- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Naši pisci diplomate
STIH U FRAKU
Generacija znamenitih pisaca našla se u diplomatskoj službi u vreme oko Drugog svetskog rata – samo kroz poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Rimu tokom petnaestak godina prošli su Ivo Andrić, Milan Rakić, Rastko Petrović, Jovan Dučić i Miloš Crnjanski
Vozom iz Beograda, u proleće 1938. godine, Miloš Crnjanski krenuo je put Rima, da otkrije da večni grad nije onakav kakvim ga pamti iz svojih ranijih boravaka 1921. i 1925. godine. Doduše, priznaje da ni on sada ne gleda Rim očima pesnika, putnika, putopisca, već očima atašea za štampu koji položaj svoje zemlje između Berlina i Rima vidi kao bezizlazan, a budućnost kao potpuno neizvesnu. U Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije smešteno u vili Borgeze, nadomak Tibra, Crnjanski dolazi iz Berlina.
Putujući u promenjeni Rim, lista svoje putopise „Ljubav u Toskani” koje nije čitao osam godina. Još ne sluti da će u Rimu čuti vesti o martovskom prevratu u svojoj zemlji, bombardovanju Beograda. Ono što pouzdano zna, to je da će nastaviti nepisani običaj rimskog poslanstva u kome su pre njega radili Milan Rakić, Ivo Andrić, Jovan Dučić, Rastko Petrović. Još jedan klasik srpske književnosti stigao je u Rim 2. maja 1938. godine.
Poplave sećanja
„Pesnici su, u to vreme, ulazili u diplomatiju, lako, jer se literatura jako cenila, kao jedan od puteva ka ujedinjenju našeg naroda”, razmatra u „Embahadama”, sećanjima na ljude i događaje iz vremena kad je radio u poslanstvima u Berlinu, Rimu, Londonu, Miloš Crnjanski (1893–1977). Šta su o tome mislili savremenici saznajemo od Crnjanskog na nekoliko mesta. Milan Stojadinović, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, cenio je ljude od pera u poslanstvima na strani, poslanik iz Albanije Janković smatrao je da je sramota što su napustili literaturu zarad „politike”, Živojin Balugdžić, dugogodišnji diplomata, bio je oprezan s njima – govorio je da ne valja mnogo pričati književnicima jer oni posle sve to napišu. Doduše, kad je Crnjanski došao na mesto atašea za kulturnu propagandu u Berlinu, Balugdžić, tada poslanik, uveravao ga je da neće imati nikakvog posla, jer pesnici ne treba da rade, oni treba da pevaju!
Miloš Crnjanski je svoja sećanja pretočio u literaturu
Uz njega u Berlinu Crnjanski je počeo svoje diplomatske dane 1928. godine. Ispraćen je iz Beograda s dobrim namerama da se u poslanstvu više posveti pisanju, uz poruku ministra dvora Jankovića da treba da napiše još jedan roman kao „Poplave”. Ne čudite se što nikada niste čuli za roman Miloša Crnjanskog ovog naziva.
„Književnik, obično, ne pamti knjige drugog književnika. Stari gospodin je hteo da kaže da treba da napišem još jedne ’Seobe’. Bio je zapamtio da kroz taj roman protiče mnogo voda!”, razjašnjava zagonetku Crnjanski u „Embahadama”.
U Berlinu je pisac „Seoba” proveo godinu dana, a u berlinsko poslanstvo vratiće se ponovo decembra 1935. godine na mesto atašea za štampu. Na sopstveni zahtev, premešten je u Rim 1938. godine, gde je bio do kapitulacije Kraljevine Jugoslavije. Odatle je 2. maja 1941. godine otišao u London i tu se završavaju sećanja u „Embahadama”. Tim podacima treba još dodati da je Crnjanski u emigraciji u britanskoj prestonici bio sve do 1965. godine, radeći povremeno i kao knjigovođa u obućarskoj radnji i raznoseći knjige, ali je tada napisao i dva velika dela: „Roman o Londonu” i „Drugu knjigu Seoba”.
Zanimajući se za rad književnika u Italiji, Crnjanski nam daje njihove kratke portrete. Sve ih dobro znamo kao pisce, ali evo kakvi su bili kao diplomate. Prvi je u Rimu, u poslanstvu pri Vatikanu, bio Ivo Andrić, „na skromnom položaju, imao je mnogo uspeha”. Rakić je u Rimu bio u teško vreme, kad odnosi između Italije i Jugoslavije počinju da se zaoštravaju, ali „držao se lepo, ponosito”. Posle njega u večni grad stiže pisac-diplomata koga je, izgleda, pratilo najviše anegdota. „Dučić je u Rimu brbljao”, čak tvrdio da je našao i kupio jednu Mikelanđelovu skulpturu što Crnjanski više puta pominje kao dobru šalu. „Rastko, koga je Rakić voleo, i mazio, nije se mešao u politiku”, ali je pokrenuo zanimljivo pitanje o tome koliko je naših u italijanskoj umetnosti i koji su.
Na konferenciji Male Antante na Bledu 1938. godine, kao da je u pitanju književno veče, a ne politička stvar i to jedna od onih mučnih, budući da je raspad saveza tada bio jasan, sreću se Andrić, Dučić, Crnjanski, Stanislav Vinaver, koji je tada ataše u Pragu, Sibe Miličić, generalni konzul u Holandiji. To što je Kraljevina Jugoslavija u diplomatiji imala svoje najbolje pisce, ipak, nije ono što Crnjanski izdvaja kao stvar koja je zainteresovala strance. Nešto drugo je njih oduševljavalo.
„Lepota, skromnost, ponositost našeg naroda, ostavljali su dubok utisak na svakog stranca, bez obzira u čijim je rukama bila vlada, Stojadina, Janka ili Marka.”
Gologlavi Konsulos-efendi
Milan Rakić između dostojanstva i žalosti
Dve godine posle završetka studija Milan Rakić (1876–1938) stupio je u diplomatsku službu i u njoj proveo čitav radni vek, sve do penzionisanja 1933. godine. Jedan od najcenjenijih među piscima diplomatama svog vremena, u opisima stranih zvaničnika istican je kao miran, staložen, izuzetno obrazovan. Neki su dodavali i da ima veliku podršku u svojoj otmenoj i lepoj ženi Milici, a bilo je i onih koji su svojim vladama objašnjavali da je Milan Rakić jedan od najpoznatijih srpskih pesnika. To što je u rimsko poslanstvo poslat Rakić, tumačilo se kao znak da kraljevina Jugoslovena namerava da radi na popravljanju odnosa s Italijom jer šalje „ne samo jednog od najboljih koje imaju u diplomatiji, nego i svog najvećeg živog poetu”. Ipak, Crnjanski u „Embahadama” zapaža da se u rimskoj vili Borgeze, gde je bilo smešteno jugoslovensko poslanstvo, više pričalo o vremenu Dučića nego Rakića, a videćemo kasnije i zašto.
