Nebojša Malić: Kalašnjikov našeg doba
Izvor: slobodanjovanovic.org
Ako je rat u Kuvajtu 1991. godine bio „prvi kablovski rat” (u smislu da ga je od početka do kraja pratio Si-en-en), agresija NATO na SRJ 1999. je bila „prvi internet rat”. U nedavno objavljenim odlomcima iz svojih memoara, Blerov profesionalni nadrilažov, Alister Kembel, pisao je o tome kako je NATO gubio propagandni rat protiv Beograda. Rezultat te opsesije propagandom bilo je krvavo bombardovanje RTS. Ali ni Kembel ni njegovi gospodari nisu shvatili tada – a nije im jasno ni sada – da su promašili metu. Istina o „humanitarnom” bombardovanju probijala se preko interneta, a ne preko televizije.
Nebojša Malić
Nažalost, većina naravoučenija tog sukoba je uglavnom zaboravljena. Vremenom su ugašeni skoro svi sajtovi koji su onomad razbijali NATO blokadu. Klasični mediji – štampa, televizija i radio – došli su u ruke dosmanlija, a potom žutokrata. Na internetu je situacija nešto bolja, ali i tu se dešava da se protivnici vlasti žestoko sukobljavaju međusobno. Neretko čujem pozive da se napravi neka „patriotska” B92, ili da se nekako poslože i centralizuju sve te opozicione snage. Mislim da je u pitanju jedno suštinsko nerazumevanje, odnosno razmišljanje u ključu jednog vremena koje je tehnološki već prevaziđeno, iako toga većina nas možda i nije svesna.
Dani kada se celom narodu mogla servirati jedna te ista „istina” iz centrale su jednostavno prošli. Ne govorim ovde o lažnoj raznolikosti, gde imate deset novina a svima je isti vlasnik i u svima čitate isto. Činjenica je da na internetu najobičniji pojedinac, o minimalnom ili nikakvom trošku, može da bude na ravnoj nozi sa institucionalnim medijima poput B92 ili Si-en-ena. Razlika je jedino u količini sadržaja, odnosno broju autora i tekstova. Ali u smislu lakoće pristupa, nema nikakve razlike između B92 i, recimo, ovog bloga. Zar ne?
Navikli da im mediji serviraju informacije kao krmivo stoci u oboru, mnogi ljudi ne mogu da pojme da je internet nešto poput otvorenog pašnjaka. Po svojoj prirodi je haotičan, dinamičan, nepredvidiv. Umesto da taj haos iskoriste kao prednost, većina ljudi još uvek razmišlja unutar obora. Odnosno, da se okanemo stočne metafore, vide da su žutokrate i nevladnici sazidali ogromnu medijsku tvrđavu, pa misle da je način da se njoj suprotstave ili frontalni juriš, ili izgradnja sopstvene tvrđave. A ne pada im na pamet da je sama tvrđava već tehnički zastarela. Da je već obesmišljena kao koncept.
Velike svetske imperije je u 19. veku stvorio mitraljez, koji su imali Evropljani ali ne i urođenici u Africi i Aziji. A onda su se te imperije raspale posle 1945, ponajviše zahvaljujući automatu ruskog tenkiste Mihaila Kalašnjikova, oružju koje je izjednačilo velike i moćne sa malim i slabim. Internet je kalašnjikov našeg doba. To je pokazao rat 1999, ali i otpor koji traje sve do danas, između ostalog i na stranicama Sokola.
Velike svetske imperije je u 19. veku stvorio mitraljez, koji su imali Evropljani ali ne i urođenici u Africi i Aziji. A onda su se te imperije raspale posle 1945, ponajviše zahvaljujući automatu ruskog tenkiste Mihaila Kalašnjikova, oružju koje je izjednačilo velike i moćne sa malim i slabim. Internet je kalašnjikov našeg doba.
Ako pobuna ima jednu glavu, nju je lako poseći. Žutokrate mogu da pohapse 30 ljudi koji su došli da protestuju pred B92. Probaće da pohapse i tri hiljade. Ali šta ako se pred pendrecima ne pojavi niko – ali nikne trista sajtova sa varijacijom na temu da je B92 propagandni brlog gde se ljudi proizvoljno etiketiraju kao fašisti i gde se najcrnje laži proglašavaju za istinu? Pa još ako tih trista sajtova napravi neku minimalnu saradnju – ne centralnu kontrolu ali koordinaciju, tek da budu efikasniji nego svako ponaosob…
Šta vam mogu? Da pozatvaraju sajtove? Da vas hapse po Zakonu o medijima? Neka probaju, ako budu mogli da vas nađu. Ako to uradite, slomićete ih za mesec dana. Dva, najviše. Postaće jasno da se ponašaju poput onog vikinškog kralja koji je naredio plimi da stane
Asimetrično ratovanje se danas širom sveta naziva gerilom, po Špancima koji su pre dvesta godina ustali protiv Napoleonove okupacije. A Srbi imaju viševekovnu tradiciju baš takve borbe, i imena za nju koliko i Inuiti za sneg: hajduci, uskoci, komite, četnici, partizani…
Na slici: "Žuta kuća", rad Vinsenta Van Goga 1888. godine.
Srbija danas nije vojno okupirana, pa zato borba za njeno oslobođenje neće biti u šumi, sa puškom u ruci. Okupacija je mentalna, medijska, društvena. Ključ pobede nad žutokratijom je razobličavanje njihove tvrđave sazdane od laži, i spoznaja da je sistem koji su nasledili i dogradili u stvari besmislen i ništavan.
Kada to postignete, onda možete da izađete na ulice, ali i ne morate. Najveći deo posla biće gotov. Neodrživa, odbačena od naroda, žutokratija će se urušiti sama od sebe. Lišena novca i sile, ostaće joj samo laži – a one neće više vredeti ništa.
Dabome, rušenje ovog sistema je samo pola posla. Ona druga polovina, građenje nečega novog, tek će da usledi. Ali kakav god taj sistem bude, moraće da uvaži činjenicu da su za njega odgovorne široke mase slobodnih ljudi, a ne šačica zaverenika ili pojedinac-vođa. Nešto mi govori da će samim time biti i slobodniji, i pravedniji, i prirodniji. Više od toga čovek i ne sme da poželi.