LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Najveća lakrdija srpskog sudstva
Poverljivi spisi sa Solunskog procesa nedvosmisleno su pokazali da je suđenje bilo samo šarada kojom su se Aleksandar Karađorđević i Nikola Pašić rešili Dragutina Dimitrijevića Apisa i "Crne ruke"
Prošlo je svega nekoliko godina od završetka Prvog svetskog rata kada je Svetozar Pribićević, tadašnji ministar unutrašnjih dela Kraljevine SHS, slučajno opazio neke sanduke u hodniku ministarstva. Rečeno mu je da su to poverljivi spisi iz Soluna. Možda više radoznalošću starog novinara nego državnika, naložio je da se sanduci otvore.Čim je pogledao spise, bilo mu je jasno da je reč o arhivi o Solunskom procesu. Međutim, ono što je u njima pronašao nedvosmisleno je govorilo da je reč o političkoj nameštaljki skovanoj u kuhinji regenta Aleksandra, uz nesumnjivu pomoć tadašnjeg predsednika vlade Nikole Pašića. Pregledavši akte, posebno telegrafsku prepisku između njih dvojice, Pribićević je shvatio da je čitav proces režiran sa namerom da se njihov najveći politički takmac, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, zauvek ukloni sa političke, javne i živote scene.
Pribićević je odlučio ne samo da ćuti već da poverljive spise iskoristi u sopstvenom interesu. Svestan da mu izmiče tlo pod nogama, da i sam polako zapada u nemilost suverena, od pronađenih spisa se nije odvajao do kraja života sa namerom da ih iskoristi u slučaju da na bilo koji način i sam bude ugrožen.
Priča o najvećoj sudskoj lakrdiji u Srbiji započela je u jeku Prvog svetskog rata, u trenutku kada još nije mogao da se predvidi krajnji vojni ishod. Kod makedonskog sela Ostrovo, 29. avgusta 1916. godine, navodno je pokušan atentat na srpskog regenta Aleksandra Karađorđevića, tako što je na njegov automobil, koji se vraćao sa fronta, ispaljeno nekoliko hitaca. Na brzinu sprovedena istraga pokazala je da iza atentata stoji „Crna ruka" sa Apisom na čelu. Osim njega, uhapšeni su i pukovnici Milan Milovanović Pilac i Čedomir Popović, major Ljubomir Vulović i još šestorica oficira i civila.Na suđenju održanom u Solunu, od 20. marta do 23. maja 1917. godine, Temeljko Veljanović, seljak iz okoline Bitolja, tadašnji posilni optuženog majora Vulovića, svedočio je da je video Rada Malobabića, odanog Apisovog prijatelja, kako puca na automobil prestolonaslednika. Njegovu priču potkrepio je i svedok Desimir Čolović, koji je tvrdio da je Malobabić još na Krfu optuživao regenta za ratnu katastrofu i da bi ga zato trebalo ubiti. Na osnovu tih svedočenja Niži sud u Solunu osudio je optužene na smrt. Presudu nešto kasnije potvrdio je i Viši vojni sud, a regent Aleksandar odbio je da pomiluje Dimitrijevića, Vulovića i Malobabića.
Ostalima je smrtna kazna zamenjena dugogodišnjom robijom, ali za trojicu prvooptuženih nije bilo nade. Po mraku i bez suvišnih svedoka, streljani su samo tri nedelje kasnije. Apis, glavni organizator Majskog prevrata i najzaslužniji za dinastičku smenu, dočekao je da mu presudi ruka onih koje je doveo na vlast.
Apis se pročuo posle Majskog prevrata, kada su u Beogradu, 29. maja 1903. godine, ubijeni kraljica Draga i kralj Aleksandar Obrenović. Atentat su organizovali i sproveli mladi oficiri, medu kojima je bilo najviše poručnika i kapetana, a sam „mozak zavere" bio je upravo Apis. Iako prevratnici nisu tražili nagradu za ovaj čin, činjenica je da je njihov uticaj u vojsci i državi tokom godina bio sve veći. Zbog udela u prevratu, Apis je dugo godina bio u dobrim odnosima sa kraljem Petrom i regentom Aleksandrom. Preko vojvode Radomira Putnika, načelnika srpskog Generalštaba, Apis je imao toliko uticaja na vojsku da su ga mnogi nezvanično nazivali i ministrom vojnim. Za „Crnu ruku" Pašić je u više navrata govorio da je „država u državi", moćna i opasna.
