Naši pozorišni stvaraoci o savremenom političkom teatru u Srbiji

[crvendac_011]

Dejan Mijač: Buntom do zarade

Naši pozorišni stvaraoci o savremenom političkom teatru u Srbiji (1). Mijač: Pozorište koji pretenduje da uzbudi mora da se spusti nisko, na ogovaranje i prepucavanje



ŠTA je danas sa političkim teatrom u Srbiji? Da li ga ima, uopšte, ako je jedna premijera u Ateljeu 212 nedavno najavljena kao “veliki povratak” ove vrste pozorišta na našu scenu. Postoji li bilo koja tema, kritički pristup ili umetničko sredstvo koje bi savremenog gledaoca nateralo da se zamisli, oduševi, protestuje, zvizne ili demonstrativno izađe, odnosno - jasno i nedvosmisleno pokaže svoj stav?

- Kad se kaže “povratak”, to znači da je nešto bilo i otišlo, pa se sada vratilo. Kako se desilo da je “otišlo”? Verovatno tako što su neki veliki moralizatori nestali zajedno sa 20. vekom. Poslednji veliki propovednik u pozorištu bio je Breht - objašnjava reditelj Dejan Mijač. - Imao je predosećaj, viziju, moralni zahtev da pomogne onome što je bilo, takoreći, moguća utopija. Ali ta socijalna revolucija je na kraju doživela krah... Breht je živeo u Istočnoj Nemačkoj, a umro kao švajcarski državljanin. Nosio je radničko odelo, kačket i duboke čizme. Obuću koja je po meri pravljena u Londonu i pušio kubanske cigare. Dakle bio je izvan moralnih zahteva u koje je sam upao. Imao je svoj lični limit. I kao takav, govorio je o pravim uzrocima imperijalizma i zlu koje se valja...

Mijač, dalje, ističe da je veliko nasilje današnjeg sveta zbrisalo svaku moralnu normu i da zato ne veruje u snagu i mogućnost političkog teatra.
- Pozorište može samo da bude zabavno. A takvo je postalo s hipi pokretom i pobunama protiv jednog besmislenog rata. Potom je preraslo u zabavu i Vudstok, planetarnu pojavu koja je uvrštena u protoke profita. Zatvorio se krug, stvari su se kanalisale i bunt je usmeren prema željenom cilju - zaradi. Sve je zabava, pa i kod nas. Sve je sračunato na uspeh i profitabilnost u materijalnom ili nekom drugom smislu. Nema potrebe za stav ili mobilizaciju u kontrapravcu. Iza svake pobune stoji neko s lovom i vrlo opipljivim interesom.

Naš ugledni umetnik i pedagog podseća da politički teatar treba vratiti filozofiji koja je izgubila svaki primat u mišljenju. Jer, ljudi se više bave profitabilnošću bilo koje ideje nego promišljanjem sveta.
- Pozorište je sve do Brehta bilo moralna tribina. Sada to više nije. Rekoh, sve je manje-više zabava. I ono što se pojavi kao novina u teatru ubrzo postane “mejnstrim”. I, opet - profit. Traganje za bilo kojim stavom, u stvari, traganje je za zlatnom žicom...

Ko su onda ljudi koji i danas, uprkos svemu, pokušavaju da izraze svoj moralan stav?
- To su neki starci koji u ovom svetu surove, nasilnički optimistične mladosti (i preko noći obogaćene) predstavljaju ostatke 20. veka. Poput Čomskog ili Grasa preturili su preko glave i zablude i verovanja. Imaju šta da kažu, ali ih niko više ne sluša. Dovoljno je što im je dozvoljeno da, eto, “trabunjaju”... Politički teatar koji pretenduje da uzbudi mora da se spusti vrlo nisko - na nivo predizborne kampanje. Ogovaranja i prepucavanja. A to je zabava za trenutak.

Moralna otupelost posledica je, podseća Mijač, ogromnog “porobljavanja” kakvog do sada u istoriji nije bilo:
- Pa i sa scene možeš da pričaš šta god hoćeš. Dok god ne ugroziš nečije finansijske interese i tokove novca, ti si u redu. Ma, ko te šiša! U medijima slobodno pljuj do mile volje, nema problema. Ranije je bilo nezamislivo izgovoriti skarednu reč na pozornici ili se skinuti nag. Danas nema ograničenja: sve je dozvoljeno i moguće. Dovoljno je da nađeš svog provajdera i pretplatiš se, od porno-filmova pa nadalje. Nema društvenih zabrana, limita, tabua. Jer, profit je beskrupulozan. Zarada je jedini “korektiv”. Alfa i omega. Sveta reč...

ZAČIN UZ BATAK
- NEMOĆ i sudbinska prepuštenost počele su dok smo mirno glodali svoj pileći batak i gledali TV - kaže Mijač. - Nasilje koje se dešava negde u svetu, negde drugde i nekom drugom. Nekada se Beograd danima uzbuđivao zbog jednog ubistva taksiste. Takav zločin uspevao je da šokira ljude posle krvavog Drugog svetskog rata. Danas se, pak, zločini “fino” razlažu u detalje, opisuju i prikazuju. Skočio, zapalio, pobio - odavno je ništa. Samo začin uz onaj batak i televizijski program...

