- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.024
Nataša Ninković: Svi nas zavode frazama
Glumica govori za „Novosti“ o filmu "Smrt čoveka na Balkanu", egzistencijalnoj drami kao žanru koji živimo. Ako bi se i pojavio neko ko vidi unapred, ne bismo ga prepoznali
Nataša Ninković
OD premijere i nagrade u Karlovim Varima, film "Smrt čoveka na Balkanu" Miroslava Momčilovića neprestano dobija priznanja - jednoglasnom odlukom selekcione komisije EFA, ušao je i u trku za ovogodišnju Evropsku filmsku nagradu. Ono što kritika i publika u inostranstvu prepoznaje kao "svoj" deo priče u ovoj crnoj komediji o nama, po rečima Nataše Ninković koja je deo sjajne glumačke ekipe ovog filma, jeste - lepota:
- Uvek se prepoznaje dobar film - ovo je dobro ispričana priča snimljena u jednom kadru, dakle, nešto dosta neuobičajeno. Kvalitet ne priznaje granice, kao što talenat i lepota uvek razoružavaju, ma na kom jeziku ili mestu da se pojave. Na veoma duhovit način, pisac i reditelj Miroslav Momčilović kritikuje društvo u kom živi, institucije, sistem... i problem ličnog, koji je uvek veći od profesionalnog, naličje empatije - kaže glumica iza koje je već značajan "spisak" filmova ("Tri karte za Holivud", "Spasitelj", "Rat uživo", "Imam nešto važno da vam kažem", "Made in YU", "Ivkova slava", "Klopka", "Pejzaž", koji je bio slovenački kandidat za Oskara, omnibus "Neke druge priče").
* Da li je tragikomedija pravi žanr koji realno živimo?
- Mi živimo egzistencijalnu dramu sa svakodnevnim tragičnim elementima, a humorom se hranimo! Taj humor, kom smo skloni, može biti duhovit samo ako ima svoj rok trajanja. Jer, u suprotnom, ta tragikomedija prelazi u očaj, a onda u ravnodušnost. I tu nas "oni" čekaju - ravnodušnost je najbolji teren za manipulaciju - biti ravnodušan znači odustati od života, to stanje je isto kao i biti mrtav.
* Kaže se da smo ljudi koji bi se i Tesli podsmevali da je ostao ovde, da ne volimo svoje najbolje i da je to usud Srbije koji je stalno vraća u tamni vilajet. To se naslućuje i u Momčilovićevoj priči?
- Ne znam više gde je koren našeg tamnog vilajeta - možda u tome što mi stalno hoćemo prošlost, a nećemo istoriju, kako je rekao Radomir Konstantinović. Jer, da zaista hoćemo istoriju, nešto bismo i naučili od nje. Ako bi se ovde i pojavio čovek koji bi video deset koraka unapred, mislim da ga ne bismo prepoznali. Jer - ne bi delovao i zvučao rodoljubivo! Rodoljublje shvatamo na pogrešan način, i stoga nas može zavesti nekoliko ispraznih, patetičnih fraza! A osvešćenje uvek stiže kasno! Naš film govori i o tome kako smo sabraća samo u tragičnim događajima, a potreba za ličnom promocijom, čak i u najtragičnijim situacijama je neutaživa!
* Na Filmskim susretima u Nišu proglašeni ste najboljom glumicom u
epizodnoj ulozi. Zbog čega ste vi, kako ste izjavljivali, oduševljeni ovom ulogom?
- Ne, nisam oduševljena ulogom, već scenarijem, a na kraju i filmom. A moja uloga je jedan delić te atmosfere, i prijatno sam bila iznenađena kada su mi javili za nagradu. Nisam je uopšte očekivala - pa ja nemam nijedan krupni kadar! Mislila sam da se i ne vidi to što radim, i samo mogu da kažem hvala kolegama.
* Ovogodišnja nagrada je vaše drugo priznanje za epizodu na ovom festivalu - dobili ste je i za lik Marije u "Profesionalcu". Kako biste vi odredili epizodu?
- Iskreno, više volim glavne uloge, a koji ih glumac, uostalom, ne voli. Glavni likovi daju više prostora, i više stvari zavisi od tebe. Ali, epizode su neophodne, kako na filmu tako i u pozorištu, one su, zapravo, jedna velika provera koliko je glumac vešt za brze i jake poteze.
* Šta je vaša intimna čarolija kada se nađete pred kamerom?
- Kada znam šta radim, obožavam kameru, jer sam svesna da sve vidi, a najviše ono što svesno skrivam! Uvek je okolo puno ljudi, a ti imaš utisak da ste sami - ti i kamera. Taj tajni savez je čarolija, koja diže adrenalin, uzbuđuje, ispunjava...
* Ako biste beležili pozorišna i filmska priznanja, sigurno biste bili među najnagrađivanijim glumicama. Koliko, uistinu, znače nagrade, da li je demagogija da one nisu bitne?
