LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Nasilje ostaje zataškano
Deca obično nisu svesna da ih roditelji zlostavljaju. – Čak 72 odsto roditelja u Srbiji veruje da je „batina iz raja izašla”
„Đubre jedno malo! Odlazi da te više ne vidim! To mi je hvala za sve što činim za tebe!” Ove uvrede ponavljale su se godinama. U časovima pijanstva majka bi krenula i da me šutira, šamara, gađa svime što bi joj se u tom trenutku našlo pod rukom. Ponekad sam provodila sate zaključana u kupatilu, dok se ona ne bi smirila i zaspala,priča o svomdetinjstvuM. S. (24).
Ona svoju majku nije prijavila zbog zlostavljanja. Kaže: „Kada imaš 12 godina nisi sposoban da razmišljaš u tom pravcu. Iz današnje perspektive smatram da je trebalo da potražim stručnu pomoć. Tada sam bila ubeđena da je krivica moja i da ja činim pogrešnestvari.”
Nažalost, ovo je jedan od osnovnih razloga zbog kojeg nasilje ostaje zataškano. Prema rečima Mire Kačavende-Kljajić, supervizoraCentra za socijalni rad u Novom Sadu, sve ono što nasilnik radi, radi tako što najpre emotivno veže dete za sebe.
„Većina dece misli da je to prirodno i da se to i drugoj deci dešava. Mnogo puta se desi da počinilac bude osuđen, a da dete žali što je, recimo tata, otišao u zatvor, pripisujući sebi krivicu”, kaže Kačavenda-Kljajić.
Sve ovo, objašnjava naša sagovornica,posledica je nedovoljne informisanosti dece o njihovim pravima. „Deca nisu svesna svojih prava, ali zato su tu roditelji (staraoci) da ih informišu i da se postaraju da dečja prava budu zaštićena. Pored njih za to treba da brinu i institucije: vrtići, škole i zdravstvo, koje moraju da prijave nasilje po službenoj dužnosti.”
Prema rečima Biljane Buzić, psihologa iz Prihvatilišta Beograd, najteža stvar u radu sa zlostavljanim detetom jeste objasniti da ono što mu je roditelj radio nije dobro. „Samoj deci bi trebalo dizati svest o tome šta je nasilje. Jer oni to ne prepoznaju.To je za njih jedina stvar koju suu životu videlii doživeli – nisuimalisusret sa nečim drugim. I sada imvi nudite nešto drugačije i kažete imda je to ispravno, a ono pogrešno.”
Kako objašnjava zamenica zaštitnika građana Tamara Lukšić-Orlandić,nema primera da je dete poslalo pritužbu zbog nepoštovanjanjegovog prava u porodici.
„Iako ne podnose pritužbe, deca postavljaju pitanja o ovoj temi preko sajta zaštitnika građana namenjenom deci Права детета :: Насловна. Nisu eksplicitni, ali provejava ponekad i pitanje koje sugeriše da dete trpi neku vrstu zanemarivanja ili nasilja. U takvim slučajevima, mi instruktivno detetu napišemo kome treba prvo da se obrati: osobi od poverenja u porodici, nekom u školi, razrednom, psihologu, pedagogu, pa i policiji”, kaže Lukšić-Orlandić.
Prema istraživanju Unicefa čak 72 odsto roditelja u Srbiji veruje da je „batina iz raja izašla”. Dešava seda i oni koji prepoznaju nasilje stvar prepuštaju slučaju, smatrajući to problemom koji se tiče same porodice. Dok god se nasilje smatra ličnim, a ne društvenim problemom, nasilnici će sebe smatrati legitimnim gospodarima svoje dece.
„Prvi susedi su jako bitni, pre će oni moći da zapaze promene kod zlostavljanog deteta nego rođak koji dete viđa jednom nedeljno. Škola takođe može da primeti, jer takvo dete popušta u učenju, osamljuje se, izbegava da se skine na času fizičkog. Svaki stručni radnik može da prepozna da li je neko dete zlostavljano – naravno, kada hoće da vidi”, objašnjava Marija Grbić, socijalna radnica Prihvatilišta Beograd.
Ipak, prema podacima jednog istraživanja porodičnopravne zaštite od nasilja u porodici koji su navedeni u izveštaju Viktimološkog društva, organ starateljstva, odnosno Centar za socijalni rad je pokrenuo parnični postupak u 3,4 odsto slučajeva,a javni tužilac u jedan odsto slučajeva. U svim ostalim slučajevima tužbu je podnosila sama žrtva.
Slučaj koji najočiglednije ukazuje na to da su zakazali i društvo i nadležni organi jeste slučaj samohrane majke koja je imala ozbiljne psihičkeprobleme, a u urbanoj sredini bez struje i vode odgajala je dete do njegove desete godine.
„To nije moglo da prođe nezapaženo, ni od ljudi sa radnog mesta majke koji su se sa detetom često sretali, ni od škole u koju je dete išlo. Centar za socijalni rad se u međuvremenu uključio, ali možda i na nedovoljno adekvatan način, jer očigledno psihotično ponašanje majke nisu ispitali. Tek nakon deset godina oni su podneli krivičnu prijavu protiv majke za zanemarivanje deteta, iako je dete moglo biti smešteno u porodicu oca koji je bio zainteresovan za saradnju”,priča sudija na ovom predmetu, Ivana Marković-Radojević.