Stupio je u diplomatsku službu 1904. godine i bio razmešten u konzulat u Prištini, zatim u Skoplju, da bi od 1908. do 1911. godine ponovo bio u Prištini gde je obavljao dužnost konzula. Već na početku karijere u Ministarstvu inostranih dela, Rakić je na nezgodnom području koje zvanično pripada Turskoj i stalno šalje izveštaje o stradanju srpskog življa koji živi kao između čekića i nakovnja. S jedne strane su Turci koji nemaju snage niti žele da ih zaštite, a s druge Arnauti odmetnuti od turske vlasti koji često napadaju Srbe.
To je, takođe, vreme četovanja u Makedoniji kad balkanske države, Grčka, Bugarska, Srbija, upadaju sa svojim četama na područje Makedonije i tajno prebacuju oružje svojim ljudima. I sam konzul Rakić prenosi oružje iz Vranja u Skoplje i Bitolj. Jednom je tajno preko granice preneo 49 revolvera i 1750 revolverskih i puščanih metaka, ali zapisuje „ubuduće ne prenositi ovolike količine jer pada u oči”. U teškim prilikama stižu mu brojna pisma prijatelja iz Beograda koji pokušavaju da ga nasmeju i razvedre šaljivim pesmama ili duhovitim opaskama na račun njegovog službovanja oslovljavajući ga sa „dragi Konsulos-efendi” ili „dragi moj Božure”.
Posle sedam godina provedenih na Kosovu i u Makedoniji, Rakić je na novim zadacima. On je, decembra 1912. godine, jedan od članova srpske delegacije na Konferenciji mira u Londonu između balkanskih država i Turske, zadužen za pitanje razgraničenja s Albanijom. Radi, zatim, u Bukureštu, Stokholmu, Londonu, Kopenhagenu. Od godine 1921. poslanik je u Sofiji i tu dužnost obavlja narednih šest godina. Nemački poslanik u Bugarskoj Eugen fon Rimelin primetio je da čak i među tada neprijateljski nastrojenim bugarskim narodom, stiče lične prijatelje i ostavlja dobar utisak. Ministarstvo spoljnih poslova šalje ga u Rim 1927. godine, gde već na početku službovanja doživljava neprijatnost od Benita Musolinija. Na prvi razgovor s italijanskim diktatorom Rakić je morao da čeka šest meseci, jer Musolini namerno nije hteo da ga primi, ali je dopuštao da jugoslovenski poslanik svakodnevno dolazi u Palaco Venecija, kako bi ga ponizio. Već taj doček dovoljan je razlog za tvrdnju Crnjanskog da je od svih naših poslanika u Rimu o Musoliniju najmanje iluzija, uz Balugdžića, imao upravo Rakić.
O njegovom stavu prema fašizmu, ali i diskretnom načinu na koji je rešavao probleme bez izazivanja skandala svedoči i jedna anegdota. Ne želeći da skida šešir kad se svira fašistička himna, a da ne bi izazvao podozrenje ako ga ne skine, pesnik je jednostavno prestao da nosi šešir. Ostalo je zabeleženo i da je kralj Aleksandar Karađorđević 1929. godine nudio Rakiću mesto ministra spoljnih poslova, ali da je ovaj to odbio. Za njega još dodaju da je uvek bio blizak opozicionim strujama, pa ne čudi da je zbog sukoba s ministrom inostranih poslova smenjen 1933. godine. Ostatak života proveo je u Beogradu, odbivši ponudu kneza Pavla Karađorđevića da se vrati u diplomatiju. Umro je 1938. godine, u osvit Drugog svetskog rata.
U jednom pismu, objašnjavajući detalje svoje diplomatske službe, zabeležio je: „Počinjem i sam uviđati da što čovek dublje ulazi u ove naše poslove, sve više razočarenja i žalosti ima.”
Duka od Trebinja
Da me vidi moja mila majka...Jovan Dučić, ambasador u Rumuniji
„Zamislite da je neko rekao mojoj majci da će joj sin biti konzul, ona bi bila izvan sebe, jer je konzul u njenim očima nešto veoma visoko, skoro nedostižno. A ja sam bio više nego konzul: ambasador, prvi među Jugoslovenima.” Ove reči Jovana Dučića (1874–1943) zapisao je njegov prijatelj, književni istoričar, Pero Slijepčević, a često ga je u svojim sećanjima pominjao i Miloš Crnjanski koji je od svih pisaca koji su prošli kroz „Embahade”, najčešće pisao o njemu i njegovim dogodovštinama. Kraljevskim ukazom od 10. maja 1910. godine Trebinjac Dučić, koga su prijatelji od milošte zvali Duka, imenovan je za pisara prve klase u poslanstvu u Sofiji i tako ušao u svet diplomatije.
Radio je, zatim, u poslanstvima u Sofiji, Rimu, Atini gde dolazi 1914. godine u vreme kad je poslanik Živojin Balugdžić, isti onaj kod koga je u Rimu radio Crnjanski. Balugdžić je piscu „Embahada” ispričao kako je Dučić, zanet lepim Grkinjama, oko podneva stizao na radno mesto, a on ga je s prozora posmatrao kako idući ka poslanstvu prvo prati jednu lepu Grkinju duž ulice, a zatim se vraća i prati drugu, „koja mu se valjda učinila još lepša”. Dučić je doživeo i veliku neprijatnost koja će se kasnije pretvoriti u pravi skandal.
Kad je imenovan za stalnog delegata u Društvu naroda u Ženevi 1924. godine, na njega se, zbog lošeg izveštaja o radu njegovih prethodnika u Ženevi, okomio bivši delegat Milutin Jovanović. On je pesniku smestio aferu podmetnuvši neku ženu sumnjivog morala da optuži Dučića da joj je napravio dete. Posle toga, iako se dokazalo da je žena lagala, Dučić više nije mogao da ostane u Ženevi, premešten je u Kairo, a njegov agreman, nekoliko godina kasnije, odbio je Vatikan baš zbog „ženevske afere”. Slučaj se pretvorio u skandal kad se Dučić prilikom boravka u Beogradu 1927. godine u kabinetu zamenika ministra spoljnih poslova potukao s Jovanovićem.
Tridesetih godina 20. veka Duka je na važnom poslu u poslanstvu u Rimu, gde vodi pregovore s italijanskim ministrom spoljnih poslova grofom Ćanom i priprema potpisivanje sporazuma Stojadinović – Ćano. U izveštaju o prvom razgovoru s italijanskim ministrom spoljnih poslova „lepotanom Ćanom”, kako ga je opisao Crnjanski, Dučić unosi gotovo dramske elemente. „Među nama nema ničeg što nas deli...”, govorio je Ćano Dučiću. „Pitanje Dalmacije... Dole! (reče Ćano učinivši preko svog stola gest kao da nešto ispred sebe baca sa stola na zemlju). Pitanje Hrvatske... dole! (i ovde Ćano učini isti energičan gest). Nema ničeg!”
