Polufinale Svetskog prvenstva 1986. godine u košarci između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ušlo je u anale svetske košarke. Način na koji je Jugoslavija te madridske večeri ispustila 9 poena prednosti za 40-tak sekundi i danas treneri pokazuju na nekim američkim koledžima. Krivcem za taj poraz je proglašen tada 18-godišnji Vlade Divac, koji je umalo posle te utakmice napustio košarku, iako je realno krivac bila cela ekipa, koja u zadnjih 40-ak sekundi kao da nije postojala na terenu.
U toj polufinalnoj utakmici Jugoslavija se igrala sa Sovjetskim košarkašima 39 minuta i 20 sekundi a onda je zaspala. Devet poena prednost (85 : 76) i sve što smo do tad dobro uradili smo prokockali u zadnjih 40 sekundi a da verovatno i danas niko ne zna kako nam se to dogodilo.
Na 41 sekundu pre kraja bilo je 85 : 76 za Plave, da bi košarka tada isplela jednu od najneverovatnijih drama u jednoj od najneverovatnijih utakmica svih vremena. Prvo je Arvidas Sabonis pogodio trojku od table, ali je šest razlike još uvek bila više nego velika prednost. Posle još jedne greške trojkom nas je kaznio Tihonenko, ali vreme je odmicalo, od finala nas je delio samo treptaj oka. Desetak sekundi pre kraja lopta je bila za nas, Čutura je sa strane uvodi u igru dodajući je Divcu, koji pravi grešku u vođenju a onda Valters skoro sa zvukom sirene novom trojkom izjednačava na 85 : 85 i odvodi meč u produžetak. U produžetku smo izgubili sa 91 : 90, pošto smo opet u završnici napravili nekoliko vezanih grešaka. Jugoslavija je dva dana kasnije pobedila Brazil u meču za bronzu sa 117 : 91, ali bila je to slaba uteha. Svi ljubitelji sporta u Jugoslaviji su bili razočarani i počeli su tražiti krivce za poraz.
Najviše prozivan je bio mladi Vlade Divac, koji je izgubio tu po mnogima odlučujuću loptu, da bi se potom napaoDražen Petrović, koji je “optužen” da se skrivao od lopte koju je Čutura ubacivao u igru i da je zato došla lopta do Divca. Krivac je po javnosti bio i Aleksandar Petrović koji je u produžetku izgubio tri lopte. Na kraju je usledio i napad na selektora legendarnog Krešimira Ćosića i pitanje zašto je dao priliku “balavcu” Divcu da uopšte igra u zadnjim sekundama.
Divcu je ipak bilo najteže – mnogo godina kasnije pred novinarima je pričao kako se osećao tog letnjeg dana u Madridu, nakon poraza od Sovjeta: “Pogrešio sam dva putu u pet sekundi, prvo sam izgubio loptu a onda sam dopustio da me Sabonis odvuče na sebe, ostavio sam Valtersa koji je imao prostora da mirno šutira trojku. Da sam ostao uz Valtersa, on ne bi mogao da šutira na koš a da je dodao Sabonisu, dva poena ne bi im bila dovoljna. Eto, neiskustvo, svaka se škola plaća. Ova je bila prilično skupa, ali vratili smo im, pobedili smo tu Sovjetsku ekipu kasnije više puta. Onda sam bio uveren da ću napustiti košarku i sport. Sedeo sam na klupi, držao glavu među rukama i molio boga da se otvori parket i da nestanem. Rekao sam tad sebi: “Gotovo je sa košarkom, nisi ti za ovaj sport”. I ko zna dokle bih tako plakao, da mi nije prišao Praja (Dražen Dalipagić) i rekao: “U redu je mali, ne brini, vratićeš ti to njima”. Nikada neću zaboraviti Prajinu podršku. Pomogao mi je i selektor Krešimir Ćosić, koji me je dva dana kasnije pustio da igram protiv Brazila za bronzanu medalju, kao da se ništa nije dogodilo i sasvim mi vratio samopouzdanje. Tako sam odlučio da ipak ne ostavljam košarku.”