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Vreme otpora, a ne umetnosti

Vreme otpora, a ne umetnosti

Naši pozorišni stvaraoci o savremenom političkom teatru u Srbiji (2): Siniša Kovačević - Oni koji vole “Sulejmana”ne razumeju Eshila. Nebojša Romčević - Ma kako predstavljalo stvarnost, pozorište je uvek podražavanje i iluzija


Siniša Kovačević i Nebojša Romčević

UZ angažovanost, kritičnost i, naravno, provokativnost, kakve umetničke imperative mora da ispuni politički teatar a da se ne svede na pamflet ili plakat? Ako, pak, takvo umetničko “svođenje” postane prihvatljivo (pa, donekle, i poželjno) da li to samo svedoči o krizi pozorišta ili i društva u celini?

- Angažovanost je jedna od suštinskih komponenti pozorišta i u samim je temeljima tog predstavljačkog medija. Ono ne može biti estetska i vanvremenska tvorevina, u neprestanoj je komunikaciji sa društvom - objašnjava Nebojša Romčević, dramski pisac i profesor FDU. - Naravno, odnos umetničkog i angažovanog menja se od epohe do epohe, od krize do krize. Što je kriza dublja, pozorište reaguje u pravcu eksplicitnog političkog angažmana, pamfleta (što nema negativnu konotaciju) ili bilo kog modusa kojim će najefikasnije da prenese poruku.

Romčević ističe da teatar nema nikakav “viši oblik inteligencije” u odnosu na publiku, pre bi se moglo reći da ono artikuliše frustracije svoje publike: neki put je to odustajanje i eskapizam kroz zabavu, neki put otvoreni poziv na bunt i revoluciju.

- S obzirom na dubinu krize na globalnom nivou, na neverovatnu socijalnu nepravdu, na ratove za resurse koji se vode, na partokratije i bankokratije, usmerenje ka čistoj umetnosti smatrao bih za kukavičluk i nedgovornost! Više nego ikada u istoriji svet je podeljen na tlačitelje i tlačene, a ne na nacije i rase. I svi mediji, uključujući i teatar, moraju na to da reaguju. Ovo nije vreme umetnosti, već otpora.

Naš sagovornik podseća i da se poslednjih trideset godina beleže neuspeli pokušaji da se publika učini aktivnim učesnikom predstave:

- Ne verujem da će ljudi ikada sa predstave izaći na ulice. Moguće je obrnuto. Zato što je pozorište, ma kako rekonstruisalo stvarnost, uvek podražavanje i iluzija. Stvara osećanja drugačija od onih koja pokreću mase. To bi bilo kao da novcem od “Monopola” pokušavate da platite račun u kafani! Pozorište ne može prekoračiti granicu pozorišta i postati stvarnost. Ali, stvarnost može da bude teatralna...

Na pitanje koliko je politički teatar prisutan na našim scenama, dramski pisac i profesor Akademije umetnosti Siniša Kovačević kaže da sa scene nikada nije ni odlazio. Pisac “Janeza”, “Đenerala Nedića” i “Velike drame” ističe:

- Nema političkijeg teatra od Nušićevog “Sumnjivog lica” ili “Gospođe ministarke”, na primer. Šta je Sterijin “Kir Janja” nego priča o apatridu okruženom ljudima koji prema njemu osećaju animozitet? Politika je inicijator dramskog i tragičkog u delima. Od antičkih vremena dragocena je politička drama, ali mora biti “pokrivena” hrabrošću i mora biti - umetnost. Na našoj trenutnoj sceni, primera radi, “Šine” ili “Paviljoni” Milene Marković prvorazredni su politički teatar. Umetnost je uvek refleksija vrednosnog sistema koji nas okružuje. Živimo političke reperkusije, a to se prenosi na literaturu, kao i na scenu. Druga je stvar što današnji ukus, baziran na “Sulejmanu” i indijskim nevestama ne može da razume jednog Eshila...

NEMA NI TEATRA
REDITELj Ljubiša Ristić godinama je slovio za simbol političkog teatra na nekadašnjim jugoslovenskim prostorima. Njegove predstave izazivale su pažnju i radoznalost, otvarale polemike i “terale” na razmišljanje. Na pitanje šta misli o ovoj vrsti pozorišta , Ristić kaže:
- Kakav politički teatar? Danas nema teatra uopšte, ni političkog niti bilo kog drugog...

VEČNA KRIZA
- POZORIŠTE je u večnoj krizi jer ne postoji balans umetničkog i angažovanog. Uvek je jedna tačka nebranjena: angažovanom pozorištu se uvek može zameriti nedostatak umetničke artikulacije, a opet, artificijelnost povlači zamerke zbog ignorisanja stvarnosti. Tako, svaka predstava gradi taj odnos iz početka - naglašava Romčević.

