LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
„Na Drini ćuprija“ - Oteto od života
Veliko delo Ive Andrića na kioscima u utorak u izdanju Kompanije „Novosti“. Roman nastao tokom okupacije, dok je pisac samovao
AKO ima nešto lepo u pozivu književnika, to je činjenica da se njegov rad zaista vezuje bezbrojnim i njemu samom često nevidljivim vezama sa ljudima. Jer, književnici na razne načine pristupaju književnosti i raznim sredstvima se izražavaju, ali u osnovi, svi nastoje da sagledaju, osvetle i prikažu sve što je ljudsko u čoveku i oko njega. Ovako je govorio Ivo Andrić, čije će remek-delo „Na Drini ćuprija“, koje je uspostavilo bezbrojne veze sa čitaocima širom sveta, a povodom obeležavanja pola veka od Nobelove nagrade, u utorak objaviti Kompanija „Novosti“.
Prvi primerak romana pisanog u osami stana u Prizrenskoj 9, u okupiranom i dva puta tokom Drugog svetskog rata bombardovanom Beogradu, je poklonio prijatelju, kasnije i kumu, pesniku Marku Ristiću i njegovoj supruzi Ševi, sa posebnom posvetom:
„Na ovoj knjizi, koja znači umetničko delo, moglo bi se napisati: „Oteto iz života, moga i vašega.“ Ševi i Marku za sećanje na naše ratne razgovore sa starim prijateljstvom, Ivo Andrić.“
Od 1941. pa do oslobođenja, Andrić je napisao tri nenadmašna dela - „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Gospođica“, uz nevericu, da će, kako je kasnije priznao svom biografu Ljubu Jandriću, „živ dočekati kraj rata“ i „ne dajući dve pare za svoj život“.
- Svaki put kada bih sedao za sto - glava mi je bila u torbi - zapisao je reči velikog književnika Jandrić u knjizi „Sa Ivom Andrićem“. - Da, bilo je to vreme kada sam samovao, ćutao i pisao. Tada sam došao do zaključka da su knjige slaba uteha za zlo i nesreću svake vrste, i da je čovek katkad - bar za izvesno vreme - prisiljen da i muku prihvati kao prebivalište.
Sva tri remek-dela, koja je tokom okupacije „otimao od života“, kao i „Prokleta avlija“, objavljena 1954. godine, opredelila su članove Švedske akademije, da mu dodele najuglednije književno priznanje koje postoji. Kada je 11. decembra 1961. godine, u Koncert holu u Stokholmu, sekretar Švedske akademije, Andres Esterling, odajući počast Andrićevoj literaturi, obrazlagao zašto mu je pripala Nobelova nagrada, o romanu, koji će se 31. maja naći na svim kioscima širom Srbije, rekao je:
- „Na Drini ćuprija“ je grandiozna pripovest o znamenitom mostu koji je Mehmed-paša sagradio sredinom 16. veka u bosanskom gradu Višegradu. Sa svojih 11 lukova, izgrađenih od svetlog kamena i ukrašenom kapijom na sredini mosta, ostao je ponosan spomenik kroz sva naredna burna stoleća. Namera vezira je bila da otomanskom carstvu stvori vezu između istoka i zapada. Vojske i karavani prelazili su most preko Drine, koji je u očima tolikih generacija, kroz previranja, postao konačno simbolom konačnog i večnog. Most postaje pozornica svih važnih događaja tog kraja, a Andrićeva lokalna hronika, u mrmoru reke, prerasta u jedan herojski i krvlju poprskan isečak svetske istorije.
Nobelova nagrada donela je našem piscu, gotovo poslovično skromnog i odmerenog držanja, pohvale i komplimente, koji su stizali sa svih meridijana. Američka štampa pisala je da je Andrić čovek mudrosti, filozof i umetnik. Francuzi su ga nazivali „srpskim Tolstojem“, a Nemci - „balkanskim Homerom“. Kao o vrhunskom majstoru proze, koji se Nobelovom nagradom upisao među besmrtnike, o Andriću su pisale novine, od ondašnjeg SSSR-a, Italije, preko Velike Britanije, do Venecuele i Brazila.
PEŠAČENJE KROZ KNJIGU - ČITAJUĆI jedan od klasičnih evropskih romana 19. veka, idem kao pešak koji je krenuo sa svoje ravnice i treba u toku dana da pređe visoku planinu i siđe tamo na drugoj strani, u drugi, lepši i bogatiji predeo - govorio je Andrić o svom iskustvu čitaoca. - Početak puta je bodar i veseo. Zatim počinje da se oseća zamor i sve veća strmina planinskog puta. Još je daleko do vrhunca, negde sam oko polovine knjige, a snaga počinje da me ostavlja i strpljenje izdaje. Zastajem i oklevam. Javlja se pomisao da odustanem od uspinjanja. Ali, posle kraćih zastajkivanja i prekida dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda, odakle se otvara širok, bogat i zanimljiv vidik. To je kao nagrada za trud i istrajnost, a dalje čitanje ide lako i prijatno, kao put niz brdo. Stalno, sa bogatim vidikom pred očima
NASLOV IZ PESME PREMA onome što je zabeležio Ljubo Jandrić, za naslov romana „Na Drini ćuprija“, Andrića je inspirisala narodna pesma koju je čuo od starih žena iz Višegrada. Ti stihovi glase:
„Pa ti hajde gradu Višegradu Da se gradi na Drini ćuprija.“
( Novosti )
Veliko delo Ive Andrića na kioscima u utorak u izdanju Kompanije „Novosti“. Roman nastao tokom okupacije, dok je pisac samovao
AKO ima nešto lepo u pozivu književnika, to je činjenica da se njegov rad zaista vezuje bezbrojnim i njemu samom često nevidljivim vezama sa ljudima. Jer, književnici na razne načine pristupaju književnosti i raznim sredstvima se izražavaju, ali u osnovi, svi nastoje da sagledaju, osvetle i prikažu sve što je ljudsko u čoveku i oko njega. Ovako je govorio Ivo Andrić, čije će remek-delo „Na Drini ćuprija“, koje je uspostavilo bezbrojne veze sa čitaocima širom sveta, a povodom obeležavanja pola veka od Nobelove nagrade, u utorak objaviti Kompanija „Novosti“.
