Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Nigerija je država u zapadnoj Africi. Na jugu izlazi na Gvinejski zaliv i deo Atlanskog okeana. Graniči se na zapadu sa Beninom, na severu sa Nigerom, na severoistoku sa Čadom i na istoku sa Kamerunom. Nigerija je po broju stanovnika daleko najveća afrička zemlja u kojoj živi 108 miliona stanovnika. Površina ove najmnogoljudnije afričke države je 924 hiljade km². Glavni grad je Lagos.
Na severu i jugu zemlje nalaze se ravnice i brežuljkasta područja, a središnji deo zemlje zauzima visoravan Jos, dok se na istoku iz Kameruna nastavlja visoravan Adamva u kojoj je i najviši vrh, Dimlang (2042 m). Glavne nigerijske reke su Niger, po kojem je zemlja dobila ime, i Benue, njegova leva pritoka.
Prva poznata civilizacija na nigerijskom području bila je civilizacija naroda Nok koji je od 500. godine p.n.e. do 200. godine n.e. živeo na visoravni Jos. Krajem XIX veka područje Nigerije kolonizovala je Velika Britanija, podelivši je na Severnu i Južnu Nigeriju. Obe su kolonije ujedinjene 1914. godine. 1960. godine zemlja je postala nezavisna federacija.
Nigerija je najšarolikija zemlja na svetu sa oko 250 naroda. Najbrojnija verska zajednica u zemlji su muslimani (50%). Poslednjih nekoliko godina verske razlike su izbile u prvi plan, naročito na severu gde je u nekim federalnim jedinicama uveden islamski šerijatski zakon.
Uprkos naftnom bogatstvu ekonomija je dugo bilo opterećena političkom nestabilnošću, korupcijom i slabo razvijenom infrastrukturom. Naftni sektor još uvek čini 20% BDP-a i oko 95% učestvuje u ukupnom izvozu. Uglavnom nekomercijalni poljoprivredni sektor ne može se nositi sa povećanjem broja stanovnika pa je Nigerija uvoznik hrane. BDP je za 2004. procenjen na 1000 USD po stanovniku.
19. decembar 2008.
Dnevnik iz Nigerije (1): Pripreme
Sa nekoliko strana sam čuo da je Afrika u načelu opasna, da zbog bede napadaju svakog živog, a da je Lagos posebno gadan. Već sam se bio ozbiljno zabrinuo – ne da će me neko napasti, nego da ću morati da sedim u hotelskoj sobi, bez šanse da mrdnem, ko u zatvoru.
Autor: Nebojša Spaić Izvor: B92
Photo: E.B.Sylvester
Ono što sam o Nigeriji znao pre priprema za put, staće u ovaj pasus. Negde 1993, u Doba razuma čitao sam saopštenje Fondacije o Olesegun Obasandžu, kako ga treba pustiti iz zatvora, i sećam se da od smeha nismo mogli da to ime pročitamo kako treba – čas je Branka Mihajlović zasmejavala mene, čas ja nju. Bio je u jeku rat u Bosni, sankcije, inflacija – ona strahovita, kada je ručak u Lovcu poskupeo između naručivanja i serviranja.
Zaista, nije nas se ticalo i sami smo sebi bili smešni što čitamo takvo saopštenje. Obasandžo je danas predsednik Nigerije, u drugom mandatu – zbog onog smeha, ime sam zapamtio, pa sam i uhvatio vest kada je prvi put izabran, čak i detalj da su te izbore priznale zapadne zemlje, kao demokratske.
Znao sam još da je Nigerija bogata naftom i da je izvozi, da je V. putovao poslom u nju, da je N. Obasandžov poznanik i neka vrsta savetnika i sećao sam se da mi živopisno pričao kako sastanak sa OBJ – kako ga ovde zovu – u nekom luksuznom hotelu u Londonu izgleda – Afrički, uz gomilu žene, deca, unučadi...
Uhvatio sam, nevezano za put, vest da je zbog nekoliko stotina mrtvih u nemirima izazvanim namerom da se u Nigeriji organizuje izbor za mis sveta – taj izbor otkazan. Pominjali su mi neki Genex-ov avion koji je pilot greškom spalio na nekoj ovdašnjoj pisti, čuo sam da «neki naši nešto tu rade» ono, građevina, putevi, šta li – ispostaviće se dalekovodi, i znam da i sa njima, kao i sa tolikim zemljama trećeg sveta trgujemo oružjem. Da su Boja i Odita Nigerijci, rekao mi je Ognjen, negde pred polazak, pa ova rečenica u svari ne pripada u pasus o tome šta sam znao pre priprema za put.
Photo: Naijafinish
I, posle godinu i po – dve od kada sam prvi put rekao Pauli iz Freedom House da hoću da idem, pomalo već i zaboravivši na to – stiže poziv i ponuda da potpišem ugovor. Preračunam se i vidim da mogu da odem na dve nedelje. zamolim Ivanu da mi se raspita za vizu – i zabava tu negde počinje.
Dopisivanje i telefoniranje sa njihovom ambasadom u Budimpešti trajalo je danima. Između ostalog, neophodna je vakcinacija – i tako saznam da od malarije nema preventive, već da samo može da se ublaži njena klinička slika tako što pijem neke lekove 2 nedelje pre dolaska ovamo i još 4 nedelje posle, al' da je najvažnije da me ne ujede neki komarac, da nema potrebe da se vakcinišem protiv kolere – mada je upravo sada ima u Nigeriji, al negde daleko, gde belci ne zalaze, ali da me vakcina od žute groznice i meningitisa štiti garant. Neku polio ili tetalpan sam dobio ranije, kad me je kuče ujelo dok sam zimus vozio bicikl. U ambasadi kažu – treba 5 dana, ja gnjavim Ivanu, za vizu, ona zove i uspe da sredi da sve dobijem za dan – ako im unapred pošaljem. Dobijem od Dapa, mog domaćina – inače, čovek je nekoliko puta bio u zatvoru u vreme diktature, pa emigrirao u SAD, i vratio se posle izbora – potrebne pozive i odem u Budimpeštu dan pre nego što je trebalo za neki drugi posao.
Kazali mi – dođi ujutro, primamo papire od 10 do 13, dobićeš do kraja dana. Oko 10.30 – ja unutra, kaže Mađar: «Dajte papire, sve je tu, izvolte, sedite». Ja se ponadam, kad mi već kaže da sednem, da će se stvar završiti za 15-ak minuta. I sedim 15, pa još 15, pa pola sata – posle 12 – izađem da pitam, isti onaj Mađar kaže – «sačekajte», i ljubazno me pusti u WC.
Čekam 13, dotle kao primaju, stigne pola dva – pitam šta je, čovek kaže – sačekajte. Posle 15 minuta kaže – «Možete na brzinu da ručate, konzul je otišao na ručak, ne znam kad će se vratiti.»
Ukapiram da konzul radi šta hoće, a da može da se desi da mu zatrebam, i da zato tamo džedžim. Odem do nekakve rupe, na 10 minuta odatle – jer je ambasada u nekom predgrađu, naručim picu i sam sedim u kafani sa konobarom Mađarom, koji izgleda kao motorista, a predano sluša neku radio dramu – naravno na mađarskom.
Kad sam se vratio u onu čekaonicu, praznih zidova, samo sa zalepljenom fotokopijom obraćanja Obasandža ambasadorima da ne veruju kada im dođu Nigerijci i traže pare za povratak kući, i da nema fondova za tako nešto, osetio sam se malte ne ko u domaćoj atmosferi. Posle 3, dođe grupa naših ljudi, isto za vize – radnici Energoprojekta – znaju sistem, pa su po jednom čoveku poslali pasoše i samo ih pokupili sutradan, preko vozača mini-busa. No, jedan tip, Splićanin – ostane.
Čovek je viši od mene, ima oko metar 90, srednjih godina, snažan – radnik na naftnoj platformi, čeka od juče – ko i ja, sedeo je do 5 popodne, pa došao sutra u 3 ponovo, zajedno smo čekali do 5. Kad sam mu rekao da idem u Lagos, kaže, onoliki koliki je – «U, tamo je opasno». Mislim – pravi se važan, ima sigurno nekih delova grada koje vredi izbegavati, ali ipak – i ne obratim pažnju.
Iz Beograda – pošaljem mail N-u da mu kažem da idem – zove telefonom, pita gde ću, ja kažem – u Lagos, on kaže: «U, to je opasan grad.»
«Kako mislite?»
«Mislim, iako imam oružanu pratnju kad sam u Nigeriji, Lagos izbegavam».
Tu već počnem da se brinem.
Zove V. Pita šta ima novo – ja kažem – odoh u Nigeriju, Lagos. On kaže – «Auuu, opasan grad. I nemojte noću na aerodrom.»
«Što, ne vidi se pista?»
«Ma jok, nego da vas ne napadnu».
Tu se već zabrinem. Sa još nekoliko strana čujem da je Afrika u načelu opasna, da zbog bede napadaju svakog živog, a da je Lagos posebno gadan.
Seti me Bađa da je Aca Dimitrijević tamo bio godinu i po, zovem čoveka da pitam, on kaže – «Jeste. Mi smo bili opasani zidom od dva i po metra, sa bodljikavom žicom, a oko nas ipak vojska.» Pre nego što sam se video sa njim, još mi Zoki Sekulić, sa kojim sam se dogovarao da li mu treba intervju sa OBJ, kaže – «U, tamo je opasno. Bila moja ekipa – samo jednom su izašli iz rezidencije predstavnika Energoprojekta, i odmah ih je napala masa.»
Već sam se bio ozbiljno zabrinuo – ne da će me neko napasti, nego da ću morati da sedim u hotelskoj sobi, bez šanse da mrdnem, ko u zatvoru. Posle me je smirio jedan Dapov mail, koji mi je savetovao da ponesem slobodno lap-top (pa ću u sobi moći da vodim dnevnik, da prođe vreme) i da računam da ću sa njim moći da izađem u Lagosu.
Kasnije, Aca me je dodatno smirio. Shvatio sam da jeste opasno, i zdravstveno i bezbednosno, ali da, ukoliko se čovek razumno ponaša, ne treba očekivati ozbiljnije probleme.
Photo: Magnus Manske
U međuvremenu, na sajtovima kojima sam surfovao, nalazim obaveštenja o tome da je opasno, čak sa upozorenjima da se izbegava putovanje – jedino sajtovi Nigerijske vlade kažu da ne treba baš verovati zapadnoj paranoji i da je jedan razuman stepen opreznosti sasvim dovoljan. Inače, saznajem da Nigerija ima 120-150 miliona stanovnika (uopšte, shvatio sam, dosta su komotni sa brojevima, satima i uopšte detaljima te vrste), da je svaki četvrti crni Afrikanac Nigerijac, da u Lagosu ima 10-15 miliona ljudi, od čega polovina ima meningitis, da ih je 50 odsto zaraženo sidom (ovde čujem razne podatke, imam utisak da su podaci teški za prikupiti, da se rade procene i da se onda manipuliše njima).
Inače, Nigerija ima 36 država, sa 3 najdominantnije etničke grupe. Jednom sam ih nazvao «plemenima», kako to piše po sajtovima i informacijama do kojih sam došao pre puta, i imam utisak da im nije bilo pravo.
Muslimanska etnička grupa zove se Hauza, hrišćanska Ibo, a grupa koja je pola-pola je Joruba. Ima još 250 drugih, manjih i većih grupa. Valjda u 12 severnih država uvedeno je šerijatsko pravo, priča o ženi koja je osuđena na smrt kamenovanjem par godina jer je zatrudnela van braka je iz Nigerije.
U poslednjih par godina, najčešće izveštaji kod nas iz Nigerije bili su povodom etničkih sukoba u Lagosu, Džosu, Portakuru, kao i o sukobima na naftnim poljima – naftne korporacije, Šel, Teksako, Ševron, sa privatnim policijama u nekoliko navrata branile su se od napada lokalnog stanovništva, koje je tražilo povećanje nadnica od, na primer, dolar na dolar i po.
Inače, naftne kompanije sede u upravnim odborima ovdašnjih NVO, fondacija itd... Nigerija je, inače, godinama prva ili druga zemlja po korupciji na svetu – saznao sma pripremajući se.
