- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.015
МУЗИКА ЗА ГЛУВО ДОБА
Уколико из неког разлога волите
или морате да проводите
ноћи будни, а још нисте
нашли музички албум који вам
прија у ситним сатима,
покушајте да дођете
до неког од албума
које вам данас
препоручујемо
Hоћ је по много чему посебан део дана. Ако спадате међу људе који воде здрав и уредан живот, односно идете у кревет око поноћи и будите се између седам и девет часова ујутру, велике су шансе да вам не буде баш сасвим најјаснија лепота албума о којима данас говоримо. То, наравно, не значи да само они који воде нездрав и раскалашан послепоноћни живот могу да уживају у музици којом се овог петка бавимо, али чињеница је да следећих неколико албума по много чему подсећају на ноћ.
Наравно да је сасвим лична ствар какву музику волимо у то доба. Међутим, истина је да ће вам већина ноћобдија рећи да им више прија музика лаганог темпа од оне чији ритам тера на покретање кукова. Уосталом, не зове се то баш случајно „глуво доба”.
Без обзира на разлоге због којих будни проводите ситне сате, без обзира на то да ли једва чекате да сине сунце или тугујете што се ноћ завршава, и без обзира на то да ли се током ноћи осећате усамљеним или вам је све потаман, данас ћемо вам предочити неколико албума који по много чему иду уз ноћ.
Харолд Бад – „The Pavilion of Dreams” (1978)
Седамдесетпетогодишњи амерички пијаниста Харолд Бад слови за једног од најтипичнијих представника минималистичке музике. Већина његових албума одсвирана је само на клавијатурама које праве дугачке и наизглед једноличне тонове. Управо такав звук највише одговара атмосфери спокоја која влада у сатима када сте убеђени да сте баш ви једино будно биће у граду. Послушајте његове албуме као што су „Luxa”, „The Room” или „Agua” и биће вам савршено јасно о чему говорим.
За разлику од поменутих албума на којима је Бад најчешће једини музичар, на плочи „The Pavilion of Dreams” он свира с чак петнаестак колега. Поред његовог клавира, овде чујемо саксофон, харфу, маримбу, вибрафон, удараљке, а у неколико композиција је присутан и глас. Цео албум састоји се од само четири нумере које у просеку трају по дванаест минута. Плочу је продуцирао Бадов дугогодишњи пријатељ Брајан Ено, с којим ће шест година након овог издања снимити још један класик амбијенталне музике, албум „The Pearl”.
Харолд Бад за клавиром
Поред тога што и сам наслов „The Pavilion of Dreams” подсећа на снове, ово је плоча чија атмосфера одговара ноћним сатима исто онолико колико црно вино одговара медитеранској храни. Овде нећете чути гласне тонове, драматичне прелазе или ритмове средњег темпа. Све је мирно, успорено, осећајно и некако интимно – баш онакво каква је сама ноћ.
Неколико пута био сам у прилици да силно желим да заспим а да сан никако није хтео на очи. Све време сам мењао музику уз коју бих да се успавам, али чинило се да ми нема помоћи. Кажем чинило, јер готово сваки пут када сам хтео да окончам несаницу то сам успео управо са овим албумом. Ако спадате међу људе којима је за сан важна камерна атмосфера и мир, мислим да је албум „The Pavilion of Dreams” плоча коју бисте заволели.
Гонзалес – „Solo Piano” (2004)
Композитор Џејсон Чарлс Бек, чији је уметничко име Гонзалес, познат је по сарадњи с музичарима као што су Лесли Фајст, Џејми Лидел, као и Мерил Бет Нискер, која наступа под именом „Peaches”. Оно што повезује све њих је љубав према плесној музици и хедонизму. То се кристално и јасно чује када слушате неки од албума на којима је учествовао Гонзалес: провод, грех, секс и забрањена воћа разних врста избијају из сваког тона. Међутим, када се вратите кући из таквог провода и останете сами између четири зида, некако је логично да ваше уши и тело желе музику која је кудикамо супротна атмосфери која је дотад владала.
Џејсон Чарлс Бек алијас Гонзалес
Управо за такве прилике Гонзалес је снимио плочу „Solo Piano”. Како је сам рекао, желео је да одсвира лагани ноћни албум који може да пусти када се врати из „штете”.
Оно по чему је албум особен су ретко мелодичне композиције, а уз неке од њих можете чак и да звиждите. То је и један од разлога зашто су га неки критичари сврстали у жанр „поп класика”.
Ако волите музику Ерика Сатија, сасвим сигурно ће вам се допасти и Гонзалесов „Solo Piano”, својеврстан омаж опусу славног француског композитора. Но, за разлику од Сатија чије, нарочито оне мање познате, композиције ипак захтевају извесну усредсређеност, док слушате ово Гонзалесово пребирање по клавирским диркама имаћете осећај да је све наизглед лако и једноставно. Међутим, то је само наизглед. Гонзалес иза себе има довољно искуства да зна како захтевне мелодије да спакује у питку форму.
Као што му и наслов каже, ово је албум на коме чујемо само Гонзалеса и његов клавир. За једну спокојну ноћ, то је сасвим довољно.