Prvi primerak romana pisanog u osami stana u Prizrenskoj 9, u okupiranom i dva puta tokom Drugog svetskog rata bombardovanom Beogradu, je poklonio prijatelju, kasnije i kumu, pesniku Marku Ristiću i njegovoj supruzi Ševi, sa posebnom posvetom:
„Na ovoj knjizi, koja znači umetničko delo, moglo bi se napisati: „Oteto iz života, moga i vašega.“ Ševi i Marku za sećanje na naše ratne razgovore sa starim prijateljstvom, Ivo Andrić.“
Od 1941. pa do oslobođenja, Andrić je napisao tri nenadmašna dela - „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Gospođica“, uz nevericu, da će, kako je kasnije priznao svom biografu Ljubu Jandriću, „živ dočekati kraj rata“ i „ne dajući dve pare za svoj život“.
- Svaki put kada bih sedao za sto - glava mi je bila u torbi - zapisao je reči velikog književnika Jandrić u knjizi „Sa Ivom Andrićem“. - Da, bilo je to vreme kada sam samovao, ćutao i pisao. Tada sam došao do zaključka da su knjige slaba uteha za zlo i nesreću svake vrste, i da je čovek katkad - bar za izvesno vreme - prisiljen da i muku prihvati kao prebivalište.
Sva tri remek-dela, koja je tokom okupacije „otimao od života“, kao i „Prokleta avlija“, objavljena 1954. godine, opredelila su članove Švedske akademije, da mu dodele najuglednije književno priznanje koje postoji. Kada je 11. decembra 1961. godine, u Koncert holu u Stokholmu, sekretar Švedske akademije, Andres Esterling, odajući počast Andrićevoj literaturi, obrazlagao zašto mu je pripala Nobelova nagrada, o romanu, koji će se 31. maja naći na svim kioscima širom Srbije, rekao je:
- „Na Drini ćuprija“ je grandiozna pripovest o znamenitom mostu koji je Mehmed-paša sagradio sredinom 16. veka u bosanskom gradu Višegradu. Sa svojih 11 lukova, izgrađenih od svetlog kamena i ukrašenom kapijom na sredini mosta, ostao je ponosan spomenik kroz sva naredna burna stoleća. Namera vezira je bila da otomanskom carstvu stvori vezu između istoka i zapada. Vojske i karavani prelazili su most preko Drine, koji je u očima tolikih generacija, kroz previranja, postao konačno simbolom konačnog i večnog. Most postaje pozornica svih važnih događaja tog kraja, a Andrićeva lokalna hronika, u mrmoru reke, prerasta u jedan herojski i krvlju poprskan isečak svetske istorije.
Nobelova nagrada donela je našem piscu, gotovo poslovično skromnog i odmerenog držanja, pohvale i komplimente, koji su stizali sa svih meridijana. Američka štampa pisala je da je Andrić čovek mudrosti, filozof i umetnik. Francuzi su ga nazivali „srpskim Tolstojem“, a Nemci - „balkanskim Homerom“. Kao o vrhunskom majstoru proze, koji se Nobelovom nagradom upisao među besmrtnike, o Andriću su pisale novine, od ondašnjeg SSSR-a, Italije, preko Velike Britanije, do Venecuele i Brazila.
PEŠAČENJE KROZ KNJIGU - ČITAJUĆI jedan od klasičnih evropskih romana 19. veka, idem kao pešak koji je krenuo sa svoje ravnice i treba u toku dana da pređe visoku planinu i siđe tamo na drugoj strani, u drugi, lepši i bogatiji predeo - govorio je Andrić o svom iskustvu čitaoca. - Početak puta je bodar i veseo. Zatim počinje da se oseća zamor i sve veća strmina planinskog puta. Još je daleko do vrhunca, negde sam oko polovine knjige, a snaga počinje da me ostavlja i strpljenje izdaje. Zastajem i oklevam. Javlja se pomisao da odustanem od uspinjanja. Ali, posle kraćih zastajkivanja i prekida dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda, odakle se otvara širok, bogat i zanimljiv vidik. To je kao nagrada za trud i istrajnost, a dalje čitanje ide lako i prijatno, kao put niz brdo. Stalno, sa bogatim vidikom pred očima
NASLOV IZ PESME PREMA onome što je zabeležio Ljubo Jandrić, za naslov romana „Na Drini ćuprija“, Andrića je inspirisala narodna pesma koju je čuo od starih žena iz Višegrada. Ti stihovi glase:
„Pa ti hajde gradu Višegradu Da se gradi na Drini ćuprija.“
( Novosti )