LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
ANALIZA VESTI
Neobični izuzeci
Ne bi bilo dobro da se ispostavi da je jednostavnije postići dogovor sa onima koji zakone krše – nego među onima koji zakone donose
Dogovor tužilaštva sa optuženom estradnom „zvezdom” i štrajk žeđu i glađu opozicionog prvaka zbog nedogovora s vlastima, vratio nas je na listu svetskih neobičnosti. Na „viši nivo” uzdigla su se naša istrajna i životno važna, a prilično jalova, preganjanja oko toga ko, koliko, čime, s kojim ciljem i za šta treba da plati.
U oba slučaja se ispoljava nastojanje da izuzetak bude jači od pravila. Pevačica novcem („korisnim za budžetiranje”) otkupljuje veći deo kazne, lišavanja slobode, koja bi joj sledovala za priznate delikte, a političar troši sopstveni organizam, ulažući ga u akciju za raspisivanje izbora pre isteka predviđenog im roka.
Još je neizvesno kako će se okončati ovi izuzeci od običaja u pravdi i politici, ali je već jasno da neće moći da prerastu u pravilo opšteg ponašanja. Malo ko, naime, ima dovoljno para za iskupljivanje krupnih grehova ili volje da žeđ za promenom na vlasti potkrepi ižednjivanjem svoga tela. Štaviše, mnogi nemaju čime da plate ni račune za zadovoljavanje osnovnih potreba, i iscrpljeni su u dugim „prevođenjima žednih preko vode”.
Iako nam ovakve stvari mahom deluju originalno, pogotovu za evropske prilike, one to nisu sasvim.
U Americi se, kažu, čak 90 odsto krivičnih procesa završava nagodbom: bićeš blaže kažnjen ako priznaš krivicu (što je aranžman koji sudije mahom uvažavaju). Kao razlozi za delikatnu trampu, najčešće se navode teško dokazivanje odgovornosti za delikt, ušteda izdataka za dugi proces, zadovoljavajuće obeštećenje, pomoć u rešavanju drugih zločina. Prisećam se, tako, da je osuđeniku na smrt zbog ubistava dve osobe život pošteđen (doživotnom robijom) kad je doprineo rasvetljavanju sudbina nekoliko desetina lica priznavši da je svima njima on oduzeo život.
Da je pogubljen, verovatno se nikada ne bi saznalo šta se zbilo s tolikim ljudima, što bi podrilo i poverenje u domašaje organa istrage i ukupnog poretka. A da je ostvarena izgledna „nagodba veka” po kojoj bi, pre američke invazije, Sadam Husein napustio Irak sa milijardu dolara, bili bi pošteđeni mnogi životi i budžeti, pa bi i svet sada izgledao drugačije, sugeriše vašingtonski specijalista Džastin Logan. Takođe, da su podesne nagodbe ostvarene drugde, pa i na prostoru bivše SFRJ, čak i astronomski ceh bi bio niži od plaćenog.
Nagodbe sa uhvaćenim počiniocima delikata su, odnedavno, učestale i ovde. Možda bi u javnosti, nenaviknutoj na takve aranžmane, bile primljene sa znatno više razumevanja, da ne prevladava utisak da je još poprilično onih kojima se „gleda kroz prste”.
A štrajk žeđu stranačkog vođe – pogotovu povodom kakav je ovdašnji – vrlo je retka pojava. Pamti se da mu je pribegla italijanska političarka Ema Bonino, pre deset godina: nije ni jela ni pila šest dana, „zbog nefer odnosa medija u izbornoj kampanji”, a prekinula ga je kad su je lekari upozorili da bi njeno zdravlje moglo da bude trajno oštećeno.
Zabeležen je, međutim, niz drugačijih povećih odstupanja od uobičajenog ponašanja političara. Gadafi priča, na primer, da je vođa revolucije, da je kao takav prihvaćen a ne izabran pa da stoga ne može ni da bude smenjen niti da podnese ostavku. Berluskoni se pravda da ga progone oni koji ne razumeju njegovu potrebu da se privatno zabavlja na način koji je javno zabranjen. Izostankom spremnosti partija da sačine koaliciju, Belgija je postigla svetski rekord u nesastavljanju vlade na osnovu izbora…
Čini se da ulazimo u doba pojačanog razmeštaja društvenih aranžmana. Lakše se, u nizu slučajeva, dolazi do nagodbe u pravosuđu, pa i ovde gde ih donedavno nije bilo (u krivičnom postupku), nego u politici koja se, kao „veština mogućnog”, u njima odavno usavršavala. Poznavaoci upozoravaju, pri tome, da bi velika šteta mogla da nastane ako se, globalno ili lokalno, ispostavi novo pravilo: da se jednostavnije postiže dogovor sa onima koji zakone krše – nego među onima koji zakone donose.
