- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.020
17. 01. 2010 Press
Reportaža
Nojeva barka podno Ravne gore
Predrag Petrović, diplomirani biolog iz sela Paštrić kraj Mionice, u svom domaćinstvu gaji davno zaboravljene rase životinja, koje bi, u slučaju neke planetarne zaraze, lako mogle biti i „rezervni točak" civilizacije
Selo Paštrić u Ribničkoj klisuri nije teško pronaći. Sa Ibarske magistrale siđete kod Ljiga, prođete kroz varošicu i nastavite ka Mionici. Kada zamaknete iza banje Vrujci, na prvoj raskrsnici „vatate" levo. Put vodi ka Ravnoj gori i Struganiku, a vi, pre nego što stignete do bilo čega, udarite desno! Orijentir su vam dve lipe, ne možete omašiti!
Kada vam neko ovako objasni put do svoje kuće, kako je to učinio Predrag Peca Petrović, naš domaćin iz sela podno Ravne gore, ne preostaje vam ništa drugo nego da se spakujete i na put požurite. Čak i ako usput negde „zavrljamo", računamo, tu su seljaci da pomognu. Selo je malo, svako svakog poznaje, valjda ćemo se nekako snaći. Jedino što nismo znali je da, iako je radni dan, na drumu nećemo sresti ama baš nikog! Do odvajanja za Struganik beše i nekako, ali dalje baš nikako. Put širok, pojeden rupama i jendecima, kiša uporno sipi, a o'zgo, k'o za baksuz, pritisla i neka magluština. Nigde kuće, nigde okućnice. Taman se dovatismo mobilnih telefona da jurimo makar domet, kad već nema živa stvora, pred nama izroniše Pecine lipe. Ozari nam se lice, prostićete, k'o detetu kad piški, hrabro okretosmo desno i nakon nekoliko stotina metara niz šumu obresmo se pred samom kućom.
Pred vratima nas dočeka ogroman rundov, čini nam se mogao bi da nas pojede za doručak, samo da mu je do toga. Ovako, samo podiže jedno uvo, otvori jedno oko i k'o da će reći:
- Ma znam vas ja dobro, dokona piskarala koja vazda pošten svet ometate i ne date mu da radi.
Nemu prepirku prekide domaćin, pozva nas u kuću i posadi za astal. „Smederevac" se usijao, pendžeri zarosili, a iz rerne nešto primamljivo mami.
Zbog slepih miševa putovao u Ameriku
Za projekat Mišićevog sela, kojeg je kasnije prozvao Nojeva barka, Petrović je pre nekoliko godina u Portu, u Portugalu, dobio svetski vrednu nagradu „Premio slow food". Dodeljuje se za razvoj lokalne sredine, a ono što je projektom zamislio sada sprovodi u svom domaćinstvu, štiteći stare rase životinja i sorte biljaka, negujući tradiciju kroz arhitekturu i pripremanje jela. Zbog slepih miševa, koji su mu uža specijalnost, boravio je u Srednjoj i Južnoj Americi i jedan je od najzaslužnijih što je obližnja Ribnička pećina, prirodno stanište čak 15 vrsta ovih izuzetno korisnih sisara, konačno zaštićena zakonom.
- Najpre doručak, a onda priča! - zapovednim glasom se obrati domaćin, ne ostavljajući prostor za „manevar". - Ovo je domaćinska kuća, a u njoj se običaju znaju!
Ruku na srce, nismo se ni bunili. Pogotovo ako su običaji takvi. Za tili čas na stolu se našli pršuta, tvrdi sir, turšija, pita bundevara, vruća pogača i kupinovo vino. I, kao desert, mlada rakija! Tek je dvadesetu prevršila.
- Sve što ovde vidite mojim rukama je napravljeno - hvali se Petrović. - To se nudi svakom našem gostu, a samo tokom prošle godine bilo ih je ovde... ihaj! Ni broja im ne znam.
Predraga Petrovića u Ribnici i okolini smatraju uzornim domaćinom, pravim svetskim čovekom. Diplomirao je biologiju u Beogradu, putovao u Srednju i Južnu Ameriku, zvali ga u Rusiju, nagrađivali u Portugalu... Svetski čovek, a opet, nekako, mimo sveta! Ceo život je na selu, seljakom se smatra i ponosi, iako je jedno vreme i skupštinske skamije žuljao.
- Ma pusti tu priču - jedi se domaćin - bolje recite kakva je rakija? To je upravo ona „šljivka" koju Švabe dobro pamte iz oba svetska rata, koju traže i često pominju, a koju danas ni svećom ne možete naći.
