- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Најгора је књига која је досадна
У Србији је упутније користити појам слоуселер, него бестселер, каже Ненад Шапоња, а Драган Лакићевић подсећа да НИН-ова награда знатно увећава тираж књиге
Илустрација: Новица Коцић
Да ли је могуће помирити уметничку вредност и читаност једне књиге, и у којој мери ће данашњи бестселери бити читани деценијама касније, говоре наши саговорници, писци и издавачи, размишљајући на тему бестселер књига.
Владимир Арсенијевић, писац и уредник у издавачкој кући „ВБЗ Београд” каже да књиге Марка Видојковића, по њему једног од најтиражнијих наших писаца, достижу 20.000 продатих примерака.
– То је објективни максимум тиражности српских књига, док наши издавачи говоре да се прода и до 100.000, што нема везе са истином. На наших осам милиона становника могло би да се прода до 40.000 књига, док у Шведској на осам милиона људи, бестселер има милион примерака. Зато се код нас не може говорити о бестселер писцима као о ауторитетима – каже Арсенијевић. Он примећује да се деведесетих година на бестселер листама налазила литература са „каквим-таквим” реномеом, а од 2000. године и „супермаркет производње”, фабрикују се само хитови из пера личности које су, како сматра, капитализовале своју медијску славу.
– Али то није локални феномен, и ту се не може ништа учинити. Некад мислим да ништа не треба ни мењати, већ увести подкласификацију, као што је било на музичким топ листама осамдесетих. На званичној листи сте имали Мајкла Џексона, а на независној „Смитсе”, и те ствари не треба доводити у везу.
Коментаришући утицај награда на тираже књига, овај писац примећује да се при додељивању награда види својеврсна културна укоченост, и додаје да ће и у наредних 400 година људи куповати само добитнике НИН-ове награде, иронично додајући да је то скоро па фантастично.
– Наша средина је доследно аутистична за регионалне књижевне награде, а, с друге стране, наше награде су превише националне и не могу да их добију писци који нису из ове средине – каже овај ниновац.
Прошлогодишња добитница НИН-ове награде Гроздана Олујић каже да награде утичу на читаност књига, али да и ту има промашаја.
– Нобелову награду нису добили неки од највећих светских писаца (Толстој, Пруст, Џојс, Борхес), а нема образованијег читаоца који не зна њихово дело, док су неки од нобеловаца (Грација Деледа, Нексе, Анатол Франс) одавно заборављени. За вредност неке књиге, ипак, време је најправеднији судија, а које ће се књиге и када читати зависи од много тога – нивоа образовања, друштвених прилика, медија, историјског тренутка. По неким истраживањима, у 20. веку најчитанији су били „Мали принц”, „Господар прстенова”, „Хари Потер”, сва три из рода бајки – каже Гроздана Олујић.
– С њима се заправо вратило време фантастичне, бајковите литературе у један сурови свет ратова и насиља свих врста. Као коректив том свету? Као накнада за лепоту и нежност? Тешко је рећи!
Гроздана Олујић наглашава да разлог за планетарну популарност појединих књига треба тражити у „потреби читалаца да разоткрију свет тајни и завера, тајних путева дипломатије и политике, као што је недавно учинио Викиликс, на пример”. Сада, како додаје, књиге све више пишу пензионисани генерали, политичари, председници влада, глумци...
Драган Лакићевић, уредник Српске књижевне задруге, сматра да НИН-ова традиција подразумева поверење читалаца, и да ово признање знатно увећава тираж сваке књиге, поготово што се додељује за најпопуларнији жанр, роман, а било би, каже, сасвим друкчије да се додељује за поезију... Он додаје да су уметничка вредност и читаност ретко у сагласности, а данас можда понајмање.
– Бестселер значи „најпродаваније”, а не најчитаније, никако добро или најбоље... Ипак, не треба олако одређивати шта спада у лакшу, а шта у тежу литературу, јер граница није увек јасна. Најгора је књига која је досадна, а најбоља која се чита више пута и то у разним добима живота – каже Лакићевић и додаје да бестселер писци постоје док нико не примети да су нестали. Предлаже да се оне не називају романима већ „хитовима”.