Sa druge strane, iz priprema seminara, čitajući materijale iz Nigerije, čitajući njihove novine – stiče se utisak da je u pitanju zemlja sličnog stepena razvoja kao i mi.
Aerodrom u Lagosu strašno me je podsetio na tivatski – neka veoma slična atmosfera familijarnog haosa, prljavštine, vrućine i vlage. Čak imaju i neku sličnu plavu boju. Naravno, međunarodni aerodrom Lagos je veći – ali ni približno onoliko koliko bi čovek očekivao, imajući u vidu broj stanovnika tog grada.
Autor: Nebojša Spaić Izvor: B92
Lagos (Photo: Nebojša Spaić)
Kroz putničke koridore, videlo se drveće koje je oblikom podsećalo na ono što smo učili da je baobab – nisam znao da li je, bilo je mnogo tanje, al – tog oblika. Kasnije sam video baobab – ima drugi oblik, nešto sam pobrkao svojevremeno u školi. Tu sam po prvi put potpuno osetio da sam u Africi, koja je iz nekog nedefinisanog postojanja, kakvo imaju stvari za koje znamo da postoje i da su tačne, ali nas se iskustveno ne dotiču, za mene prešla u realno.
Čekanje na prtljag, uz dosta nervoze jer je gužva, vrućina, a neki 6 i po sati smo sedeli skvrčeni u Er-basu, malo nervoze oko toga što se baš moj kofer nikako ne pojavljuje, da bi sve bilo super na izlasku.
Carina, policija – rutinski, nisu čak ni primetili da planiram da ostanem par dana duže nego što mi je rok važenja vize, i što ću srediti po povratku u Lagos. Nikakvo podmićivanje da me puste, pa da mi ne razgledaju stvari tri sata – a sve to su mi najavljivali.
Dapo me je bio upozorio da čim izađem sa aerodroma, stanem i čekam, dok se on ne pojavi – a da će me u međuvremenu saletati taksisti i dileri para. Nisu bili napadniji od taksista na beogradskom aerodromu. Pojavio se Dapo, simpatičan čovek mojih godina, oniži, u tradicionalnoj afričkoj nošnji. Inače, ovde mnogo polažu na kape, kojima pokazuju pripadnost. Ženske su mi bile posebno neobične.
Radio voditeljka u uobičajenoj Joruba nošnji, sa karakterističnom kapom. ((Photo: Nebojša Spaić))
Krenuli smo ka izlazu iz ograđenog prostora. Naime, uskoro ću saznati, ne samo aerodromu, nego praktično ni jednoj iole solidnijoj kući nije moguće prići. Sve je opasano zidovima, sa bodljikavim žicama, kapijama i stražarima koji dobro proveravaju koga puštaju.
Tim kapijama ispregrađivani su kvartovi. Svakih nekoliko stotina metara – kapija. Komšije se na taj način štite – uveče puštaju samo one koje poznaju. Utoliko sam korigovao prethodne informacije o opasnosti – opasno je za sve, a ne samo za belce.
Sa druge strane, svi ovi ljudi u stvari – žive kako su navikli, bezbedno koliko i mi. Samo se poštuju određeni principi i – to je sve. Na neki način, to me je podsetilo na Ameriku – Los Anđeles – i tamo se ide prevashodno kolima, i tamo ima bede koja čeka da vas napadne, otme, ubije, i tamo da sam na sličnom poslu – sedeo bih u nekom hotelu, ako me neko negde ne vozi.
Razlika je jedino što su hoteli čistiji – inače, koka-kola je ista i tamo i ovde.
Na putu do kola, nekoliko prosjaka nas je saletalo, ali – ni to ne napadnije nego kod nas. Posle sam se uverio – samo ih ima neuporedivo više.
Vrlo brzo smo stigli do hotela – iza kapije bilo je parkirano 3-4 luksuzna automobila, kasnije sam u tom hotelu video jednu ženu sa nekom ozbiljnom knjigom o kliničkoj psihologiji, reklo bi se – OK hotel.
(Photo: Nebojša Spaić)
Posteljina jeste bila čista, ali prašina očigledno nikad nije brisana, tako da se pored onog površinskog sloja stvorila nekakva lepljiva skrama. Dobro, kupatilo, tuš, topla voda – al stvarno sam bio u frci da se tom vodom umivam, pogotovo da perem zube.
Sa Dapom sam podelio više od pola boce viskija Black and White. Da pokažem da sam «uradio domaći» pomenuo sam Vole Šoinku – negde sam natrapao da je on njihov nobelovac, a znam da je nešto prevedeno kod nas – kad, kaže Dapo – pa ovaj sa kojim sam se malopre čuo je njegov sin, idemo na večeru.
Ajde. Na putu do večere, svratili smo u Dapovu kancelariju – opet nekoliko kapija, i – tu smo. Sve u svemu, od aerodroma još uvek na 10 minuta. 5-6 mladih ljudi, bog zna kako su me pozdravili – stvarno se stiče utisak da je ljudima ne samo drago nego i važno što sam došao. Malo mi je frka od toga hoću li im ispuniti očekivanja.
Čekao sam oko pola sata, slao sms poruke kući i našao se nekoliko puta u mraku – ovde im nestaje struje svako malo, na po trenutak, ili na duže, do sada najduže oko 40 minuta, ali bukvalno 10-20 puta dnevno. Onako, najnormalnije, niko ni ne kaže «opet nema struje».
Kupio sam, inače, baterijsku lampu, 60 dinara. Koka-kola u hotelu u Džosu 20 dinara, a gotovo jelo za veceru 300. Kasnije sam shvatio da su Portarkur i Lagos više nego duplo skuplji. Onda smo se potrpali u kola i krenuli na večeru. Već je pao mrak.
Na ulicama, kad se izađe na saobraćajnice na kojima nema kapija – totalni haos. U principu, drže se desne strane kolovoza, ali ne baš uvek. Gomile sveta stoje po raskrsnicama, mnogi na mopedima, zuje na sve strane.
(Photo: Nebojša Spaić)
Pored raskrsnica, mesta okupljanja su i prilazi pumpama. Ja, posle 12-13 sati puta, pripit – oslobođen strahova, neuroze i neizvesnosti kako ću ući, na šta sve to liči, postajem malo egzaltirano-euforičan i mislim da je u stvari baš sve super.
Činjenica da ne pada kiša, a ja sam bio spreman da pod kišnom sezonom ukapiram kišu koja pada svaki trenutak mog boravka ovde, da nisam zarobljen u sobi – makar ona bila onako bedna kao što jeste – i ta masa sveta na ulicama, koja zaista vri, izuzetno mi prija i mislim da je sve u stvari savršeno, a da su Nigerijci baš kul. Puštaju neku svoju muziku, onako između Deep Forest i Boba Mareley-a, pa šaljem sms da su nebrendirani.
Pokušavam da razgovaram sa domaćinima, ali – mada je njihov zvanični jezik engleski i mada se skroz razumemo kada se dopisujemo, razumem oko pola – zbog njihovog specifičnog naglaska. Posle par dana sam se navikao, koliko je moguće – vremenom mi je postalo jasno da se i oni između sebe ne razumeju baš u potpunosti kada govore engleski, što svakako otežava mogućnost komunikacije i između njih samih.
Ulična gužva i prodavci u Lagosu. (Photo: Nebojša Spaić)
Posle 10-ak minuta na auto-putu kroz grad, gde na jednom delu strahovito smrdi neko industrijsko postrojenje, kao da neko đubre gori u kolima, a taj smrad obuhvata 2-3 kilometra puta – i ko zna koliko sa strane – stižemo do kafane, ispred koje su opet parkirani luksuzni automobili. A na ulicama uglavnom viđam potpunu suprotnost – bukvalno raspadnute automobile, na primer, bez krila, ili sa odvaljenim vratima – koliko sutra sam se vozio u jednom takvom.
U bašti nas čeka Šojenkin sin, koji se na kraju ispostavio kao ok tip, režiser tv dokumentaraca i spotova. Inače, sve podseća na kafić na nekoj našoj provincijskoj železničkoj stanici u sred leta, u kombinaciji sa izbacivačima ispred neke beogradske diskoteke.
Vreo vetar, vlažni smrad vrućine, a neki ljudi kao da je sve sasvim ok, sede, montirani, zabavljaju se, naručuju – izlazak visokog nivoa. Jedem neku govedinu sa pirinčem i tabasko umakom, užasno, užasno tvrdu – ne razumem zašto je tako, zašto je nisu spremili na drugi način.
Normalno, uz još 2-3 piva, malo slatkasta za moj ukus, užasno sam loše kasnije spavao. Tokom noći – dodatna frka – prehlađen, pa mi klima ne prija, ali ako je isključim – kuvam se. Na kraju sam ipak uspeo da odspavam 4-5 sati, uz par ozbiljnijih buđenja.
Ujutro se budim u 6, pre 7 sam na recepciji – rekli su da će me pokupiti u 7. javljaju se oko 7 i 15 – da će stići oko 8. Doručkujem – omlet od jednog jajeta, sa 4 parčeta tosta, bez putera, ali sa nekakvim pasuljem slatkastog mirisa, koji nisam ni pomislio da probam.
Pijem kafu – i danima posle se pitam da li sam smeo, da li je ta voda bila uopšte prokuvana, a gotovo sam siguran da nije bila – kuvana flaširana voda. Odlučujem da kafu više ne pijem, osim ako ne svratim u neki Šeraton. Posle sam počeo da hvatam priliku za nes kafu, kada mogu sam da je napravim, sa vodom iz flaše. Ionako mi je ok hladna.
Dolaze po mene, Dapo, Džola koja radi sa njim, vozač i još neki momak, i krećemo na aerodrom. Pomenuo sam gore «iole solidnije kuće» - pod tim podrazumevam sve što je makar i za najmanji stepen bolje od «kartonskog naselja» u Beogradu. A ovde – ima i goreg.
To su skloništa od pleha, blata, kartona, koječega, u prašini, poneka od betonskih blokova, gde se prodaju kojekave gluposti – primetio sam, na primer, potpuno, potpuno trule banane i polovne ratkapne, kao dva artikla kojih ima na sve strane.
Sa Dapom i Džolom
Aerodrom za domaći saobraćaj je skroz haotičan – naravno, i tu su ograničenja pristupa, ali svejedno – gužva, kolporteri ko mahniti skaču – njih 7-8 na 2-3 automobila, koliko može da se parkira, čudim se zašto toliko kolportera na tako malo «tržište», ukapiram da nisu ni dileri, što sam prvo pomislio, jer su dileri neki drugi tipovi, nego baš kolporteri.
Primećujem parkirane avione nigerijske kompanije tako strahotno prljave da nisam znao da avioni mogu da budu takvi, čekiramo se na šalteru jedne od 5-6 njihovih kompanija, ulazimo u avion i krećemo za Džos.
Sat i nešto leta – odgore, gledam savanu, na kraju sušnog perioda – sparušena zemlja, pokoje drvo i neko žbunje i u daljini ogromna, blatnjava reka Niger.
Primetio sam da se ljudi u Nigeriji stalno rukuju. Ako si sa nekim svaki dan, pa on ode recimo na 2 sata, kada se vrati – rukuje se ispočetka. Ako treba, tako može i nekoliko puta dnevno.
Autor: Nebojša Spaić Izvor: B92
Photo: Paul Scott (Flickr)
Džos je glavni grad države Plato – koja i jeste na platou – visoravni od oko 4.000 stopa, valjda nešto preko hiljadu metara.
Crvena zemlja i prašina. Malecni aerodrom – ali na zidu okačeno šta im je «misija i vizija». A to je da budu među «najboljim sistemima aerodroma na svetu». Delovalo je iskreno.
Do grada se putuje oko pola sata – na prilazima, to su kućice od blata, gore nego one u Lagosu. Kasnije sam provalio da je glavni centar Džosa – baš onakav kakvim sam opisao «kartonsko naselje».
Džos, inače, prvo mi kažu, ima 2 i po do 4 i po miliona stanovnika – podaci od taksiste i domaćina prvog dana, inače momka koji je završio sociologiju, radi medija monitoring za njihovu Ligu za zaštitu ljudskih prava, koja nam je domaćin, i kaže da se nada da će možda dobiti stipendiju za Evropu – «u onoj zemlji pored Brazila, ne mogu da se setim».
