LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Boško Jakšić u "Politici" o srpskoj diplomatiji
Nobel za brljotine
Opet smo stradali zbog Kosova. "Najsvetija srpska reč" je alfa i omega raznih srpskih promašaja.
Boško Jakšić
Biće da je u pravu londonski „Ekonomist“ koji je prošle godine za srpsku diplomatiju napisao da deluje kao da je pod steroidima. Nama je to izgleda delovalo kao veliki kompliment. Navikla na hvalospeve nedovoljno obaveštene domaće javnosti i počesto cinične briselske birokratije, srpska diplomatija se precenjuje. Urazumi se tek kad joj neko ozbiljno pripreti.
Kada bi postojao Nobel za brljotine, onda bi ovogodišnji laureati bili iz Srbije.
Nespretno, analfabetski, nepromišljeno, servilno – da baš ne kažem glupo – prvo smo šokirali svet i vređali sopstvenu liberalnu misao odlukom da se umilimo Pekingu i bojkotujemo dodelu Nobela za mir kineskom disidentu.
Potom se razbila ambicija Beograda da strateški oko sebe okuplja veliki svet. Legli smo na rudu posle packi demokratske Evrope kojoj težimo i kažemo da joj već pripadamo kao lideri regiona.
Nobel za mir uneo je na ovdašnjoj političkoj sceni kolosalni nemir po ko zna koji put deleći Srbiju na patriote – ovoga puta kineske provenijencije, i izdajnike – oličene u braniteljima ljudskih prava.
Srpska diplomatija prvo je sva jaja stavila u stratešku košaru broj 4 – Kine. Onda ih je, na intervenciju nadležnih, premestila u prvu – Evropske unije.
Vuk Jeremić zdušno se prihvatio uloge promotora bojkota, mada bolje upućeni znaju da predsednik (valjda i vlada) više koriste njegove lingvističke nego kreativne sposobnosti.
Dok se još nije znalo da će kabinet Borisa Tadića glatko da se ogradi i zvanično – tvrdeći da ga MIP nije konsultovao, i privatno – jer je „predsednik iz disidentske porodice“, Jeremić je kao ključni akter afere objašnjavao zašto je bojkot dobar.
Od delikatnog diplomatskog razmatranja zaboleo ga je stomak, ali ostao je dosledan: „Takav potez je u ovom trenutku najbolji za državni interes Srbije“.
Prepuštam Jeremiću da razmišlja i samom sebi odgovori na pitanje da li je odluku zaista doneo sam, što znači da je svesno rizikovao mnogo u trenutku kada ga neki stranački drugovi čekaju na zicer povodom potpredsedničke kandidature, ili je to uradio uz konsultacije, ali to ne sme da kaže zbog omerte koju je davno dao svom najomiljenijem šefu.
Prozvana i spolja i iznutra žestokim kritikama, vlast je počela da se izvlači. Dokazano rad da se oglasi na razne teme, Tadić je načinio izuzetak – nije se izjasnio čekajući komentar „nadležnih institucija“.
Da li se vlada izjašnjavala? Na osnovu onoga što je u prvom trenutku izjavio njen potpredsednik Božidar Đelić – jeste. I to pozitivno. Biće SMS-om, kako već priliči ozbiljnosti trenutka i dalekosežnim posledicama odluke.
Đelić, kao i Jeremić, precizira da je odluka „u skladu sa državnom politikom Srbije“. To u sedištu EU na epohalan način potvrđuje i premijer izjavom koja ulazi u anale neprimerene diplomatske banalnosti a svakako je biser njegovog neprimetnog mandata: neprisustvo u Oslu je „taktički potez za dostizanje evropskih integracija“!
Ostade premijer živ, ali, kad već ne možemo mi ovde, srećom su ga brzo neutralisali tamo. Evropljani „koji nemaju alternativu“ odmah u Briselu su mu natrljali uši.
I dok je razigrani šef diplomatije ponavljao da ne vidi način kako bi „opravdana“ odluka o odsustvu Srbije bila revidirana, srpska politika pokazala je svoju pravu prirodu.
Sve se može, ako se hoće. Džaba je Vuk ponavljao da se takve odluke donose po Zakonu o spoljnoj politici, i da to nije posao vlade.
Tadić demantuje Cvetkovića i Đelića izjavom da je odluku doneo šef diplomatije a da se vlada nije izjašnjavala. Premijeru je pružena šansa da se izvuče.
Mnogi bi voleli da Nobela za brljotine uruče samo Jeremiću, ali neće moći. Nisam za aboliciju ostatka družine učesnika u Nobelovoj sagi opšte konfuzije koja pokazuje koliko malo ljudi odlučuje o spoljnoj politici Srbije, koliko su narušene interne komunikacije i koliki je deficit koordinacije.
