- Učlanjen(a)
- 07.02.2010
- Poruka
- 14.864
Nikšić: Otkriven zločin posle 70 godina
Izvor:
Novosti.rs
U Nikšiću se otkriva zločin iz Drugog svetskog rata. Surovom egzekucijom partizani ubili dvanaest mladića i devojaka od 16 do 18 godina.
SEDAM decenija Nikšićani ćute o krvavom događaju koji se odigrao u drugoj polovini januara 1943. godine nadomak grada, na prevoju Pandurica, kada su se partizani surovo obračunali sa dvanaest momaka i devojaka, starih od 16 do 18 godina, koji, praktično, život nisu ni osetili, niti su pripadali bilo kojoj vojsci. Ta mladost bila je kriva samo jer je htela da zimski školski raspust provede kod rođaka u Bjelopavlićima i što se sasvim slučajno našla u kamionskoj koloni do Danilovgrada, koju su pratili Nemci, Italijani i četnici.
Posle paljbe partizana na Pandurici niko od vojnika ni sa jedne, a ni druge strane nije zrnom očešan, dok su goloruki momci i devojke panično pokušavali da nađu sklonište od metaka. Nisu uspeli, ali su ih partizani brzo pohvatali, a potom u obližnjim škripovima metkom u glavu, po kratkom postupku, likvidirali.
Ova priča iz višedecenijske duboke tame konačno izlazi na svetlost zahvaljujući Peru Maksimoviću (78), čoveku čiji je brat Dragutin (16) bio jedna od nevinih žrtava.
- Dugo se ćutalo o ovom partizanskom piru, ali mislim da nikada nije kasno za istinu. Ono što me boli jeste što dželate nikada nije stigla kazna. Morao sam da dignem glas, jer sam predugo mislio da bi to mogao da učini neko drugi, ali nije. Brat mi je u cvetu mladosti pokošen, kao i njegovi vršnjaci, a da niko zbog toga nije odgovarao. Normalno je da svakoga boli svoja rana, pa i mene moja - kaže u razgovoru za „Novosti“ vremešni Pero Maksimović, i nastavlja:
- Imao sam deset godina kada se zločin desio, ali sve pamtim kao da se jutros odigralo. Moj brale Dragutin, Drago, kako smo ga iz milošte zvali, bio je sila, krupan momak, prava planina. I on se radovao zimskom raspustu, pa iako je bilo ratno vreme pokušavao je da uživa u odmoru od škole. Hteo je da nekoliko dana odmora provede kod tetke u Danilovgradu, a uskom saobraćajnicom koja je vodila do tog mesta moglo se putovati jedino u kamionskoj koloni koju su pratile tri vojske: nemačka, italijanska i četnička. Uskočili su u kamione ne sluteći da će im to biti poslednji odlazak.
Hladan je i siv bio taj januar. Ne pamti Pero tačan datum zločina, ali zna da je 1943. godina bila tek zakoračila. Varoš Nikšić jedva da je u to vreme brojala oko 4.000 stanovnika.
- Na ukletoj Pandurici dočekali su ih partizani. Kada su pripucali, vojska se razbežala, a ovi momci i devojke, ne znajući kud, brzo su stigli u ruke partizana. Nijedan vojnik nije bio čak ni ranjen, a kamoli da je stradao! Ali zato su se obračunali sa decom. Uvlačili su ih u škripove i ubijali iz pištolja metkom u glavu. Među svojim vršnjacima ležao je nepomično i brat Drago. Za zločin se brzo saznalo. Moj stariji brat Danilo kad je čuo za ovu tragediju jurnuo je ka Pandurici, misleći da je možda naš Drago živ. Ali, avaj! Obilazeći škripove naišao je na nepomično bratovo telo. Ne pamtim imena ostalih momaka i devojaka, osim jedne Burićke, koja je živela u centru Nikšića, u današnjoj Manastirskoj ulici. Bila je lepotica, vedra i vesela.
Pamti Pero Maksimović suze roditeljske i bratske. Nikšić je grcao tih dana u suzama. Na organizovanom ispraćaju na centralnom gradskom trgu postavljeno je dvanaest stolova na kojima je bilo podignuto isto toliko kovčega.
- Ceo grad je došao da se oprosti od ubijenih mladića i devojaka, njihovih sugrađana, koji nikom nisu oko zatrunili, a kamoli bili nečija vojska! I predsednik opštine Jevrem Šaulić bio je tih dana uz nas, ojađene porodice. Brata smo sahranili na gradskom groblju, da bi ga 1951. godine preneli u porodičnu grobnicu u Gornjem Polju.
ŽIVOT PREPUN TRAGEDIJE
PORODICI Maksimović je komunistička vlast konfiskovala svu imovinu. Ipak, uspelo se preživeti, a Pero je čak završio i Nastavnički fakultet u Rijeci. U svom Nikšiću nije mogao da dođe do posla, pa je dobar deo života proveo u tom primorskom gradu. Tamo se upoznao i sprijateljio sa poznatim advokatom Veljkom Guberinom, da bi sa oživljavanjem višestranačja u SFRJ osnovali Narodnu radikalnu stranku, sa ciljem da zaštite srpske interese u Hrvatskoj.
- Ceo život pratile su me srpske tragedije, ma gde da sam živeo. Danas sam u Crnoj Gori, pokušavajući da od zaborava otrgnem makar deo zabranjene istorije. Voleo bih kada bi ova moja priča pomogla da se otkriju imena ostalih nastradalih momaka i devojaka na Pandurici.
