Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
NEVJERA I VJERSKA RAVNODUŠNOST
Nedeljnog jutra 9. februara 1873. – pre 137 godina, mnoštvo naroda okupilo se u rusko-grčkoj kapeli Sv. Trojice u Njujorku. Sveštenik, otac Nikolas Bjering, (prikazan na fotografiji) govorio je o neverovanju i ravnodušnosti u veri. Sledećeg dana čitav govor objavljen je u dnevnim novinama “Njujork Tajms”. To je jedna od retkih sačuvanih Bjeringovih beseda koja je preštampana u celini:
Današnja tema o kojoj, po milosti Božijoj, nameravam da govorim jeste izopačenost ovog doba u kome neprijatelj Boga i čoveka zbunjuje um, korumpira moral, podriva veru, razdire sve garancije i nastoji da svrgne Božanski poredak. To je duhovno slepilo mnogih koji napadaju Hrišćanstvo; oni propovedaju porok pod imenom vrline dozvoljavajući sebi sve sa bezakonom drskošću, ponosno omalovažavajući svaku vlast, obmanjujući nevine, trujući im duh i ubijajući im dušu. To smrtonosno neverstvo i verska ravnodušnost koja poriče sve što je božansko i sveto, ta ravnodušnost koja je mlaka i hladna prema svemu što je dobro – to je ono što moje srce i dušu ispunjava bolom.
Najveće zlo u svetu jeste bezverje, okretanje od Boga. Ta udaljenost od Boga jeste stalni izvor korupcije. To je zakon večne pravde. Za čoveka koji otpada od Boga i priznaje neverje ništa više nije sveto, za njega postaje nebitno sve ono do čega vera najviše drži – postaju nebitne porodica, imovina, otadžbina. Nacija u kojoj skepticizam gospodari sigurno ide u propast. Neverje podriva sve temelje društva; nepoštovanjem ni Božijeg ni ljudskog autoriteta nastoji da poremeti sve postojeće. Ovome uči istorija svih vremena.
Nije li ovako bilo za vreme vladavine komune u Parizu kada kao da je anđeo Apokalipse otvorio ambis iz koga su krenuli škorpioni? Nisu li pljačke i ubistva delo princa tame, nisu li i slike neizrecive bede takođe dela njegova, koja su sebe obelodanila pod crvenim, krvlju natopljenim barjakom? Za kratko vreme svoje neograničene vladavine Gospod je dozvolio sve ovo kako bi ponovo potsetio narod u kakav ambis vodi napuštanje Boga, ili kako svuda, u sve dane, istina zakona stoji. Neverovanje jeste uzrok svakog zla i na kraju korupcije. “Slovo ubija, a Duh daje život." Ova večna istina izgleda vrlo jasna, kada detaljno razmotrimo fraze i istaknute reči neverja, i uporedimo ih sa delima koja su shvaćena kao posledica iz vremena Pariske komune.
Đavo je neprijatelj Božiji. On ne zna ni jedan drugi način da namami u svoje carstvo do da se koristi obećanjima koje je Gospod dao svojim vernicima, samo što đavo objašnjava na svoj način i tako pretvara Božansku istinu u laž. Čovek je stvoren po podobiju Božijem, “vi ćete biti kao Bogovi” bile su prve reči zmije. Sinu Božijem bila je obećana vlast nad svetom, a đavo je pokušao da ga zavede kroz obećanje “svih kraljevstava zemaljskih i njihove slave.” Istu vrednost imaju obećanja internacionalista i komunista. Oni potstiču ljude da im služe kroz sve ono što je Gospod imenovao kao nagradu u Njegovoj službi.
“Sloboda” je glavna parola koja odzvanja iz redova neprijatelja poretka i vlasti. Uzvišena sloboda dece Božije jeste nagrada onima koji slede Jevanđelje. Jevanđeljska sloboda je sloboda od ropstva grehu, od vlasti smrti, to je usinovljenje od Boga. Sloboda o kojoj internacionalisti govore je preziranje zapovesti Božijih, samovoljno odvajanje od njegovih naredbi na zemlji, crkvene vlasti, porodice – svega što je ustanovljeno da bi čovek bio u službi Bogu.
