Nikolaj Vasiljević Gogolj

[besherat]

Николај Васиљевич Гогољ (рус. Николай Васильевич Гоголь, укр. Микола Васильович Гоголь) је био руски писац рођен у Украјини. У својим делима је показивао дубоко разумевање и поштовање за људе, менталитет, историју и културу Украјине и Русије.

Хронолошки је први међу плејадом великих руских реалиста, писао је приповетке, романе и комедије. У његовим радовима је присутан и утицај претходне епохе националног романтизма.

Гогољ је имао велики утицај на касније руске реалисте.

Биографија
Отац, стари козачки официр, развио је код Гогоља књижевни укус. Мајка му је пренела мистичну религиозност, која га је морила у доцнијем животу. После детињства проведеног на селу у Украјини, нашао је посао у министарству у Санкт Петербургу.

Свој јавни књижевни рад је отпочео 1829. када је под псеудонимом објавио неуспелу романтичну поему „Ганс Кихелгартен“. Године 1831. напушта државну службу и постаје професор историје у школи за кћери официра, а од 1834. на Универзитету у Санкт Петербургу. Удаљеност и носталгија за родном Украјином инспирисала га је да напише збирку приповедака „Вечери на мајуру код Дикањке“ (1831-1832). У причама је користио елементе фолклора, фантастике и хумора, којима је описивао живот на селу.

На Гогољево опредјељење за књижевност јако су утицала пријатељства са Жуковским и, нарочито, Пушкином који му је дао идеје за неколико дјела.

Наредни период је за Гогоља био веома плодан. Написао је збирке приповедака Арабеске и Миргород (1835). Његова најпознатија драма, „Ревизор“, настала је 1836. и привукла велику пажњу књижевне и политичке јавности, па и самог цара.

Исте године почео је да пише свој капитални роман, „Мртве душе“. Сматрао је да је ово дело његова мисија којом ће постићи натчовечански подвиг. Први део „Мртвих душа“ се појавио 1842. и поред претходне цензуре. Ово дело представља детаљну сатиричну студију Русије посматране из перспективе главног јунака Чичикова.

У каснијем животу пао је у депресију и почео да води аскетски живот. Од 1836. до 1848. путовао је по Западној Европи. Запао је у стваралачку кризу, а почео је да показује знаке параноидне психозе (вероватно шизофреније). У ноћи 24. фебруара 1852, у налету маније инспирисане религиозним заносом, спалио је своје рукописе, међу којима је био други део романа „Мртве душе“. Сам је рекао да га је на овај потез навео ђаво. Неколико дана касније, 4. марта, је преминуо.

Поезија

Ганц Кухелгартен (1829)

Приповjетке и романи

Вечери на мајуру код Дикањке (1831-1832)
Збирка Миргород (1835)
Тарас Буљба (1835, 1842)
Петербуршке приче
Нос (1836)
Шињел (1842)
Мртве душе (1842)

Драме

Женидба (1833)
Ревизор (1836, 1842)

Čitala sam " Mrtve duše ". Početak je jako razvučen i nisam se toliko oduševila djelom , koliko sam očekivala, ali se mora priznati Gogoljevo umijeće u slikanju ljudskih tipova: naivnih baba, plitkoumnih žena,pijanica, škrtica, osobenjaka, prevaranata.

 

[crvendac_011]

Последњи дани Николаја Васиљевича Гогоља

ЖИВ

Осамдесетак година после смрти, кад су посмртне остатке писца „Мртвих душа” преносили на ново московско гробље, примећено је да је његова лобања окренута на страну. Гласине су кренуле брзином степског пожара...
После дугог путовања од места до места, од Европе до Палестине, у потрази за здрављем и надахнућем, а не налазећи ни једно ни друго, четрдесеттрогодишњи Николај Васиљевич Гогољ последње уточиште нашао је у московској кући грофа Александра П. Толстоја. Његов читавог живота слабачки организам посве је исцрпљен: већ месец дана узима, а и то повремено, тек гутљај воде и чашу црвеног вина. Двојица лекара упорно покушавају да га лече као обичног лудака.
Један од њих непрестано га убацује у каду с топлом водом и онда му на главу изручује канте хладне. Потом га смешта у кревет с пет-шест дебелих пијавица прилепљених за нос. (Да ли је несрећни писац тада призивао у помоћ мајора Коваљова из своје приповетке „Нос”, кога је тај веома важан део тела тек тако напустио?!) Гогољ стење и јауче покушавајући да се отргне. Узалуд. У телу нема више ни трунке снаге, чак је кроз трбух могла да му се напипа кичма. И то њему, чији је желудац – како је написао Владимир Набоков у биографској студији „Николај Гогољ” – имао огромну запремину јер нико није могао да усиса толико макарона ни да поједе толико пите од трешања колико тај мршави човечуљак.
А неколико година раније, у „Записима лудака”, сам Гогољ је исписао ове речи:
„Не, не могу ово више да трпим. Боже, шта све не раде од мене! Поливају ме хладном водом по глави! Не чују ме, не виде ме, не слушају ме. Шта сам им скривио? Зашто ме муче? Шта хоће од мене сиромаха? Шта бих уопште више могао да им дам? Ја ништа немам. Ја нисам кадар, не могу поднесем све ове муке, глава ми гори и све ми се врти пред очима. Спасите ме! Поведите ме са собом! Дајте ми тројку коња хитрих као вихор! Седај, кочијашу мој, звецкај, прапорче мој, пропните се, коњи, и носите ме с овога света...”