Politika
Neobični izuzeci
Ne bi bilo dobro da se ispostavi da je jednostavnije postići dogovor sa onima koji zakone krše – nego među onima koji zakone donose
Dogovor tužilaštva sa optuženom estradnom „zvezdom” i štrajk žeđu i glađu opozicionog prvaka zbog nedogovora s vlastima, vratio nas je na listu svetskih neobičnosti. Na „viši nivo” uzdigla su se naša istrajna i životno važna, a prilično jalova, preganjanja oko toga ko, koliko, čime, s kojim ciljem i za šta treba da plati.
U oba slučaja se ispoljava nastojanje da izuzetak bude jači od pravila. Pevačica novcem („korisnim za budžetiranje”) otkupljuje veći deo kazne, lišavanja slobode, koja bi joj sledovala za priznate delikte, a političar troši sopstveni organizam, ulažući ga u akciju za raspisivanje izbora pre isteka predviđenog im roka.
Još je neizvesno kako će se okončati ovi izuzeci od običaja u pravdi i politici, ali je već jasno da neće moći da prerastu u pravilo opšteg ponašanja. Malo ko, naime, ima dovoljno para za iskupljivanje krupnih grehova ili volje da žeđ za promenom na vlasti potkrepi ižednjivanjem svoga tela. Štaviše, mnogi nemaju čime da plate ni račune za zadovoljavanje osnovnih potreba, i iscrpljeni su u dugim „prevođenjima žednih preko vode”.
Iako nam ovakve stvari mahom deluju originalno, pogotovu za evropske prilike, one to nisu sasvim.
U Americi se, kažu, čak 90 odsto krivičnih procesa završava nagodbom: bićeš blaže kažnjen ako priznaš krivicu (što je aranžman koji sudije mahom uvažavaju). Kao razlozi za delikatnu trampu, najčešće se navode teško dokazivanje odgovornosti za delikt, ušteda izdataka za dugi proces, zadovoljavajuće obeštećenje, pomoć u rešavanju drugih zločina. Prisećam se, tako, da je osuđeniku na smrt zbog ubistava dve osobe život pošteđen (doživotnom robijom) kad je doprineo rasvetljavanju sudbina nekoliko desetina lica priznavši da je svima njima on oduzeo život.
Da je pogubljen, verovatno se nikada ne bi saznalo šta se zbilo s tolikim ljudima, što bi podrilo i poverenje u domašaje organa istrage i ukupnog poretka. A da je ostvarena izgledna „nagodba veka” po kojoj bi, pre američke invazije, Sadam Husein napustio Irak sa milijardu dolara, bili bi pošteđeni mnogi životi i budžeti, pa bi i svet sada izgledao drugačije, sugeriše vašingtonski specijalista Džastin Logan. Takođe, da su podesne nagodbe ostvarene drugde, pa i na prostoru bivše SFRJ, čak i astronomski ceh bi bio niži od plaćenog.
Nagodbe sa uhvaćenim počiniocima delikata su, odnedavno, učestale i ovde. Možda bi u javnosti, nenaviknutoj na takve aranžmane, bile primljene sa znatno više razumevanja, da ne prevladava utisak da je još poprilično onih kojima se „gleda kroz prste”.
A štrajk žeđu stranačkog vođe – pogotovu povodom kakav je ovdašnji – vrlo je retka pojava. Pamti se da mu je pribegla italijanska političarka Ema Bonino, pre deset godina: nije ni jela ni pila šest dana, „zbog nefer odnosa medija u izbornoj kampanji”, a prekinula ga je kad su je lekari upozorili da bi njeno zdravlje moglo da bude trajno oštećeno.
Zabeležen je, međutim, niz drugačijih povećih odstupanja od uobičajenog ponašanja političara. Gadafi priča, na primer, da je vođa revolucije, da je kao takav prihvaćen a ne izabran pa da stoga ne može ni da bude smenjen niti da podnese ostavku. Berluskoni se pravda da ga progone oni koji ne razumeju njegovu potrebu da se privatno zabavlja na način koji je javno zabranjen. Izostankom spremnosti partija da sačine koaliciju, Belgija je postigla svetski rekord u nesastavljanju vlade na osnovu izbora…
Čini se da ulazimo u doba pojačanog razmeštaja društvenih aranžmana. Lakše se, u nizu slučajeva, dolazi do nagodbe u pravosuđu, pa i ovde gde ih donedavno nije bilo (u krivičnom postupku), nego u politici koja se, kao „veština mogućnog”, u njima odavno usavršavala. Poznavaoci upozoravaju, pri tome, da bi velika šteta mogla da nastane ako se, globalno ili lokalno, ispostavi novo pravilo: da se jednostavnije postiže dogovor sa onima koji zakone krše – nego među onima koji zakone donose.
Politika