- Učlanjen(a)
- 19.09.2009
- Poruka
- 27.630
Ovih dana se u javnosti mnogo govori o progresivnim porezima kao civilizacijskom dostignuću i o Srbiji danas kao poreskom raju. Ponuđena su i popularna rešenja oličena u demagogiji prema kojoj bi siromašni davali manje, a bogati bi to nadoknadili kroz veća davanja. Međutim, ovo je loša matematika.
Pođimo od prve teze koja govori o Srbiji kao zemlji gde nema progresivnosti. To je potpuno netačno jer postoji neoporezivi deo plate koji jeste mali, ali je i Srbija relativno siromašna zemlja, pa se ne može očekivati da se ta granica postavi na nivou koji je u SAD, na primer. Drugo, progresija od 10 odsto se javlja na kraju godine kod svih onih koji su u proseku zarađivali tri prosečne plate. Ako ste se usudili da se izdignete još malo više, čeka vas 20 odsto dodatnog izdvajanja. Dakle, ovo je prilično progresivno oporezivanje.
Druga teza je da je mnogo radnika neprijavljeno jer poslodavci za njih ne mogu da plate dažbine ili se radnici rado dogovore da podele taj „dobitak“ od rada na crno. Sa stanovišta fiskusa nema razlike da li neko radi na crno ili je oslobođen poreza. Dalje, da li neko misli da oni koji danas imaju visoke plate sa uvođenjem poreske progresije neće naći načina da dobar deo svoga rada prebace u sivu zonu ili neoporezive troškove. Nije li pravo pitanje zašto se ne vrši reforma penzionog i zdravstvenog sistema - možda bi onda porez za penzije i zdravstvo (u pitanju su klasični porezi, a ne doprinosi) bio manji.
Treće, hajde da malo zagrebemo izvan paradigme „još para za državu“. Da li je cilj poreske politike da zahvati što više ili je cilj da se zahvati manje i da se smanji neracionalno trošenje države. Priča o tome kako je postojeći nivo potrošnje sasvim u redu, a da je samo problem ko tačno finansira taj bahati stil potrošnje države, skretanje je pažnje sa suštinskog problema rasipničke i nesposobne države.
Četvrto, da li u Srbiji vredi investirati u obrazovanje i preuzimanje rizika, da li vredi raditi više i produktivnije, ako će država da vas nagradi time što će vam uzeti veliki deo plodova vašeg rada? U zemlji koja ima nisku produktivnost, katastrofalan obrazovni sistem i mentalitet kolektivističkog egalitarizma koji prezire lično bogaćenje (uglavnom drugih ljudi) poreska progresija je put u cementiranje lošeg društvenog kapitala.
Peti argument je da je porez na dobit među najnižim u Evropi. Pitanje je šta bi to bilo koga privuklo da investira u Srbiju, ako ne nizak porez na dobit? Možda korumpirana vlast, rasipna država, politizovano sudstvo u raspadu, nereformisane institucije? Da li je cilj da se otvore nova radna mesta ili da se uzme još malo od velikih, ali i malih preduzeća. Ako neko misli da su arhetipski tajkuni problem jer ne doprinose budžetu, oni su takvi jer su im političari Srbije to omogućili. Ne rešava se problem „društvene odgovornosti“ time što se otme od „zlih bogataša“, nego time što se stvore uslovi za konkurentsku utakmicu. Još jedan deo priče o porezu na dobit je da se do dobitka u Srbiji (osim za jedan odabrani klub) dolazi malo teže nego u zemljama sa poreskom progresijom.
Šesto, porez na imovinu je u Srbiji nizak. Ovo je potpuno tačno, ali i tu se postavlja pitanje da li bi za Srbiju bilo bolje da postane omiljena destinacija bogatih ljudi ili još jedna u nizu zemalja gde bogati ne kupuju nekretnine i ne investiraju u iste? Da li je bolje da se stimuliše sticanje ili da se stimuliše siromaštvo. Uvek se poteže primer američkih poreza na imovinu, a ne primer Nemačke gde je ovaj porez proglašen neustavnim.
Sedmi sastojak poreske priče je da poreski sistem nije darežljiv prema siromašnima. To je sušta istina, i to uglavnom zato što je preterano darežljiv prema srednjoj klasi koja prima najveći deo transfera (a ostatak, naravno, uglavnom primaju bogati). Istinska briga za siromašne bi se podstakla smanjenjem poreskih zahvatanja i ostavljanjem sredstava za privatno milosrđe. Ovako imamo apsurdan PR političara čije vreme na televiziji posvećeno rešavanju problema nekog ubogog građanina košta višestruko više od samog transfera.
Sve u svemu, ne treba našoj poreskoj politici progresija, nego smanjenje troškova države.
Autor: Aleksandar Stevanović