Podsetite se ove legendarne završnice regularnog dela meča i kako su Jugoslovenski košarkaši propustili veliku priliku da se plasiraju u finale Svetskog prvenstva u Španiji.
U toj polufinalnoj utakmici Jugoslavija se igrala sa Sovjetskim košarkašima 39 minuta i 20 sekundi a onda je zaspala. Devet poena prednost (85 : 76) i sve što smo do tad dobro uradili smo prokockali u zadnjih 40 sekundi a da verovatno i danas niko ne zna kako nam se to dogodilo.
Na 41 sekundu pre kraja bilo je 85 : 76 za Plave, da bi košarka tada isplela jednu od najneverovatnijih drama u jednoj od najneverovatnijih utakmica svih vremena. Prvo je Arvidas Sabonis pogodio trojku od table, ali je šest razlike još uvek bila više nego velika prednost. Posle još jedne greške trojkom nas je kaznio Tihonenko, ali vreme je odmicalo, od finala nas je delio samo treptaj oka. Desetak sekundi pre kraja lopta je bila za nas, Čutura je sa strane uvodi u igru dodajući je Divcu, koji pravi grešku u vođenju a onda Valters skoro sa zvukom sirene novom trojkom izjednačava na 85 : 85 i odvodi meč u produžetak. U produžetku smo izgubili sa 91 : 90, pošto smo opet u završnici napravili nekoliko vezanih grešaka. Jugoslavija je dva dana kasnije pobedila Brazil u meču za bronzu sa 117 : 91, ali bila je to slaba uteha. Svi ljubitelji sporta u Jugoslaviji su bili razočarani i počeli su tražiti krivce za poraz.Najviše prozivan je bio mladi Vlade Divac, koji je izgubio tu po mnogima odlučujuću loptu, da bi se potom napaoDražen Petrović, koji je “optužen” da se skrivao od lopte koju je Čutura ubacivao u igru i da je zato došla lopta do Divca. Krivac je po javnosti bio i Aleksandar Petrović koji je u produžetku izgubio tri lopte. Na kraju je usledio i napad na selektora legendarnog Krešimira Ćosića i pitanje zašto je dao priliku “balavcu” Divcu da uopšte igra u zadnjim sekundama.
Divcu je ipak bilo najteže – mnogo godina kasnije pred novinarima je pričao kako se osećao tog letnjeg dana u Madridu, nakon poraza od Sovjeta: “Pogrešio sam dva putu u pet sekundi, prvo sam izgubio loptu a onda sam dopustio da me Sabonis odvuče na sebe, ostavio sam Valtersa koji je imao prostora da mirno šutira trojku. Da sam ostao uz Valtersa, on ne bi mogao da šutira na koš a da je dodao Sabonisu, dva poena ne bi im bila dovoljna. Eto, neiskustvo, svaka se škola plaća. Ova je bila prilično skupa, ali vratili smo im, pobedili smo tu Sovjetsku ekipu kasnije više puta. Onda sam bio uveren da ću napustiti košarku i sport. Sedeo sam na klupi, držao glavu među rukama i molio boga da se otvori parket i da nestanem. Rekao sam tad sebi: “Gotovo je sa košarkom, nisi ti za ovaj sport”. I ko zna dokle bih tako plakao, da mi nije prišao Praja (Dražen Dalipagić) i rekao: “U redu je mali, ne brini, vratićeš ti to njima”. Nikada neću zaboraviti Prajinu podršku. Pomogao mi je i selektor Krešimir Ćosić, koji me je dva dana kasnije pustio da igram protiv Brazila za bronzanu medalju, kao da se ništa nije dogodilo i sasvim mi vratio samopouzdanje. Tako sam odlučio da ipak ne ostavljam košarku.”Podsetite se ove legendarne završnice regularnog dela meča i kako su Jugoslovenski košarkaši propustili veliku priliku da se plasiraju u finale Svetskog prvenstva u Španiji.