- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.024
Nasilje na filmu inspiracija za masakre
Masovno nasilje u kinematografiji, TV programima, igricama uzima danak u realnosti (1): Vlajković: Utisak da je nasilje dozvoljeno. Stojanović: Inspirišu i rijaliti programi. Na crnoj listi našao se i “Taksista”. “Rođene ubice” najveća inspiracija
Mračni vitez koji je inspirisao zločin
BILO je dovoljno da na projekciji “Uspona Mračnog viteza” u Sijera Visi u Arizoni pijani gledalac počne da galami, pa da to izazove paniku, gotovo masovnu histeriju. Posle stravičnog zločina, na premijeri trećeg dela filmske sage o Betmenu, prošlog vikenda u gradiću Aurora u Koloradu, u kome je život izgubilo 12, a povređeno 59 filmofila, strah se uvukao duboko u bioskopski mrak. Maskiran u Betmenovog glavnog takmaca Džokera i naoružan do zuba, student medicine Džejms Holms sejao je smrt, a bezumlje njegovog zlodela otvorilo bolne dileme savremenog društva gotovo u svim krajevima planete.
Masovna proizvodnja nasilja u fiktivnom svetu filmova, televizijskih programa, kompjuterskih igrica, uzima danak u realnosti. Sa raznih ekrana agresija se sve brutalnije “preliva” u gledalište i preti da poruši granice između dozvoljenog i nedozvoljenog. Kako uspostaviti branu i preseći “spiralu zla”, pitanje je koje ne sme biti upućeno samo filmskim cenzorima, već poziva na odgovornost sve slojeve društva. A šta su uzroci i moguće posledice masakra u Aurori ovih dana pokušavaju da odgonetnu mnogi stručnjaci - od psihologa, sociologa do kriminologa.
- Verujem da je reč o osobi koja nije ispoljavala duševni poremećaj iako ga je imala - kaže nam profesor Jelena Vlajković, klinički psiholog. - To je ona vrsta ljudi za koje se okolina ne zainteresuje sve dok ne učine nešto ovako, a njihove komšije i prijatelji ih opisuju kao povučene, tihe, ljude koji ne ispoljavaju agresivne pobude. Čitava scenografija ukazuje na duševni poremećaj, ali i na identifikaciju sa glavnim negativcem iz filma na čijoj se premijeri desio zločin. U pitanju je, dakle, ozbiljan psihički poremećaj.
Osobe bez čvrstog identiteta, labilnije ličnosti, smatra naša sagovornica, sklonije su takvoj identifikaciji. Nisu zato retki slučajevi poistovećivanja sa filmskim ubicama. Najveći broj “smrtonosnih” imitatora inspirisale su “Rođene ubice” (1994) Olivera Stouna, snimljene po scenariju Kventina Tarantina. Glavni junaci su ljubavnici i serijske ubice, koje zahvaljujući masovnim medijima postaju “heroji”. Izgovarajući njihove replike, u životu su se po svom zlu “proslavila” dvojica tinejdžera iz srednje škole “Kolumbajn” u Koloradu, pokosivši dvanaestoro svojih vršnjaka i profesora. A posle još jednog slučaja masovnog ubistva inspirisanog ovim filmom, porodice i prijatelji žrtava tužili su Tarantina i Stouna, koje je sud, štiteći slobodu govora i izražavanja oslobodio svake odgovornosti.
Na crnoj listi filmskih uzora našao se i “Taksista” Martina Skorsezea (1976). Čak je i atentator na američkog predsednika Ronalda Regana, izvesni Džon Hinkli, umislio da je on junak koga u “Taksisti” glumi Robert de Niro. Pokušao je da ubije Regana “kako bi impresionirao Džodi Foster”.
- Nasilje je svuda oko nas - objašnjava Vlajkovićeva. - I naši TV kanali stalno emituju filmove i serije u kojima obiluju tuče, ubistva, krv. Deca se sa nasiljem suočavaju od najranijih dana i u kompjuterskim igricama. To stvara utisak da nasilje pripada svakodnevici, da je dozvoljeno. U toj atmosferi ljudi labilnog psihičkog stanja mogu da nasilje “upijeno” iz medija pretoče u realnost.
Masovni zločin koji je počinio Džejms Holms identifikovavši se sa negativnim likom, svesno je “iskalkulisan” da ga po zlu “proslavi” širom sveta, smatra Jovica Stojanović, antropolog.