Kao rođeni zaverenik i revolucionar, Apis je imao značajnu ulogu i u organizovanju atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
Međutim, do prvih sukoba između Apisa i regenta Aleksandra došlo je tek u martu 1915. godine, kada je Dimitrijević prekomandovan za načelnika Užičke vojske.
„Crnorukaši" su se tada zalagali za preventivni rat sa Bugarskom da bi se sprečila mobilizacija njihove vojske, ali je ovaj plan odbačen. Za ratnu katastrofu koja je ubrzo usledila Apis je žestoko optuživao Nikolu Pašića i Narodnu radikalnu stranku, a sukobi su nastavljeni i na Krfu tokom 1916. godine. Pristalice režima optuživale su Vrhovnu komandu i „Crnu ruku" za sarajevski atentat, dok su oni za poraz i povlačenje srpske vojske optuživali Krunu i radikale.Ponašanje Apisa i njegovih „crnorukaša" na Krfu bilo je krajnje provokativno. Često su govorili da povratka u Srbiju neće biti za sve, da će se selekcija vršiti kroz slavoluk oštrih sablji! Sve je ovo, verovatno, plašilo i samog regenta. Osim što je strahovao za krunu, Aleksandar je verovatno bio i pod pritiskom međunarodnih faktora. Apisove krvave ruke iz 1903. godine nisu zaboravljene, a s njima i način na koji je dinastija Karađorđevića vraćena na presto.
Uz sve ovo, postojao je još jedan razlog zbog kog je trebalo što pre ukloniti „crnorukaše". Naime, tokom 1916. godine ratni ishod bio je krajnje neizvestan. Mnogi, pa čak i sam Nikola Pašić, verovali su da će se rat završiti pobedom centralnih sila, a među vojskom se pričalo da će saveznici napustiti Solunski front i da će austrijsko-francuski pregovori dovesti do separatnog mira.
Ovakvog ishoda rata plašili su se i regent Aleksandar i Nikola Pašić jer je austrijski car Karlo insistirao na uklanjanju dinastije Karađorđević i uništenju organizacije koja je agitovala protiv Austrougarske. U takvoj situaciji, pristalice režima su verovale da bi zabrana „Crne ruke" i pogubljenje njihovih vođa u Beču moglo biti protumačeno kao gest dobre volje. Srećom, rat je okončan pobedom saveznika, pa za tim više nije ni bilo potrebe.U kovanju zavere protiv Apisa i njegovih drugova posebnu ulogu odigrao je i pukovnik Petar Živković, komandant kraljeve garde. Veruje se da je upravo on inscenirao atentat na regenta Aleksandra i kasnije organizovao sudsku lakrdiju posle koje će optuženi biti streljani. Reč je, takođe, o zavereniku iz 1903. godine, koji se odvojio od Apisa i osnovao suparničku „Belu ruku".
Država u državi - Dragutin Dimitrijević Apis
Živković je ne samo pronašao lažne svedoke već je za rukovodioca celokupnog procesa u Solunu postavio pukovnika Petra Mišića, još jednog učesnika Majskog prevrata, koji je pod Apisovim uticajem penzionisan 1905. godine. Ovo mu je bila prilika za ličnu osvetu, s obzirom na to da je sa većinom optuženih bio u sukobu, što svakako nije išlo u prilog poštenom suđenju.
Kod saveznika i međunarodne javnosti ova presuda dobro je primljena, ali domaća javnost je negodovala. Još od prvog dana sumnjalo se da je sudski proces bio nelegalan i da Apis nije učinio ono za šta je optužen. Rođaci i pristalice trojice pogubljenih „crnorukaša" ubrzo su posle Solunskog procesa tražili obnovu sudskog postupka, ali to je učinjeno tek u junu 1953. godine. Vrhovni sud Srbije poništio je presude Nižeg i Višeg vojnog suda iz 1917. godine, zaključujući da su donete na osnovu lažnog svedočenja. Sudu ovo nije bilo teško da ustanovi jer su oba ključna svedoka u Solunskom procesu i dalje bila živa.
Na obnovljenom suđenju, i Veljanović i Čolović tvrdili su da su bili primorani da lažno terete nevine oficire. Nažalost, oslobađajuća presuda, koju je Vrhovni sud izrekao osuđenima u Solunskom procesu, značila je još samo Radoju Laziću, jedinom optuženiku koji je živ dočekao sudsku rehabilitaciju.