Internacionala proklamuje “ravnopravnost” svojim sledbenicima koji su željni lažnih dobara i uživanja. Ova reč prijatno zvuči zavidnom broju ljudi. Ravnopravnost među ljudima je takođe doktrina Hrošćanstva. Svi ljudi su jednaki pred Bogom; svi ljudi su stvoreni po Njegovom liku i podobiju, za sve se projavljuje isto spasenje. Jednakost komune jeste podjednako uživanje u svetu, posedovanje, moć, kao i zadovoljavanje strasti. Žudnja za ovom jednakošću je suprotna zapovesti “ne poželi”. Motivi su zavist, nelojalnost i nemarnost. Put ka zadovoljstu je odbijanje svakog autoritativnog poretka, pljačkanje onih koji poseduju imovinu, zatim oslobađanje čulnosti.
“Bratstvo” je treća reč sa crvenom zastavicom-lep bojni polič, takođe Hrišćanski. Deca Božija su braća, jedna duša i um. Trebalo bi da međusobno komuniciraju tako da se ni jedan ne oseti manje vrednim. Uobičajena ljubav među ljudima postaje među Hrišćanima bratska ljubav, a stalni pozdrav Apostola “Ljubljena braćo” trebalo bi da postane jezik svakog Hrišćanskog srca. Ali šta komuna podrazumeva pod “bratstvom?” Odgovor je dat svetu urlikom punim besa, ubistivima, pa čak i nekim imenima koja upućuju na kriminal, a koje je sama komuna izmislila.
Zloupotreba ovih reči nam pokazuje da reči same po sebi su mrtve i primaju život samo posredstvom duha koji u njih ulazi. “Sloboda, jednakost, bratstvo!” samo Hrišćanstvo nam daje pravo značenje ovih reči. Ni najveći filozof sveta nije govorio o međusobnim odnosima ljudi koliko Gospod Isus Hristos i Crkva Njegova. Hrišćanska Crkva sa svojom dogmatikom i Svetim Tajnama je u tom pogledu vođa. Ona je medij putem kog se božanski život saopštava, kako bi se upotpunila kompletna slika Božanskog u čoveku, potreba da se čovek ujedini u jedan blizak odnos sa Bogom. Stalno moramo da negujemo želju da što više budemo u jedinstvu sa večnim, beskonačnim Božanstvom i ova veza Boga i čoveka ujediniće čvečanstvo u jednu porodicu, u učiniti ih voljenom decom Božijom. To je značenje slobode, jednakosti I bratstva u Hrišćanskom smislu.
Ako pogledamo oko nas, ne možemo a da ne primetimo kako je religijska ravnodušnost pokvarila Hrišćanski život u mnogim porodicama. Verni, pobožni um, to jako pouzdanje u Boga, to zadovoljstvo koje se moglo osetiti u predhodnim vremenima skoro je potpuno nestalo. Sticanje, dobit, posao često su najvažniji i prvi u kući, a religija je poslednja. Molitva je nestala, nema više uzdizanja duše ka Bogu. Brige tela vladaju,a religijska ravnodušnost upravlja domom. Biznis cveta, gazda kuće je cenjen, gazdarica je privilegovana u društvu, ali zar nismo obmanuti? Radost ovakve porodice je samo bleda senka zato što je bez osnove. Kako će biti kada teška vremena i tuga dođu? Kako će biti kada blagoslovi od ovoga sveta napuste takvu kuću, jer Božiji blagoslov nikada nije bio tražen? Čak i da su deca dovoljno obrazovana da znaju kako da zadobiju ovozemaljska dobra, da li će uspeti da podnesu promenu koju im život nameće? Da li će se održati kada dođu iskušenja, kada greh zavodljivo priđe blizu, kada ih uzbuđenje poroka ukrašeno cvećem zavede i zaslepi? Sigurno ne.