Rakija je zbilja dobra, ali dobar je i novi zakon o saobraćaju, pravdamo se i odbijamo novu čašicu. Ako nas uhvate na drumu, bodovaće kao da su stambena komisija, a ne saobraćajna policija.
- Ako, ako... dobro je to! - hvali Petrović državu i njene napore da se napuni kasa. - Zahvaljujući tim propisima naš će seljak konačno moći da se naspava i odmori k'o čovek?! Eto, recimo, upekla zvezda, a naš čemerni gedža zaboravio da upali svetlo na „kecu" ili „ladi". Kazna je tri hiljade dinara, isto koliko i 300 kilograma kupine! Pa recite sad, ko je lud da okopava, orezuje i danima bere toliku količinu voća, kada jednostavno može da odleži tri dana?
Petrović se u javnosti pročuo kao vrsni stručnjak i biolog, jedan od najboljih poznavaoca ugroženih vrsta u Srbiji, neko ko je još kao student iz ruku tadašnjeg gradonačelnika Beograda Živorada Kovačevića dobio Oktobarsku nagradu za proučavanje kolonije slepih miševa. Mogao je da bira gde će i šta će da radi, a on se vratio na selo. Jednostavno, kaže, biologija se izučava u prirodi, a ne na petom spratu nekog instituta. Pitamo ga koliko je njegovo znanje doprinelo svakodnevnom radu njegovih seljaka, prijatelja i komšija, čemu ih uči i da li prihvataju savremene metode i novosti u agrarnoj oblasti.
- Učim ih, najpre, da čuvaju staro! - objašnjava Petrović. - Da ne zaborave iskustvo pradedova, da obnove sorte biljaka i rase životinja koje su othranile čitave generacije njihovih predaka. Stalno nešto jurimo za svetom i Evropom, koji su čitav krug ispred nas. A da novo i savremeno ne mora da bude uvek i korisno, pokazuju upravo njihova iskustva. Oni tek sada shvataju značaj organske hrane, štetnost pesticida, loše osobine hibrida... Vraćaju se zdravoj hrani, paze šta jedu i spremni su da kvalitet debelo plate. A šta mi radimo? Umesto da ih sada čekamo „u šipražju" i odmah stanemo na čelo, mi i dalje kaskamo i pokušavamo da stignemo taj krug zaostatka. Zahvaljujući nerazvijenosti, nismo stigli da zatrujemo oranice, da zarazimo vodu, da genetski uništimo agrar... To je ono što moramo iskoristiti i što svetu možemo ponuditi.
Šta treba činiti, Petrović pokazuje na svom primeru. Na pradedovskom imanju ima farmu sa tridesetak grla buša, davno zaboravljenih krava koje su nekada hranile čitavu Srbiju. Činjenica je da daju petostruko manje mleka nego savremene simentalke, ali i desetostruko manje koštaju. Nije potrebno veštačko osemenjivanje, ne padaju s nogu posle svake „kijavice", ne plaše se svinjskog gripa, a veterinara ne vole da vide čak ni na slici. U slučaju, ne daj bože, neke planetarne epidemije ili stočne zaraze, preživele bi i znatno lakše bi se oporavile nego ove nove, hibridne generacije. Stoga ih Petrović naziva i „rezervnim točkom" civilizacije. Sem toga, njihovo mleko često premaši osam procenata masnoće, bogato je proteinima i belančevinama, od njene kože su se pravile nepoderive opanke... Jedino im smetaju Dinkićeve „naušnice", zbog kojih često povređuju uši kada krenu u vrzine na ispašu.
I država se kao zainteresovala za uzgoj ove vrste krava, nudila i neka sredstva za podsticaj, pa je i naš domaćin konkurisao. Tražio je sredstva da napravi ogradu oko pašnjaka, da ne mora ceo dan da vitla za kravama, ali je odbijen jer, kako kaže, nije naveo cilj projekta?!
- I kome ja sada u Beogradu da objasnim da je cilj „projekta" to da krava ne izađe iz zabrana, da ne ode u tuđu njivu i ne napravi štetu? - pita se naš domaćin.
Osim buša, Petrović je doskora držao i crne svinje moravke, one koje su nekada bile glavni izvozni proizvod Srbije. Masnije su od ovih savremenih, ali su njihovo meso i slanina i danas bez premca. Sem toga, imale su neprocenjiv značaj za pravljenje rakije, upravo one koju smo okusili na početku teksta. Ali, kakva je sad veza između svinje i rakije, sem, naravno, kada je reč o finalnom mezetluku?