Рукопис у пламену

У таквим тренуцима његова одскорашња сен у лику свештеника Матвеја Констатиновског непрестано му изнад главе понавља:
„Одреците се Пушкина! Он је био грешник и паганин! Одреците га се...”
Гогољ ћути, не налазећи снагу ни да подигне руку како би спречио пијавицу која је пожелела да с врха носа завири у ноздрву. Отац Матвеј не одустаје, без обзира на то што примећује да душа песника мртвих душа граби неким својим друмом, лети попут тројке у завршном призору првог дела „Мртвих душа”.
Јер неколико дана раније, у леденој ноћи 11. фебруара 1852. године, Николај Васиљевич Гогољ неопозиво је умро као писац. По сведочењу савременика, овако:
„Те се ноћи Гогољ дуго молио сам у својој соби. У три сата позвао је свог младог слугу и упитао га да ли су собе на другом крају куће загрејане. Момак је одговорио да нису. – Дај ми огртач – рекао је Гогољ – и хајде са мном, морам тамо нешто да обавим.

Пошао је са свећом у руци и другом правио знак крста у свакој соби кроз коју су пролазили. У једној од њих заповедио је момку да тихо отвори вратанца на пећи, тако да никог не пробуди, па да му донесе мапу која лежи на комоди. Кад му је момак донео мапу, Гогољ је из ње извадио свежањ бележница повезаних врпцом, гурнуо их у пећ и потпалио свећом. Момак је схватио шта се догађа, па је пао на колена и почео да га преклиње да одустане од свог наума. – Шта те брига – рекао је Гогољ – радије се помоли.
Момак је зајецао и наставио да га мољака. Гогољ је опазио да се ватра гаси, а да су нагорели тек крајеви бележница. Зато је извукао свежањ, развезао врпцу и разместио свеске тако да лакше горе, па их поново потпалио свећом, а онда је сео на столицу испред ватре и чекао да сва хартија изгори. Кад је све било готово, прекрстио се, вратио у своју собу, пољубио момка, легао на постељу и бризнуо у плач...”
Пламен је прогутао рукопис другог и трећег дела „Мртвих душа”.
Физички крај збио се двадесетак дана доцније, 4. марта 1852. године.

Последњи (под)смех

Док су покојникове остатке преносили у малу универзитетску цркву, грофу Толстоју – у чијој је кући Гогољ и умро – пријавио се полицијски чиновник. Полиција је прво тражила документе умрлог колешког асесора (чиновник 8. класе) у оставци Николаја Васиљевича Гогоља а, друго, требало је начинити званичан попис ствари умрлог.
У његовим папирима, на запрепашћење полицијског чиновника, нису нађени никакви документи – ни пасош, ни уверење о оставци које је тада замењивало пасош. Што се тиче пописа личних ствари, обављен је у присуству прописаног броја сведока. Установљено је да је читава имовина износила укупно четрдесет три рубље и осамдесет копејки, мање од четвртине суме коју је његов јунак Чичиков добијао за заложену мртву душу (видети текст у оквиру).

Пуна два дана маса народа окупљала се око Московског универзитета, који је сносио трошкове сахране и где је било изложено тело Николаја Васиљевича Гогоља. Узнемирени генерал-губернатор гроф Закревски је, бојећи се нарушавања реда, затворио многе прилазе испунивши их полицијским одредима и агентима Трећег одељења личне канцеларије Његовог величанства. Бојали су га се и мртвог.
Ковчег с посмртним остацима положен је у гроб поред песника Јазикова, кога је Гогољ сматрао литерарном будућношћу Русије. На надгробној плочи уклесан је натпис: „Горком ћу се речју подсмехнути”.

И Стаљин у страху

Судбина се, међутим, на неки начин, горко подсмехнула самом мртвом Гогољу. Наиме, он се, по сведочењу најближих пријатеља, целог живота плашио да ће бити жив сахрањен и зато је и у тестамент унео посебну одредницу да после његове смрти помно пазе и да не журе са сахраном, за сваки случај.
А онда се, осамдесетак година после смрти, догодило право мало чудо. Приликом откопавања Гогољевих посмртних остатака, у мају 1931. године, на Даниловском гробљу – да би се пренели на Новодевичје – гробари и поштоваоци Гогољевог дела спазили су да је пишчева лобања била окренута на страну. Шок је био разумљив, посебно за оне који су знали за Гогољев страх унет чак и у тестамент.

Гласине су кренуле брзином степског пожара и запретиле невољом младим совјетским властима. Зато је Јосиф Висарионович Џугашвили, познатији као Стаљин и Баћушка, домаћински наредио свом шефу тајне полиције Јагоди да хитно нађе неко разумно објашњење да писац ипак није жив сахрањен. И Јагода је, како у књизи „Стаљин” сведочи историчар Е. Радзински, са екипом стручњака известио јавност да је случај окренуте пишчеве главе заправо последица рада подземних вода, због којих је горњи део сандука иструлио и тако померио лобању.
Можда се после оваквог објашњења и сам Гогољ подсмехнуо, али досад, колико је познато, није послао ниједног ревизора да све то провери.

Аутор: Петар Милатовић
Извор: Политикин Забавник ​