Naprotiv, sigurni kraj obrazovanja bez religije i straha Božjeg biće propast. Pretpostavimo da ne bude tako, predpostavimo da Bog trpi takvu porodicu i njihovu decu do kraja dopuštajući im uživanje zemaljskih dobara, zato što je njihovo celo srce bilo vezano za njih, ipak kraj mora doći. Tada će takva porodica koja je sejala zemaljsko žnjeti samo zemaljsko, a pošto za raj nisu ništa uradili ništa neće ni dobiti. Veoma često možemo naići na mlakost u porodicama koja guši Hrišćanski život. Vera je mrtva, volja bez snage, religijski život je hladan i neaktivan, Duh života je oteran. A spoljašnja religija je ništa bez unutrašnje, duhovne. Duh daje život, a telo ništa ne donosi.
Bez obzira koliko mnogo sveća gori u kapeli i bez obzira koliko lepe bile odežde sveštenika, ništa od toga nam neće biti na korist ako se ne pokajemo. Iznad svega ne zaboravimo molitvu, ovu vezu koja tajanstveno spaja čovečanstvo sa Bogom i Spasiteljem, koji je za sve nas umro na Krstu, i koji će prema nama, nadajmo se, biti milostiv. Jer smo svi mi iskupljeni Krvlju Hristovom, i treba da postanemo naslednici, da vidimo Boga, i da pijemo sa Izvora večne Ljubavi i Blaženstva. Zato ne zaboravimo ovaj krajnji cilj, već kada primamo Svete Hrišćanske Tajne na ovoj zemlji gledajmo na naš nebeski dom, i uskliknimo: "O Bože, daruj nam da tek budemo ispunjeni Tvojom božanstvenom blagodaću, čije prisustvo mi ovde primamo pričešćem Tvojim Svetim i Prečistim Telom i Tvojom Svetom i Prečistom Krvlju". Amin.
Prevod s engleskog prof. Bojana Popović
izvor:manastir-lepavina
Nedeljnog jutra 9. februara 1873. – pre 137 godina, mnoštvo naroda okupilo se u rusko-grčkoj kapeli Sv. Trojice u Njujorku. Sveštenik, otac Nikolas Bjering, (prikazan na fotografiji) govorio je o neverovanju i ravnodušnosti u veri. Sledećeg dana čitav govor objavljen je u dnevnim novinama “Njujork Tajms”. To je jedna od retkih sačuvanih Bjeringovih beseda koja je preštampana u celini:
Današnja tema o kojoj, po milosti Božijoj, nameravam da govorim jeste izopačenost ovog doba u kome neprijatelj Boga i čoveka zbunjuje um, korumpira moral, podriva veru, razdire sve garancije i nastoji da svrgne Božanski poredak. To je duhovno slepilo mnogih koji napadaju Hrišćanstvo; oni propovedaju porok pod imenom vrline dozvoljavajući sebi sve sa bezakonom drskošću, ponosno omalovažavajući svaku vlast, obmanjujući nevine, trujući im duh i ubijajući im dušu. To smrtonosno neverstvo i verska ravnodušnost koja poriče sve što je božansko i sveto, ta ravnodušnost koja je mlaka i hladna prema svemu što je dobro – to je ono što moje srce i dušu ispunjava bolom.
Najveće zlo u svetu jeste bezverje, okretanje od Boga. Ta udaljenost od Boga jeste stalni izvor korupcije. To je zakon večne pravde. Za čoveka koji otpada od Boga i priznaje neverje ništa više nije sveto, za njega postaje nebitno sve ono do čega vera najviše drži – postaju nebitne porodica, imovina, otadžbina. Nacija u kojoj skepticizam gospodari sigurno ide u propast. Neverje podriva sve temelje društva; nepoštovanjem ni Božijeg ni ljudskog autoriteta nastoji da poremeti sve postojeće. Ovome uči istorija svih vremena.