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Scena bez hrabrosti

Scena bez hrabrosti

Naši istaknuti stvaraoci o savremenom političkom teatru u Srbiji (3): Stevan Koprivica: Teatar više nema sartrovsku moć. Boro Drašković: I apatija može da bude pogled na svet


Boro Drašković i Stevan Koprivica

DA li je politika naša neminovna sudbina, na pozorišnoj sceni kao i u životu - dilema je na koju nema jedinstvenog odgovora. Tačnije, odgovor zavisi od toga da li je teatar sa svim svojim „resursima“ u stanju da postavi prava pitanja savremenom dobu. Faktografija, odnosno „činjenično stanje“, ne mora biti garancija ni za istorijsku, a kamoli umetničku istinu. Tako, u našem ubrzanom vremenu ne treba mnogo čekati da bi se uvidelo kako je i jedno i drugo sklono padu i osporavanju...

- Veliki sam skeptik kada je u pitanju politički angažman u pozorištu. Teatar koji generiše promenu društvene svesti je potpuno nemoguć. Nisam siguran i da je bio, iako sam kao mlad pisac imao privid hrabrosti da se upuštam u angažovani teatar - kaže Stevan Koprivica, dramski pisac, scenarista, profesor FDU u Beogradu i Cetinju. - Ako pogledamo ono što se kod nas viđalo kao politički teatar, svodilo se na dve teme: preispitivanje IB-a i 48. godine, odnosno osvešćivanje nacionalnog sindroma u vreme komunizma. Dok je prvo donelo pojedine relevantne komade na planu obračuna s dogmom, „sviranje nacionalne frulice“ oslobodilo je zle duhove, a da se pritom nije desila katarza nacionalnih problema. Naprotiv.

Koprivica objašnjava da smo posle teatra sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, u vreme Miloševića, imali uglavnom ilustrativne komade koji su se bavili malignitetom vlasti, ali njih niti je bilo dovoljno, niti su ostavili neki značajniji trag u našem pozorištu:

- Posle Miloševića opet nemamo ono što je pravo angažovano pozorište, jer skidanje informativnih blokada, politika koja se preliva na ulice, neverovatni i groteskni tipovi za skupštinskim govornicama potpuno su ukinuli teatarske hrabrosti - nedvosmislen je Koprivica. - Sve to bilo je „zaumnije“ od bilo kog pozorišnog čina. Odavno sam odustao od primisli da politički teatar može da promeni društvenu svest, kao što je to radio antički, brehtovski ili sartrovski teatar. Kao autor sam se okrenuo formama komedije i melodrame, a angažman sveo na onu Selimovićevu tezu - šta god radili uvek smo u gubitku...
Pozorišni i filmski reditelj, esejista, putopisac i profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu Boro Drašković ističe da politika možda nikada nije toliko uzurpirala svako područje ljudskog života kaodanas:

- Politika preobražava stvarnost u tragikomičnu predstavu, politički žanrovi u izvesnoj meri usmeravaju pozorište. Teatar je bliski susret s vremenom i svim što označava jedno vreme. Ako želi da bude nezaobilazna raskrsnica „društvene kristalizacije“, politika će biti u njenoj supstanci - njena glavna ili paralelna tema.
Drašković veruje da je i apatija pogled na svet. I to samoubilački. Jer, kamijevski shvaćen čovek oblikuje svet oko sebe. Njegovo pozorište ako nije pobunjeno, apsurdno je:

- Nije samo nekad i sad, u drugom stilu i srazmeri, Eshilov „Prometej“ ili kakav šekspirovski istorijski komad, Ibzenov „Neprijatelj naroda“, Sterijini „Rodoljupci“ ili Nušićevo „Sumnjivo lice“, pa i najbezazlenija drama - ideološka zagonetka, podobna ili nepodobna. Pozorište mora da otkrije tu zagonetku kroz novi estetski ili etički kod, da bi bilo živo i svrsishodno. Jedini uslov je da se svaki stav, pa i pozorišni, iskaže čistim pozorišnim jezikom i ubedljivim scenskim sredstvima. Naše današnje pozorište nije u dovoljnoj meri angažovano. A takvo nam je neophodno. Jer, teatar je bitan deo stvarnosti, jedno od kulturnih žarišta i zato mora neprestano na najbolji i najhrabriji način da odgovara na izazove i pozive svog vremena.

“FEJSBUKAČKA“ STVARNOST

- DANAS kad imamo eroziju svega postojećeg (na bilo kom planu idejnosti, morala i etike), politički teatar se sveo na tabloidnu aferu, prepisivanje s citatima ovog ili onog političara, upiranje prstom na svima vidljive stvari. Ili se pak, kod onih mlađih stvaralaca, angažovani teatar pretvara u neukusno „fejsbukačko“ tretiranje stvarnosti - smatra Koprivica.

Izvor: Večernje novosti