Godine 1937. nalazi se u poslanstvu u Bukureštu, a 6. januara 1939. godine ukazana mu je posebna čast kad je imenovan za opunomoćenog ambasadora Kraljevine Jugoslavije u Bukureštu. Ubrzo po izbijanju Drugog svetskog rata, 1940. godine Dučić je u poslanstvu u Madridu gde dočekuje deo naših diplomata u izbeglištvu, među kojima i Miloša Crnjanskog. Tužnoj sviti koja je stigla iz Rima, Dučić u vozu drži neobičan govor – iznenađenim diplomatama gromoglasno objavljuje da treba da znaju s kim su putovali, s velikim pesnikom Crnjanskim i on im stavlja u amanet da ga čuvaju kao zenicu oka. „Ja sam znao Dučića godinama. Oni, koji ga ne znaju... slušaju ga sa zaprepašćenim licem”, napisao je šeretski Crnjanski povodom tog događaja.
Kad je Španija priznala takozvanu nezavisnu državu Hrvatsku, postalo je jasno da naš poslanik mora da bude povučen iz te zemlje i Dučić traži da po nekoj posebnoj misiji ode u SAD. Njegov zahtev je odbijen, pa Dučić o sopstvenom trošku odlazi u Ameriku 1941. godine, nastanjuje se u gradiću Geriju, u Indijani, gde i umire dve godine kasnije.
„Ne smem ni da se setim šta sam sve video, doživeo, saznao, prihvatio ili odbacio za toliko vremena večnog nespokojstva i večitog traganja za novim”, govorio je Dučić koji je svojoj vladi slao izveštaje o jačanju ustaške emigracije u Italiji, progonu Jevreja u Rumuniji, vestima koje su isticale Sile osovine da Jugoslavija više ne postoji kao država.
Drugi čovek diplomatije
Ivo Andrić bio je zamenik ministra poslova
Mantil, šešir, naočare i ozbiljan pogled. Takav nas s najpoznatijih fotografija gleda danas naš, za sada, jedini nobelovac Ivo Andrić (1892–1975). Potpuna suprotnost Dučiću, čiju je diplomatsku karijeru pratio čitav niz anegdota, pa i skandala, Andrića ozbiljnog s naočarima i u odelu možemo zamisliti i dok čitamo o njegovoj diplomatskoj službi ili listamo diplomatske izveštaje koje je slao nadređenima. Za razliku od ostalih, ovde pomenutih književnika, Andrić je stigao i do vrlo visokog položaja: bio je zamenik ministra spoljnih poslova.
Sedamnaest godina pre nego što je imenovan za drugog čoveka Ministarstva inostranih dela, počeo je diplomatsku karijeru kao vicekonzul treće klase u Vatikanu, gde je poslanik bio čuveni pravnik i leksikograf Lujo Bakotić. Radio je, zatim, u poslanstvima u Bukureštu, Trstu, konzulatu u Gracu, da bi 1923. godine bio privremeno otpušten iz službe jer nije imao odgovarajuće kvalifikacije koje su predviđali novi propisi. Za položaj vicekonzula zahtevala se fakultetska diploma i najmanje dve godine službe u ministarstvu. Pošto je odbranio doktorat na temu „ Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine” u Gracu, Andrić piše molbu Ministarstvu inostranih dela da bude vraćen među diplomate, navodeći da govori i piše francuski, nemački, italijanski, a govori i čita rumunski, ruski, poljski i češki.
Ponovo je u službi van zemlje 1926. godine kad je postavljen za vicekonzula u Marselju i u Parizu. Službovanje u francuskoj prestonici plodonosno će se odraziti i na njegov književni rad. Istraživanje arhive Ministarstva inostranih poslova, naročito izveštaja francuskog konzula u Travniku od 1809. do 1814. godine, uz podatke koje je prikupio iz Bečkog arhiva, daće mu bogat materijal za čuveni roman „Travnička hronika”, o konzulskim vremenima u Bosni. U poslanstvo u Madridu, gde je pre njega službovao Dučić, dolazi 1928. godine, a zatim biva premešten u Brisel, pa u Ženevu, gde je bio sekretar Kraljevske stalne delegacije pri Društvu naroda. Tu je proveo tri godine, posle čega je vraćen u Beograd u Ministarstvo inostranih dela, gde će 1937. godine biti imenovan za pomoćnika ministra inostranih dela.
U danima koje je istorija odredila kao početak Drugog svetskog rata, Andrić je poslanik u Berlinu gde će dve godine kasnije prisustvovati potpisivanju, odnosno pristupanju Jugoslavije ozloglašenom Trojnom paktu, dokumentu kojim su Nemačka, Italija i Japan potvrđivale vojno savezništvo. Njegovi biografi ističu da je u vreme kad su vođeni pregovori o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu Andrić izostavljen s nekoliko važnih sastanaka, zbog čega je protestovao kod tadašnjeg ministra inostranih dela Aleksandra Cincar-Markovića. Ističući da su privatna lica u dva maha vodila razgovore s najvišim predstavnicima Rajha bez znanja kraljevskog poslanika, Andrić upozorava da se „ovakav način rada pokazao uvek kao koristan po Nemce, a kao štetan po zemlje koje su s njima tako sarađivale”.
Svega sedam dana pre čuvenih martovskih demonstracija, ne znajući šta se sprema, Andrić traži od ministarstva da ga povuku s položaja. To se nije desilo, jer su teški dani za Jugoslaviju usledili nedugo potom. Iz Berlina poslanik javlja 4. aprila da se u nemačkoj štampi vodi propagandni rat protiv Jugoslavije i da se proturaju lažne vesti o zverstvima nad Nemcima, kao i da se Nemci, „iznenađeni događajima u Jugoslaviji”, ubrzano pripremaju za mogući napad, koji se i desio 6. aprila. S osobljem poslanstva, Andrić napušta Berlin i odlazi u švajcarski gradić Konstanc. Odatle stiže u Beograd gde će 15. novembra 1941. godine primiti vest da je penzionisan. Dok besni Drugi svetski rat, dok je Crnjanski u Londonu, Dučić u SAD, Andrić se u ratnim godinama potpuno povlači s javne i političke scene i piše. Romani „Na Drini ćuprija”, „Gospođica” i „Travnička hronika” plod su tog rada i izlaze 1945. godine.
Priređivači diplomatskih spisa Ive Andrića zabeležili su da je većina izveštaja, barem onih koji bi danas mogli biti najzanimljiviji, izgubljena, kao i da su oni verovatno uništeni za vreme nemačke okupacije i posle Drugog svetskog rata. Dostupni, za razliku od Dučićevih, pa i Rakićevih i Petrovićevih, ne odaju previše pisca, već predanog diplomatu koji se trudi da iznese što više činjenica, bez mnogo mudrovanja i komentarisanja. O diplomatiji, zaverama, sudaru civilizacija, politici i raznim interesima, Andrić je na najjezgrovitiji i najlepši način pisao u „Travničkoj hronici” u koju se slio i deo njegovog iskustva i saznanja kao diplomate na strani.