- Ovakvi ljudi dobro znaju da su mediji željni senzacija i da će skrenuti ogromnu pažnju na njegovo zlodelo, što se i dogodilo - kaže Stojanović za “Novosti”. - Moderne kamikaze su inspirisane i brojnim rijaliti šou’programima, kojih ima na svim televizijama i gde se agresivnost otvoreno afirmiše, ili podstiče. Ove motivacije su društveno vrlo opasne i teško se daju zaustaviti. Preterano medijsko distribuiranje nasilja, u senzacionalističkom tonu, otvara breše novom nasilju. Poseban problem je što se hiperprodukcijom nasilja postiže vrlo opasan efekat ravnodušnosti. Više kao da niko ne saučestvuje u tuđem bolu i nesreći, a mediji su za to u priličnoj meri zaslužni.
Nasilje u stvarnosti i njegova medijska distribucija skoro da funkcionišu principom spojenih sudova, a što se to više bude događalo sve više ćemo biti razdvojeni, bez obzira na političke, verske, rasne, etničke, ili bilo koje druge pripadnosti, uveren je naš sagovornik.
- Zahvaljujući medijima svet je postao globalno selo, ali pravljenje spektakla i horora od života vodi tome da će selo ostati beživotno - zaključuje Stojanović.
“MATRIKS” ZLOČINA
ČUVENI film “Lovac na jelene” ostao je upamćen i po tome da je popularisao “ruski rulet”, a i “krvavi trag” ostao je i iza serijala “Matriks”. Švedski student koji je ubio svoju gazdaricu policajcima je objasnio da je bio “uvučen u Matriks”. Slično objašnjenje imao je i Džon Alen, umešan u snajperske napade u Vašingtonu 2002. godine.
Skriven iza kostima iz “Vriska” Belgijanac Tjeri Žardin nožem je iskasapio svoju komšinicu, a ubistva pod ovom maskom zabeležena su u SAD i nekoliko evropskih zemalja.
BEZ MASKI
U bioskopima širom Austrije počelo je prikazivanje novog filma o Betmenu, a iz predostrožnosti gledaoci su zamoljeni da na projekcije ne dolaze maskirani u kostime glavnih junaka.
Istovremeno u američkoj državi Mejn uhapšen je Timoti Kurtou, kod koga je pronađen “kalašnjikov”, četiri pištolja, municija i isečci iz novina o ubistvu 12 osoba u bioskopu u predgrađu Denvera. On je policiji, koja ga je zaustavila zbog brze vožnje, rekao da ide da ubije nekadašnjeg poslodavca samo dan pošto je gledao film o Betmenu.
Izvor: Večernje novosti
Masovno nasilje u kinematografiji, TV programima, igricama uzima danak u realnosti (1): Vlajković: Utisak da je nasilje dozvoljeno. Stojanović: Inspirišu i rijaliti programi. Na crnoj listi našao se i “Taksista”. “Rođene ubice” najveća inspiracija
Mračni vitez koji je inspirisao zločin
BILO je dovoljno da na projekciji “Uspona Mračnog viteza” u Sijera Visi u Arizoni pijani gledalac počne da galami, pa da to izazove paniku, gotovo masovnu histeriju. Posle stravičnog zločina, na premijeri trećeg dela filmske sage o Betmenu, prošlog vikenda u gradiću Aurora u Koloradu, u kome je život izgubilo 12, a povređeno 59 filmofila, strah se uvukao duboko u bioskopski mrak. Maskiran u Betmenovog glavnog takmaca Džokera i naoružan do zuba, student medicine Džejms Holms sejao je smrt, a bezumlje njegovog zlodela otvorilo bolne dileme savremenog društva gotovo u svim krajevima planete.
Masovna proizvodnja nasilja u fiktivnom svetu filmova, televizijskih programa, kompjuterskih igrica, uzima danak u realnosti. Sa raznih ekrana agresija se sve brutalnije “preliva” u gledalište i preti da poruši granice između dozvoljenog i nedozvoljenog. Kako uspostaviti branu i preseći “spiralu zla”, pitanje je koje ne sme biti upućeno samo filmskim cenzorima, već poziva na odgovornost sve slojeve društva. A šta su uzroci i moguće posledice masakra u Aurori ovih dana pokušavaju da odgonetnu mnogi stručnjaci - od psihologa, sociologa do kriminologa.
- Verujem da je reč o osobi koja nije ispoljavala duševni poremećaj iako ga je imala - kaže nam profesor Jelena Vlajković, klinički psiholog. - To je ona vrsta ljudi za koje se okolina ne zainteresuje sve dok ne učine nešto ovako, a njihove komšije i prijatelji ih opisuju kao povučene, tihe, ljude koji ne ispoljavaju agresivne pobude. Čitava scenografija ukazuje na duševni poremećaj, ali i na identifikaciju sa glavnim negativcem iz filma na čijoj se premijeri desio zločin. U pitanju je, dakle, ozbiljan psihički poremećaj.