- Ubedljivo najbolja rakija se pravila od „ranke", šljive koje skoro više i da nema u našim voćnjacima - objašnjava Petrović. - A nema je zato što nema roda, što joj ne odgovara sastav zemljišta i što izdanci ispod nje toliko „džikljaju" da još više osiromašuju tle. E sad, kada u takav voćnjak pustite moravke, one ne samo da ga đubre i okopavaju, rijući po njemu, već uništavaju i te mladice, što omogućava znatno veći rod u krošnjama.
Petrović ima i par podolskih volova koji mu, kako sam priznaje, ama baš ničemu ne služe. Sem, naravno, kada je reč o ličnom zadovoljstvu.
- Ti volovi su nekada bili motor pokretač svih naših aktivnosti - sa setom se priseća naš domaćin. - S njima se oralo, prevozilo, u rat odlazilo... Okretali su vodenični kamen kada reka presuši, vrli su pšenicu i kukuruz, vukli su vagone na železničkim stanicama... Sem na starim, požutelim fotografijama, skoro da ih više nigde i nema. Iskreno, srećan sam što svaki gost požuri da se najpre s njima fotografiše.
Petrović se bavi i seoskim turizmom, ali se ne opterećuje mermerom, đakuzi kadama i saunama, ne nudi viski i „gorki list", ne kupuje „crne" i „žute" sokove. Pa, opet, ljudi dolaze. Samo tokom prošle godine neobičnu Nojevu barku na obroncima Ravne gore posetilo je više od 500 ljudi, među kojima je bilo i puno stranaca. Za njih je izgradio konak sa ognjištem, podigao furunu za pečenje 'leba i krompira, postavio u dvorištu stolove od vodeničnog kamena... Na trpezu iznosi samo ono što sam proizvede, a u ponudi je sve ono što se nekada jelo i pilo. Osim starih, davno nestalih rasa životinja, Peca gaji i nekadašnje sorte voćaka i biljaka - kukuruz „osmak" od koga se, kažu, pravi najbolja proja, malinu „valjevku" s kojom bismo i danas bili hit u svetu samo da je ima, jabuke „slatkače" bez kojih nema prave pite... Važno je, kaže, da sve to neko sačuva, a kasnije - ko zna. Možda se i država u međuvremenu sabere i shvati da se u svet ne može sa „već viđenim" i loše kopiranim, već samo sa onim što se jedino kod nas još može naći i videti.
Vlada Arsić
Reportaža
Nojeva barka podno Ravne gore
Predrag Petrović, diplomirani biolog iz sela Paštrić kraj Mionice, u svom domaćinstvu gaji davno zaboravljene rase životinja, koje bi, u slučaju neke planetarne zaraze, lako mogle biti i „rezervni točak" civilizacije
Selo Paštrić u Ribničkoj klisuri nije teško pronaći. Sa Ibarske magistrale siđete kod Ljiga, prođete kroz varošicu i nastavite ka Mionici. Kada zamaknete iza banje Vrujci, na prvoj raskrsnici „vatate" levo. Put vodi ka Ravnoj gori i Struganiku, a vi, pre nego što stignete do bilo čega, udarite desno! Orijentir su vam dve lipe, ne možete omašiti!
Kada vam neko ovako objasni put do svoje kuće, kako je to učinio Predrag Peca Petrović, naš domaćin iz sela podno Ravne gore, ne preostaje vam ništa drugo nego da se spakujete i na put požurite. Čak i ako usput negde „zavrljamo", računamo, tu su seljaci da pomognu. Selo je malo, svako svakog poznaje, valjda ćemo se nekako snaći. Jedino što nismo znali je da, iako je radni dan, na drumu nećemo sresti ama baš nikog! Do odvajanja za Struganik beše i nekako, ali dalje baš nikako. Put širok, pojeden rupama i jendecima, kiša uporno sipi, a o'zgo, k'o za baksuz, pritisla i neka magluština. Nigde kuće, nigde okućnice. Taman se dovatismo mobilnih telefona da jurimo makar domet, kad već nema živa stvora, pred nama izroniše Pecine lipe. Ozari nam se lice, prostićete, k'o detetu kad piški, hrabro okretosmo desno i nakon nekoliko stotina metara niz šumu obresmo se pred samom kućom.
Pred vratima nas dočeka ogroman rundov, čini nam se mogao bi da nas pojede za doručak, samo da mu je do toga. Ovako, samo podiže jedno uvo, otvori jedno oko i k'o da će reći:
- Ma znam vas ja dobro, dokona piskarala koja vazda pošten svet ometate i ne date mu da radi.
Nemu prepirku prekide domaćin, pozva nas u kuću i posadi za astal. „Smederevac" se usijao, pendžeri zarosili, a iz rerne nešto primamljivo mami.