PRE I POSLE
Srpska književnost „pozajmila” je srpskoj diplomatiji više značajnih imena. U službi Ministarstva inostranih poslova bio je i pesnik i putopisac Ljubomir Nenadović (1826–1895) koji je bio sekretar srpskog poslanstva u Carigradu. Buran život, ispunjen između ostalog i politikom, vodio je Laza Kostić (1841–1910), između ostalog i sekretar Jovana Ristića 1878. godine na Berlinskom kongresu i sekretar srpskog poslanstva u Carigradu dve godine kasnije. Jedan od predstavnika srpskog romantizma, doduše više državnik nego književnik, Čedomilj Mijatović (1842–1932) bio je i ministar inostranih dela, ali i kraljevski poslanik u Carigradu i Londonu, gde je i umro. Rakićev prethodnik u konzularnoj službi u krajevima pod turskom vlašću bio je čuveni komediograf Branislav Nušić (1864–1938), koji je radio u konzulatima u Bitolju, Solunu, Prištini, Skoplju. Nadrealistički pesnik Milan Dedinac (1902–1966) radio je i kao savetnik jugoslovenske ambasade u Parizu.
U posleratnoj diplomatiji takođe je radio značajan broj naših pisaca. Da pomenemo samo ambasadore: Marko Ristić (Francuska), Miodrag Perišić (Kanada), Đoko Stojičić i Aleksandar Ilić (Češka), Svetislav Basara (Kipar), Krinka Vidaković-Petrov (Izrael). Vida Ognjenović (Norveška i Danska), Dragan Velikić (Austrija), Dušan Kovačević (Portugal), Predrag Čudić (Mađarska)...
Zanimljivo je da su trojica pisaca bili i naši ministri inostranih poslova: Koča Popović, Vladislav Jovanović i Vuk Drašković.
Putnik iz daleka
„Ja, Rastko Petrović, zaklinjem se Svemogućem Bogu da ću Vladajućem Kralju, Aleksandru Prvom, biti veran, i da ću dužnost po zakonima i zakonskim odredbama tačno i savesno vršiti. Tako mi Bog pomogao.” Datum 13. januar 1924. godine, potpis Rastko Petrović, pripravnik Ministarstva inostranih dela. Tekst ove zakletve potpisao je čuveni pisac nekoliko dana posle prijema u službu i tako počeo diplomatsku karijeru dugu 21 godinu.
Zaljubljenik u putovanja koji je obišao celu Evropu bez SSSR i skandinavskih zemalja, Tursku, SAD, Kanadu, Meksiko, Gvatemalu, zapadnu Indiju, proveo dva meseca krstareći Afrikom, prvu službu „na strani” dobio je 1926. godine kad je upućen u poslanstvo Kraljevine SHS u Vatikanu na mesto pisara devete grupe prve kategorije, odakle je odmah premešten u konzulat u Rimu. U tek otvorenom konzulatu osoblje se moglo nabrojati na prste jedne ruke: Miloš Ivković, generalni konzul, Rastko Petrović, pisar, Jovan Vukotić, zvaničnik dnevničar i Oreste Galiti, služitelj dnevničar. Rastkova želja je, međutim, da ode u rimsko poslanstvo i radi s Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom. To se i dogodilo 1928. godine.
S Milanom i Milicom Rakić postao je blizak prijatelj, često im piše, podseća se njihovih „rimskih dana”, druženja i razgovora. Uz saglasnost svog nadređenog, pesnika koji je valjda imao naročito razumevanja za takve poduhvate, Rastko ostvaruje svoju želju i odlazi na dva meseca u Afriku. Obilazi Egipat, Sudan, Senegal, Gvineju, Sijera Leone, Liberiju, putovanje prilično pustolovno i za današnje doba aviona i brojnih turističkih agencija. O tom putovanju pisao je u putopisu „Afrika”, objavljenom 1930. godine. Te iste godine, Rastko Petrović je ponovo u Beogradu, gde radi u Ministarstvu inostranih dela, prvo u Političkom odeljenju, a zatim u Odseku za šifru, gde radi na šifrovanju i dešifrovanju poverljivih dokumenata.
Posle pet godina premešten je za vicekonzula šeste položajne grupe u kraljevskom poslanstvu u Čikagu. Petrović odlazi na još jedan daleki kontinent, odakle piše Milici Rakić:
„Usred „milijonskih” gradova, stospratnih bildinga i šestostruke reke automobila, ljudi su zadržali kampanjerski izgled, detinjsku vedrinu i gostoljublje, koje je za nas pozne Evropljane, iako se hvalimo gostoljubljem potpuno fantastično.” Pesnikovoj ženi opisuje Amerikance koji vam odmah skrate ime napola, u čije se porodice lako ulazi, koji se ne stide da izađu pred vas goli ili upola odeveni, koji ni u šta ne unose tragiku i izgledaju kao da ih ništa ne nervira.
„Dosta brzo sam se navikao čak i na najgore – barbarski sladunjavu, prepunu kremova i roze preliva hranu; na bioskope s beskonačnim varijetetskim programima, gde su baleti od po pedeset devojaka uvežbanih kao vojska, na rasplakane pesme radija, na sendviče u apotekama, gde se prodaju i igračke, na automobilske jurnjave gde srce više uopšte ne udara od užasa, na viski, na hotele velike kao Dubrovnik ceo, na neprestano procenjivanje sveta u ciframa, na ljubav koja počinje predstavljanjem pred večeru i svršava se pred zoru.”
Ni ne sluti tada veliki predstavnik srpske književne avangarde da se više nikada neće vratiti u zavičaj, kao ni da će tu, među bezbrižnim Amerikancima koji lako sklapaju prijateljstva i brzo vas zaborave, primiti vest o smrti svog prijatelja i zaštitnika Milana Rakića. U SAD privremeno je obavljao dužnost šefa misije u Vašingtonu, boravio u Klivlendu gde su vršene pripreme za podizanje spomenika Petru Petroviću Njegošu, učestvovao u proslavi dvesta godina Univerziteta Pensilvanija u Filadelfiji, zamenjivao generalnog konzula u Njujorku, bio u pratnji kralja Petra Drugog Karađorđevića za vreme njegove posete predsedniku Teodoru Ruzveltu 1942. godine.
Razrešen je dužnosti 14. aprila 1945. godine jer je odbio da potpiše pismenu izjavu da će se, kad mu to bude naređeno, vratiti prvim transportom u zemlju. Doživeo je i optužbe da je šovinista, „velikosrbin u harmoniji s Dučićem”, izgubio mnoge prijatelje u tim smutnim vremenima pred kraj Drugog svetskog rata. Umro je 15. avgusta 1949. godine, a tek 1986. godine njegovi posmrtni ostaci premešteni su u Beograd, gde je u prisustvu velikog broja ljudi telo velikog pesnika položeno u porodičnu grobnicu na Novom groblju.
„Blago Vama koji putujete. Ja bih hteo otputovati, otputovati daleko i mnogo, mnogo daleko, i mnogo daleko od samog sebe, da kad se ponovo nađem ovako dosadan, naprasit i mrzovoljan i osobenjak, kažem sam sebi: ’O, pa i ne izgledaš baš tako strašno, i nisi baš tako opasan kao što se praviš’”, pisao je Rastko Petrović.