Nije mi jasno gde su ti milioni ljudi. Kasnije mi ponavljaju podatak od 2 i po do 3 miliona, al opet pitam gde su ljudi. Oni kažu – topografija. Čini ti se nema više grada, a ono grad iza brda, nastavlja se. Sve zajedno, nisu me baš ubedili da ih ima toliko, jer sa svom tom topografijom, rekao bih da je smislen podatak koji sam pročitao na intrenetu da ovde živi oko 200-300 hiljada ljudi – ono što sam do sada video, od udaljenog aerodroma do centra – odaje takav utisak.
No, cela ta priča lepo ilustruje ovdašnji odnos prema takvim sitnicama kao što su podaci. Posle svega, jedan drugi čovek mi pruži razumno objašnjenje – cela ta država, Plato, ima 2 i po, tri miliona. Što znači da se i pitanje da li je nešto grad, ili država – doživljava kao poprilična sitnica.
Pitam domaćina – kaže, tako kao centar Džosa izgleda svaki grad u Africi. Imam utisak da je u pravu. Ne računaju se, valjda, one izdvojene hacijende. Stižemo do hotela u Džosu, koji spolja vrlo lepo izgleda – sistem paviljona, poput «Slovenske plaže».
Hotel je, rekao bih, za njihove standarde hiper-luksuzan. Hvale se da imaju dva generatora struje, bar, restoran, servis za pranje veša...
Hotel spolja više nego ok, ali soba – neverovatna. Ima crvenu i zelenu reflektorku na plafonu, i još neka plava svetla sa strane. Na zidu – prekidač za muziku. Mora de je bio neki disko.
Dve stone lampe – ne rade. Zovem recepciju, dolazi čovek, domar – tako se predstavio «housekeeper», i pokušava da stavi sijalicu koja u tu lampu uopšte ne ide – drugačije grlo. Treba mu 5 minuta da provali.
Zeza i klima – to su bar sredili. Sve u svemu, u sobi sam imao nekoliko intervencija – i sve sam skloniji da odustanem ubuduće – veći je smor dočekati jednog, pa drugog, pa trećeg «nadležnog» - a najmanje toliko ih se promenilo prilikom pokušaja da mi zamene jednu od tih stonih lampi, a možda ih je bilo i više, jer ih ne razlikujem baš najbolje - pamtim ih po kategorijama, tako da je bio najmanje jedan visok, jedan ćelav i jedan debeo, a možda i više njih.
Dakle, najmanje njih trojica iz 5-6 pokušaja, te jedan donese sijalicu, a drugi odnese lampu, te ovaj vrati sijalicu i ode po drugu lampu, a onaj vrati pokvarenu lampu - uspeli su da to srede. I slične scene su u kafani, na recepciji – na sve strane.
No, najbolje od svega u sobi je TV. Mali, ekran onaj najmanji moguć a da je još uvek TV, nalazi se u gvozdenom kavezu. Šipke su debele oko 3 cm. A katanac na kavezu je najveći katanac koji sam ikada video – i to vrhunski, najnovijeg tipa. Čini mi se da kavez vredi podjednako kao i TV, ako ne i više. Kasnije, viđam to i na drugim mestima.
Soba sa TV kavezom (Photo: Nebojša Spaić)
Zovem ručak (iz nekog razloga teraju goste da ručaju po sobama) i dobijem – istu onu govedinu kao i prethodno veče, pomislio bih da su je poslali za mnom avionom, samo bez sosa – od tri parčeta pojeo sam pola – i, naravno – pirinač.
Za večeru sam uspeo da dobijem komad kuvane ribe, ali u onom ljutom sosu, koji je inače ukusan, ali mi ne prija, i – pirinač. Smeši mi se kajgana sa pasuljem ujutro, već vidim.
Inače, u stalnoj sam frci – ne velikoj, ali prisutnoj, od bolesti i pljačke. Toliko su me naplašili, sa svih strana. Što je najgore, čini mi se da je frka realna – krenem u grad sa tim domaćinom – a Džos je neuporedivo mirniji od Lagosa, nikave kapije i straže – samo isti haos – hotel ima nekoliko rampi sa čuvarima, i pitam čoveka – da li da ostavim lap-top u sobi – on kaže, bolje nemoj.
Na hotelskom parkingu – posle 2 rampe, dakle – piše da vlasnici odgovaraju sami za bezbednost svojih kola. Vremenom shvatim da i paranoja ima idela u svemu tome.
Što se bolesti tiče – prljavština je sveprisutna, tolika da mi, ovako oznojanom, dođe da se ne tuširam, da se ne bih isprljao peškirom. Dodatno zeza kombinacija vrućine i divljačkog klima uređaja – ovog puta, ne može da se utiša. Sreća, u Džosu nije vlaga kao što me čeka od četvrtka, u tom Portakuru i posle Lagosu.
Krenem do grada sa domaćinom autom, jednim od onih koji se raspadaju. No, čovek je mlad, ispod 30 godina. Prođemo kolima gradom, shvatim da je taj haos i raspad centar, svratimo u bolnicu, da nešto kaže svojoj sestri koja tu radi – bolnica, da nije prljavštine, mogla bi da liči na neku zapuštenu kliniku u, recimo – Podujevu - i odemo do studentskog doma, da fotokopira materijale za sutrašnji seminar.
Na stranu organizacija u kopirnici – kao sa promenom lampe – i dobrih dva sata koje smo tamo proveli.
Malo me vodio u šetnju po naselju. U ulazima u zgrade – a to su prve prave zgrade koje sam video, na 3-4 sprata, sa hodnicima i sve – zapišano, ne može da se preskoči.
Unutra – devojčice od 7-8 godina studentima peru veš, donose vodu itd... Kažem čoveku – inače, on je neki aktivista za ljudska prava – da je to zloupotreba dece, a on kaže – jeste, al zarade da jedu, pa ne gladuju, ko tolika deca u Nigeriji. Dečaci poslužuju u radnjama.
Devojčica zarađuje noseći vodu studentima (Photo: Nebojša Spaić)
U povratku – kupujemo benzin iz kanistera. Skuplji je nego na pumpi, ali – na pumpama ga nema. Nestašica goriva jer su sve izvezli, jednodušna je ocena da bi se najviši političari obogatili, a šverc je – unutrašnji. Prodavac sa pumpe i preporodavac su u talu, a dobit dele.
Saznajem ne samo da je Nigerija 5 po izvozu nafte na svetu, nego i druga zemlja po rezervama gasa – a imaju stalnu nestašicu energije svih vrsta. Razlog – korupcija – političari to rasprodaju, kao da je njihovo, a zemlja se raspada.
Sutradan, prvi deo treninga koji držim – prošao odlično. Ljudi zainteresovani, aktivni, na pauzi mi kažu da im je baš zanimljivo. Zaista su entuzijastični – ponovo su mi simpatični, kao prvo veče, iako su ladno kasnili oko sat vremena i bez obzira što sam ručao pirinač i kokošije meso – u istom onom ljutom sosu. Rekao bih da su u medijima samo za stepen-dva iza nas, u istom sistemu.
Imaju jedan dodatni problem u odnosu na nas – a to je ta korupcija, kao modus operandi, zbog koje urednici ne puštaju tekstove novinarima ako su protiv nekog interesa koji je urednik plaćen da štiti. Takođe nema, kažu, ni profesionalne solidarnosti – iz istog razloga.
Trening je do kraja dana prošao – još bolje. Kako se polako navikavam, imam utisak da sve više oni počinju da me interesuju kao oni, a sve manje interesujem ja sebe u Nigeriji, pa da ću sve više početi da zapisujem utiske o njima, a ne o njihovom uticaju na mene.
No, ne mogu da odolim a da ne zabeležim da je posle još jednog ručka – beli pirinač i meso u ljutom sosu (kokošije, može da se žvaće, ako se naleti na meso, od tolikih kostiju – odakle one postalo mi je bilo jasno kada sam posle video koliko mršavo, sve sa perjem, izgledaju te kokoške) – konačno, dobra večera.
Radi se o nekom internet kafeu, povezanom sa restoranom, u kojoj na meniju ima hamburgera, pica, pomfrita – blaženi duh McDonaldsa mi se ukazao u svom najlepšem obliku – u ovom gastronomskom očajanju mi se čak učinilo da je za stepen ukusnije i kvalitetnije nego u Meku, a delovalo je podjednako pouzdano safe.
Prvi put od dolaska, za 2 od 7 stolova, vidim – belce. Stvarno štrčimo ovde, potpuno neprilagođeno i bleskasto delujemo.
Sa druge strane, čini mi se da postoji ipak poseban pogled na belce. Iako sam ovde sa ljudima iz sopstvenog obrazovno-civilizacijskog kruga, ipak se to oseti.
Na primer, kažu da taj internet-restoran drži belkinja, nekako na način ne samo što ću ja to prihvatiti, nego i što je to i za njih neka garancija kvaliteta.
Ili, Nankin, šef te NGO koja nam je domaćin, kaže da je uvek voleo istočno-evropske belce, kao marksiste-lenjiniste, koji su na Afrikance (nikad za sebe ne kažu crnci) gledali kao na ljude ravnopravne, samo drugačije.
Prodavačice (Photo: Nebojša Spaić)
Imam utisak da je to tačno, da ih i mi gledamo nekako normalno, nerasistički, a da zapadnjaci, uprkos svom zalaganju za različitost, ne mogu da se oslobode kolonijalnog pogleda i rasizma.
Takođe, rekao bih da se oseti neka vrsta afričkog identiteta – kasnije se to potvrđuje. Reklo bi se da pod Afrikom prevashodno podrazumevaju crnu Afriku, kao što mi kad kažemo Evropa ne mislimo na Moldaviju i Belorusiju i mislimo na zapadnu i centralnu Evropu – oni misle na subsaharski deo, koji i počinje ovde negde, u centralnoj Nigeriji.
To osećanje afričkog jedinstva izvire iz činjenice da su ista rasa, da dele istu istoriju, tradiciju, način života. Naravno, to ne znači da sukobi između njih nisu ogromni, ali – postoji i taj jedinstveni afrički nacionalizam. Imajući pri tom u vidu da su od kolinijalizma počeli da se oslobađaju tek tokom šezdesetih, da im je sećanje na tu borbu živo kao što je u vreme kada smo mi išli u školu nama bilo živo sećanje na Nemce i partizane, uzroci postaju jasni.
Naručim pileću supu. Prvo proverim, kažu nije ljuta, tako da gorušica u kojoj sam od prve večeri nije od te supe dobila dodatnu vatru. U svakom slučaju radujem se klopi – ješću slobodno (bilo i espresoa, al mi je bilo kasno da naručim).
Stiže supa, fenomenalna. Uživam u prvoj kašiki njene kremastosti, prošarane kuvanim kukuruzom i mirišljavim graškom, kad – jedan od mojih domaćina u maniru lokalne, prijateljske, inače meni tako simpatične prisnosti – zagrabi kašiku iz mog tanjira.
Ok, razumem ja tu potrebu, ali – supa je ipak supa, i te neke klice putuju kroz tečnost, rekao bih, mnogo brže nego, recimo – kroz parčiće pomfrita, što bih ja sebi dozvolio da njemu štrpnem iz tanjira.
To je ta kulturološka razlilika – štrpnuti pomfrit, ili supu. Mislim se – u sred Beograda bih izbegavao da nastavim da jedem, mada, sa druge strane, jasno je da je to čovek sasvim kulturan i obrazovan.
Sa druge strane, ipak – podneblje čini svoje, svako od nas ima svoje prijateljske bakterije u organizmu, ali – nisu prijateljske za drugoga. Pa obična belačka prehlada pobi tolika plemena u Malineziji, Polineziji i Mikroneziji, možda i ovaj ima neku lokalnu bakteriju na koju ja nisam otporan. Sa druge strane – supa prija beskrajno.
Šta sam mogao – na brzaka sam, opekavši nepce, ubacio još 7-8 kašika, birajući sa udaljenijeg dela tanjira, dok je on uzimao iz drugog. Na kraju – odustao sam od poslednje trećine tanjira.