Uz pomoć prijatelja, nakon konsultacija, Cvetković je zaštitniku građana pod hitno potpisao putni nalog za Oslo. Valjda je to trebalo da bude solomonsko rešenje. Oprosti mudri Solomone!
Zaštitnik građana, Saša Janković, potom daje sopstveni doprinos opštoj konfuziji. Kaže da je samostalno odlučio da prisustvuje ceremoniji pošto je shvatio da nije prihvaćen njegov apel šefu diplomatije. Ma nemojte.
Kako samostalno kada agencijske vesti lepo kažu da je to „odlučio“ premijer i da je time „stavljena tačka na ovaj slučaj“.
Briljantna sinhronizacija! Opet brljanje. Tačka nije stavljena.
Ko će da mi odgovori na pitanje šta je državna politika Srbije? Ona o kojoj u sredu govori Đelić ili ona koju, demantujući samog sebe, u četvrtak promoviše Cvetković? Zašto bi Jeremić bio jedini žrtveni jarac okolnosti koje tako drastično, i bolno, pokazuju koliko Srbija luta.
Kada se saberem, dođi mi da se oduzmem. Osnovni problem Srbije je nedostatak identiteta, nedovršeno pozicioniranje na mapi sveta.
Smeta mi servilnost. Ovoga puta prema Kini. Što nije prvi put. Pre četiri godine je, na zahtev kineske ambasade u Beogradu, otkazana projekcija filma „Letnja palata“ koji je bio strogo zabranjen u Kini.
Umesto da Kinezima kažemo da s njima želimo lepo da sarađujemo, ali da to ne znači da se odričemo proklamovanih evropskih ciljeva i vrednosti, pokleknemo pred svakim iole jačim pritiskom.
Konstantno tumaranje uvelo nas je u raskorak sa evropskim vrednostima. Umišljamo da ćemo se preko ekonomske integracije dočepati izdašnih pristupnih fondova Unije, a da pri tom možemo da ignorišemo obaveze i privrženost uzvišenim idealima evropske demokratije.
Zaključio bih da smo opet stradali zbog Kosova. „Najsvetija srpska reč“ je alfa i omega raznih srpskih promašaja. Čelnici vlasti uporno ponavljaju da neće konfrontaciju sa EU, istovremeno kliču da ni po koju cenu neće priznati nezavisnost Kosova.
Nije u pitanju kineski most, u pitanju je onaj Ahtisari.
„Kina je dokazani prijatelj Srbije i pružala nam je bezrezervnu podršku u teškim trenucima, koja nam i te kako znači“, sadržaj je indulgencije kojom je ministar spoljni odsustvo iz Osla pokušavao da proda srpskom civilnom društvu, pa i predsednici Saveta njegovog ministarstva.
Nopasaran! Demokratska Srbija se osetila izneverenom, prodanom, poniženom. EU nema alternativu, sriču srpski političari, a kada dođe čas da pokažu lojalnost, pa i obavezu koja iz toga proističe, onda uskliknu čuveno Miloševićevo „malo morgen“. To nije u interesu Srbije.
Naravno da nije interes da se kačimo s Kinom, ali neka mi neko objasni kako strateško partnerstvo s Kinom može da doprinese ubrzanju evroatlantskih integracija Srbije? I šta je uopšte strateško partnerstvo? Podrška oko Kosova i kredit za gradnju jednog dunavskog mosta?
Pogrešna procena spoljne politike je, reklo bi se, postavljena još u vreme nastanka sadašnje koalicije kada se mislilo da je moguće očuvati politiku definisanu onom slavnom europejsko-patriotskom mantrom: i Kosovo i Evropa.
Ako tako nastave, biće još ovakvih Nobelovih afera. Dilemu ne čini izbor između dobra i zla, već između dva dobra ili dva zla. Ako je EU prioritet, onda treba odmah da znamo šta nam je činiti. Nije to Sizifov posao.
Cikcak kretanjem obreli smo se u diplomatskom promiskuitetu, bez zaštitnog kondoma. Beograd nema jasnu viziju. Odgovori na neke ponude fatalno su kasnili.
Biće da je u pravu londonski „Ekonomist“ koji je prošle godine za srpsku diplomatiju napisao da deluje kao da je pod steroidima. Nama je to izgleda delovalo kao veliki kompliment. Navikla na hvalospeve nedovoljno obaveštene domaće javnosti i počesto cinične briselske birokratije, srpska diplomatija se precenjuje. Urazumi se tek kad joj neko ozbiljno pripreti.