Autor: Jelena Čalija
Izvor: Politikin zabavnik
STIH U FRAKU
Generacija znamenitih pisaca našla se u diplomatskoj službi u vreme oko Drugog svetskog rata – samo kroz poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Rimu tokom petnaestak godina prošli su Ivo Andrić, Milan Rakić, Rastko Petrović, Jovan Dučić i Miloš Crnjanski
Vozom iz Beograda, u proleće 1938. godine, Miloš Crnjanski krenuo je put Rima, da otkrije da večni grad nije onakav kakvim ga pamti iz svojih ranijih boravaka 1921. i 1925. godine. Doduše, priznaje da ni on sada ne gleda Rim očima pesnika, putnika, putopisca, već očima atašea za štampu koji položaj svoje zemlje između Berlina i Rima vidi kao bezizlazan, a budućnost kao potpuno neizvesnu. U Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije smešteno u vili Borgeze, nadomak Tibra, Crnjanski dolazi iz Berlina.
Putujući u promenjeni Rim, lista svoje putopise „Ljubav u Toskani” koje nije čitao osam godina. Još ne sluti da će u Rimu čuti vesti o martovskom prevratu u svojoj zemlji, bombardovanju Beograda. Ono što pouzdano zna, to je da će nastaviti nepisani običaj rimskog poslanstva u kome su pre njega radili Milan Rakić, Ivo Andrić, Jovan Dučić, Rastko Petrović. Još jedan klasik srpske književnosti stigao je u Rim 2. maja 1938. godine.
Poplave sećanja
„Pesnici su, u to vreme, ulazili u diplomatiju, lako, jer se literatura jako cenila, kao jedan od puteva ka ujedinjenju našeg naroda”, razmatra u „Embahadama”, sećanjima na ljude i događaje iz vremena kad je radio u poslanstvima u Berlinu, Rimu, Londonu, Miloš Crnjanski (1893–1977). Šta su o tome mislili savremenici saznajemo od Crnjanskog na nekoliko mesta. Milan Stojadinović, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, cenio je ljude od pera u poslanstvima na strani, poslanik iz Albanije Janković smatrao je da je sramota što su napustili literaturu zarad „politike”, Živojin Balugdžić, dugogodišnji diplomata, bio je oprezan s njima – govorio je da ne valja mnogo pričati književnicima jer oni posle sve to napišu. Doduše, kad je Crnjanski došao na mesto atašea za kulturnu propagandu u Berlinu, Balugdžić, tada poslanik, uveravao ga je da neće imati nikakvog posla, jer pesnici ne treba da rade, oni treba da pevaju!
Miloš Crnjanski je svoja sećanja pretočio u literaturu
Uz njega u Berlinu Crnjanski je počeo svoje diplomatske dane 1928. godine. Ispraćen je iz Beograda s dobrim namerama da se u poslanstvu više posveti pisanju, uz poruku ministra dvora Jankovića da treba da napiše još jedan roman kao „Poplave”. Ne čudite se što nikada niste čuli za roman Miloša Crnjanskog ovog naziva.
„Književnik, obično, ne pamti knjige drugog književnika. Stari gospodin je hteo da kaže da treba da napišem još jedne ’Seobe’. Bio je zapamtio da kroz taj roman protiče mnogo voda!”, razjašnjava zagonetku Crnjanski u „Embahadama”.
U Berlinu je pisac „Seoba” proveo godinu dana, a u berlinsko poslanstvo vratiće se ponovo decembra 1935. godine na mesto atašea za štampu. Na sopstveni zahtev, premešten je u Rim 1938. godine, gde je bio do kapitulacije Kraljevine Jugoslavije. Odatle je 2. maja 1941. godine otišao u London i tu se završavaju sećanja u „Embahadama”. Tim podacima treba još dodati da je Crnjanski u emigraciji u britanskoj prestonici bio sve do 1965. godine, radeći povremeno i kao knjigovođa u obućarskoj radnji i raznoseći knjige, ali je tada napisao i dva velika dela: „Roman o Londonu” i „Drugu knjigu Seoba”.
Zanimajući se za rad književnika u Italiji, Crnjanski nam daje njihove kratke portrete. Sve ih dobro znamo kao pisce, ali evo kakvi su bili kao diplomate. Prvi je u Rimu, u poslanstvu pri Vatikanu, bio Ivo Andrić, „na skromnom položaju, imao je mnogo uspeha”. Rakić je u Rimu bio u teško vreme, kad odnosi između Italije i Jugoslavije počinju da se zaoštravaju, ali „držao se lepo, ponosito”. Posle njega u večni grad stiže pisac-diplomata koga je, izgleda, pratilo najviše anegdota. „Dučić je u Rimu brbljao”, čak tvrdio da je našao i kupio jednu Mikelanđelovu skulpturu što Crnjanski više puta pominje kao dobru šalu. „Rastko, koga je Rakić voleo, i mazio, nije se mešao u politiku”, ali je pokrenuo zanimljivo pitanje o tome koliko je naših u italijanskoj umetnosti i koji su.
Na konferenciji Male Antante na Bledu 1938. godine, kao da je u pitanju književno veče, a ne politička stvar i to jedna od onih mučnih, budući da je raspad saveza tada bio jasan, sreću se Andrić, Dučić, Crnjanski, Stanislav Vinaver, koji je tada ataše u Pragu, Sibe Miličić, generalni konzul u Holandiji. To što je Kraljevina Jugoslavija u diplomatiji imala svoje najbolje pisce, ipak, nije ono što Crnjanski izdvaja kao stvar koja je zainteresovala strance. Nešto drugo je njih oduševljavalo.
„Lepota, skromnost, ponositost našeg naroda, ostavljali su dubok utisak na svakog stranca, bez obzira u čijim je rukama bila vlada, Stojadina, Janka ili Marka.”
Gologlavi Konsulos-efendi
Milan Rakić između dostojanstva i žalosti
Dve godine posle završetka studija Milan Rakić (1876–1938) stupio je u diplomatsku službu i u njoj proveo čitav radni vek, sve do penzionisanja 1933. godine. Jedan od najcenjenijih među piscima diplomatama svog vremena, u opisima stranih zvaničnika istican je kao miran, staložen, izuzetno obrazovan. Neki su dodavali i da ima veliku podršku u svojoj otmenoj i lepoj ženi Milici, a bilo je i onih koji su svojim vladama objašnjavali da je Milan Rakić jedan od najpoznatijih srpskih pesnika. To što je u rimsko poslanstvo poslat Rakić, tumačilo se kao znak da kraljevina Jugoslovena namerava da radi na popravljanju odnosa s Italijom jer šalje „ne samo jednog od najboljih koje imaju u diplomatiji, nego i svog najvećeg živog poetu”. Ipak, Crnjanski u „Embahadama” zapaža da se u rimskoj vili Borgeze, gde je bilo smešteno jugoslovensko poslanstvo, više pričalo o vremenu Dučića nego Rakića, a videćemo kasnije i zašto.