Stiže dupli hamburger sa sirom. Obradujem se, zagrizem kad – ljuto, a ima i svežeg paradajza, krastavca, zelene salate i luka. Svi su mi rekli da nikako, nipošto, nikada i ni po koju cenu ne jedem sveže povrće – toliko su me naplašili da kad sam danas video jednu baštu sa nekim povrćem, pomislih – šta je tu ameba!
Šta mi je ostalo – što sam progutao, progutao sam – možda su amebe na drugom kraju tanjira, izbacim salatu i – pojedem taj hamburger, intenzivnog, ali prijatnog ukusa, mada ljutog toliko da je gorušica dobro koliko i svih ovih dana.
Inače, u međuvremenu sam shvatio zašto im je govedina tako tvrda. To, naravno, nisu švajcarske krave, nego afrička goveda – video sam njihovo meso, na nekoj ovdašnjoj varijanti hamburgernice.
Stoje komadi mesa na 33 stepena, sparušeni, crni, upljuvani od muva, skvrčeni – a čovek ih secka, nabija na ražnjić i peče na žaru od drveta, na nekavom burencetu.
Meni gladnom to deluje, u stvari, veoma gustiozno i samo me je snaga razuma i znanja kako se bakterije razmnožavaju na vrućini, sprečila da ipak ne uzmem taj jedan ražnjić.
I taman sam hteo da zapišem o njihovom odnosu prema religiji, čekajući početak drugog dana predavanja, kad mi donesoše flašu vode – isto što sam pio i juče – i ukapiram da nije flaširana, nego je voda sipana u tu flašu i doneta iz frižidera.
No, očigledno – koliko god čovek bio oprezan, ne može izbeći kontakt sa životom, pogotovo kada je na terenu. Kakva je to akcija posle bila, da dođem do flaše otvorene predamnom, a da ne uvredim ljude - ali uspeo sam.
Kasnije shvatam da su sve flaše bila zatvorene, a ova – pošto je bila prepuna, verovatno je bila napunjena ostacima nekih jučerašnjih – valjda sam izbegao amebe.
Fast food (Photo: Nebojša Spaić)
Pošto sam ručao 3 i po minuta (jer je ovog puta pirinač bio previše ljut, ali predveče idemo opet u onaj internet kafe, u kome ne radi internet, na klopu – tu ću se hraniti dok sam u Džosu) malo sam prošetao okolo, i shvatio da nisam pomenuo količinu prašine koja je svuda. Bukvalno, od kako sam ovde, u Džosu, iz usta mi ne izlazi ukus prašine.
Pomenuh religiju. Imam utisak da je ovde ona izuzetno važna. Džola, na primer, na mobilnom ima zalepljenu nalepnicu device Marije, u svakoj zgradi u kojoj sam bio okačeni su ne samo raspeća i ikone, nego i trivijalne sentence o Hristu, vrlini, itd.
U hotelu, pored kreveta, moralistička pričica za čitanje pred spavanje, 15-ak ukoričenih strana malog formata. Kao neka mnogo lepa, a sirota devojka, radi kao prodavačica, odbija izlazak sa bogatašem jer će možda izgubiti vrlinu, objašnjava mu da samo čiste duše idu u raj, on pada ne kolena pre njom i odriče se grehova, shvatajući da iako je išao redovno u crkvu, nije živeo kao hrišćanin.
Reklo bi se da je tako nešto neverovatno, al zvuči još gore nego ovako prepričano. Interesantno je i što, kada ona nabraja opasnosti koje je vrebaju ako izađe sa nepoznatim muškarcem, kreće od gubljenja nevinosti pre braka, preko preljube do silovanja i ritualnog ubistva.
Kao još goru sudbinu od ubistva u ritualu – ona navodi – da bude prodata kao prostitutka. A i on, koji u tom trenutku čak zastupa stav da je preljuba OK, kaže – pa zar ja ličim na trgovca ženama, kao nešto najgore što može da postoji.
Kasnije na seminaru, kao primer kršenja etike, čujem – objavljivanje fotografija dece odsečenih glava u ritualnim ubistvima. Shvatim da je i to redovna pojava.
Religija, pre svega hrišćanska i muslimanska, jer ih je 50 odsto muslimana, 45 hrišćana (kasnije dobijam druge podatke, što se uklapa u utisak o nestalnosti podataka i činjenica u Africi), a ostali pripadaju afričkim, tradicionalnim religijama – rekao bih da je bitno važniji deo identiteta, određujući faktor svakodnevnog života, nego što smo mi navikli.
Inače, u ovu NGO gde smo gosti svratio je član njihovog Radiodifuznog saveta. Čovek mi kaže da taj njihov savet jeste vladino telo – ali ovde je 70 odsto stanovništva zaposleno u državnom sektoru, tako da to ne čudi – ali čujem i da imaju precizne propise – 60 odsto domaćeg programa, reklamiranje piva samo u određeno vreme, zabranjeno reklamiranje cigareta...
Bio sam premoren – uopšte, sve zajedno je dosta iscrpljujuće, a nikako da se odmorim, jer danima relativno loše spavam. Da nisam bio tako smoren, mislim da bih itekako mogao da se ispričam sa čovekom.
Danas sam se prvi put vozio motorčićem, što je ovde glavni prevoz. Na sve strane zuje mopedi, mahneš, zaustave se i prebacete te gde god, bez gužve, čekanja, a jeftino – 20 dinara jedan pravac po gradu. Njihovi novinari-početnici imaju, kažu, oko 10.000 dinara platu - tako da mopedi ne deluju skupi čak ni za ovdašnje uslove.
Sa druge strane, u nekom gradu Makurdi Majhemu, 500-600 km odavde, zbog deset dinara pobijeno je najmanje deset ljudi.
Danas u novinama, istina na naslovnoj strani, ali ne kao nešto što se inače ne dešava, vest da je u tom gradu, glavnom gradu još jedne od njihovih država, policajac zaustavio autobus i tražio 10 dinara (20 naira, lako se računa) mita.
Vozač nije hteo da mu da, dao gas, počeo da beži – a ovaj za njim pucao iz automata i ubio ga. Onda se ispred policijske stanice okupili vozači autobusa, demonstracije, nemiri, paljenje automobila, dođe vojska da stvar smiri, počne pucnjava i najmanje 10 mrtvih.
Ulica u centru Džosa (Photo: Nebojša Spaić)
Bliži se kraj boravka u Džosu – imam utisak da će mi izgledati kao krajnje normalno mesto narednih dana dok budem u Portakuru i Lagosu – naime, Džos je, koliko kapiram, za klasu ako ne «evropskiji», ono normalniji grad nego ta dva.
Kao prvo, klima je prihvatljiva – bude preko dana 33-34, ali ujutro i uveče je prijatno, zbog visine na kojoj se Plato nalazi temperatura padne na 20 i nešto.
Sušna je sezona, pa nema ni komaraca nešto naročito – iako ih redovno viđam i razvijam sve sofisticiranije metode strategije i taktike borbe protiv njih, racionališući sa raspoloživim Autanom, koji ide brže nego što sam očekivao.
Jedan me je dohvatio noćas. A čeka me – vrućina neprestana, vlaga i – kišna sezona – i to na nos koji curi još iz Beograda.
Takođe, Džos važi za bezbedan grad, što sam i iskusio – u smislu da sam slobodno, sam prošao čak oko 50-75 metara oko podneva u blizni te njihove NGO koja nam je domaćin. A Lagos je, kako rekoše, za izbegavanje i sa oružanom pratnjom.
I da, da ne zaboravim, istine radi – kartonska naselja nisu od kartona, nego uglavnom od neke kombinacije cigle i zemlje, a reklo bi se čak i od betona, mada odaju utisak kao da su od nečeg goreg od kartona.
Naravno, asfalt je samo na nekim kolovozima, a i tu prepun rupa, nedostajućih delova i prekriven prašinčinom.
Između kuća, osim kanalizacije i deponija, nema ničega – neke smešne, mršave koze i kokoške se švrćkaju tuda. Nisam video ni jednu mačku a video sam samo jednog psa - biće da su te životinje luksuz, čak i kao beskućnici, jer imam utisak da se te mršave koze i kokoške itekako pažljivo hrane svim otpacima od hrane – ako ih bude.
Primetio sam i da se stalno rukuju. Ako si sa nekim svaki dan, pa on ode recimo na 2 sata, kada se vrati – rukuje se ispočetka. Ako treba, tako može i nekoliko puta dnevno.
Još uvek ne vidim, pa i ne kapiram bedu, glad i siromaštvo, u onom smislu u kom očekujemo. Da li su to potpuno odvojeni svetovi od ovoga čime sam okružen a što ipak jeste ista civilizacija, ili se u Nigeriji kako-tako preživljava pa u stvari i nema one konačne potpune, najgore afričke bede, nisam još uvek uspeo da razumem.
Ili je to – to, žive u tim kućicama, bez struje, vode i kanalizacije, trguju polovnim ratkapnama i – kud ćeš gore?
Sve u svemu, u Džosu sam, moram priznati, solidno prošao.
Da nije stalne zabrinutosti za zdravlje, bezbednost, umora, neispavanosti, prehlade koja me još uvek gricka, loše hrane, nestanaka struje, nestašice vode za tuširanje, komaraca i vrućine, moglo bi se reći – čak i dobro.
Zaista su me ganuli polaznici seminara. Na kraju su mi poklonili maske, tuniku i ogrlicu – mada su, predajući mi poklon, rekli da o meni ne znaju ništa - koje sam vere, da li imam ženu i decu (tim redom, religija važnija od privatnog) i nisam siguran da li su razumeli kada sam rekao da sam poreklom pravoslavac, a lično agnostik.
Da im kažem da sam ateista imam utisak da bi ih ozbiljno zabrinulo i ražalostilo. To što imamo decu baš ih je obradovalo. Čudili su se što ne nosim burmu, pa sam im i to objasnio.
Inače, napravio sam glupost sa rukovanjem – nisam znao da je to muslimankama zabranjeno, pa sam pružio ruku jednoj pod velom. Uzvratila je, al svi su se malo kao začudili. Moram da se raspitam da li je to zabranjeno i muškarcima.
Inače, moje neznanje i predrasude o drugima su ipak velike. Na primer, na TV vidim – film sa arapskim titlom. Pitam – kažu, naravno, praktično svi muslimani u Nigeriji znaju i arapski, i engleski i sopstevni jezik, a ogroman broj ih zna još i francuski.
Pa uporedi to sa prosečnim Srbinom, koji ni srpski ne zna, al' je samozadovoljno izmislio najidiotskiji štos «Pričaj srpski da te ceo svet razume», da se sakrije iza njega.
Zaista mi se čini da su ljudi koji su išli na seminar prepuni entuzijazma – žar sa kojom su raspravljali na teme koje sam otvarao, različiti predlozi, sugestije, ideje – i sve to naravno smisleno, jer, ponavljam, to su sve obrazovani ljudi.
Novinari ovde moraju da imaju fakultet, ne kao kod nas, svaka budala može da bude novinar – sve to zajedno delovalo je jako pozitivno i dobro. Kod nas bi se, bilo u strahu da ne ispadnu glupi, bilo iz poze, svi držali mnogo rezervisanije i zategnutije, što je, svakako – bezveze.
I, ma koliko se čudio što su nam istovremeno toliko bliski – po, recimo, stanju u medijima, čudim se i koliko su daleko. Oni krajnje ozbiljno raspravljaju da li novinar treba da izveštava o tome koliko je poginulih nekim nemirima, ili kako je sukob započeo.
I tu nije problem da li će tačno izvestiti – pretpostavka je da znaju tačan broj mrtvih, da su lično videli početak sukoba – već zbog posledica. Kaže, ako oni na radiju jave da je u selu tom i tom pleme a pobilo 100 ljudi iz plemena b, onda će u drugom selu pleme b pobiti 1000 ljudi iz plemena a. Teško pitanje.
U vreme ručka dok su drugi jeli pirinač sa kokošijim mesom u ljutom sosu (mislim da sam shvatio – pa oni to stalno jedu! zato više ni neću pominjati šta jesam-nisam ručao, u zavisnosti od stepena očajanja, ukoliko mi ne ponude nešto potpuno drugačije), otišao sam do lokalnog muzeja.