Zbog slepih miševa putovao u Ameriku
Za projekat Mišićevog sela, kojeg je kasnije prozvao Nojeva barka, Petrović je pre nekoliko godina u Portu, u Portugalu, dobio svetski vrednu nagradu „Premio slow food". Dodeljuje se za razvoj lokalne sredine, a ono što je projektom zamislio sada sprovodi u svom domaćinstvu, štiteći stare rase životinja i sorte biljaka, negujući tradiciju kroz arhitekturu i pripremanje jela. Zbog slepih miševa, koji su mu uža specijalnost, boravio je u Srednjoj i Južnoj Americi i jedan je od najzaslužnijih što je obližnja Ribnička pećina, prirodno stanište čak 15 vrsta ovih izuzetno korisnih sisara, konačno zaštićena zakonom.
- Najpre doručak, a onda priča! - zapovednim glasom se obrati domaćin, ne ostavljajući prostor za „manevar". - Ovo je domaćinska kuća, a u njoj se običaju znaju!
Ruku na srce, nismo se ni bunili. Pogotovo ako su običaji takvi. Za tili čas na stolu se našli pršuta, tvrdi sir, turšija, pita bundevara, vruća pogača i kupinovo vino. I, kao desert, mlada rakija! Tek je dvadesetu prevršila.
- Sve što ovde vidite mojim rukama je napravljeno - hvali se Petrović. - To se nudi svakom našem gostu, a samo tokom prošle godine bilo ih je ovde... ihaj! Ni broja im ne znam.
Predraga Petrovića u Ribnici i okolini smatraju uzornim domaćinom, pravim svetskim čovekom. Diplomirao je biologiju u Beogradu, putovao u Srednju i Južnu Ameriku, zvali ga u Rusiju, nagrađivali u Portugalu... Svetski čovek, a opet, nekako, mimo sveta! Ceo život je na selu, seljakom se smatra i ponosi, iako je jedno vreme i skupštinske skamije žuljao.
- Ma pusti tu priču - jedi se domaćin - bolje recite kakva je rakija? To je upravo ona „šljivka" koju Švabe dobro pamte iz oba svetska rata, koju traže i često pominju, a koju danas ni svećom ne možete naći.
Rakija je zbilja dobra, ali dobar je i novi zakon o saobraćaju, pravdamo se i odbijamo novu čašicu. Ako nas uhvate na drumu, bodovaće kao da su stambena komisija, a ne saobraćajna policija.
- Ako, ako... dobro je to! - hvali Petrović državu i njene napore da se napuni kasa. - Zahvaljujući tim propisima naš će seljak konačno moći da se naspava i odmori k'o čovek?! Eto, recimo, upekla zvezda, a naš čemerni gedža zaboravio da upali svetlo na „kecu" ili „ladi". Kazna je tri hiljade dinara, isto koliko i 300 kilograma kupine! Pa recite sad, ko je lud da okopava, orezuje i danima bere toliku količinu voća, kada jednostavno može da odleži tri dana?
Petrović se u javnosti pročuo kao vrsni stručnjak i biolog, jedan od najboljih poznavaoca ugroženih vrsta u Srbiji, neko ko je još kao student iz ruku tadašnjeg gradonačelnika Beograda Živorada Kovačevića dobio Oktobarsku nagradu za proučavanje kolonije slepih miševa. Mogao je da bira gde će i šta će da radi, a on se vratio na selo. Jednostavno, kaže, biologija se izučava u prirodi, a ne na petom spratu nekog instituta. Pitamo ga koliko je njegovo znanje doprinelo svakodnevnom radu njegovih seljaka, prijatelja i komšija, čemu ih uči i da li prihvataju savremene metode i novosti u agrarnoj oblasti.
- Učim ih, najpre, da čuvaju staro! - objašnjava Petrović. - Da ne zaborave iskustvo pradedova, da obnove sorte biljaka i rase životinja koje su othranile čitave generacije njihovih predaka. Stalno nešto jurimo za svetom i Evropom, koji su čitav krug ispred nas. A da novo i savremeno ne mora da bude uvek i korisno, pokazuju upravo njihova iskustva. Oni tek sada shvataju značaj organske hrane, štetnost pesticida, loše osobine hibrida... Vraćaju se zdravoj hrani, paze šta jedu i spremni su da kvalitet debelo plate. A šta mi radimo? Umesto da ih sada čekamo „u šipražju" i odmah stanemo na čelo, mi i dalje kaskamo i pokušavamo da stignemo taj krug zaostatka. Zahvaljujući nerazvijenosti, nismo stigli da zatrujemo oranice, da zarazimo vodu, da genetski uništimo agrar... To je ono što moramo iskoristiti i što svetu možemo ponuditi.