Nije li ovako bilo za vreme vladavine komune u Parizu kada kao da je anđeo Apokalipse otvorio ambis iz koga su krenuli škorpioni? Nisu li pljačke i ubistva delo princa tame, nisu li i slike neizrecive bede takođe dela njegova, koja su sebe obelodanila pod crvenim, krvlju natopljenim barjakom? Za kratko vreme svoje neograničene vladavine Gospod je dozvolio sve ovo kako bi ponovo potsetio narod u kakav ambis vodi napuštanje Boga, ili kako svuda, u sve dane, istina zakona stoji. Neverovanje jeste uzrok svakog zla i na kraju korupcije. “Slovo ubija, a Duh daje život." Ova večna istina izgleda vrlo jasna, kada detaljno razmotrimo fraze i istaknute reči neverja, i uporedimo ih sa delima koja su shvaćena kao posledica iz vremena Pariske komune.
Đavo je neprijatelj Božiji. On ne zna ni jedan drugi način da namami u svoje carstvo do da se koristi obećanjima koje je Gospod dao svojim vernicima, samo što đavo objašnjava na svoj način i tako pretvara Božansku istinu u laž. Čovek je stvoren po podobiju Božijem, “vi ćete biti kao Bogovi” bile su prve reči zmije. Sinu Božijem bila je obećana vlast nad svetom, a đavo je pokušao da ga zavede kroz obećanje “svih kraljevstava zemaljskih i njihove slave.” Istu vrednost imaju obećanja internacionalista i komunista. Oni potstiču ljude da im služe kroz sve ono što je Gospod imenovao kao nagradu u Njegovoj službi.
“Sloboda” je glavna parola koja odzvanja iz redova neprijatelja poretka i vlasti. Uzvišena sloboda dece Božije jeste nagrada onima koji slede Jevanđelje. Jevanđeljska sloboda je sloboda od ropstva grehu, od vlasti smrti, to je usinovljenje od Boga. Sloboda o kojoj internacionalisti govore je preziranje zapovesti Božijih, samovoljno odvajanje od njegovih naredbi na zemlji, crkvene vlasti, porodice – svega što je ustanovljeno da bi čovek bio u službi Bogu.
Internacionala proklamuje “ravnopravnost” svojim sledbenicima koji su željni lažnih dobara i uživanja. Ova reč prijatno zvuči zavidnom broju ljudi. Ravnopravnost među ljudima je takođe doktrina Hrošćanstva. Svi ljudi su jednaki pred Bogom; svi ljudi su stvoreni po Njegovom liku i podobiju, za sve se projavljuje isto spasenje. Jednakost komune jeste podjednako uživanje u svetu, posedovanje, moć, kao i zadovoljavanje strasti. Žudnja za ovom jednakošću je suprotna zapovesti “ne poželi”. Motivi su zavist, nelojalnost i nemarnost. Put ka zadovoljstu je odbijanje svakog autoritativnog poretka, pljačkanje onih koji poseduju imovinu, zatim oslobađanje čulnosti.
“Bratstvo” je treća reč sa crvenom zastavicom-lep bojni polič, takođe Hrišćanski. Deca Božija su braća, jedna duša i um. Trebalo bi da međusobno komuniciraju tako da se ni jedan ne oseti manje vrednim. Uobičajena ljubav među ljudima postaje među Hrišćanima bratska ljubav, a stalni pozdrav Apostola “Ljubljena braćo” trebalo bi da postane jezik svakog Hrišćanskog srca. Ali šta komuna podrazumeva pod “bratstvom?” Odgovor je dat svetu urlikom punim besa, ubistivima, pa čak i nekim imenima koja upućuju na kriminal, a koje je sama komuna izmislila.