– То значи да су прави писци, уметници, научници на известан начин изгубили углед, а то спада у резултате транзиције и кризе. Некада су се романима звали и љубавни викенд-романи и крими-приче о Луну краљу поноћи. Како је то било давно, мени се чини да су они били са више маште од многих садашњих бестселера – каже Драган Лакићевић.
Ненад Шапоња, уредник у издавачкој кући „Агора”, на ову тему каже:
– Тешко је говорити о бестселерима када имате оних неколико књижара у Београду и Новом Саду, и тек покоју у остатку земље, када је поприличан проценат популације функционално неписмен, а ни остали писмени се превише не замарају читањем. Даље, и они који читају, читају махом лошу литературу. Данас у Србији већ књиге са продатих две или три хиљаде примерака можемо назвати бестселерима, што скоро спада у сферу хумора, будући да такви тиражи тек досежу границе економске исплативости и за аутора, и за издавача. Огромна већина, при том вредних књига, нема тираж већи од 500 или 1.000 комада, а и ти тиражи се продају по неколико година. Дакле, говорећи о ситуацији са књигом у Србији данас, упутније је користити појам слоуселер, него бестселер – сматра Шапоња и додаје да и држава инструментима културне политике даје свој допринос продубљивању оваквог стања.
Подсетимо, Шапоњина издавачка кућа објавила је „Теслу, портрет међу маскама” Владимира Пиштала (добитник НИН-а), и Дорис Лесинг (Нобела), па овај издавач примећује да су поменуте награде промениле перцепцију прозе ових писаца у нашој јавности.
– Пишталов роман продали смо у скоро 15.000 примерака. И пре смо имали великог писца, али га је тек НИН-ова награда учинила видљивијим. Књига „Пето дете” Дорис Лесинг годинама је таворила у магацину, све до обзнањења Нобелове награде, када је дословно за три дана отишао цео тираж – каже Шапоња и додаје да „уколико се неки издавач служи преварама и лажира тираже, онда тај мора бити свестан да ће оне кад-тад изаћи на видело”.
Мирјана Сретеновић
Објављено: 29.12.2010.
Извор: Политика
У Србији је упутније користити појам слоуселер, него бестселер, каже Ненад Шапоња, а Драган Лакићевић подсећа да НИН-ова награда знатно увећава тираж књиге
Илустрација: Новица Коцић
Да ли је могуће помирити уметничку вредност и читаност једне књиге, и у којој мери ће данашњи бестселери бити читани деценијама касније, говоре наши саговорници, писци и издавачи, размишљајући на тему бестселер књига.
Владимир Арсенијевић, писац и уредник у издавачкој кући „ВБЗ Београд” каже да књиге Марка Видојковића, по њему једног од најтиражнијих наших писаца, достижу 20.000 продатих примерака.
– То је објективни максимум тиражности српских књига, док наши издавачи говоре да се прода и до 100.000, што нема везе са истином. На наших осам милиона становника могло би да се прода до 40.000 књига, док у Шведској на осам милиона људи, бестселер има милион примерака. Зато се код нас не може говорити о бестселер писцима као о ауторитетима – каже Арсенијевић. Он примећује да се деведесетих година на бестселер листама налазила литература са „каквим-таквим” реномеом, а од 2000. године и „супермаркет производње”, фабрикују се само хитови из пера личности које су, како сматра, капитализовале своју медијску славу.
– Али то није локални феномен, и ту се не може ништа учинити. Некад мислим да ништа не треба ни мењати, већ увести подкласификацију, као што је било на музичким топ листама осамдесетих. На званичној листи сте имали Мајкла Џексона, а на независној „Смитсе”, и те ствари не треба доводити у везу.
Коментаришући утицај награда на тираже књига, овај писац примећује да се при додељивању награда види својеврсна културна укоченост, и додаје да ће и у наредних 400 година људи куповати само добитнике НИН-ове награде, иронично додајући да је то скоро па фантастично.
– Наша средина је доследно аутистична за регионалне књижевне награде, а, с друге стране, наше награде су превише националне и не могу да их добију писци који нису из ове средине – каже овај ниновац.
Прошлогодишња добитница НИН-ове награде Гроздана Олујић каже да награде утичу на читаност књига, али да и ту има промашаја.