Šta treba činiti, Petrović pokazuje na svom primeru. Na pradedovskom imanju ima farmu sa tridesetak grla buša, davno zaboravljenih krava koje su nekada hranile čitavu Srbiju. Činjenica je da daju petostruko manje mleka nego savremene simentalke, ali i desetostruko manje koštaju. Nije potrebno veštačko osemenjivanje, ne padaju s nogu posle svake „kijavice", ne plaše se svinjskog gripa, a veterinara ne vole da vide čak ni na slici. U slučaju, ne daj bože, neke planetarne epidemije ili stočne zaraze, preživele bi i znatno lakše bi se oporavile nego ove nove, hibridne generacije. Stoga ih Petrović naziva i „rezervnim točkom" civilizacije. Sem toga, njihovo mleko često premaši osam procenata masnoće, bogato je proteinima i belančevinama, od njene kože su se pravile nepoderive opanke... Jedino im smetaju Dinkićeve „naušnice", zbog kojih često povređuju uši kada krenu u vrzine na ispašu.
I država se kao zainteresovala za uzgoj ove vrste krava, nudila i neka sredstva za podsticaj, pa je i naš domaćin konkurisao. Tražio je sredstva da napravi ogradu oko pašnjaka, da ne mora ceo dan da vitla za kravama, ali je odbijen jer, kako kaže, nije naveo cilj projekta?!
- I kome ja sada u Beogradu da objasnim da je cilj „projekta" to da krava ne izađe iz zabrana, da ne ode u tuđu njivu i ne napravi štetu? - pita se naš domaćin.
Osim buša, Petrović je doskora držao i crne svinje moravke, one koje su nekada bile glavni izvozni proizvod Srbije. Masnije su od ovih savremenih, ali su njihovo meso i slanina i danas bez premca. Sem toga, imale su neprocenjiv značaj za pravljenje rakije, upravo one koju smo okusili na početku teksta. Ali, kakva je sad veza između svinje i rakije, sem, naravno, kada je reč o finalnom mezetluku?
- Ubedljivo najbolja rakija se pravila od „ranke", šljive koje skoro više i da nema u našim voćnjacima - objašnjava Petrović. - A nema je zato što nema roda, što joj ne odgovara sastav zemljišta i što izdanci ispod nje toliko „džikljaju" da još više osiromašuju tle. E sad, kada u takav voćnjak pustite moravke, one ne samo da ga đubre i okopavaju, rijući po njemu, već uništavaju i te mladice, što omogućava znatno veći rod u krošnjama.
Petrović ima i par podolskih volova koji mu, kako sam priznaje, ama baš ničemu ne služe. Sem, naravno, kada je reč o ličnom zadovoljstvu.
- Ti volovi su nekada bili motor pokretač svih naših aktivnosti - sa setom se priseća naš domaćin. - S njima se oralo, prevozilo, u rat odlazilo... Okretali su vodenični kamen kada reka presuši, vrli su pšenicu i kukuruz, vukli su vagone na železničkim stanicama... Sem na starim, požutelim fotografijama, skoro da ih više nigde i nema. Iskreno, srećan sam što svaki gost požuri da se najpre s njima fotografiše.
Petrović se bavi i seoskim turizmom, ali se ne opterećuje mermerom, đakuzi kadama i saunama, ne nudi viski i „gorki list", ne kupuje „crne" i „žute" sokove. Pa, opet, ljudi dolaze. Samo tokom prošle godine neobičnu Nojevu barku na obroncima Ravne gore posetilo je više od 500 ljudi, među kojima je bilo i puno stranaca. Za njih je izgradio konak sa ognjištem, podigao furunu za pečenje 'leba i krompira, postavio u dvorištu stolove od vodeničnog kamena... Na trpezu iznosi samo ono što sam proizvede, a u ponudi je sve ono što se nekada jelo i pilo. Osim starih, davno nestalih rasa životinja, Peca gaji i nekadašnje sorte voćaka i biljaka - kukuruz „osmak" od koga se, kažu, pravi najbolja proja, malinu „valjevku" s kojom bismo i danas bili hit u svetu samo da je ima, jabuke „slatkače" bez kojih nema prave pite... Važno je, kaže, da sve to neko sačuva, a kasnije - ko zna. Možda se i država u međuvremenu sabere i shvati da se u svet ne može sa „već viđenim" i loše kopiranim, već samo sa onim što se jedino kod nas još može naći i videti.
Vlada Arsić