Zloupotreba ovih reči nam pokazuje da reči same po sebi su mrtve i primaju život samo posredstvom duha koji u njih ulazi. “Sloboda, jednakost, bratstvo!” samo Hrišćanstvo nam daje pravo značenje ovih reči. Ni najveći filozof sveta nije govorio o međusobnim odnosima ljudi koliko Gospod Isus Hristos i Crkva Njegova. Hrišćanska Crkva sa svojom dogmatikom i Svetim Tajnama je u tom pogledu vođa. Ona je medij putem kog se božanski život saopštava, kako bi se upotpunila kompletna slika Božanskog u čoveku, potreba da se čovek ujedini u jedan blizak odnos sa Bogom. Stalno moramo da negujemo želju da što više budemo u jedinstvu sa večnim, beskonačnim Božanstvom i ova veza Boga i čoveka ujediniće čvečanstvo u jednu porodicu, u učiniti ih voljenom decom Božijom. To je značenje slobode, jednakosti I bratstva u Hrišćanskom smislu.
Ako pogledamo oko nas, ne možemo a da ne primetimo kako je religijska ravnodušnost pokvarila Hrišćanski život u mnogim porodicama. Verni, pobožni um, to jako pouzdanje u Boga, to zadovoljstvo koje se moglo osetiti u predhodnim vremenima skoro je potpuno nestalo. Sticanje, dobit, posao često su najvažniji i prvi u kući, a religija je poslednja. Molitva je nestala, nema više uzdizanja duše ka Bogu. Brige tela vladaju,a religijska ravnodušnost upravlja domom. Biznis cveta, gazda kuće je cenjen, gazdarica je privilegovana u društvu, ali zar nismo obmanuti? Radost ovakve porodice je samo bleda senka zato što je bez osnove. Kako će biti kada teška vremena i tuga dođu? Kako će biti kada blagoslovi od ovoga sveta napuste takvu kuću, jer Božiji blagoslov nikada nije bio tražen? Čak i da su deca dovoljno obrazovana da znaju kako da zadobiju ovozemaljska dobra, da li će uspeti da podnesu promenu koju im život nameće? Da li će se održati kada dođu iskušenja, kada greh zavodljivo priđe blizu, kada ih uzbuđenje poroka ukrašeno cvećem zavede i zaslepi? Sigurno ne.
Naprotiv, sigurni kraj obrazovanja bez religije i straha Božjeg biće propast. Pretpostavimo da ne bude tako, predpostavimo da Bog trpi takvu porodicu i njihovu decu do kraja dopuštajući im uživanje zemaljskih dobara, zato što je njihovo celo srce bilo vezano za njih, ipak kraj mora doći. Tada će takva porodica koja je sejala zemaljsko žnjeti samo zemaljsko, a pošto za raj nisu ništa uradili ništa neće ni dobiti. Veoma često možemo naići na mlakost u porodicama koja guši Hrišćanski život. Vera je mrtva, volja bez snage, religijski život je hladan i neaktivan, Duh života je oteran. A spoljašnja religija je ništa bez unutrašnje, duhovne. Duh daje život, a telo ništa ne donosi.
Bez obzira koliko mnogo sveća gori u kapeli i bez obzira koliko lepe bile odežde sveštenika, ništa od toga nam neće biti na korist ako se ne pokajemo. Iznad svega ne zaboravimo molitvu, ovu vezu koja tajanstveno spaja čovečanstvo sa Bogom i Spasiteljem, koji je za sve nas umro na Krstu, i koji će prema nama, nadajmo se, biti milostiv. Jer smo svi mi iskupljeni Krvlju Hristovom, i treba da postanemo naslednici, da vidimo Boga, i da pijemo sa Izvora večne Ljubavi i Blaženstva. Zato ne zaboravimo ovaj krajnji cilj, već kada primamo Svete Hrišćanske Tajne na ovoj zemlji gledajmo na naš nebeski dom, i uskliknimo: "O Bože, daruj nam da tek budemo ispunjeni Tvojom božanstvenom blagodaću, čije prisustvo mi ovde primamo pričešćem Tvojim Svetim i Prečistim Telom i Tvojom Svetom i Prečistom Krvlju". Amin.
Prevod s engleskog prof. Bojana Popović
izvor:manastir-lepavina