Press
Poverljivi spisi sa Solunskog procesa nedvosmisleno su pokazali da je suđenje bilo samo šarada kojom su se Aleksandar Karađorđević i Nikola Pašić rešili Dragutina Dimitrijevića Apisa i "Crne ruke"
Prošlo je svega nekoliko godina od završetka Prvog svetskog rata kada je Svetozar Pribićević, tadašnji ministar unutrašnjih dela Kraljevine SHS, slučajno opazio neke sanduke u hodniku ministarstva. Rečeno mu je da su to poverljivi spisi iz Soluna. Možda više radoznalošću starog novinara nego državnika, naložio je da se sanduci otvore.Čim je pogledao spise, bilo mu je jasno da je reč o arhivi o Solunskom procesu. Međutim, ono što je u njima pronašao nedvosmisleno je govorilo da je reč o političkoj nameštaljki skovanoj u kuhinji regenta Aleksandra, uz nesumnjivu pomoć tadašnjeg predsednika vlade Nikole Pašića. Pregledavši akte, posebno telegrafsku prepisku između njih dvojice, Pribićević je shvatio da je čitav proces režiran sa namerom da se njihov najveći politički takmac, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, zauvek ukloni sa političke, javne i živote scene.
Pribićević je odlučio ne samo da ćuti već da poverljive spise iskoristi u sopstvenom interesu. Svestan da mu izmiče tlo pod nogama, da i sam polako zapada u nemilost suverena, od pronađenih spisa se nije odvajao do kraja života sa namerom da ih iskoristi u slučaju da na bilo koji način i sam bude ugrožen.
Priča o najvećoj sudskoj lakrdiji u Srbiji započela je u jeku Prvog svetskog rata, u trenutku kada još nije mogao da se predvidi krajnji vojni ishod. Kod makedonskog sela Ostrovo, 29. avgusta 1916. godine, navodno je pokušan atentat na srpskog regenta Aleksandra Karađorđevića, tako što je na njegov automobil, koji se vraćao sa fronta, ispaljeno nekoliko hitaca. Na brzinu sprovedena istraga pokazala je da iza atentata stoji „Crna ruka" sa Apisom na čelu. Osim njega, uhapšeni su i pukovnici Milan Milovanović Pilac i Čedomir Popović, major Ljubomir Vulović i još šestorica oficira i civila.Na suđenju održanom u Solunu, od 20. marta do 23. maja 1917. godine, Temeljko Veljanović, seljak iz okoline Bitolja, tadašnji posilni optuženog majora Vulovića, svedočio je da je video Rada Malobabića, odanog Apisovog prijatelja, kako puca na automobil prestolonaslednika. Njegovu priču potkrepio je i svedok Desimir Čolović, koji je tvrdio da je Malobabić još na Krfu optuživao regenta za ratnu katastrofu i da bi ga zato trebalo ubiti. Na osnovu tih svedočenja Niži sud u Solunu osudio je optužene na smrt. Presudu nešto kasnije potvrdio je i Viši vojni sud, a regent Aleksandar odbio je da pomiluje Dimitrijevića, Vulovića i Malobabića.
Ostalima je smrtna kazna zamenjena dugogodišnjom robijom, ali za trojicu prvooptuženih nije bilo nade. Po mraku i bez suvišnih svedoka, streljani su samo tri nedelje kasnije. Apis, glavni organizator Majskog prevrata i najzaslužniji za dinastičku smenu, dočekao je da mu presudi ruka onih koje je doveo na vlast.
Apis se pročuo posle Majskog prevrata, kada su u Beogradu, 29. maja 1903. godine, ubijeni kraljica Draga i kralj Aleksandar Obrenović. Atentat su organizovali i sproveli mladi oficiri, medu kojima je bilo najviše poručnika i kapetana, a sam „mozak zavere" bio je upravo Apis. Iako prevratnici nisu tražili nagradu za ovaj čin, činjenica je da je njihov uticaj u vojsci i državi tokom godina bio sve veći. Zbog udela u prevratu, Apis je dugo godina bio u dobrim odnosima sa kraljem Petrom i regentom Aleksandrom. Preko vojvode Radomira Putnika, načelnika srpskog Generalštaba, Apis je imao toliko uticaja na vojsku da su ga mnogi nezvanično nazivali i ministrom vojnim. Za „Crnu ruku" Pašić je u više navrata govorio da je „država u državi", moćna i opasna.