B92
Nobel za brljotine
Opet smo stradali zbog Kosova. "Najsvetija srpska reč" je alfa i omega raznih srpskih promašaja.
Boško Jakšić
Biće da je u pravu londonski „Ekonomist“ koji je prošle godine za srpsku diplomatiju napisao da deluje kao da je pod steroidima. Nama je to izgleda delovalo kao veliki kompliment. Navikla na hvalospeve nedovoljno obaveštene domaće javnosti i počesto cinične briselske birokratije, srpska diplomatija se precenjuje. Urazumi se tek kad joj neko ozbiljno pripreti.
Kada bi postojao Nobel za brljotine, onda bi ovogodišnji laureati bili iz Srbije.
Nespretno, analfabetski, nepromišljeno, servilno – da baš ne kažem glupo – prvo smo šokirali svet i vređali sopstvenu liberalnu misao odlukom da se umilimo Pekingu i bojkotujemo dodelu Nobela za mir kineskom disidentu.
Potom se razbila ambicija Beograda da strateški oko sebe okuplja veliki svet. Legli smo na rudu posle packi demokratske Evrope kojoj težimo i kažemo da joj već pripadamo kao lideri regiona.
Nobel za mir uneo je na ovdašnjoj političkoj sceni kolosalni nemir po ko zna koji put deleći Srbiju na patriote – ovoga puta kineske provenijencije, i izdajnike – oličene u braniteljima ljudskih prava.
Srpska diplomatija prvo je sva jaja stavila u stratešku košaru broj 4 – Kine. Onda ih je, na intervenciju nadležnih, premestila u prvu – Evropske unije.
Vuk Jeremić zdušno se prihvatio uloge promotora bojkota, mada bolje upućeni znaju da predsednik (valjda i vlada) više koriste njegove lingvističke nego kreativne sposobnosti.
Dok se još nije znalo da će kabinet Borisa Tadića glatko da se ogradi i zvanično – tvrdeći da ga MIP nije konsultovao, i privatno – jer je „predsednik iz disidentske porodice“, Jeremić je kao ključni akter afere objašnjavao zašto je bojkot dobar.
Od delikatnog diplomatskog razmatranja zaboleo ga je stomak, ali ostao je dosledan: „Takav potez je u ovom trenutku najbolji za državni interes Srbije“.
Prepuštam Jeremiću da razmišlja i samom sebi odgovori na pitanje da li je odluku zaista doneo sam, što znači da je svesno rizikovao mnogo u trenutku kada ga neki stranački drugovi čekaju na zicer povodom potpredsedničke kandidature, ili je to uradio uz konsultacije, ali to ne sme da kaže zbog omerte koju je davno dao svom najomiljenijem šefu.
Prozvana i spolja i iznutra žestokim kritikama, vlast je počela da se izvlači. Dokazano rad da se oglasi na razne teme, Tadić je načinio izuzetak – nije se izjasnio čekajući komentar „nadležnih institucija“.
Da li se vlada izjašnjavala? Na osnovu onoga što je u prvom trenutku izjavio njen potpredsednik Božidar Đelić – jeste. I to pozitivno. Biće SMS-om, kako već priliči ozbiljnosti trenutka i dalekosežnim posledicama odluke.
Đelić, kao i Jeremić, precizira da je odluka „u skladu sa državnom politikom Srbije“. To u sedištu EU na epohalan način potvrđuje i premijer izjavom koja ulazi u anale neprimerene diplomatske banalnosti a svakako je biser njegovog neprimetnog mandata: neprisustvo u Oslu je „taktički potez za dostizanje evropskih integracija“!
Ostade premijer živ, ali, kad već ne možemo mi ovde, srećom su ga brzo neutralisali tamo. Evropljani „koji nemaju alternativu“ odmah u Briselu su mu natrljali uši.
I dok je razigrani šef diplomatije ponavljao da ne vidi način kako bi „opravdana“ odluka o odsustvu Srbije bila revidirana, srpska politika pokazala je svoju pravu prirodu.
Sve se može, ako se hoće. Džaba je Vuk ponavljao da se takve odluke donose po Zakonu o spoljnoj politici, i da to nije posao vlade.
Tadić demantuje Cvetkovića i Đelića izjavom da je odluku doneo šef diplomatije a da se vlada nije izjašnjavala. Premijeru je pružena šansa da se izvuče.
Mnogi bi voleli da Nobela za brljotine uruče samo Jeremiću, ali neće moći. Nisam za aboliciju ostatka družine učesnika u Nobelovoj sagi opšte konfuzije koja pokazuje koliko malo ljudi odlučuje o spoljnoj politici Srbije, koliko su narušene interne komunikacije i koliki je deficit koordinacije.