Samo 2 sobe, nešto interesantnih maski, jedan totem i grnčarija - razočarenje, ali ispred je muzej arhitekture koji vredi videti. Naime, napravljena je replika jednog sela od blata. Palata kralja je zaista impozantna. Građevina od svojih, da kažemo, 800-1000 kvadrata, sa hodnicima, sobičcima, prolazima, unutrašnjim dvorištima, plafona visokih oko 4-5 metara, na nekim neobičnim, visoko izvijenim lukovima.
Unutra – prijatna svežina, koju na po kojoj klupi studenti koriste da na miru uče, kao neka čitaonica. Naravno, skoro je potpuni mrak, pa su te klupe pored otvora – unutra, po ćoškovima se ništa ne vidi. Nešto, u stvari, između građevine i pećine.
Reklo bi se da su te poglavice, sa tim gomilama žena i dece unutra, živele u poprilično nehigijenskim uslovima. Svejedno, budu neku čežnju, jer toliko je jednostavno, da je slično kolibama koje prave deca. Pa se nekako čovek oseti kao da je konačno dobio da razgleda igračku koju je oduvek želeo, a nije dobio.
U blizini je bilo još desetak kuća od blata – manjih mnogo, jedna okrugla soba, i krov od trske, i zaštitni bedem, oko 10-12 metara. Slikao sam se, mada je zabranjeno – zašto, kada je napolju, na tolikom suncu – nemam pojma. Verovatno samo zato da bi čuvar mogao da te vidi, pa da mu umesto da ti piše kaznu, daš 10 naira.
Dvorište poglavičine palate u muzeju arhitekture (Photo: Nebojša Spaić)
Inače, ponovo sam jeo u onom internet kafeu. U stvari, klopa je očajna – samo je čista i lepo izgleda. Danas sam naručio čikenburger, i nisam ni pola pojeo, nego samo pomfrit.
Uz nekakvu njihovu varijantu pogačice što sam dobio za doručak (liči, u stvari, na ono što amerikanci zovu mufin), ceo dan nisam drugo ni jeo. Bilo bi super ako stvarno ozbiljno omršavim (malo sam skinuo, osetim po kaišu), lakše ću nastaviti dijetu kada se vratim.
Prošao sam danas motorom kroz pijacu, uključiv – deo za meso. Pa oni stvarno drže to meso tako, na tim tezgama, sa gomilama muva, u nepojamnom smradu, prljavštini i užasnoj gužvi. I, zajedno sa mesom, tu su i kompletne iznutrice – kako tek to smrdi i privlači muve!
Kladim se da ni ono što sam jeo svih ovih dana nije čuvano u specijalnim higijenskim komorama na minus 10, jer samo ako jeste – onda je to meso sigurno. Za divno čudo, da kucnem u drvo i pomerim se s mesta, osim tinjajuće gorušice nemam problema sa stomakom.
Dobar deo dana ovde se svodi na čekanje – na primer, na čekanje da dobiješ kusur, na čekanje da nego dođe po tebe, a kakvo čekanje tek nastaje ako neko treba da više puta dnevno da bude sa nekim u dogovoreno vreme.
Autor: Nebojša Spaić Izvor: B92
(Photo: Nebojša Spaić)
Pred polazak u Portakur (Port Harcourt), ukazala se opcija da idem autobusom. Bilo bi zanimljivo, jer se prolazi savana, pustinja i džungla.
No, nisu uspeli da provale koliko autobus putuje (procene su između 8 i 14 sati) i da li ima klimu – uostalom, i kod nas da me neko pita kakav je i koliko putuje autobus od Zaječara do Kišnjeva, u Moldaviji, i da li ima klimu, nisam siguran da bih mogao da mu tačno odgovorim. A to je, otprilike, ekvivalent.
Da je 8-9 sati i sa klimom, išao bih. Ovako, ipak se bojim da bi bio preveliki smor – nije da sam u Šeratonu sve vreme, pa da mi je do avanture. Komfor, koji me ne čeka pre Beograda, i odmor, čemu mogu da se nadam, trenutno su privlačniji.
I onda, posle desetosatnog putovanja avionima, kombijima taksijima, potpuno oduševljenje, koje žurim da zapišem, pa ću se vratiti da današnji dan. Dakle i soba i hotel – deluju apsolutno, apsolutno normalno.
Čisto, sve radi, normalno svetlo. Pokazalo se da je i hrana u restoranu jestiva. Poučen iskustvom sa govedinom, isključivo i dalje jedem piletinu – ali šta je, tu je. Naravno, oko hotela je ograda sa bodljikavom žicom, ali to je, shvatam, standard – i to za apsolutno sve što nije «kartonka».
Inače, interesantno je kad se sleti i vidi – okolo piste, a kasnije i na dugačkom putu u grad – džungla. Baš onakva ko što je crtaju u Diznijevim fiImovima – palme koje nadvisuju neko drugo rastinje. Što me podseti na to da je pejzaž u Džosu bukvalno isti kao u «Kralju Lavova» kada se Simba vrati u kraljevstvo tame kojim vlada njegov stric.
Sam grad deluje gradskije od dela Lagosa koji sam video – tu i tamo ukazala se poneka normalna višespratnica, a kuće poput onih kod nas, osrednjih – video sam na više strana.
Naravno, ima i onih «kartonskih delova» u ogromnim količinama, pa kuće koje deluju normalno štrče u svemu tome.
Nije ni čudo, grad ima 3 miliona ljudi, od čega oko pola miliona novijih doseljenika - kako severne države uvode šerijat, tako hrišćani beže odande ovamo.
Ovde je većinsko stanovništvo Ibo, ona hrišćanska grupacija. Videću kako izgleda – do sada znam da je ovo lučki grad na ušću Nigera, da su tu naftna polja i da ova država – «reka država – river state» u stvari donosi jedini prihod zemlji. Na tablicama kola i piše – «River state - treasure basis of nation».
Od prihoda, jasno, vajde imaju samo političari. Zbog toga je i ovda prilično napeta situacija i česti su nemiri sa zahtevom da se odvoje od Nigerije, da im sve pare ne idu u prestonicu, Abudžu. Posle nemira koje su imali, ovde je uvedena neka vrsta vojne uprave.
Abudža je, inače, na bogatom, muslimanskom severu, gde su u većini hauze, muslimani, koji su uvelo šerijat u nekih 10-12 država. Inače, šerijat se ne sprovodi baš rigorozno ali tu je. Inače za OBJ su rekli na seminaru u Džosu da ima više žena, što je u skladu sa tradicijom, pa sam posmislio da je musliman, ali – on je hrišćanin.
Posle su mi objasnili - ovde su i hrišćani poligaimsti, jer ekonomska osnova braka to zahteva. Katolička crkva i protestantski sveštenici se prave da to ne znaju, i ne insistiraju previše na monogamiji.
U Portakur sam doputovao avionom, preko Lagosa. Opcija autobusa je otpala, jer je niko nije ni proverio. No, o tome me pred polazak niko nije ni obavestio – negde su svi otišli iz hotela.
Zvao sam na mobilni, i Dapo kaže – da, da, još ću da potvrdim, al nađemo se ujutro u 7.30, čini mi se da avion polazi u 9, ali ako nije tako – javiću ti. Probudim se u 6.30, spremim – probudim i Dapa, kao i prethodna dva jutra, jer me je to molio da to činim pošto mu je mobilni crkao, i bukvalno na vratima, sa koferom, zove Džola i kaže – u 15 do 9 na recepciji.
Nema tu nikakvog izvinjenja – kao da to ne zavisi od njih. Sa druge strane, međutim, Džola je našla za potrebno da zove telefonom u 11 uveče i izvinjava se što nije išla sa nama na večeru, jer je morala da radi. Ili, teško je opisati koliko se izvinjavaju na seminaru ako neko nekog prekine i uleti mu u reč.
Možda su na neke stvrai osetljivi zbog činjenice da se dešava da ulete u sveopštu raspravu – na primer, u avionu od Lagosa do Port Harkura, opštu gužvu, svađu, viku, okolne komentare, smejanje i dobacivanje izazvala je neka zabuna oko sedišta.
Sa Stivenom na domaćem aerodromu u Lagosu (Photo: Nebojša Spaić)
Prethodno smo, u Lagosu, čekajući avion, proveli 4 sata. Tek tad sam počeo da shvatam koja je to ludnica!
Ono što sam bio video je ništa u poređenju sa ovim – bio je vikend. To se stoji u kolonama, dok oko tebe trče prodavci koji pokušavaju da ti uvale svakojake gluposti – od vode i koka kole, preko nekakvih plodova, do čarapa i zidnih satova.
Kada nešto uzmeš, a ako kolona krene, onda prodavac trči za tobom da ti da kusur – tek onda ti njemu daješ pare, jer – naravno, ako mu daš veću novčanicu – nećeš ga nikada stići.
Jednom dok smo stajali zaglavljeni u saobraćaju – dok svi sviraju, jer im je truba glavni način signalizacije, tip iz raspadnute kombinacije minibusa i kombija, što im je deo gradskog prevoza, pokušao je da me nagovori da mu – poklonim cvikere. Još mi je objašnjavao koliko su dobri, i da baš zato treba da mu ih poklonim. Kasnije me je i konobar pohvalio za cvikere. A ja mislio da su demode već godinama!
Kažem, tu gužvu je teško objasniti – osim, možda poređenjem. Ako je jedan nivo Beograd pred Novu godinu, a drugi prvog januara, onda je sledeći nivo Lagos nedeljom – tolika je razlika, naravno od Beograda pred NG, a Lagos radnim danom – četvrti, najviši nivo. Njujork je, recimo, u istom nivou sa Beogradom pred Novu godinu – jeste veća gužva, više automobila, više vremena i čekanja, ali svakako nivo haosa je isti – niko kroz prozor ne viče šta im je činiti, niko ne visi sa autobusa i kamiona, niko ne vozi pogrešnom stranom, kao što je ovde slučaj. Isti nivo poređenja važi i za lagoski aerodrom. Čekaonica je bila prepuna – za klasu više nego prethodni put, kad smo leteli za Džos.
Gradskost Portakura ogleda se ne samo u činjenici da su na seminaru ljudi još sličniji našima – nekolicina njih bila je u kravatama, već i u tome što imam utisak da su me sinoć u hotelskom restoranu prevarili za cenu pića – no, preživeću 200-300 dinara razlike za turu.
Inače, sinoć sam prvi put popio 3 pića od prve večeri – jednostavno, nisam se uopšte osećao OK. Da li sam se u međuvremenu aklimatizovao – videću, ali od kako sam ovde stigao, bolje se osećam. Uostalom nisam mrdnuo iz hotela, koji je adekvatno klimatizovan.
Polaznici seminara u Portakuru (Photo: Nebojša Spaić)
Tokom prepodnevnog seminara, saznao sam dve šokantne stvari – neko je uzgred pomenuo leš koji je negde na ulici već 5 dana. Na moje zaprepašćenje, kažu – nije to ništa čudno.
Aca mi je to pominjao, ali ja sam kapirao da je to incident, koji se dešava retko i da se ne radi o danima, nego o satima. Ali ne – ovde se redovno dešava da mrtav čovek leži danima na ulici!
Druga neverovatna stvar je da su čoveku umrlom u bolnici ukrali oči, a zbog protesta porodice – stavili mu kozje! Razlog za krađu – nisu sigurni, da li ritual ili transplantacija rožnjače.
I neke manje dramatične stvari nastaviće da me zaprepašćuju. Jutros u 7 zovu sa recepcije – pitaju da li ću i kada da doručkujem.
Kažem – možda kasnije, i pitam se o čemu se tu uopšte radi. Da li proveravaju da li sam u sobi, da li je greška, šta je... Ne znam šta je, al mi ovdašnji domaćin kaže da su posle toga zvali njega da mu kažu da sam rekao da ću možda kasnije doručkovati. Ni on ne zna zašto. Kasnije sam provalio – da bih naručio, pa da znaju šta šda nabave. U stvari su bili izuzetno ljubazni.
Uopšte, nesporazumi i među njima su ogromni. Imam utisak da su velike klasne i obrazovne razlike – moji domaćini, fakultetski obrazovani ljudi, kada razgovaraju sa konobaricama, prodavcima, recepcionarima – samo što im ne crtaju.
