LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Nestvarna fudbalska priča iz prošlosti: pobediš li naciste, gubiš život
Blic
Kijev, prestonica Ukrajine u kojoj će se u nedelju održati finale Evropskog prvenstva u fudbalu, ostaće zauvek upamćen po “meču smrti”. U njemu su se tokom okupacije u Drugom svetskom ratu domaći igrači, okupljeni u FK Start, suprotstavili 1942. ekipi nemačke vojske. I pobedili je, iako svesni da je cena za to bila smrt.
Misli mnogih Kijevljana, kao i ostatka fudbalske javnosti, ovih dana su okrenute ka EURO2012 i njegovoj završnici, no u tom ukrajinskom gradu postoji i danas spomenik fudbalerima. Herojima. Njihova priča izgleda ovako:
Godine 1941. odmah po napadu Nemaca na SSSR, fudbalski klub Dinamo iz Kijeva bio je rasformiran zbog rata. Ipak, kada su prva stradanja porobljenog stanovništva polako počela da jenjavaju, u Kijev se vratili neki od fudbalera koji su se borili na frontu i izbegli zarobljavanje (pojedinci - ne i ranjavanje). Spas im je ponudio Josif Ivanović, moravski Čeh koji je zbog svog nemačkog porekla imao kakve-takve povlastice kod okupatora. Zaposlio ih je u svojoj pekari, a onda je u njima proradila ljubav. Prema talentima koje imaju.
Meseci su prolazili, a Ivanović je, videvši njihovu želju da igraju fudbal, umolio lokalne vlasti da dozvole formiranje ekipe. Tako je 4. juna 1942. nastao FK Start, koji je nedugo zatim ušao u istoriju.
Igrači, koji nisu svi bili iz Dinama, odbili su istovremeni poziv iz kluba Ruh, u kome su bili Ukrajinci koji su radili u nemačkim okupacionima organima. To odbijanje bila je najava onog što sledi.
Za 6. avgust 1942, nakon što je FK Start nanizao nekoliko pobeda, najviše nad ekipama sastavljenim od mađarskih vojnika, zakazan mu je dvoboj sa timom nemačke PVO, Flakelfom. Konačnih 5:1 u korist hrabrih Ukrajinaca bila njihova presuda: nemačke okupacione snage naredile su revanš. I očekivale pobedu.
Reklamni leci sa najavama dve utakmice između Starta i Flakelfa
To je poručeno i fudbalerima Starta. Nemački pukovnik ušao je u njihovu svlačionicu pred početak meča i ubrzo izašao. Iako nikada nećemo saznati šta je tačno izgovorio, svim gledaocima, a na stadionu kijevskog Zenita koji i danas postoji okupilo ih se oko 2.500, bilo je jasno: pobediš li naciste - gubiš život.
Prvo poluvreme. Nemci daju gol. Arbitri ne sviraju očigledne prekršaje nad Ukrajincima. Pukovnikova poruka je, očigledno, vrlo dobro shvaćena. Tako su bar mislili nacisti. Međutim, Kuzmenko postiže prelep gol sa distance za izjednačenje, dva pogotka daje Gončarenko i na poluvreme se odlazi sa 3:1 u korist Ukrajinaca. U drugom poluvremenu obe ekipe su po dva puta zatresle mrežu rivala za konačnih i neverovatnih 5:3 za domaću ekipu. Ili, to beše 5:3 za hrabrost. Za ljubav. Ne iz inata, o čemu svedoči potez pred kraj meča: defanzivac Klimenko je predriblao skoro ceo nacistički tim, uključujući i golmana, došao sa loptom do gol-linije a onda stao. Okrenuo se ka centru igrališta - i šutnuo baš tamo. Sudija je odmah svirao kraj, ne verujući ni sam čemu je prisustvovao.
FK Start je nedelju dana kasnije odigrao svoj poslednji meč. Sa 8:0 isprašeni su pomenuti saradnici okupatora iz FK Ruha, a onda je počela osveta. Dva dana docnije, devetoricu fudbalera je u pekari uhapsio Gestapo, ostale na drugim mestima. Većina ih je završila u koncentracionim logorima, a četvorica su ubijena nedugo po hapšenju, što prilikom mučenja, što u masovnim streljanjima. Retki preživeli učesnici “meča smrti” po oslobođenju nisu smeli o njemu da javno pričaju. Nove komunističke vlasti SSSR-a stvorile su od čitavog događaja mit, predočivši narodu “istinu” po kojoj je čitav tim, još uvek u dresovima, pravo sa revanš utakmice odveden na streljanje.
Nije. Pravo sa revanš utakmice - otišao je u legendu. Zbog ljubavi prema svojim talentima i željom da se oni umnože. I zbog hrabrosti da to pokažu - ko god je sa druge strane terena.