Uz pomoć prijatelja, nakon konsultacija, Cvetković je zaštitniku građana pod hitno potpisao putni nalog za Oslo. Valjda je to trebalo da bude solomonsko rešenje. Oprosti mudri Solomone!
Zaštitnik građana, Saša Janković, potom daje sopstveni doprinos opštoj konfuziji. Kaže da je samostalno odlučio da prisustvuje ceremoniji pošto je shvatio da nije prihvaćen njegov apel šefu diplomatije. Ma nemojte.
Kako samostalno kada agencijske vesti lepo kažu da je to „odlučio“ premijer i da je time „stavljena tačka na ovaj slučaj“.
Briljantna sinhronizacija! Opet brljanje. Tačka nije stavljena.
Ko će da mi odgovori na pitanje šta je državna politika Srbije? Ona o kojoj u sredu govori Đelić ili ona koju, demantujući samog sebe, u četvrtak promoviše Cvetković? Zašto bi Jeremić bio jedini žrtveni jarac okolnosti koje tako drastično, i bolno, pokazuju koliko Srbija luta.
Kada se saberem, dođi mi da se oduzmem. Osnovni problem Srbije je nedostatak identiteta, nedovršeno pozicioniranje na mapi sveta.
Smeta mi servilnost. Ovoga puta prema Kini. Što nije prvi put. Pre četiri godine je, na zahtev kineske ambasade u Beogradu, otkazana projekcija filma „Letnja palata“ koji je bio strogo zabranjen u Kini.
Umesto da Kinezima kažemo da s njima želimo lepo da sarađujemo, ali da to ne znači da se odričemo proklamovanih evropskih ciljeva i vrednosti, pokleknemo pred svakim iole jačim pritiskom.
Konstantno tumaranje uvelo nas je u raskorak sa evropskim vrednostima. Umišljamo da ćemo se preko ekonomske integracije dočepati izdašnih pristupnih fondova Unije, a da pri tom možemo da ignorišemo obaveze i privrženost uzvišenim idealima evropske demokratije.
Zaključio bih da smo opet stradali zbog Kosova. „Najsvetija srpska reč“ je alfa i omega raznih srpskih promašaja. Čelnici vlasti uporno ponavljaju da neće konfrontaciju sa EU, istovremeno kliču da ni po koju cenu neće priznati nezavisnost Kosova.
Nije u pitanju kineski most, u pitanju je onaj Ahtisari.
„Kina je dokazani prijatelj Srbije i pružala nam je bezrezervnu podršku u teškim trenucima, koja nam i te kako znači“, sadržaj je indulgencije kojom je ministar spoljni odsustvo iz Osla pokušavao da proda srpskom civilnom društvu, pa i predsednici Saveta njegovog ministarstva.
Nopasaran! Demokratska Srbija se osetila izneverenom, prodanom, poniženom. EU nema alternativu, sriču srpski političari, a kada dođe čas da pokažu lojalnost, pa i obavezu koja iz toga proističe, onda uskliknu čuveno Miloševićevo „malo morgen“. To nije u interesu Srbije.
Naravno da nije interes da se kačimo s Kinom, ali neka mi neko objasni kako strateško partnerstvo s Kinom može da doprinese ubrzanju evroatlantskih integracija Srbije? I šta je uopšte strateško partnerstvo? Podrška oko Kosova i kredit za gradnju jednog dunavskog mosta?
Pogrešna procena spoljne politike je, reklo bi se, postavljena još u vreme nastanka sadašnje koalicije kada se mislilo da je moguće očuvati politiku definisanu onom slavnom europejsko-patriotskom mantrom: i Kosovo i Evropa.
Ako tako nastave, biće još ovakvih Nobelovih afera. Dilemu ne čini izbor između dobra i zla, već između dva dobra ili dva zla. Ako je EU prioritet, onda treba odmah da znamo šta nam je činiti. Nije to Sizifov posao.
Cikcak kretanjem obreli smo se u diplomatskom promiskuitetu, bez zaštitnog kondoma. Beograd nema jasnu viziju. Odgovori na neke ponude fatalno su kasnili.
Biće da je u pravu londonski „Ekonomist“ koji je prošle godine za srpsku diplomatiju napisao da deluje kao da je pod steroidima. Nama je to izgleda delovalo kao veliki kompliment. Navikla na hvalospeve nedovoljno obaveštene domaće javnosti i počesto cinične briselske birokratije, srpska diplomatija se precenjuje. Urazumi se tek kad joj neko ozbiljno pripreti.
B92