- Možda nagrade ne znače mnogo za posao, niti su medijski podržane u smislu - dobiješ "Caricu Teodoru", i niko te ne pozove ni telefonom da kažeš nešto o tome. Ne zazvoni ti telefon ni narednih godinu dana za neki sledeći film. Ali, intimno, te nagrade puno znače.
* I profesionalno i privatno možete biti primer da je i u zemlji Srbiji moguće biti srećan. Da li biste sebe "definisali" kao srećnu osobu?
- Pa, postoji batrganje, s vremena na vreme. Ali, ne dam se! Ispunjena sam, u svakom slučaju. Ako bih sebe i "definisala" kao srećnu osobu, možda bi to bilo u smislu davanja ljubavi. Verujem da je dar koji je najvažnije imati u životu upravo u davanju ljubavi i sposobnosti da je primiš. Sve je lakše kada ima ljubavi za druge!
PARTIJE SE SMENjUJU, A NAMA ISTO
* MomČilovićev film imao je "čudnu sudbinu" - cela glumačka ekipa prihvatila je da snima i bez honorara?
- Ušli smo u taj projekat kao u eksperiment - svi smo, žargonski rečeno, "odlepili" na scenario! Postavljalo se pitanje čita li iko u Ministarstvu kulture te priče s kojima reditelji konkurišu za sufinansiranje? Ako je ovoliki broj naših glumaca prepoznao potencijal i kvalitet ovog scenarija, i pristao da ga radi bez honorara, kako niko od čelnih ljudi koji odlučuju o sredstvima koja se dodeljuju za snimanje filmova, nije imao sluha, a ni volje da podrži ovaj film. Sve dok ostvarenje jednog projekta zavisi od toga ko će za tebe da okrene "ključni" broj telefona, a ne koliko kvalitetan projekat imaš, bićemo tu gde jesmo. A gde smo? O tome ne bih govorila. Nekada sam mislila da naše društvo zavisi od toga koja je politička partija na vlasti, ali ne! Partije se smenjuju, a nama, koji nemamo "ključne" brojeve telefona stalno je isto, i stalno loše!
ULOGA KAO PREMIJA
* Iako ste odigrali uzbudljive likove, koliko su zanimljive ženske uloge ipak "eksces" u domaćim filmovima?
- Malo smo tržište, malo se radi, tako da je svaka ženska uloga dar, dobra premija na nivou ekscesa. Ali, naše glumice se ne daju, i često ni od čega naprave posao.
Izvor: Večernje novosti
Glumica govori za „Novosti“ o filmu "Smrt čoveka na Balkanu", egzistencijalnoj drami kao žanru koji živimo. Ako bi se i pojavio neko ko vidi unapred, ne bismo ga prepoznali
Nataša Ninković
OD premijere i nagrade u Karlovim Varima, film "Smrt čoveka na Balkanu" Miroslava Momčilovića neprestano dobija priznanja - jednoglasnom odlukom selekcione komisije EFA, ušao je i u trku za ovogodišnju Evropsku filmsku nagradu. Ono što kritika i publika u inostranstvu prepoznaje kao "svoj" deo priče u ovoj crnoj komediji o nama, po rečima Nataše Ninković koja je deo sjajne glumačke ekipe ovog filma, jeste - lepota:
- Uvek se prepoznaje dobar film - ovo je dobro ispričana priča snimljena u jednom kadru, dakle, nešto dosta neuobičajeno. Kvalitet ne priznaje granice, kao što talenat i lepota uvek razoružavaju, ma na kom jeziku ili mestu da se pojave. Na veoma duhovit način, pisac i reditelj Miroslav Momčilović kritikuje društvo u kom živi, institucije, sistem... i problem ličnog, koji je uvek veći od profesionalnog, naličje empatije - kaže glumica iza koje je već značajan "spisak" filmova ("Tri karte za Holivud", "Spasitelj", "Rat uživo", "Imam nešto važno da vam kažem", "Made in YU", "Ivkova slava", "Klopka", "Pejzaž", koji je bio slovenački kandidat za Oskara, omnibus "Neke druge priče").
* Da li je tragikomedija pravi žanr koji realno živimo?
- Mi živimo egzistencijalnu dramu sa svakodnevnim tragičnim elementima, a humorom se hranimo! Taj humor, kom smo skloni, može biti duhovit samo ako ima svoj rok trajanja. Jer, u suprotnom, ta tragikomedija prelazi u očaj, a onda u ravnodušnost. I tu nas "oni" čekaju - ravnodušnost je najbolji teren za manipulaciju - biti ravnodušan znači odustati od života, to stanje je isto kao i biti mrtav.
* Kaže se da smo ljudi koji bi se i Tesli podsmevali da je ostao ovde, da ne volimo svoje najbolje i da je to usud Srbije koji je stalno vraća u tamni vilajet. To se naslućuje i u Momčilovićevoj priči?