Na primer, domaćin u Porakuru sinoć objašnjava konobarici da u neku sobu odnese flašu vode, koka kolu i slamku. To joj kaže, pa kaže: «Ponovi – u koju sobu i šta nosiš?» Ona kaže: »U sobu tu i tu, flašu vode, koka kolu i slamku.» On kaže: «Tačno. Idi sad i nemoj da zaboraviš broj sobe, flašu, koka-kolu i slamku.» Sama činjenica da ima potrebu za tim, mnogo govori o njegovim očekivanjima od konobarice.
Od neobičnosti, nesporazuma, još jedan primer: – ne znajući šta drugo, iz Beograda sam poneo podmetače Medija centra. Podelim im, kažem – to je ono za čaše. I ljudi lepo, na seminaru – koriste podmetače kao poklopce. Što će reći – osećaju potrebu da zaštite svoje piće od kojekakve gamadi – iako je u ovom hotelu, ponavljam, skroz normalno.
Kineski restoran u kome smo večerali sasvim je na nivou kineskih restorana po Evropi. Unutra – čisti stolnjaci, čaše, tanjiri, donose vlažne i tople peškire. I klopa je bila sasvim ok, mada mi se puževi koje je neko naručio nisu baš dopali.
U povratku, ovdašnji domaćin i ja ostali smo na pivu – ispred hotela. Naime, okruženi zidovima sa bodljikavom žicom, koje štite 5-6 kuća, momci sede oko nekog, da kažemo, kioska – u stvari naherene straćare u kojoj se prodaje pivo i neke sitnice, a iz parkiranih automobila svira muzika. Slično nekim naših kioscima.
Pokušavam da razumem njihovo ponašanje. Čudim se, i dalje, odnosu prema podacima – kažu, na primer, da ne znaju koga je u zemlji više – hrišćana ili muslimana. To je možda i shvatljivo - ako ih nije briga što mrtvaci leže po ulicama, onda zaista imaju drugačije predstave o životu i precizni podaci nisu deo njihove tradicije.
Kartonke – od betona, negde u Nigeriji (Photo: Nebojša Spaić)
Sa druge strane, sve više uočavam sličnosti sa nama, unazad nekoliko godina ili u nekoj našoj provinciji. Na primer, lokalne vesti na TV su u maniru lokalnih vesti na regionalnim delovima RTS pod Miloševićem – dugačke, dosadne priče u prilog vlasti (konkretno, ishvališe ovdašnji aerodrom na 5 minuta, a univerzitet na 7).
Ili, nemaju uvid u biračke spiskove – pa i mi smo se oko toga toliko natezali. Broj stanovnika kod njih je važno političko pitanje – kao što je bilo i kod nas, na Kosovu – i baš zato, uz takav odnos kakav inače imaju prema sitnicama kao što su brojevi, vreme, veličine i činjenice, biće, nikome ne odgovara da se podaci urede.
I ljudska priroda je slična – kao što bi neki gušadžija u Medija centru spopadao nekog stranca, jedan tip ovde me gnjavi da bude dopisnik nekog beogradskog medija iz ovog dela Nigerije.
Kažem, teško da je neko kod nas zainteresovan, ja nisam siguran da mogu da nekom uvalim ni intervju sa OBJ, ako ga budem napravio, on kaže – ovde je interesantno, svašta se događa.
I, da se svašta događa – od svakodnevnog života, preko strašne zagađenosti i surovosti multinacionalnih naftnih kompanije, do nemira, sukoba sa vojskom i policijom - u pravu je. Problem je što publiku u stvari ništa to ne interesuje, pogotovo publiku kod nas, koji mislimo da smo dovoljni sami sebi i da smo sami na svetu.
A prilikom pretrage podataka o Nigeriju uoči put, utvrdio sam da se reč Nigereija u International Herald Tribunu u proseku pojavljuje u tri teksta dnevno – istina, jedan je izveštaj sa tržišta nafte, ali opet.
Nisam spomenuo da su – crkve na sve strane. Spolja, liče na neke magacine, na primer na železničkoj stanici, tamo gde se predaje kada nešto kabasto šalješ vozom.
Unutra, koliko sam video u prolazu, stolice, iste one bele, plastične, koje se viđaju bukvalno po celom svetu. Uopšte, ta globalnost brendova je ipak neshvatljiva. Nije to samo Koka-kola, to su i sapuni i deterdženti i DHL i Hajneken i Džoni Voker i avio kompanije i Nokija i Soni sa blizancem Panasonikom.
Naročito su me obradovali Simpsonovi, na koje sam naleteo jedno veče na TV. I reklo bi se da ogroman deo potrepština – dolazi iz tog brandiranog sveta, uključiv i stolice po tolikim crkvama – ima ih, recimo, kao u Beogradu kioska u vreme Dane Drašković – mislim crkava, stolica je ipak nešto više.
Na izlasku iz Džosa, putem kroz neka predgrađa, video sam i reklamu – satelitska crkva. Koliko razumem, u toj nigdini, pošto nema sveštenika, a nema ni televizora, ljudi se okupe u satelitskoj crkvi i gledaju one sumanute tv službe božije.
Kompjuter i ovaj dnevnik su mi glavna zanimacija, kad ne radim. Internet kafei ovde su po onim «kartonkama». Kada uđeš unutra, raspadajući PC-ji, ali – svi rade, a meni iz taka podešavaju konfiguraciju na lap-topu, koji ubrzo uključujem na 100 mega-nečega.
I drugi ljudi ulaze sa lap-topovima, kače se, čekiraju mail i surfuju. Prosto neverovatno – istovremeno sva ta beda, prljavština i haos i – internet na sve strane. I radnje za popravku kompjutera su im u tim straćarama – deluju kao neke zapuštene automehaničarske radnje - nabacane gomile monitora, tastatura, kućišta – očigledno, po principu – možda će zatrebati.
Rekao bih da su kompjuterske popravke i interner kafei najčešći objekti posle crkava – neko bi to uzeo kao još jedan dokaz za tezu da je tehnologija religija današnjice.
Stepen nemarnosti ipak ne mogu da shvatim. Subota, pola 4 popodne, a još uvek ne znamo da li sutra pre podne nastavljamo sa treningom, ili putujemo. Da ne pominjem da ručak kasni oko sat i po. Najneverovatnije je što ništa od svega toga nikoga apsolutno ne uzbuđuje, ne uznemirava, ne smeta.
Inače, pauze tokom ovog workshopa ne postoje – jedni jedu sendviče, drugi piju čaj, treći slušaju, ja govorim i osećam se skroz imbecilno. Što je najinteresantnije, ipak prate, rade, učestvuju. I shvatam da im zaista znači to šta im govorim.
Uglavnom, dobar deo dana ovde se svodi na čekanje – na primer, na čekanje da dobiješ kusur (prosek 15 minuta, jer moraju da rasitne), na čekanje da nego dođe po tebe (prosek sat ipo, bez mojih uobičajenih 15 minuta spreman ranije), a kakvo čekanje tek nastaje ako neko treba da više puta dnevno da bude sa nekim u dogovoreno vreme.
Kad se tome doda da ja apsolutno ne mogu samostalno da mrdam sa mesta na kojima sam - jasno je zašto me obuzima neko osećanje kombinacije beznađa i očaja.
Čeka se da seminar započne (prosek – oko 45 minuta), da dođe neko sa recepcije i ispuni neki zahtev, da stigne ručak – do sada prosečno kasni oko sat ipo. Čak i svi avioni kojima sam leteo su kasnili, već u polasku, i niko ni reči izvinjenja, iako su to kratke linije, i kašnjenje od 45 minuta na sat vremena leta nije zanemarljiv gubitak vremena.
Saznao sam još zanimljivih stvari – na primer, da oko 75 odsto (naravno, oprezno sa podacima, pa valja to razumeti kao jako mnogo) ljudi u zatvorima nisu uopšte optuženi nego čekaju da policija podigne optužnicu – i po dve godine.
Dapo i Niji (to j vuče na ž i slabo se čuje, pa njegovo ime može da se transkribuje i kao Nii), domaćin u Portakuru, za večerom su malo razgovarali o zatvorima koje su, kao borci za ljudska prava, prošli za vreme vojne diktature. Bezrazložne, teške batine – na to se svodi njihova priča.
Niji se bori i sada sa ozbiljnim problemima, jer mu je glavna tema interesovanja – zaštita okoline. A u Portakuru za tu temu - bukvalno ubijaju. I to, kako kaže – ne Šel, Ševron, Teksako i druge kompanije za koje mi kaže da su prava vlast u Nigeriji, nego ovdašnje vlasti, ne bi li se dodvorili kompanijama.
U Portakuru stalno može da se oseti miris nafte – a Šel uporno nastupa sa reklamama «We care» i sličnim i zaista iritira. To je skroz, skroz strašno i neshvatljivo. Čovek mora da poštuje ljude kakav je taj Niji, iako istovremeno deluje kao neki šibicar i guši.
Da mi pokaže grad – a nije bilo baš vremena – vodio me je u njihov glavni hotel. Dobro, veliki hotel, sa prostranim lobijem, barom, ali, recimo Bistrica na Jahorine je za klasu luksuznija i bogatija sadržajem – očekivao sam ipak malo luksuza, budući da su tu te sve multinacionalne kompanije.
Može biti da one imaju svoje posebne apartmane, u posebnim naseljima – još nisam provalio da li to tako funkcioniše i da li su iza nekih od tih zidova – te luksuzne vile. Dapo mi kaže da ću sve to videti u Lagosu i da ću čak verovatno osetiti ljutnju zbog tolikih socijalnih razlika.
Razjareni pandur, zaista divljačkog izraza lica, sa motkom od portfiša u ruci (kolega mu je bio pored, sa kalašnjikovim, pa se nisam usudio da se smejem) urlao je i zahtevao da se parkiramo. Pri tom je rekao potpuno neverovatnu rečenicu: "Poštuj zakon i zakon će tebe poštovati".
Autor: Nebojša Spaić Izvor: B92
Plaža u Lagosu – i obavezna ratkapna / Photo: Nebojša Spaić
Dolazak u hotel u Lagosu, isti u kome sam bio prve noći, pokazao je šta znači iskustvo i navika. Ovaj hotel, koji sam prvo veče smatrao najvećom rupom koju sam video, sada mi deluje kao Šeraton lično – naučio sam da cenim što daju više od jednog peškira, što klima može da se podešava, pa čak ima i mini-bar.
Pevanje iz džamije, jer je hotel prekoputa medrese, je nešto na šta ću se navići i što me, nadam se, neće svake noći buditi. Videćemo kako će biti – činjenica da sam sve najnužnije doneo sa sobom (priznajem, paranoisao sam na temu šta ako zaboravim Autan, ili lekove, ili tako nešto), da sam se skroz raspakovao – jer sam ovde do aviona za Beograd – i da je pola boravka u Nigeriji upravo danas, ohrabruje.
Sledeća tri dana će proći na tom seminaru, onda još nekoliko dana čekanja do poslednjeg sastanka i aviona, što može biti ozbiljno smorno. Onda, put od 9 uveče – do sutradan u 1 popodne, naporno – al, nadam se slatko. Za sada, svakako, napornije je, nekomfornije i smornije nego što sam očekivao, ali mislim da sam mnogo toga video, pre svega – kako ljudi žive.
Na žalost, neće biti nekog «turizma» - Dapo kaže da u blizini nema ništa, nikav rezervat, vodopad ili štogod. Pokazaće mi, kaže, put pored koga uvek ima nekoliko leševa.
Kasnije sam shvatio da natpis nije šala / Photo: Nebojša Spaić
Već naviknut na aerodromsku gužvu, nisam se iznenadio kada sam video da su mi točkovi od kofera skroz odvaljeni – oni naslažu na kamiončić sve kofere iz Boeinga 727, što će reći da na donji kofer dođe odozgo bar još 10-15 komada. To bi uništilo i kvalitetniji kofer od ovog – a nije se rasparao, pa će mi stvari dobaciti do Beograda.
Polako mi se čini da ću videti i taj bogatiji deo Lagosa. Sinoć, na 5 minuta od hotela, okružen «kartonkama» jedan veoma dobar kineski restoran. Rekao bih da je to, otprilike, srednja kategorija – nije super luksuzan, ali je vrlo dobar.