Politika
Deca obično nisu svesna da ih roditelji zlostavljaju. – Čak 72 odsto roditelja u Srbiji veruje da je „batina iz raja izašla”
„Đubre jedno malo! Odlazi da te više ne vidim! To mi je hvala za sve što činim za tebe!” Ove uvrede ponavljale su se godinama. U časovima pijanstva majka bi krenula i da me šutira, šamara, gađa svime što bi joj se u tom trenutku našlo pod rukom. Ponekad sam provodila sate zaključana u kupatilu, dok se ona ne bi smirila i zaspala,priča o svomdetinjstvuM. S. (24).
Ona svoju majku nije prijavila zbog zlostavljanja. Kaže: „Kada imaš 12 godina nisi sposoban da razmišljaš u tom pravcu. Iz današnje perspektive smatram da je trebalo da potražim stručnu pomoć. Tada sam bila ubeđena da je krivica moja i da ja činim pogrešnestvari.”
Nažalost, ovo je jedan od osnovnih razloga zbog kojeg nasilje ostaje zataškano. Prema rečima Mire Kačavende-Kljajić, supervizoraCentra za socijalni rad u Novom Sadu, sve ono što nasilnik radi, radi tako što najpre emotivno veže dete za sebe.
„Većina dece misli da je to prirodno i da se to i drugoj deci dešava. Mnogo puta se desi da počinilac bude osuđen, a da dete žali što je, recimo tata, otišao u zatvor, pripisujući sebi krivicu”, kaže Kačavenda-Kljajić.
Sve ovo, objašnjava naša sagovornica,posledica je nedovoljne informisanosti dece o njihovim pravima. „Deca nisu svesna svojih prava, ali zato su tu roditelji (staraoci) da ih informišu i da se postaraju da dečja prava budu zaštićena. Pored njih za to treba da brinu i institucije: vrtići, škole i zdravstvo, koje moraju da prijave nasilje po službenoj dužnosti.”
Prema rečima Biljane Buzić, psihologa iz Prihvatilišta Beograd, najteža stvar u radu sa zlostavljanim detetom jeste objasniti da ono što mu je roditelj radio nije dobro. „Samoj deci bi trebalo dizati svest o tome šta je nasilje. Jer oni to ne prepoznaju.To je za njih jedina stvar koju suu životu videlii doživeli – nisuimalisusret sa nečim drugim. I sada imvi nudite nešto drugačije i kažete imda je to ispravno, a ono pogrešno.”
Kako objašnjava zamenica zaštitnika građana Tamara Lukšić-Orlandić,nema primera da je dete poslalo pritužbu zbog nepoštovanjanjegovog prava u porodici.
„Iako ne podnose pritužbe, deca postavljaju pitanja o ovoj temi preko sajta zaštitnika građana namenjenom deci Права детета :: Насловна. Nisu eksplicitni, ali provejava ponekad i pitanje koje sugeriše da dete trpi neku vrstu zanemarivanja ili nasilja. U takvim slučajevima, mi instruktivno detetu napišemo kome treba prvo da se obrati: osobi od poverenja u porodici, nekom u školi, razrednom, psihologu, pedagogu, pa i policiji”, kaže Lukšić-Orlandić.
Prema istraživanju Unicefa čak 72 odsto roditelja u Srbiji veruje da je „batina iz raja izašla”. Dešava seda i oni koji prepoznaju nasilje stvar prepuštaju slučaju, smatrajući to problemom koji se tiče same porodice. Dok god se nasilje smatra ličnim, a ne društvenim problemom, nasilnici će sebe smatrati legitimnim gospodarima svoje dece.
„Prvi susedi su jako bitni, pre će oni moći da zapaze promene kod zlostavljanog deteta nego rođak koji dete viđa jednom nedeljno. Škola takođe može da primeti, jer takvo dete popušta u učenju, osamljuje se, izbegava da se skine na času fizičkog. Svaki stručni radnik može da prepozna da li je neko dete zlostavljano – naravno, kada hoće da vidi”, objašnjava Marija Grbić, socijalna radnica Prihvatilišta Beograd.
Ipak, prema podacima jednog istraživanja porodičnopravne zaštite od nasilja u porodici koji su navedeni u izveštaju Viktimološkog društva, organ starateljstva, odnosno Centar za socijalni rad je pokrenuo parnični postupak u 3,4 odsto slučajeva,a javni tužilac u jedan odsto slučajeva. U svim ostalim slučajevima tužbu je podnosila sama žrtva.
Slučaj koji najočiglednije ukazuje na to da su zakazali i društvo i nadležni organi jeste slučaj samohrane majke koja je imala ozbiljne psihičkeprobleme, a u urbanoj sredini bez struje i vode odgajala je dete do njegove desete godine.
„To nije moglo da prođe nezapaženo, ni od ljudi sa radnog mesta majke koji su se sa detetom često sretali, ni od škole u koju je dete išlo. Centar za socijalni rad se u međuvremenu uključio, ali možda i na nedovoljno adekvatan način, jer očigledno psihotično ponašanje majke nisu ispitali. Tek nakon deset godina oni su podneli krivičnu prijavu protiv majke za zanemarivanje deteta, iako je dete moglo biti smešteno u porodicu oca koji je bio zainteresovan za saradnju”,priča sudija na ovom predmetu, Ivana Marković-Radojević.
Politika