- Ne znam više gde je koren našeg tamnog vilajeta - možda u tome što mi stalno hoćemo prošlost, a nećemo istoriju, kako je rekao Radomir Konstantinović. Jer, da zaista hoćemo istoriju, nešto bismo i naučili od nje. Ako bi se ovde i pojavio čovek koji bi video deset koraka unapred, mislim da ga ne bismo prepoznali. Jer - ne bi delovao i zvučao rodoljubivo! Rodoljublje shvatamo na pogrešan način, i stoga nas može zavesti nekoliko ispraznih, patetičnih fraza! A osvešćenje uvek stiže kasno! Naš film govori i o tome kako smo sabraća samo u tragičnim događajima, a potreba za ličnom promocijom, čak i u najtragičnijim situacijama je neutaživa!
* Na Filmskim susretima u Nišu proglašeni ste najboljom glumicom u
epizodnoj ulozi. Zbog čega ste vi, kako ste izjavljivali, oduševljeni ovom ulogom?
- Ne, nisam oduševljena ulogom, već scenarijem, a na kraju i filmom. A moja uloga je jedan delić te atmosfere, i prijatno sam bila iznenađena kada su mi javili za nagradu. Nisam je uopšte očekivala - pa ja nemam nijedan krupni kadar! Mislila sam da se i ne vidi to što radim, i samo mogu da kažem hvala kolegama.
* Ovogodišnja nagrada je vaše drugo priznanje za epizodu na ovom festivalu - dobili ste je i za lik Marije u "Profesionalcu". Kako biste vi odredili epizodu?
- Iskreno, više volim glavne uloge, a koji ih glumac, uostalom, ne voli. Glavni likovi daju više prostora, i više stvari zavisi od tebe. Ali, epizode su neophodne, kako na filmu tako i u pozorištu, one su, zapravo, jedna velika provera koliko je glumac vešt za brze i jake poteze.
* Šta je vaša intimna čarolija kada se nađete pred kamerom?
- Kada znam šta radim, obožavam kameru, jer sam svesna da sve vidi, a najviše ono što svesno skrivam! Uvek je okolo puno ljudi, a ti imaš utisak da ste sami - ti i kamera. Taj tajni savez je čarolija, koja diže adrenalin, uzbuđuje, ispunjava...
* Ako biste beležili pozorišna i filmska priznanja, sigurno biste bili među najnagrađivanijim glumicama. Koliko, uistinu, znače nagrade, da li je demagogija da one nisu bitne?
- Možda nagrade ne znače mnogo za posao, niti su medijski podržane u smislu - dobiješ "Caricu Teodoru", i niko te ne pozove ni telefonom da kažeš nešto o tome. Ne zazvoni ti telefon ni narednih godinu dana za neki sledeći film. Ali, intimno, te nagrade puno znače.
* I profesionalno i privatno možete biti primer da je i u zemlji Srbiji moguće biti srećan. Da li biste sebe "definisali" kao srećnu osobu?
- Pa, postoji batrganje, s vremena na vreme. Ali, ne dam se! Ispunjena sam, u svakom slučaju. Ako bih sebe i "definisala" kao srećnu osobu, možda bi to bilo u smislu davanja ljubavi. Verujem da je dar koji je najvažnije imati u životu upravo u davanju ljubavi i sposobnosti da je primiš. Sve je lakše kada ima ljubavi za druge!
PARTIJE SE SMENjUJU, A NAMA ISTO
* MomČilovićev film imao je "čudnu sudbinu" - cela glumačka ekipa prihvatila je da snima i bez honorara?
- Ušli smo u taj projekat kao u eksperiment - svi smo, žargonski rečeno, "odlepili" na scenario! Postavljalo se pitanje čita li iko u Ministarstvu kulture te priče s kojima reditelji konkurišu za sufinansiranje? Ako je ovoliki broj naših glumaca prepoznao potencijal i kvalitet ovog scenarija, i pristao da ga radi bez honorara, kako niko od čelnih ljudi koji odlučuju o sredstvima koja se dodeljuju za snimanje filmova, nije imao sluha, a ni volje da podrži ovaj film. Sve dok ostvarenje jednog projekta zavisi od toga ko će za tebe da okrene "ključni" broj telefona, a ne koliko kvalitetan projekat imaš, bićemo tu gde jesmo. A gde smo? O tome ne bih govorila. Nekada sam mislila da naše društvo zavisi od toga koja je politička partija na vlasti, ali ne! Partije se smenjuju, a nama, koji nemamo "ključne" brojeve telefona stalno je isto, i stalno loše!
ULOGA KAO PREMIJA
* Iako ste odigrali uzbudljive likove, koliko su zanimljive ženske uloge ipak "eksces" u domaćim filmovima?
- Malo smo tržište, malo se radi, tako da je svaka ženska uloga dar, dobra premija na nivou ekscesa. Ali, naše glumice se ne daju, i često ni od čega naprave posao.
Izvor: Večernje novosti