Naručio sam slatko-gorku svinjetinu i prvu put je pojeo onako kako je pamtim, kada sam bio prvi put u inostranstvu, u Londonu, kod ćaleta koji je bio na specijalizaciji, pa me je, isto prvi put u životu, vodio u kineski restoran.
Od tada, kad god bih naručio to jelo – do Lagosa – nije bio taj ukus. Ovaj put – jeste. Istina, cena je bila prilična – supa, jelo, pirinač, viski (bez leda, za svaki slučaj, jer amebe lepo žive u ledu) i 2 mala piva – 2.500 dinara.
Dnevnice uopšte nisu prevelike – pogotovo što se ispostavilo dan sam se uglavnom hranio u tom restoranu.
Seminar je, pak, u hotelu na 15 minuta vožnje od mog – veći je, al' rekao bih ne i naročito bolji. Nema espreso ni ovde.
Nalazi se u do sada najboljem kraju koji sam video. Privatne kuće pristojnog izgleda, sa fasadama, nadvisuju kapije i bodljikavu žicu koja ih okružuje.
Dok jutros čekam da dođu po mene, čitam u novinama – «security tips» – objavljuje policija. Kažu – ne prihvatajte piće od nepoznatih, možda vas drogiraju pa opljačkaju, ne puštajte majstore u kuću a da ne proverite ko su, na ostavljajte slugama da uključe alarm. Ta briga za bezbednost je zaista ogromna – očigledno, sa nekim razlogom.
Izgleda da sam u međuvremenu počeo da se navikavam i da sam stekao najširu sliku – osim prethodnog pasusa i konstatacije da su na seminaru u Lagosu ipak ubedljivo najjači polaznici – ipak je ovo grad od 10-15 miliona ljudi – i da, bez obzira na to itekako hoće da diskutuju, učestvuju i razgovaraju, dakle ne pate od bolesti sveznanja kao naši – ovo je prvi put da nemam neko novo opažanje – možda poneka koja potkrepljuju stara, ali mrzi me da to zapisujem.
Valjda ću narednih dana videti nešto novo, taj neki skriveni deo Afrike, kome se nadam, ali koji mi se sve više čini da ne postoji i da je Afrika samo to – vrućina, vlaga, prljavština, bodljikave žice na ogradama, haos i dezorganizacija.
Što se medija tiče – na primer, kažu mi da se svaka pres konferencija svakog ministarstva u Abudži završava tako što novinari dobiju koverat sa najmanje 5.000 naira – od siromašnijih ministarstava, rekao bih.
Zapanjili su se što kod nas toga nema – mada, sećam se da je Karić jednom na nekom prijemu poklonio glodurima mobilne, i da su me neki ubeđivali da je ok što su to prihvatili.
Takođe, oni imaju u nekakav Savet za štampu, ali – članove imenuje ministar. Na temu zakona o dostupnosti javnih informacija – oni imaju kontra stvar, zakon o zabrani objavljivanja bilo kakvih službenih informacija.
Interesantno je i da medij, da bi mogao da radi, mora ne samo da se registruje, nego i da plati neku visoku licencu. Sve mi se, vremenom, više čini da su oni, otprilike, negde gde smo mi bili uoči Titove smrti i posle nje, do Slobinog dolaska.
Posle jake diktature, lanci su opušteni, ali daleko je to od slobodnog društva, pre svega zbog običaja, kulture, navika i načina mišljenja.
Jako je interesantno što u novinama koje su često solidnog nivoa (đubre poput naših tablodida ne postoji, a njihova dva jutarnja lista – Gardijan i Independent deluju za klasu ozbiljniji od Politike i Danasa), masovno ima ličnih oglasa.
Na po preko cele strane, zaposleni u nekim većim firmama čestitaju rođendane svojim direktorima, plemena poglavicama, a čak sam naleteo na oglas u kom guverner jedne države na taj način, oglasom u boji, sa slikama obojice, želi dobrodošlicu svom kolegi iz druge nigerijske države.
A najneobičnije je što sam naleteo na – čitulje na TV. Nisam siguran, čini mi se da ih možda plaća pogrebni zavod.
I, ako budem ovaj dnevnik objavljivao, delovaće kao da je namešteno što baš sada to zapisujem – ali kada sam se već smorio od gledanja stalno istih prizora, kada sam pomislio da je Lagos – to što sam video, odveli me da večeram.
Prvo smo 15-20 minuta išli autoputem brzinom od 120 na sat, znači 20-ak kilometara, (od čega je most dugačak 14, dakle most, da kažemo, od ulaska do izlaska iz Beograda), a na sve strane oko nas – prostirale su se zgrade, stambene i poslovne, podsećajući me na Defansu, samo na rekao bih, nekoliko puta većem prostoru.
Istina, nešto su manje – oko 10-ak spratova, ali ipak – stiče se utisak mega-mega polisa, sve te banke, firme, vladine institucije, na sve strane, dokle god ti pogled seže svih tih 20-ak kilometara. Neke od njih – arhitekture sasvim u skladu sa onim što se viđa po svetu. U jednom trenutku video sam deo luke, sa onim ogromnim brodovima, nanizanim u nedogled.
Naravno, sve te zgrade su takođe okružene zidovima sa bodljikavom žicom. To se sve nalazi na ostrvima, od kojih je Lagos u velikoj meri sačinjen – deo na kome sam ja smešten, zove se Ikedža, i to je kopno.
Sve zajedno, počinjem da naslućujem ogromnost grada od 10-15 miliona stanovnika. Na trenutak mi je bilo žao što nisam tu smešten, ali shvatam da bi bilo užasno komplikovano putovati svaki dan do dela grada u kome je kancelarija Freedom House po onom haosu.
Centar Lagosa / Photo: Nebojša Spaić
I restoran u kome smo večerali bio je interesantan. Ulazi se preko mostića nad bazenom u kome su krokodil od metar i nešto i gomila kornjača. Nije bilo vode u bazenu – menjaju je – pa je cela stvar delovala još neobičnije. Ostalo mi je nejasno da li krokodil jede te kornjače, il' su i one ukras.
Unutra, prostor sređen kao u nekom kafiću u Banović Strahinje, i vrlo primamljiv meni. Pod primamljivim menijem podrazumevam kada mogu da naslutim na koju temu će biti hrana.
Izabrao sam ono što mi se učinilo najprepoznatljivije – kus-kus, koji sam prethodno jeo tačno 4 puta u životu, od čega sam ga sam 2 puta spremao, a jednom Svetlana.
Tu nas je, inače, dočekao Maki (Šojenkin sin) koji mi je objasnio da je to ostrvo na kome smo bili – Viktorija ostrvo – poslednjih godina od stambenog postalo sve više poslovni deo. Možda to objašnjava poprilično prazne ulice, u poređenju sa haosom u delu u kom sam smešten.
Neobična je i činjenica da, uprkos ovolikom iskustvu, ne mogu da shvatim da je kašnjenje – ne izuzetak, ne učestala pojava, ne običaj – nego, jednostavno – koncept od koga se ne odustaje.
Ajde što smo sinoć na večeru umesto u 8, krenuli u pola 10, nego smo jutros na seminar stigli sa tačno sat zakašnjenja.
Otvaram, blago uznemireno, vrata od sale u kojoj radimo, sa unapred smišljenom rečenicom opravdanja, kad - sala apsolutno prazna. I, evo, posle još 30 minuta, kako pišem ovaj dnevnik, stiglo ih je samo dvoje, od dvadesetak, koliko ih na kraju uvek bude.
I, pošto sam završio i sa grupom u Lagosu, moram da priznam da sam zadovoljan. Bilo je naporno, de fakto bez dana odmora – u danima kada nisam radio, putovao sam avionom, što je podjednako zamorno, a sve to na put od 14 sati iz Beograda, ali – u profesionalnom smislu sam jako zadovoljan.
Sve tri grupe su se bog zna kako zahvaljivale, tražile kontakt, komentarisale, dodatno raspitivale, itd, itd... A dosta je teško – bez obzira što je svakodnevno bio najmanje jedan gost predavač, držati trening, pričati, izmišljati vežbe, moderirati i to u potpuno nepoznatom okruženju, bez pauza za kafu i ručak – jer su, osim ručka ovde u Lagosu, sve to služili ne prekidajući rad, 8 radnih dana u nizu, sa 3 dana putovanja po Africi u međuvremenu.
Večeras me 3-4 momka koji su bili na treningu vode u izlazak. Najavili su lud provod na nekoj plaži, kažu muzika i zezanje na sve strane. Videćemo, jer su prvo predložili da me vode u neki južnoafrički restoran iz lanca restorana brze hrane, koji je, naravno, spojen sa internet kafeom i u kom sam već jeo piletinu i pirinač.
No, sama činjenica da idem negde na neku plažu, da vidim kako i to izgleda, raduje me. Za sutra, planiran obilazak grada sa Stivenom. Nemam pojma ima li uopšte šta da se vidi – ali videću.
Obeshrabrio me je razgovor sa barmenom i ovom hotelu – pita čovek da li ću u sightseeng.
Ja kažem: «Valjda oću, šta ima da se vidi?»
On kaže: «Svašta. Imamo bioskop, a na 120 km odavde je najveća brana u Nigeriji.»
Nešto mi nije baš naročito privlačna ponuda, mada bioskop nije loša ideja, ali video sam reklamu sa cenama – karte su od 500 do 1.500 naira – dakle, od 250 do 750 dinara. Kladim se da su mesta takva da bih ja apsolutno morao da platim ta skupa.
Na plaži na koju su me uveče vodili, smor je bio popriličan. Istina, na početku je delovalo zanimljivo – plaža, u nedogled, desetak momaka saleću da te sprovedu u neku od bašti, nanizanih jedna do druge, iako u svakoj ima mesta.
Veoma slično crnogorskom primorju, sa haotičnim kiosk-kafanama. Seli smo u jednu, svira muzika, na podijumu igraju 2 devojke - prvo sam mislio da su drogirane, a u stvari zagrevale su se pred nastup.
Posle im se pridružilo još nekoliko devojaka i momaka, i počeo je nastup nekog novog plesa, koji je postao popularan pre par godina, a ovamo je došao iz istočne Afrike.
Ples se svodi na brzo drmanje dupetima (ženskim) i slabinama (muškim). Samim tim je izrazito seksualan – namerno ne kažem ni erotičan, ni pornografski - u nekim trenucima karikaturalan do vulgarnosti, na oduševljenje publike, ali interesantan, energičan i nekako pun života.
Muzika je ona Afrička, na osnovu koje je nastao rege. Izvodili su i neke plesne skečeve, naravno primitivno-opscenog sadržaja. I Dapu je stvar bila neobična, planira da snimi dokumentarac, jer kaže da je to nova subkulturna pojava kod mladih u Nigeriji.
Sve zajedno, interesantan provod oko sat i po, mada mi je smetao pesak u cipelama. Onda smo promenili mesto, otišli do još jedne kafane na plaži, udaljene 500 metara, gde je čekao Maki sa nekim prijateljima.
E, tu sam sedeo oko 3 i po sata, dok su oni čekali da se ispeku 3 ribe, pio sam samo vodu jer je pivo bilo vruće, relativno gladan, ali svestan da ne dolazi u obzir da okusim tu ribu, mada je sjajno izgledala, komadi od kilo i po, jer je jasno da se mora pokvariti ako stoji na toj vrućini duže od pola sata, a još jasnije da svakako stoji bar od tog jutra, ako ne od prethodnog.
Inače, nivo čistoće je u svim tim kiosk-kartonkama kao na osrednjoj deponiji, tako da ni stoga nije dolazilo u obzir. Istovremeno, oko nas su po plaži – neki beskućnici spavali. Mi smo bili pedesetak metara od vode – kad sam se prošetao, tamo bliže, neki su čak napravili neke vrste čergi i tu žive.
Inače, od Džosa, vrućina nije bila problem jer je praktično sve gde sam bio – klimatizovano. Kiša takođe – em apsolutno nisam napolju, em kišna sezona sada znači da padne jednom, dva puta dnevno po 10 minuta – mada se i ovde čude, i tumače globalnim zagrevanjem.