Stupio je u diplomatsku službu 1904. godine i bio razmešten u konzulat u Prištini, zatim u Skoplju, da bi od 1908. do 1911. godine ponovo bio u Prištini gde je obavljao dužnost konzula. Već na početku karijere u Ministarstvu inostranih dela, Rakić je na nezgodnom području koje zvanično pripada Turskoj i stalno šalje izveštaje o stradanju srpskog življa koji živi kao između čekića i nakovnja. S jedne strane su Turci koji nemaju snage niti žele da ih zaštite, a s druge Arnauti odmetnuti od turske vlasti koji često napadaju Srbe.
To je, takođe, vreme četovanja u Makedoniji kad balkanske države, Grčka, Bugarska, Srbija, upadaju sa svojim četama na područje Makedonije i tajno prebacuju oružje svojim ljudima. I sam konzul Rakić prenosi oružje iz Vranja u Skoplje i Bitolj. Jednom je tajno preko granice preneo 49 revolvera i 1750 revolverskih i puščanih metaka, ali zapisuje „ubuduće ne prenositi ovolike količine jer pada u oči”. U teškim prilikama stižu mu brojna pisma prijatelja iz Beograda koji pokušavaju da ga nasmeju i razvedre šaljivim pesmama ili duhovitim opaskama na račun njegovog službovanja oslovljavajući ga sa „dragi Konsulos-efendi” ili „dragi moj Božure”.
Posle sedam godina provedenih na Kosovu i u Makedoniji, Rakić je na novim zadacima. On je, decembra 1912. godine, jedan od članova srpske delegacije na Konferenciji mira u Londonu između balkanskih država i Turske, zadužen za pitanje razgraničenja s Albanijom. Radi, zatim, u Bukureštu, Stokholmu, Londonu, Kopenhagenu. Od godine 1921. poslanik je u Sofiji i tu dužnost obavlja narednih šest godina. Nemački poslanik u Bugarskoj Eugen fon Rimelin primetio je da čak i među tada neprijateljski nastrojenim bugarskim narodom, stiče lične prijatelje i ostavlja dobar utisak. Ministarstvo spoljnih poslova šalje ga u Rim 1927. godine, gde već na početku službovanja doživljava neprijatnost od Benita Musolinija. Na prvi razgovor s italijanskim diktatorom Rakić je morao da čeka šest meseci, jer Musolini namerno nije hteo da ga primi, ali je dopuštao da jugoslovenski poslanik svakodnevno dolazi u Palaco Venecija, kako bi ga ponizio. Već taj doček dovoljan je razlog za tvrdnju Crnjanskog da je od svih naših poslanika u Rimu o Musoliniju najmanje iluzija, uz Balugdžića, imao upravo Rakić.
O njegovom stavu prema fašizmu, ali i diskretnom načinu na koji je rešavao probleme bez izazivanja skandala svedoči i jedna anegdota. Ne želeći da skida šešir kad se svira fašistička himna, a da ne bi izazvao podozrenje ako ga ne skine, pesnik je jednostavno prestao da nosi šešir. Ostalo je zabeleženo i da je kralj Aleksandar Karađorđević 1929. godine nudio Rakiću mesto ministra spoljnih poslova, ali da je ovaj to odbio. Za njega još dodaju da je uvek bio blizak opozicionim strujama, pa ne čudi da je zbog sukoba s ministrom inostranih poslova smenjen 1933. godine. Ostatak života proveo je u Beogradu, odbivši ponudu kneza Pavla Karađorđevića da se vrati u diplomatiju. Umro je 1938. godine, u osvit Drugog svetskog rata.
U jednom pismu, objašnjavajući detalje svoje diplomatske službe, zabeležio je: „Počinjem i sam uviđati da što čovek dublje ulazi u ove naše poslove, sve više razočarenja i žalosti ima.”
Duka od Trebinja
Da me vidi moja mila majka...Jovan Dučić, ambasador u Rumuniji
„Zamislite da je neko rekao mojoj majci da će joj sin biti konzul, ona bi bila izvan sebe, jer je konzul u njenim očima nešto veoma visoko, skoro nedostižno. A ja sam bio više nego konzul: ambasador, prvi među Jugoslovenima.” Ove reči Jovana Dučića (1874–1943) zapisao je njegov prijatelj, književni istoričar, Pero Slijepčević, a često ga je u svojim sećanjima pominjao i Miloš Crnjanski koji je od svih pisaca koji su prošli kroz „Embahade”, najčešće pisao o njemu i njegovim dogodovštinama. Kraljevskim ukazom od 10. maja 1910. godine Trebinjac Dučić, koga su prijatelji od milošte zvali Duka, imenovan je za pisara prve klase u poslanstvu u Sofiji i tako ušao u svet diplomatije.
Radio je, zatim, u poslanstvima u Sofiji, Rimu, Atini gde dolazi 1914. godine u vreme kad je poslanik Živojin Balugdžić, isti onaj kod koga je u Rimu radio Crnjanski. Balugdžić je piscu „Embahada” ispričao kako je Dučić, zanet lepim Grkinjama, oko podneva stizao na radno mesto, a on ga je s prozora posmatrao kako idući ka poslanstvu prvo prati jednu lepu Grkinju duž ulice, a zatim se vraća i prati drugu, „koja mu se valjda učinila još lepša”. Dučić je doživeo i veliku neprijatnost koja će se kasnije pretvoriti u pravi skandal.
Kad je imenovan za stalnog delegata u Društvu naroda u Ženevi 1924. godine, na njega se, zbog lošeg izveštaja o radu njegovih prethodnika u Ženevi, okomio bivši delegat Milutin Jovanović. On je pesniku smestio aferu podmetnuvši neku ženu sumnjivog morala da optuži Dučića da joj je napravio dete. Posle toga, iako se dokazalo da je žena lagala, Dučić više nije mogao da ostane u Ženevi, premešten je u Kairo, a njegov agreman, nekoliko godina kasnije, odbio je Vatikan baš zbog „ženevske afere”. Slučaj se pretvorio u skandal kad se Dučić prilikom boravka u Beogradu 1927. godine u kabinetu zamenika ministra spoljnih poslova potukao s Jovanovićem.
Tridesetih godina 20. veka Duka je na važnom poslu u poslanstvu u Rimu, gde vodi pregovore s italijanskim ministrom spoljnih poslova grofom Ćanom i priprema potpisivanje sporazuma Stojadinović – Ćano. U izveštaju o prvom razgovoru s italijanskim ministrom spoljnih poslova „lepotanom Ćanom”, kako ga je opisao Crnjanski, Dučić unosi gotovo dramske elemente. „Među nama nema ničeg što nas deli...”, govorio je Ćano Dučiću. „Pitanje Dalmacije... Dole! (reče Ćano učinivši preko svog stola gest kao da nešto ispred sebe baca sa stola na zemlju). Pitanje Hrvatske... dole! (i ovde Ćano učini isti energičan gest). Nema ničeg!”
