacije i prenebregavanje ljudskih prava”.
Rekordni suficit Kine u trgovini sa Amerikom i rekordno pekinško posedovanje obveznica vašingtonskog duga, takođe su bez presedana. Prestanite s tom praksom i Amerika će kljoknuti, preporučuju Pekingu zagovornici okončanja američke dominacije i potonjih „čuda”.
A Kina – neće. Zašto? Zato što je dosad primenjenim postupkom uzletela na svetskoj ekonomskoj lestvici: ponajviše u delu gde je konkurencija najžešća – kad sam iz nje odlazio (1997) bila je 11. a sada je treća ekonomska sila, s perspektivom da kroz dve decenije, otprilike, konkuriše Americi za prvo mesto.
Uz rivalstvo ide partnerstvo. U tekućoj finansijskoj krizi, Vašingtonu je dragoceno kinesko učešće u ublažavanju američkih dugovanja, deficita i berzanskih olakosti (čime je potresen bezmalo ceo svet). Pekingu je stalo, takođe, da potvrdi ispravnost svog metoda – boljoj sinhronizovanosti sa silom po kojoj su se ostali dugo a olako „ravnali”, pa za njom zaostajali.
Čemu, onda, najnovije zaoštravanje oko Tajvana, zvanično dela – od relativno nedavno demokratizovanog – komunističke Kine? Analitičari nemaju previše nedoumica: uglavnom se slažu u proceni da Vašington nastoji da pokaže kako nije pao u zavisnost od dobre volje Pekinga, i da želi da upozori da će Amerika, ako se odande ne preduzmu mere za smanjivanje „trgovinskog i nesklada u pogledu univerzalnih vrednosti”, uzvratiti širenjem trgovine koja ubada u najosetljiviju tačku Kine – faktički nekompletirani suverenitet.
U suštini, radi se o tranziciji bez presedana. Supersila kapitalizma i parlamentarne demokratije je dužnik jedinoj sili na čijem je čelu KP, koja se na vlasti održava tako što primenjuje ekonomske metode kapitalista (pod geslom „nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe”) da bi ih nadvisila, dok oni računaju da će, tako, komunisti dezavuisati svoje govorancije.
Opredeljivanje ostalih se, pri tom, otežava. Kako se između povezanih krajnosti Amerike i Kine iskobeljati na „treći put” – zagonetka je, reklo bi se, znatno veća i od postojećih rizika povodom „tajvanskog pitanja” i od dometa dopisničkog iskustva.
Izvor: Politika/Momčilo Pantelić
„Brak iz računa”, međudržavni kao i privatni, projektovan je tako da u njemu ne dođe do eksplozije – ni ljubavi ni mržnje.
Put dopisnika „Politike” može da se, i nehotice, ispostavi kao – onomatopeja najneobičnije a sada najvažnije globalne igre. Izveštavao sam poduže, naime, iz Pekinga pa iz Vašingtona, a veza među njima je izrasla u odnos kome elitni stratezi mahom predviđaju da će biti glavno obeležje 21. veka, i kao duet i kao duel.
Iskustvo stečeno u te dve prestonice nagoni me na pomisao, uz ostalo, da je njihovo prožimanje jače od aktuelnosti u vidu vesti dana, što je status koji je dobilo najnovije zatezanje dve sile oko – Tajvana. Tačnije, oko najavljene – 6,4 milijarde dolara vredne – američke isporuke vojnog arsenala ostrvu koje upravlja samim sobom, dok ga međunarodno pravo tretira kao deo Kine, a ona kao pobunjenu provinciju.
Spor može da izgleda vrlo podesan za rat. Supersila naoružava „otpadnički”
– u secesionističkom ili u cilju da se matici nametne sistem sa arhipelaga – deo rastuće sile: gde ćeš bolje prilike za veliki oružani sukob, možda čak veći od protutnjalih svetskih ratova?
Ali novac zvecka jače od oružja. Između Amerike i Kine poodavno je sklopljen strateški „brak iz računa” koji je, kao i privatni, projektovan da u njemu ne dođe do eksplozije ni ljubavi ni mržnje, a da se postigne „bum” obostrane vajde.
Govori se čak da im je veza toliko jaka da će se usmeravanje sveta, uprkos deklaracijama o neophodnosti razmnožavanja centara odlučivanja, svesti opet na bipolarnost, na samo njih dve, koje već neki etiketiraju kao „grupu 2” (G-2), dajući joj veći praktični značaj nego G-8 (najmoćnijih zemalja, bez Kine) ili G-20 (spoj tradicionalnih i sila u uzletu). Iako zamišljena G-2 podseća na ideološki suprotstavljeni par u hladnom ratu (Zapad–Istok), od njega se razlikuje toliko da bi se odnos unutar nje mogao nazvati kao „konfrontacija kooperacija” ili „kooperacija konfrontacija”.