Osobe bez čvrstog identiteta, labilnije ličnosti, smatra naša sagovornica, sklonije su takvoj identifikaciji. Nisu zato retki slučajevi poistovećivanja sa filmskim ubicama. Najveći broj “smrtonosnih” imitatora inspirisale su “Rođene ubice” (1994) Olivera Stouna, snimljene po scenariju Kventina Tarantina. Glavni junaci su ljubavnici i serijske ubice, koje zahvaljujući masovnim medijima postaju “heroji”. Izgovarajući njihove replike, u životu su se po svom zlu “proslavila” dvojica tinejdžera iz srednje škole “Kolumbajn” u Koloradu, pokosivši dvanaestoro svojih vršnjaka i profesora. A posle još jednog slučaja masovnog ubistva inspirisanog ovim filmom, porodice i prijatelji žrtava tužili su Tarantina i Stouna, koje je sud, štiteći slobodu govora i izražavanja oslobodio svake odgovornosti.
Na crnoj listi filmskih uzora našao se i “Taksista” Martina Skorsezea (1976). Čak je i atentator na američkog predsednika Ronalda Regana, izvesni Džon Hinkli, umislio da je on junak koga u “Taksisti” glumi Robert de Niro. Pokušao je da ubije Regana “kako bi impresionirao Džodi Foster”.
- Nasilje je svuda oko nas - objašnjava Vlajkovićeva. - I naši TV kanali stalno emituju filmove i serije u kojima obiluju tuče, ubistva, krv. Deca se sa nasiljem suočavaju od najranijih dana i u kompjuterskim igricama. To stvara utisak da nasilje pripada svakodnevici, da je dozvoljeno. U toj atmosferi ljudi labilnog psihičkog stanja mogu da nasilje “upijeno” iz medija pretoče u realnost.
Masovni zločin koji je počinio Džejms Holms identifikovavši se sa negativnim likom, svesno je “iskalkulisan” da ga po zlu “proslavi” širom sveta, smatra Jovica Stojanović, antropolog.
- Ovakvi ljudi dobro znaju da su mediji željni senzacija i da će skrenuti ogromnu pažnju na njegovo zlodelo, što se i dogodilo - kaže Stojanović za “Novosti”. - Moderne kamikaze su inspirisane i brojnim rijaliti šou’programima, kojih ima na svim televizijama i gde se agresivnost otvoreno afirmiše, ili podstiče. Ove motivacije su društveno vrlo opasne i teško se daju zaustaviti. Preterano medijsko distribuiranje nasilja, u senzacionalističkom tonu, otvara breše novom nasilju. Poseban problem je što se hiperprodukcijom nasilja postiže vrlo opasan efekat ravnodušnosti. Više kao da niko ne saučestvuje u tuđem bolu i nesreći, a mediji su za to u priličnoj meri zaslužni.
Nasilje u stvarnosti i njegova medijska distribucija skoro da funkcionišu principom spojenih sudova, a što se to više bude događalo sve više ćemo biti razdvojeni, bez obzira na političke, verske, rasne, etničke, ili bilo koje druge pripadnosti, uveren je naš sagovornik.
- Zahvaljujući medijima svet je postao globalno selo, ali pravljenje spektakla i horora od života vodi tome da će selo ostati beživotno - zaključuje Stojanović.
“MATRIKS” ZLOČINA
ČUVENI film “Lovac na jelene” ostao je upamćen i po tome da je popularisao “ruski rulet”, a i “krvavi trag” ostao je i iza serijala “Matriks”. Švedski student koji je ubio svoju gazdaricu policajcima je objasnio da je bio “uvučen u Matriks”. Slično objašnjenje imao je i Džon Alen, umešan u snajperske napade u Vašingtonu 2002. godine.
Skriven iza kostima iz “Vriska” Belgijanac Tjeri Žardin nožem je iskasapio svoju komšinicu, a ubistva pod ovom maskom zabeležena su u SAD i nekoliko evropskih zemalja.
BEZ MASKI
U bioskopima širom Austrije počelo je prikazivanje novog filma o Betmenu, a iz predostrožnosti gledaoci su zamoljeni da na projekcije ne dolaze maskirani u kostime glavnih junaka.
Istovremeno u američkoj državi Mejn uhapšen je Timoti Kurtou, kod koga je pronađen “kalašnjikov”, četiri pištolja, municija i isečci iz novina o ubistvu 12 osoba u bioskopu u predgrađu Denvera. On je policiji, koja ga je zaustavila zbog brze vožnje, rekao da ide da ubije nekadašnjeg poslodavca samo dan pošto je gledao film o Betmenu.
Izvor: Večernje novosti