Godine 1937. nalazi se u poslanstvu u Bukureštu, a 6. januara 1939. godine ukazana mu je posebna čast kad je imenovan za opunomoćenog ambasadora Kraljevine Jugoslavije u Bukureštu. Ubrzo po izbijanju Drugog svetskog rata, 1940. godine Dučić je u poslanstvu u Madridu gde dočekuje deo naših diplomata u izbeglištvu, među kojima i Miloša Crnjanskog. Tužnoj sviti koja je stigla iz Rima, Dučić u vozu drži neobičan govor – iznenađenim diplomatama gromoglasno objavljuje da treba da znaju s kim su putovali, s velikim pesnikom Crnjanskim i on im stavlja u amanet da ga čuvaju kao zenicu oka. „Ja sam znao Dučića godinama. Oni, koji ga ne znaju... slušaju ga sa zaprepašćenim licem”, napisao je šeretski Crnjanski povodom tog događaja.
Kad je Španija priznala takozvanu nezavisnu državu Hrvatsku, postalo je jasno da naš poslanik mora da bude povučen iz te zemlje i Dučić traži da po nekoj posebnoj misiji ode u SAD. Njegov zahtev je odbijen, pa Dučić o sopstvenom trošku odlazi u Ameriku 1941. godine, nastanjuje se u gradiću Geriju, u Indijani, gde i umire dve godine kasnije.
„Ne smem ni da se setim šta sam sve video, doživeo, saznao, prihvatio ili odbacio za toliko vremena večnog nespokojstva i večitog traganja za novim”, govorio je Dučić koji je svojoj vladi slao izveštaje o jačanju ustaške emigracije u Italiji, progonu Jevreja u Rumuniji, vestima koje su isticale Sile osovine da Jugoslavija više ne postoji kao država.
Drugi čovek diplomatije
Ivo Andrić bio je zamenik ministra poslova
Mantil, šešir, naočare i ozbiljan pogled. Takav nas s najpoznatijih fotografija gleda danas naš, za sada, jedini nobelovac Ivo Andrić (1892–1975). Potpuna suprotnost Dučiću, čiju je diplomatsku karijeru pratio čitav niz anegdota, pa i skandala, Andrića ozbiljnog s naočarima i u odelu možemo zamisliti i dok čitamo o njegovoj diplomatskoj službi ili listamo diplomatske izveštaje koje je slao nadređenima. Za razliku od ostalih, ovde pomenutih književnika, Andrić je stigao i do vrlo visokog položaja: bio je zamenik ministra spoljnih poslova.
Sedamnaest godina pre nego što je imenovan za drugog čoveka Ministarstva inostranih dela, počeo je diplomatsku karijeru kao vicekonzul treće klase u Vatikanu, gde je poslanik bio čuveni pravnik i leksikograf Lujo Bakotić. Radio je, zatim, u poslanstvima u Bukureštu, Trstu, konzulatu u Gracu, da bi 1923. godine bio privremeno otpušten iz službe jer nije imao odgovarajuće kvalifikacije koje su predviđali novi propisi. Za položaj vicekonzula zahtevala se fakultetska diploma i najmanje dve godine službe u ministarstvu. Pošto je odbranio doktorat na temu „ Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine” u Gracu, Andrić piše molbu Ministarstvu inostranih dela da bude vraćen među diplomate, navodeći da govori i piše francuski, nemački, italijanski, a govori i čita rumunski, ruski, poljski i češki.
Ponovo je u službi van zemlje 1926. godine kad je postavljen za vicekonzula u Marselju i u Parizu. Službovanje u francuskoj prestonici plodonosno će se odraziti i na njegov književni rad. Istraživanje arhive Ministarstva inostranih poslova, naročito izveštaja francuskog konzula u Travniku od 1809. do 1814. godine, uz podatke koje je prikupio iz Bečkog arhiva, daće mu bogat materijal za čuveni roman „Travnička hronika”, o konzulskim vremenima u Bosni. U poslanstvo u Madridu, gde je pre njega službovao Dučić, dolazi 1928. godine, a zatim biva premešten u Brisel, pa u Ženevu, gde je bio sekretar Kraljevske stalne delegacije pri Društvu naroda. Tu je proveo tri godine, posle čega je vraćen u Beograd u Ministarstvo inostranih dela, gde će 1937. godine biti imenovan za pomoćnika ministra inostranih dela.
U danima koje je istorija odredila kao početak Drugog svetskog rata, Andrić je poslanik u Berlinu gde će dve godine kasnije prisustvovati potpisivanju, odnosno pristupanju Jugoslavije ozloglašenom Trojnom paktu, dokumentu kojim su Nemačka, Italija i Japan potvrđivale vojno savezništvo. Njegovi biografi ističu da je u vreme kad su vođeni pregovori o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu Andrić izostavljen s nekoliko važnih sastanaka, zbog čega je protestovao kod tadašnjeg ministra inostranih dela Aleksandra Cincar-Markovića. Ističući da su privatna lica u dva maha vodila razgovore s najvišim predstavnicima Rajha bez znanja kraljevskog poslanika, Andrić upozorava da se „ovakav način rada pokazao uvek kao koristan po Nemce, a kao štetan po zemlje koje su s njima tako sarađivale”.
Svega sedam dana pre čuvenih martovskih demonstracija, ne znajući šta se sprema, Andrić traži od ministarstva da ga povuku s položaja. To se nije desilo, jer su teški dani za Jugoslaviju usledili nedugo potom. Iz Berlina poslanik javlja 4. aprila da se u nemačkoj štampi vodi propagandni rat protiv Jugoslavije i da se proturaju lažne vesti o zverstvima nad Nemcima, kao i da se Nemci, „iznenađeni događajima u Jugoslaviji”, ubrzano pripremaju za mogući napad, koji se i desio 6. aprila. S osobljem poslanstva, Andrić napušta Berlin i odlazi u švajcarski gradić Konstanc. Odatle stiže u Beograd gde će 15. novembra 1941. godine primiti vest da je penzionisan. Dok besni Drugi svetski rat, dok je Crnjanski u Londonu, Dučić u SAD, Andrić se u ratnim godinama potpuno povlači s javne i političke scene i piše. Romani „Na Drini ćuprija”, „Gospođica” i „Travnička hronika” plod su tog rada i izlaze 1945. godine.
Priređivači diplomatskih spisa Ive Andrića zabeležili su da je većina izveštaja, barem onih koji bi danas mogli biti najzanimljiviji, izgubljena, kao i da su oni verovatno uništeni za vreme nemačke okupacije i posle Drugog svetskog rata. Dostupni, za razliku od Dučićevih, pa i Rakićevih i Petrovićevih, ne odaju previše pisca, već predanog diplomatu koji se trudi da iznese što više činjenica, bez mnogo mudrovanja i komentarisanja. O diplomatiji, zaverama, sudaru civilizacija, politici i raznim interesima, Andrić je na najjezgrovitiji i najlepši način pisao u „Travničkoj hronici” u koju se slio i deo njegovog iskustva i saznanja kao diplomate na strani.
