Beogradska grupa „E-play“ proslaviće deceniju postojanja koncertom 6. novembra u Domu omladine. Tim povodom Maja Cvetković i Biljana Todorovski koje čine okosnicu benda pričaju kakav odnos imaju prema dosadašnjoj karijeri, objašnjavaju zašto nemaju nameru da posustanu, iako kažu da nije nimalo lako svirati energičan rokenrol, pogotovo u domaćim uslovima gde se sve radi na mišiće.
Maja: Ovo je promocija albuma „Drago mi je da smo se upoznali“, prvi put sviramo u Beogradu sa novim pesmama, a ujedno je i deset godina postojanja, odnosno od kada smo izdali prvi album. Tada smo upravo svirali u toj sali u Domu omladine kada smo pobedili na „Urban demo festu“ i kada su nam oni platili snimanje i izdali taj prvi album. Zbog toga smo emotivno vezane za tu salu i super što je renovirana. Biće akcenat na novim pesama, ali sviraćemo i neke stare stvari. Takođe, imaćemo i jednu gošću na koncertu, biće to iznenađenje za publiku.
Jeste li zadovoljne karijerom koju ste napravile i kako se ona razvijala poslednjih deset godina?
Biljana: Ako, recimo, poredimo nas i „Arctik monkeys“ ili neki drugi bend u inostranstvu, naša karijera i nije nešto, ali za naše uslove mislim da dobro ide. Mi smo za deset godina objavili tri albuma i nekome se to čini malo. Nije problem napraviti pesme, problem je snimiti, naći izdavača, organizovati koncerte, svirati… to sve kod nas ide mnogo sporije i neorganizovanije nego u svetu, gde postoje čitavi timovi ljudi koji se time bave. E sad, s obzirom na to da se radi na mišiće i da većinu stvari radimo same, mi smo jako zadovoljne.
Maja: Postoje tri-četiri agencije koje ozbiljnije rade, recimo, naš izdavač „Sinema city“, sada radimo sa „Longplejom“ i za sada je sve u redu, ali većina toga je na zaista smešnom nivou… Recimo, u Kragujevcu, na primer, u rajder listi stoji 20 mikrofona, a oni nam donesu samo tri, fale kablovi... o monitorima i da ne pričam, sem u Beogradu i Novom Sadu mi nigde ne čujemo šta sviramo, jer nema monitora. Ali valjda smo i mi više navikli da se dovijamo... S druge strane, mi se trudimo da zaista budemo profi, za primer.
Jeste li mogle u nekom dosadašnjem periodu da se bavite samo muzikom?
Maja: Jesmo, za Novu godinu, i tih nekoliko dana. Ima kad se spoji pet, šest koncerata mesečno, onda je super... Sećam se kada smo svirali na „Rifrešu“ pomislile smo kako bi bilo super da je tako stalno, pa ne bi smo morale da radimo poslove koje radimo preko dana. Nažalost, na to ne može da se osloni, jer nikada nisi siguran kada ćeš imati koncert i da li ćeš biti plaćen za taj nastup, tako da moramo da se posvetimo i drugim poslovima pa nemamo toliko vremena kao bendovi u inostranstvu samo da se bavimo muzikom. Kod nas se takođe nikad ništa ne zna unapred, ali evo sada prvi put za ovih deset godina znamo gde ćemo svirati naredne godine. Dobili smo poziv da nastupimo u Beču. Zvali su nas organizatori i pitali da li možemo da proverimo imamo li zakazan koncert 15. maja 2010. godine...
Uspevate da iskoriste mogućnosti koje internet pruža?
Maja: Album može besplatno da se „daunlouduje“ preko sajta exitmusic.tv i to se desilo i sa ljudima iz Beča koji su tako čuli naš album i pozvali nas na festival.
Biljana: Takođe, imali smo na nastupu na Egzitu jednog Japanca u publici koji je došao da bi slušao isključivo srpske bendove. Po njegovoj priči, mi smo bili najzanimljiviji bend i znao je sve naše tekstove, što je potpuno neverovatno. A za nas je saznao putem interneta.
Deset godina je prošlo od prvog albuma koji se dosta razlikuje od poslednja dva vaša izdanja.
Maja: Ne volimo da se ponavljamo, da budemo dosadni, stalno jedno te isto. Nemamo mi poseban plan kad pravimo album, nago prosto kako ga napravimo u tom trenutku. Prvi album je onako sirova energija, nismo imale mnogo iskustva, ali kako je vreme prolazilo, žudele smo da to zvuči bolje i mislim da u tome uspevamo. Nekim ljudima se ipak najviše dopada ta sirova energija s prvog albuma.
Biljana: Sada kad ga slušam pronalazim hiljadu mana jer je produkcijski loš, ali mi tada ništa nismo znale i negde nam je drag zato što je prvi. Zato smo na drugom htele da nam produkcija bude dobra, a na ovom trećem albumu pored dobre produkcije želele smo i da tekstovi pesama budu na srpskom jeziku.
Je li naporno devojkama da sviraju tako energičnu muziku?
Biljana: Jeste naporno fizički i posle koncerata smo uvek svi polumrtvi, ali super nam je tako jer to znači da je bio dobar koncert. Morale smo da ubacimo i teretanu u raspored da bismo smo sve to izdržale. Ipak, je sve to lepo iskustvo koje ne možeš da dobiješ normalnim životom i poslom od devet do pet. Plus što na albumima i koncertima možeš da ispoljiš ono što misliš i osećaš. Nama je život interesantniji s ovim što radimo i to nas održava – zaključuju članice sastava „E-play“.
Autor: Neven Džodan