Blic
Kijev, prestonica Ukrajine u kojoj će se u nedelju održati finale Evropskog prvenstva u fudbalu, ostaće zauvek upamćen po “meču smrti”. U njemu su se tokom okupacije u Drugom svetskom ratu domaći igrači, okupljeni u FK Start, suprotstavili 1942. ekipi nemačke vojske. I pobedili je, iako svesni da je cena za to bila smrt.
Misli mnogih Kijevljana, kao i ostatka fudbalske javnosti, ovih dana su okrenute ka EURO2012 i njegovoj završnici, no u tom ukrajinskom gradu postoji i danas spomenik fudbalerima. Herojima. Njihova priča izgleda ovako:
Godine 1941. odmah po napadu Nemaca na SSSR, fudbalski klub Dinamo iz Kijeva bio je rasformiran zbog rata. Ipak, kada su prva stradanja porobljenog stanovništva polako počela da jenjavaju, u Kijev se vratili neki od fudbalera koji su se borili na frontu i izbegli zarobljavanje (pojedinci - ne i ranjavanje). Spas im je ponudio Josif Ivanović, moravski Čeh koji je zbog svog nemačkog porekla imao kakve-takve povlastice kod okupatora. Zaposlio ih je u svojoj pekari, a onda je u njima proradila ljubav. Prema talentima koje imaju.
Meseci su prolazili, a Ivanović je, videvši njihovu želju da igraju fudbal, umolio lokalne vlasti da dozvole formiranje ekipe. Tako je 4. juna 1942. nastao FK Start, koji je nedugo zatim ušao u istoriju.
Igrači, koji nisu svi bili iz Dinama, odbili su istovremeni poziv iz kluba Ruh, u kome su bili Ukrajinci koji su radili u nemačkim okupacionima organima. To odbijanje bila je najava onog što sledi.
Za 6. avgust 1942, nakon što je FK Start nanizao nekoliko pobeda, najviše nad ekipama sastavljenim od mađarskih vojnika, zakazan mu je dvoboj sa timom nemačke PVO, Flakelfom. Konačnih 5:1 u korist hrabrih Ukrajinaca bila njihova presuda: nemačke okupacione snage naredile su revanš. I očekivale pobedu.
Reklamni leci sa najavama dve utakmice između Starta i Flakelfa
To je poručeno i fudbalerima Starta. Nemački pukovnik ušao je u njihovu svlačionicu pred početak meča i ubrzo izašao. Iako nikada nećemo saznati šta je tačno izgovorio, svim gledaocima, a na stadionu kijevskog Zenita koji i danas postoji okupilo ih se oko 2.500, bilo je jasno: pobediš li naciste - gubiš život.
Prvo poluvreme. Nemci daju gol. Arbitri ne sviraju očigledne prekršaje nad Ukrajincima. Pukovnikova poruka je, očigledno, vrlo dobro shvaćena. Tako su bar mislili nacisti. Međutim, Kuzmenko postiže prelep gol sa distance za izjednačenje, dva pogotka daje Gončarenko i na poluvreme se odlazi sa 3:1 u korist Ukrajinaca. U drugom poluvremenu obe ekipe su po dva puta zatresle mrežu rivala za konačnih i neverovatnih 5:3 za domaću ekipu. Ili, to beše 5:3 za hrabrost. Za ljubav. Ne iz inata, o čemu svedoči potez pred kraj meča: defanzivac Klimenko je predriblao skoro ceo nacistički tim, uključujući i golmana, došao sa loptom do gol-linije a onda stao. Okrenuo se ka centru igrališta - i šutnuo baš tamo. Sudija je odmah svirao kraj, ne verujući ni sam čemu je prisustvovao.
FK Start je nedelju dana kasnije odigrao svoj poslednji meč. Sa 8:0 isprašeni su pomenuti saradnici okupatora iz FK Ruha, a onda je počela osveta. Dva dana docnije, devetoricu fudbalera je u pekari uhapsio Gestapo, ostale na drugim mestima. Većina ih je završila u koncentracionim logorima, a četvorica su ubijena nedugo po hapšenju, što prilikom mučenja, što u masovnim streljanjima. Retki preživeli učesnici “meča smrti” po oslobođenju nisu smeli o njemu da javno pričaju. Nove komunističke vlasti SSSR-a stvorile su od čitavog događaja mit, predočivši narodu “istinu” po kojoj je čitav tim, još uvek u dresovima, pravo sa revanš utakmice odveden na streljanje.
Nije. Pravo sa revanš utakmice - otišao je u legendu. Zbog ljubavi prema svojim talentima i željom da se oni umnože. I zbog hrabrosti da to pokažu - ko god je sa druge strane terena.