PRE I POSLE
Srpska književnost „pozajmila” je srpskoj diplomatiji više značajnih imena. U službi Ministarstva inostranih poslova bio je i pesnik i putopisac Ljubomir Nenadović (1826–1895) koji je bio sekretar srpskog poslanstva u Carigradu. Buran život, ispunjen između ostalog i politikom, vodio je Laza Kostić (1841–1910), između ostalog i sekretar Jovana Ristića 1878. godine na Berlinskom kongresu i sekretar srpskog poslanstva u Carigradu dve godine kasnije. Jedan od predstavnika srpskog romantizma, doduše više državnik nego književnik, Čedomilj Mijatović (1842–1932) bio je i ministar inostranih dela, ali i kraljevski poslanik u Carigradu i Londonu, gde je i umro. Rakićev prethodnik u konzularnoj službi u krajevima pod turskom vlašću bio je čuveni komediograf Branislav Nušić (1864–1938), koji je radio u konzulatima u Bitolju, Solunu, Prištini, Skoplju. Nadrealistički pesnik Milan Dedinac (1902–1966) radio je i kao savetnik jugoslovenske ambasade u Parizu.
U posleratnoj diplomatiji takođe je radio značajan broj naših pisaca. Da pomenemo samo ambasadore: Marko Ristić (Francuska), Miodrag Perišić (Kanada), Đoko Stojičić i Aleksandar Ilić (Češka), Svetislav Basara (Kipar), Krinka Vidaković-Petrov (Izrael). Vida Ognjenović (Norveška i Danska), Dragan Velikić (Austrija), Dušan Kovačević (Portugal), Predrag Čudić (Mađarska)...
Zanimljivo je da su trojica pisaca bili i naši ministri inostranih poslova: Koča Popović, Vladislav Jovanović i Vuk Drašković.
Putnik iz daleka
„Ja, Rastko Petrović, zaklinjem se Svemogućem Bogu da ću Vladajućem Kralju, Aleksandru Prvom, biti veran, i da ću dužnost po zakonima i zakonskim odredbama tačno i savesno vršiti. Tako mi Bog pomogao.” Datum 13. januar 1924. godine, potpis Rastko Petrović, pripravnik Ministarstva inostranih dela. Tekst ove zakletve potpisao je čuveni pisac nekoliko dana posle prijema u službu i tako počeo diplomatsku karijeru dugu 21 godinu.
Zaljubljenik u putovanja koji je obišao celu Evropu bez SSSR i skandinavskih zemalja, Tursku, SAD, Kanadu, Meksiko, Gvatemalu, zapadnu Indiju, proveo dva meseca krstareći Afrikom, prvu službu „na strani” dobio je 1926. godine kad je upućen u poslanstvo Kraljevine SHS u Vatikanu na mesto pisara devete grupe prve kategorije, odakle je odmah premešten u konzulat u Rimu. U tek otvorenom konzulatu osoblje se moglo nabrojati na prste jedne ruke: Miloš Ivković, generalni konzul, Rastko Petrović, pisar, Jovan Vukotić, zvaničnik dnevničar i Oreste Galiti, služitelj dnevničar. Rastkova želja je, međutim, da ode u rimsko poslanstvo i radi s Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom. To se i dogodilo 1928. godine.
S Milanom i Milicom Rakić postao je blizak prijatelj, često im piše, podseća se njihovih „rimskih dana”, druženja i razgovora. Uz saglasnost svog nadređenog, pesnika koji je valjda imao naročito razumevanja za takve poduhvate, Rastko ostvaruje svoju želju i odlazi na dva meseca u Afriku. Obilazi Egipat, Sudan, Senegal, Gvineju, Sijera Leone, Liberiju, putovanje prilično pustolovno i za današnje doba aviona i brojnih turističkih agencija. O tom putovanju pisao je u putopisu „Afrika”, objavljenom 1930. godine. Te iste godine, Rastko Petrović je ponovo u Beogradu, gde radi u Ministarstvu inostranih dela, prvo u Političkom odeljenju, a zatim u Odseku za šifru, gde radi na šifrovanju i dešifrovanju poverljivih dokumenata.
Posle pet godina premešten je za vicekonzula šeste položajne grupe u kraljevskom poslanstvu u Čikagu. Petrović odlazi na još jedan daleki kontinent, odakle piše Milici Rakić:
„Usred „milijonskih” gradova, stospratnih bildinga i šestostruke reke automobila, ljudi su zadržali kampanjerski izgled, detinjsku vedrinu i gostoljublje, koje je za nas pozne Evropljane, iako se hvalimo gostoljubljem potpuno fantastično.” Pesnikovoj ženi opisuje Amerikance koji vam odmah skrate ime napola, u čije se porodice lako ulazi, koji se ne stide da izađu pred vas goli ili upola odeveni, koji ni u šta ne unose tragiku i izgledaju kao da ih ništa ne nervira.
„Dosta brzo sam se navikao čak i na najgore – barbarski sladunjavu, prepunu kremova i roze preliva hranu; na bioskope s beskonačnim varijetetskim programima, gde su baleti od po pedeset devojaka uvežbanih kao vojska, na rasplakane pesme radija, na sendviče u apotekama, gde se prodaju i igračke, na automobilske jurnjave gde srce više uopšte ne udara od užasa, na viski, na hotele velike kao Dubrovnik ceo, na neprestano procenjivanje sveta u ciframa, na ljubav koja počinje predstavljanjem pred večeru i svršava se pred zoru.”
Ni ne sluti tada veliki predstavnik srpske književne avangarde da se više nikada neće vratiti u zavičaj, kao ni da će tu, među bezbrižnim Amerikancima koji lako sklapaju prijateljstva i brzo vas zaborave, primiti vest o smrti svog prijatelja i zaštitnika Milana Rakića. U SAD privremeno je obavljao dužnost šefa misije u Vašingtonu, boravio u Klivlendu gde su vršene pripreme za podizanje spomenika Petru Petroviću Njegošu, učestvovao u proslavi dvesta godina Univerziteta Pensilvanija u Filadelfiji, zamenjivao generalnog konzula u Njujorku, bio u pratnji kralja Petra Drugog Karađorđevića za vreme njegove posete predsedniku Teodoru Ruzveltu 1942. godine.
Razrešen je dužnosti 14. aprila 1945. godine jer je odbio da potpiše pismenu izjavu da će se, kad mu to bude naređeno, vratiti prvim transportom u zemlju. Doživeo je i optužbe da je šovinista, „velikosrbin u harmoniji s Dučićem”, izgubio mnoge prijatelje u tim smutnim vremenima pred kraj Drugog svetskog rata. Umro je 15. avgusta 1949. godine, a tek 1986. godine njegovi posmrtni ostaci premešteni su u Beograd, gde je u prisustvu velikog broja ljudi telo velikog pesnika položeno u porodičnu grobnicu na Novom groblju.
„Blago Vama koji putujete. Ja bih hteo otputovati, otputovati daleko i mnogo, mnogo daleko, i mnogo daleko od samog sebe, da kad se ponovo nađem ovako dosadan, naprasit i mrzovoljan i osobenjak, kažem sam sebi: ’O, pa i ne izgledaš baš tako strašno, i nisi baš tako opasan kao što se praviš’”, pisao je Rastko Petrović.
Autor: Jelena Čalija
Izvor: Politikin zabavnik