Izvor:
Novosti.rs
U Nikšiću se otkriva zločin iz Drugog svetskog rata. Surovom egzekucijom partizani ubili dvanaest mladića i devojaka od 16 do 18 godina.
SEDAM decenija Nikšićani ćute o krvavom događaju koji se odigrao u drugoj polovini januara 1943. godine nadomak grada, na prevoju Pandurica, kada su se partizani surovo obračunali sa dvanaest momaka i devojaka, starih od 16 do 18 godina, koji, praktično, život nisu ni osetili, niti su pripadali bilo kojoj vojsci. Ta mladost bila je kriva samo jer je htela da zimski školski raspust provede kod rođaka u Bjelopavlićima i što se sasvim slučajno našla u kamionskoj koloni do Danilovgrada, koju su pratili Nemci, Italijani i četnici.
Posle paljbe partizana na Pandurici niko od vojnika ni sa jedne, a ni druge strane nije zrnom očešan, dok su goloruki momci i devojke panično pokušavali da nađu sklonište od metaka. Nisu uspeli, ali su ih partizani brzo pohvatali, a potom u obližnjim škripovima metkom u glavu, po kratkom postupku, likvidirali.
Ova priča iz višedecenijske duboke tame konačno izlazi na svetlost zahvaljujući Peru Maksimoviću (78), čoveku čiji je brat Dragutin (16) bio jedna od nevinih žrtava.
- Dugo se ćutalo o ovom partizanskom piru, ali mislim da nikada nije kasno za istinu. Ono što me boli jeste što dželate nikada nije stigla kazna. Morao sam da dignem glas, jer sam predugo mislio da bi to mogao da učini neko drugi, ali nije. Brat mi je u cvetu mladosti pokošen, kao i njegovi vršnjaci, a da niko zbog toga nije odgovarao. Normalno je da svakoga boli svoja rana, pa i mene moja - kaže u razgovoru za „Novosti“ vremešni Pero Maksimović, i nastavlja:
- Imao sam deset godina kada se zločin desio, ali sve pamtim kao da se jutros odigralo. Moj brale Dragutin, Drago, kako smo ga iz milošte zvali, bio je sila, krupan momak, prava planina. I on se radovao zimskom raspustu, pa iako je bilo ratno vreme pokušavao je da uživa u odmoru od škole. Hteo je da nekoliko dana odmora provede kod tetke u Danilovgradu, a uskom saobraćajnicom koja je vodila do tog mesta moglo se putovati jedino u kamionskoj koloni koju su pratile tri vojske: nemačka, italijanska i četnička. Uskočili su u kamione ne sluteći da će im to biti poslednji odlazak.
Hladan je i siv bio taj januar. Ne pamti Pero tačan datum zločina, ali zna da je 1943. godina bila tek zakoračila. Varoš Nikšić jedva da je u to vreme brojala oko 4.000 stanovnika.
- Na ukletoj Pandurici dočekali su ih partizani. Kada su pripucali, vojska se razbežala, a ovi momci i devojke, ne znajući kud, brzo su stigli u ruke partizana. Nijedan vojnik nije bio čak ni ranjen, a kamoli da je stradao! Ali zato su se obračunali sa decom. Uvlačili su ih u škripove i ubijali iz pištolja metkom u glavu. Među svojim vršnjacima ležao je nepomično i brat Drago. Za zločin se brzo saznalo. Moj stariji brat Danilo kad je čuo za ovu tragediju jurnuo je ka Pandurici, misleći da je možda naš Drago živ. Ali, avaj! Obilazeći škripove naišao je na nepomično bratovo telo. Ne pamtim imena ostalih momaka i devojaka, osim jedne Burićke, koja je živela u centru Nikšića, u današnjoj Manastirskoj ulici. Bila je lepotica, vedra i vesela.
Pamti Pero Maksimović suze roditeljske i bratske. Nikšić je grcao tih dana u suzama. Na organizovanom ispraćaju na centralnom gradskom trgu postavljeno je dvanaest stolova na kojima je bilo podignuto isto toliko kovčega.
- Ceo grad je došao da se oprosti od ubijenih mladića i devojaka, njihovih sugrađana, koji nikom nisu oko zatrunili, a kamoli bili nečija vojska! I predsednik opštine Jevrem Šaulić bio je tih dana uz nas, ojađene porodice. Brata smo sahranili na gradskom groblju, da bi ga 1951. godine preneli u porodičnu grobnicu u Gornjem Polju.
ŽIVOT PREPUN TRAGEDIJE
PORODICI Maksimović je komunistička vlast konfiskovala svu imovinu. Ipak, uspelo se preživeti, a Pero je čak završio i Nastavnički fakultet u Rijeci. U svom Nikšiću nije mogao da dođe do posla, pa je dobar deo života proveo u tom primorskom gradu. Tamo se upoznao i sprijateljio sa poznatim advokatom Veljkom Guberinom, da bi sa oživljavanjem višestranačja u SFRJ osnovali Narodnu radikalnu stranku, sa ciljem da zaštite srpske interese u Hrvatskoj.
- Ceo život pratile su me srpske tragedije, ma gde da sam živeo. Danas sam u Crnoj Gori, pokušavajući da od zaborava otrgnem makar deo zabranjene istorije. Voleo bih kada bi ova moja priča pomogla da se otkriju imena ostalih nastradalih momaka i devojaka na Pandurici.