– Нобелову награду нису добили неки од највећих светских писаца (Толстој, Пруст, Џојс, Борхес), а нема образованијег читаоца који не зна њихово дело, док су неки од нобеловаца (Грација Деледа, Нексе, Анатол Франс) одавно заборављени. За вредност неке књиге, ипак, време је најправеднији судија, а које ће се књиге и када читати зависи од много тога – нивоа образовања, друштвених прилика, медија, историјског тренутка. По неким истраживањима, у 20. веку најчитанији су били „Мали принц”, „Господар прстенова”, „Хари Потер”, сва три из рода бајки – каже Гроздана Олујић.
– С њима се заправо вратило време фантастичне, бајковите литературе у један сурови свет ратова и насиља свих врста. Као коректив том свету? Као накнада за лепоту и нежност? Тешко је рећи!
Гроздана Олујић наглашава да разлог за планетарну популарност појединих књига треба тражити у „потреби читалаца да разоткрију свет тајни и завера, тајних путева дипломатије и политике, као што је недавно учинио Викиликс, на пример”. Сада, како додаје, књиге све више пишу пензионисани генерали, политичари, председници влада, глумци...
Драган Лакићевић, уредник Српске књижевне задруге, сматра да НИН-ова традиција подразумева поверење читалаца, и да ово признање знатно увећава тираж сваке књиге, поготово што се додељује за најпопуларнији жанр, роман, а било би, каже, сасвим друкчије да се додељује за поезију... Он додаје да су уметничка вредност и читаност ретко у сагласности, а данас можда понајмање.
– Бестселер значи „најпродаваније”, а не најчитаније, никако добро или најбоље... Ипак, не треба олако одређивати шта спада у лакшу, а шта у тежу литературу, јер граница није увек јасна. Најгора је књига која је досадна, а најбоља која се чита више пута и то у разним добима живота – каже Лакићевић и додаје да бестселер писци постоје док нико не примети да су нестали. Предлаже да се оне не називају романима већ „хитовима”.
– То значи да су прави писци, уметници, научници на известан начин изгубили углед, а то спада у резултате транзиције и кризе. Некада су се романима звали и љубавни викенд-романи и крими-приче о Луну краљу поноћи. Како је то било давно, мени се чини да су они били са више маште од многих садашњих бестселера – каже Драган Лакићевић.
Ненад Шапоња, уредник у издавачкој кући „Агора”, на ову тему каже:
– Тешко је говорити о бестселерима када имате оних неколико књижара у Београду и Новом Саду, и тек покоју у остатку земље, када је поприличан проценат популације функционално неписмен, а ни остали писмени се превише не замарају читањем. Даље, и они који читају, читају махом лошу литературу. Данас у Србији већ књиге са продатих две или три хиљаде примерака можемо назвати бестселерима, што скоро спада у сферу хумора, будући да такви тиражи тек досежу границе економске исплативости и за аутора, и за издавача. Огромна већина, при том вредних књига, нема тираж већи од 500 или 1.000 комада, а и ти тиражи се продају по неколико година. Дакле, говорећи о ситуацији са књигом у Србији данас, упутније је користити појам слоуселер, него бестселер – сматра Шапоња и додаје да и држава инструментима културне политике даје свој допринос продубљивању оваквог стања.
Подсетимо, Шапоњина издавачка кућа објавила је „Теслу, портрет међу маскама” Владимира Пиштала (добитник НИН-а), и Дорис Лесинг (Нобела), па овај издавач примећује да су поменуте награде промениле перцепцију прозе ових писаца у нашој јавности.
– Пишталов роман продали смо у скоро 15.000 примерака. И пре смо имали великог писца, али га је тек НИН-ова награда учинила видљивијим. Књига „Пето дете” Дорис Лесинг годинама је таворила у магацину, све до обзнањења Нобелове награде, када је дословно за три дана отишао цео тираж – каже Шапоња и додаје да „уколико се неки издавач служи преварама и лажира тираже, онда тај мора бити свестан да ће оне кад-тад изаћи на видело”.
Мирјана Сретеновић
Објављено: 29.12.2010.
Извор: Политика