I, kako već biva u ovom dnevniku, kad prekinem, pa sledeći put počnem da pišem, a to je u ovoj rečenici, dematujem prethodnu. Vrućina me je danas uništila, a kad sam stigao najzad u sobu – nema vode za tuširanje.
A tačno pet i po sati proveo sam u automobilu, na ulicama Lagosa, u tom užasu od gužve.
Na žalost, u Dapovoj Oktaviji klima je pokvarena. Inače, prozori su non-stop otvoreni, a Stiven mi je ipak dva puta rekao da pritvorim do pola, jer prolazimo kroz loš kraj. Ti loši krajevi izgledaju skroz isto kao i većina krajeva kroz koje danima prolazim – možda je samo gužva veća za onaj mali deo procenta, koliko je to uopšte moguće do dosezanja apsolutne gužve.
Stiven je naravno kasnio 2 sata – i on je sinoć bio sa nama na onoj plaži, sa koje smo se kasno vratili, što nije značilo da se ja nisam probudio u pola 9, al – godine čine svoje, on se uspavao. Elem, odveo me je prvo na njihov radio – dva programa od 6 koliko se u gradu čuje, osnivač im je država Lagos. Jedan program je na engleskom, jedan na joruba jeziku. Sve u svemu, izgledaju kao neka naša regionalna radio stanica – oveća zgrada, osrednja tehnika. Ostalo – 3 privatne, uglavnom muzičke stanice i federalni program.
Interesantno je bilo i na nekom «sajmu tehnike», u jednom šatoru u krugu radija. To je, u stvari, neka kombinacija sajma pronalazaštva i pokazivanja đačkih radova. Neki tip me je smarao sa potpuno bazičnim radovima koje su njegovi učenici pravili – na primer, web kamera vezana za TV, ili zvono koje se aktivira kad staneš na otirač.
Posle je jedan dečko trčao za mnom, da mi da vizit kartu, na kojoj je taj tip – fotografisan kako mu OBJ daje neku godišnju nagradu.
Posle smarajuće vožnje po gradu, tokom koje sam moguće napravio nekoliko dobrih fotografija, videćemo kada ih razvijem, kroz univerzitetski kampus – Stiven je tamo trebalo da se sa nekim sretne – interesantan utoliko što su studenti rasterani kućama, pošto su počeli da demonstriraju zbog povećanja školarine, i posle odlaska na ostrvo Lagos, u jednu galeriju «narodne radinosti» gde apsolutno ništa ni približno interesantno nije bilo za kupiti, i, zaista neobično u ovolikom gradu, uz zvonjavu na vrata našoj ambasadi koja se nalazi odmah do galerije (bili su tu samo neki lokalni čuvari), otišli smo u geto – sirotinjski deo grada.
Život u getu / Photo: Nebojša Spaić
Dakle, tu sam video i tu najveću afričku gradsku bedu. Na prvi pogled, ne razlikuje se previše od ostatka Nigerije, sa izuzetkom ostrva Lagos i Viktorija – one tzv «kartonke» su na sve strane.
Ali, kada smo kolima prešli preko bare fekalija, bukvalno i nedvosmisleno, shvatio sam da razlika ipak postoji. Jedva sam se suzdržao da ne povratim, toliko je bilo «eksplicitno».
Tu, kaže mi Stiven, a posle sam sa njim ulazio kod nekih ljudi pa sam se i uverio, po desetak njih živi u sobicama 3 sa 3, a onda desetak takvih sobica dele jedan WC – naravno, bez tekuće vode.
Neke od zgrada su spaljene u verskim nemirima koje su imali, a ljudi nastavljaju da žive u njima, tako bez krova, bez vrata i prozora i de fakto bez nameštaja. Tu smo seli u neku kafanu – popio sam koka-kolu, sa slamkom, u nadi da ću tako najčistije proći. WC kafane je bio na pola metra od jedinog stola u njoj – u stvari, to je bio maskirani deo iznad fekalne kanalizacije koja tu protiče.
Stivena tu svi poznaju – čovek mi kaže da je odrastao u tom kraju, da je živeo kod rođaka dok se školovao. Kaže i da je Dapo godinama tu živeo. Mislim da je gotovo herojski uspeh odatle završiti fakultet, pogotovo što čujem da školarine nisu baš nešto što se lako dobija, a u ovako korumpiranoj zemlji, svakako ne bez veze i podmazivanja.
Posle smo zastali kod još nekih njegovih prijatelja, na 5 minuta, i – imajući u vidu da se Stiven bavi aidsom – činjenica da se sa jedim od tih prijatelja držao za ruke sugerisala mi je šta bi mogla biti pozadina toga.
U medresi / Photo: Nebojša Spaić
Kako god, kad smo svratili u tu jednu nastanbu, na ulasku je bio mujezin, koji je grupu od 5-6 dece podučavao kuranu, a deca «sve jedno drugom do uveta». Priznajem, delovali su beskrajno simpatični. Sama činjenica da su tako mali, tako bedni, a tako zainteresovani za učenje bila je dirljiva. Nisam odoleo a da se ne slikam sa njima i da dam 500 naira (250 dinara) za džamiju.
Kao da sam dao milion dolara!
I to ne iz moje perspektive, koliko je za mene taj milion nedostižan, nego iz njihove – tih 500 naira, došlih niotkuda, bez rada, bez žrtve, bez muke – bile su podjednako neočekivane kao meni da nađem na ulici miliona dolara. Sreća da nisam dao više – bukvalno, imam osećaj da bi im to poljulalo moralne standarde i očekivanja od života.
Uostalom, bilo neki dan u novinama – 10 mrtvih zbog 20 naira, pisao sam već. Pokazali mi posle i džamiju – malo veća od naše dnevne sobe. Kažu: «Jel da je baš lepa naša džamija» - a plafon da ne možes da se ispraviš. Kažu – nedeljom nas bude 2 hiljade – džamija mala, pa blokamo ulicu.
Kasnije, za večerom u istom onom kineskom restoranu (Dapo i ja smo podelili ceh, dovoljan za jednogodišnju versku nastavu), pošto me više Niyi - tako se piše ime čoveka iz Portakura – ne nervira što se isključivo grebe, jer sam ukapirao da on verovatno negde tako isto živi (shvatio sam zašto je u Portakuru odseo sa nama u hotelu, iako je iz tog grada – pa njemu je taj hotel bio kao meni ranč Džimija Kartera) čujem od Dapa da je oko 80 odsto Lagosa takvo. A ja mislio – to im je geto, tu i nigde više, tih par desetina hiljada ljudi koje sam video.
Moj osećaj poštovanja prema onima koji su odatle otišli i završili fakultet, poput Niyi-a i Stivena – pojačao se kada mi je Dapo, koji je, rekoh, u tom kraju živeo, rekao da je jedna devojka iz njegove kancelarije, koja nam je bila organizator dok smo bili ovde – iz dela grada tako bednog i siromašnog da se on zapanjio da tako nešto postoji u Lagosu!
Koliko sam shvatio, koliki je geto u kojem je on živeo bio šok za mene, toliko je njen deo grada bio šok za njega. Čak je rekao – da mu se u jednom trenutku povraćalo. A sada je, kaže, ta devojka apsolvent filozofije i ne preporučuje da se sa njom upuštam u dijalog o Platonu, Hegelu i Kantu!
Moje saosećanje i razumevanje «afričke stvarnosti» ima i negativnih imanentnih svojstava. Kaže mi Dapo, sada kada smo pri kraju i kada smo se upoznali, da se pre nego što sam došao zabrinuo da će morati da me smesti u Šeraton, a da onda ne bih mogao da korespondiram sa njihovom stvarnošću, pa bi seminari bili manje uspešni – što je najgore, imam utisak da je u pravu, mada mi je žao što sam propustio Šeraton.
Naravno da posle današnjeg boravka u getu, čekajući da stigne voda, jako pazim šta dodirujem, i naravno da je jedna od najpametnijih stvari koje sam se setio da ponesem – gomila vlažnih maramica. Mislim da me ni jedan komarac nije ujeo od Džosa – ni ne viđam ih, a ipak za svaki slučaj uredno koristim Raid tablete, špricam Raid koji sam ovde kupio i mažem se Autanom.
Mislim da sam shvatio do koje mere su zarazne bolesti realne svuda oko mene. U međuvremenu čitam da je u glavnom gradu neke od severnih država od kolere umrlo 100 ljudi (rekao bih da je to druga država od one u kojoj sam već čitao da je zabeležena kolera, al nisam siguran) i da je u nekoj drugoj državi 15 ljudi osuđeno na smrt vešanjem zbog ubistva od pre 7-8 godina 3 čoveka u nekoj svađi oko zemlje.
Poseta nacionalnom muzeju me ni najmanje nije impresionirala – izložba maski, totema i oružja se prođe za 10-15 minuta, sve sa sporadičnim čitanjem legendi uz eksponate. Vredno je pomena da sam iz jednog panoa ukapirao zašto ovde jako mnogo sveta ima neobične ožiljke po licu – prvo sam mislio od neke kožne bolesti, al' bilo mi je neprijatno da pitam – kad ono, oni se to ukrašavaju tako što se zarezuju noževima sebi brazde po licu i celom telu.
Takođe, izložba nacionalne istorije, koja se sastoji od serije fotografija vladara, jednih za drugim, jako je neobična - od sticanja nezavisnosti, sve po par godina, neki general ubije ili uhapsi svog prethodnika, a tu se udene po neka godina i nešto civilne uprave. Osim fotografija, izložen je i automobil u kojem je ubijen jedan njihov predsednik.
Na platou oko muzeja bila je neka žurka – neobično što su dva benda, jedan vis-a-vis drugog udaljeni oko 40 metara, svirali izuzetno glasno, naravno - različitu muziku. Kao – ko šta voli. Ali, osim nekome ko bi bukvalno bio neposredno sa uvetom na zvučniku, muzika se mešala gore nego na šetalištu u Budvi.
Publika je sedela pod šatorima između. Praktično svi u tradicionalnim nošnjama. Mala grupa ljudi je igrala ispred jedne muzike, a 2-3 momka su držala ventilatore u rukama i hladila igrače. Još malo ko ono: «I da nećeš dva crnca da te lade lepezom!». Inače, taj muzej i jedna galerija od prethodnog dana su, koliko sam ukapirao – sve što se može videti od izložbi – tužno, za toliki grad. Imaju izuzetno interesantnu zgradu narodnog pozorišta – ali ono ne radi. Video sam i jednu katoličku crkvu u izgradnji – rekao bih da je veća od Beogradske arene – posle mi je Dapo rekao da imaju jednu nekoliko puta veću od te. Neverovatno – i ova je kao solidan stadion!
Momak u crno-žutoj majici drži ventilator / Photo: Nebojša Spaić
Video sam i kako izgleda rasprava sa policijom. Elajdža, vozač Freedom House-a, ušao je pogrešno u jednosmernu ulicu. Razjareni pandur, zaista divljačkog izraza lica, sa motkom od portfiša u ruci (kolega mu je bio pored, sa kalašnjikovim, pa se nisam usudio da se smejem) urlao je i zahtevao da se parkiramo. Pri tom je rekao potpuno neverovatnu rečenicu: «Poštuj zakon i zakon će tebe poštovati».
Na momente dramatična rasprava, koja je trajala oko 15 minuta, završila se sa 200 naira mita. Kazna za taj prekršaj je – 25.000, što će reći oko 150 evra! Opet mislim da je tolika, da ne bi ni mogla biti plaćena, pa da panduri uzmu koji dinar na platu.
Posle sam vodio Elajdžu na pivo u najskuplji hotel. OK je, al nije ništa naročito, na nivou solidnih hotela kod nas. Kaže mi posle Dapo - Elajdža ima platu 10.000 naira, ženu i troje dece. Tražio je da, umesto ručka, kada jedu u kancelariji (kancelarija je, inače, u prizemlju Dapove kuće, koja ima svojih 250-300 kvadrata, gde mnogi od onih koji rade često prespavaju, a vidim da je kod njega bio gost i Nij, kao i da su ona tri momka koja su nas kao vodila u noćni život na plažu, te noći tu spavali – izgleda da je to u ovolikoj gužvi i prenaseljenosti normalno) on dobija novce. Pošto je to nemoguće, onda je on ručak koji bi dobio ostavljao za kasnije i nosio ga kući, da podeli sa porodicom.