Kao rođeni zaverenik i revolucionar, Apis je imao značajnu ulogu i u organizovanju atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
Međutim, do prvih sukoba između Apisa i regenta Aleksandra došlo je tek u martu 1915. godine, kada je Dimitrijević prekomandovan za načelnika Užičke vojske.
„Crnorukaši" su se tada zalagali za preventivni rat sa Bugarskom da bi se sprečila mobilizacija njihove vojske, ali je ovaj plan odbačen. Za ratnu katastrofu koja je ubrzo usledila Apis je žestoko optuživao Nikolu Pašića i Narodnu radikalnu stranku, a sukobi su nastavljeni i na Krfu tokom 1916. godine. Pristalice režima optuživale su Vrhovnu komandu i „Crnu ruku" za sarajevski atentat, dok su oni za poraz i povlačenje srpske vojske optuživali Krunu i radikale.Ponašanje Apisa i njegovih „crnorukaša" na Krfu bilo je krajnje provokativno. Često su govorili da povratka u Srbiju neće biti za sve, da će se selekcija vršiti kroz slavoluk oštrih sablji! Sve je ovo, verovatno, plašilo i samog regenta. Osim što je strahovao za krunu, Aleksandar je verovatno bio i pod pritiskom međunarodnih faktora. Apisove krvave ruke iz 1903. godine nisu zaboravljene, a s njima i način na koji je dinastija Karađorđevića vraćena na presto.
Uz sve ovo, postojao je još jedan razlog zbog kog je trebalo što pre ukloniti „crnorukaše". Naime, tokom 1916. godine ratni ishod bio je krajnje neizvestan. Mnogi, pa čak i sam Nikola Pašić, verovali su da će se rat završiti pobedom centralnih sila, a među vojskom se pričalo da će saveznici napustiti Solunski front i da će austrijsko-francuski pregovori dovesti do separatnog mira.
Ovakvog ishoda rata plašili su se i regent Aleksandar i Nikola Pašić jer je austrijski car Karlo insistirao na uklanjanju dinastije Karađorđević i uništenju organizacije koja je agitovala protiv Austrougarske. U takvoj situaciji, pristalice režima su verovale da bi zabrana „Crne ruke" i pogubljenje njihovih vođa u Beču moglo biti protumačeno kao gest dobre volje. Srećom, rat je okončan pobedom saveznika, pa za tim više nije ni bilo potrebe.U kovanju zavere protiv Apisa i njegovih drugova posebnu ulogu odigrao je i pukovnik Petar Živković, komandant kraljeve garde. Veruje se da je upravo on inscenirao atentat na regenta Aleksandra i kasnije organizovao sudsku lakrdiju posle koje će optuženi biti streljani. Reč je, takođe, o zavereniku iz 1903. godine, koji se odvojio od Apisa i osnovao suparničku „Belu ruku".
Država u državi - Dragutin Dimitrijević Apis
Živković je ne samo pronašao lažne svedoke već je za rukovodioca celokupnog procesa u Solunu postavio pukovnika Petra Mišića, još jednog učesnika Majskog prevrata, koji je pod Apisovim uticajem penzionisan 1905. godine. Ovo mu je bila prilika za ličnu osvetu, s obzirom na to da je sa većinom optuženih bio u sukobu, što svakako nije išlo u prilog poštenom suđenju.
Kod saveznika i međunarodne javnosti ova presuda dobro je primljena, ali domaća javnost je negodovala. Još od prvog dana sumnjalo se da je sudski proces bio nelegalan i da Apis nije učinio ono za šta je optužen. Rođaci i pristalice trojice pogubljenih „crnorukaša" ubrzo su posle Solunskog procesa tražili obnovu sudskog postupka, ali to je učinjeno tek u junu 1953. godine. Vrhovni sud Srbije poništio je presude Nižeg i Višeg vojnog suda iz 1917. godine, zaključujući da su donete na osnovu lažnog svedočenja. Sudu ovo nije bilo teško da ustanovi jer su oba ključna svedoka u Solunskom procesu i dalje bila živa.
Na obnovljenom suđenju, i Veljanović i Čolović tvrdili su da su bili primorani da lažno terete nevine oficire. Nažalost, oslobađajuća presuda, koju je Vrhovni sud izrekao osuđenima u Solunskom procesu, značila je još samo Radoju Laziću, jedinom optuženiku koji je živ dočekao sudsku rehabilitaciju.
Press