Amerika i Kina su se, naime, toliko isprepletale da liče na sijamske blizance. Teško im je da se održe tako međuzavisni, ali im je i rizičan poduhvat za razdvajanje.
Nikad (do nedavnog uvida) nismo ni zamišljali, a kamoli videli nešto slično: prožetost jedine supersile i vodeće sile kapitalizma s jedinom preostalom silom komunizma (bar po tome što je u njoj garantovana vlast Komunističke partije). Stvari su se iskomplikovale toliko da sada opozicija u Americi optužuje predsednika Baraka Obamu za primenu „komunističkih mera”, a može se naslutiti (u nedostatku informacija) da i „striktni komunisti” u Kini kritikuju svoje rukovodstvo za „povlađivanje kapitalizmu”.
Okreni-obrni, tek: prvi put u istoriji, ustrojstva „proletera” i „buržuja” sarađuju normalno, na duži rok. Toliko da obe strane imaju sve više – „onih drugih”.
Trenutno, Kini to više odgovara. Po dosetki njenog svojevremenog tvorca reformi Deng Sjaopinga, produbljena socijalna raslojavanja objašnjavaju se samo kao epizodu u televizijskoj seriji: „Prvo će se obogatiti mali, a onda sve veći broj nas, da bismo jednog dana (koji se sada ne može nazreti) svi postali imućni” (što je stanje koje nikad nije bilo).
Nije ni Amerika nezadovoljna, bar ne toliko koliko je zabrinuta. Priliv jevtine robe iz „azijskog giganta” olakšavao joj je održavanje socijalnog mira, ali se našla u procepu: kako da svoj model drugima preporučuje kao „najmoderniji i najdemokratskiji” kad umnogome zavisi od simbioze s komunističkim režimom, gde je „radna snaga toliko malo plaćena da bi to moglo da se podvede pod kategorije nedopustive eksploatacije i prenebregavanje ljudskih prava”.
Rekordni suficit Kine u trgovini sa Amerikom i rekordno pekinško posedovanje obveznica vašingtonskog duga, takođe su bez presedana. Prestanite s tom praksom i Amerika će kljoknuti, preporučuju Pekingu zagovornici okončanja američke dominacije i potonjih „čuda”.
A Kina – neće. Zašto? Zato što je dosad primenjenim postupkom uzletela na svetskoj ekonomskoj lestvici: ponajviše u delu gde je konkurencija najžešća – kad sam iz nje odlazio (1997) bila je 11. a sada je treća ekonomska sila, s perspektivom da kroz dve decenije, otprilike, konkuriše Americi za prvo mesto.
Uz rivalstvo ide partnerstvo. U tekućoj finansijskoj krizi, Vašingtonu je dragoceno kinesko učešće u ublažavanju američkih dugovanja, deficita i berzanskih olakosti (čime je potresen bezmalo ceo svet). Pekingu je stalo, takođe, da potvrdi ispravnost svog metoda – boljoj sinhronizovanosti sa silom po kojoj su se ostali dugo a olako „ravnali”, pa za njom zaostajali.
Čemu, onda, najnovije zaoštravanje oko Tajvana, zvanično dela – od relativno nedavno demokratizovanog – komunističke Kine? Analitičari nemaju previše nedoumica: uglavnom se slažu u proceni da Vašington nastoji da pokaže kako nije pao u zavisnost od dobre volje Pekinga, i da želi da upozori da će Amerika, ako se odande ne preduzmu mere za smanjivanje „trgovinskog i nesklada u pogledu univerzalnih vrednosti”, uzvratiti širenjem trgovine koja ubada u najosetljiviju tačku Kine – faktički nekompletirani suverenitet.
U suštini, radi se o tranziciji bez presedana. Supersila kapitalizma i parlamentarne demokratije je dužnik jedinoj sili na čijem je čelu KP, koja se na vlasti održava tako što primenjuje ekonomske metode kapitalista (pod geslom „nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe”) da bi ih nadvisila, dok oni računaju da će, tako, komunisti dezavuisati svoje govorancije.
Opredeljivanje ostalih se, pri tom, otežava. Kako se između povezanih krajnosti Amerike i Kine iskobeljati na „treći put” – zagonetka je, reklo bi se, znatno veća i od postojećih rizika povodom „tajvanskog pitanja” i od dometa dopisničkog iskustva.
Izvor: Politika/Momčilo Pantelić