Кит Џерет и Чарли Хејден – „Jasmine” (2010)
Немачка дискографска кућа „ECM” важи за једног од најзначајнијих савремених европских џез издавача. Између осталих, за ову кућу су објављивала таква имена као што су Јан Гарбарек, Томаш Станко, Чик Корија, Пол Блеј, Бил Фризел, Пет Метини и многи други. Иако је готово немогуће атмосферски означити музику једне дискографске куће, чињеница је да већина албума које је објавила „ECM” поседује призвук минимализма, интиме, а самим тим и ноћи. Заједнички албум који су прошле године објавила двојица џез ветерана није изузетак.
Чарли Хејден за контрабасом и Кит Џерет за клавиром,
током снимања плоче „Jasmine”
Басиста Чарли Хејден и пијаниста Кит Џерет пре ове плоче последњи пут су свирали заједно пре 30 година у Џеретовом бенду „American Quartet”. Након распуштања тог бенда, пут их је одвео на различите стране. Поново су се срели 2007. године поводом снимања документарца о Хејденовој каријери, у ком је гостовао Џерет. Након што су током снимања филма нахвалили један другог, договорили су се да оду код Џерета и да за своју душу, у име старих добрих времена, одсвирају неколико композиција. Тако и би.
Резултат свирке коју су током једне ноћи уприличили у Џеретовом дому је албум „Jasmine”. Важно је поменути да у тренутку када су свирали ове композиције, а већина њих су стандардне џез баладе, уопште нису имали на уму да ће их једном објавити. Њихова једина жеља била је да поново уживају у заједничкој свирци, први пут након три деценије.
Албум „Јасмине” тако и звучи. Он је сасвим нежан, присан и по много чему ноћни. Уосталом и снимљен је између поноћи и шест изјутра. Док га слушате, јасно чујете да на њему свирају два велика мајстора иза којих је готово полувековно искуство. Када питате неке љубитеље џеза који су им омиљени пијанисти и контрабасисти, од већине њих ћете добити одговор да су то Кит и Чарли. А када два таква виртуоза сниме један пријатељски и потпуно непретенциозни албум, онда то никако не може да звучи лоше.
Покушао сам неколико пута да слушам овај албум током дневне светлости. И не иде. Али кад сунце зађе и сви око мене утону у сан, чаролија ове плоче толико испуни собу и срце да просто не пожелим да сване.
Аутор: Владимир Скочајић
Извор: Политикин забавник
А која је Ваша музика за глуво доба?
Мој избор:
Уколико из неког разлога волите
или морате да проводите
ноћи будни, а још нисте
нашли музички албум који вам
прија у ситним сатима,
покушајте да дођете
до неког од албума
које вам данас
препоручујемо
Hоћ је по много чему посебан део дана. Ако спадате међу људе који воде здрав и уредан живот, односно идете у кревет око поноћи и будите се између седам и девет часова ујутру, велике су шансе да вам не буде баш сасвим најјаснија лепота албума о којима данас говоримо. То, наравно, не значи да само они који воде нездрав и раскалашан послепоноћни живот могу да уживају у музици којом се овог петка бавимо, али чињеница је да следећих неколико албума по много чему подсећају на ноћ.
Наравно да је сасвим лична ствар какву музику волимо у то доба. Међутим, истина је да ће вам већина ноћобдија рећи да им више прија музика лаганог темпа од оне чији ритам тера на покретање кукова. Уосталом, не зове се то баш случајно „глуво доба”.
Без обзира на разлоге због којих будни проводите ситне сате, без обзира на то да ли једва чекате да сине сунце или тугујете што се ноћ завршава, и без обзира на то да ли се током ноћи осећате усамљеним или вам је све потаман, данас ћемо вам предочити неколико албума који по много чему иду уз ноћ.
Харолд Бад – „The Pavilion of Dreams” (1978)
Седамдесетпетогодишњи амерички пијаниста Харолд Бад слови за једног од најтипичнијих представника минималистичке музике. Већина његових албума одсвирана је само на клавијатурама које праве дугачке и наизглед једноличне тонове. Управо такав звук највише одговара атмосфери спокоја која влада у сатима када сте убеђени да сте баш ви једино будно биће у граду. Послушајте његове албуме као што су „Luxa”, „The Room” или „Agua” и биће вам савршено јасно о чему говорим.
За разлику од поменутих албума на којима је Бад најчешће једини музичар, на плочи „The Pavilion of Dreams” он свира с чак петнаестак колега. Поред његовог клавира, овде чујемо саксофон, харфу, маримбу, вибрафон, удараљке, а у неколико композиција је присутан и глас. Цео албум састоји се од само четири нумере које у просеку трају по дванаест минута. Плочу је продуцирао Бадов дугогодишњи пријатељ Брајан Ено, с којим ће шест година након овог издања снимити још један класик амбијенталне музике, албум „The Pearl”.
Харолд Бад за клавиром
Поред тога што и сам наслов „The Pavilion of Dreams” подсећа на снове, ово је плоча чија атмосфера одговара ноћним сатима исто онолико колико црно вино одговара медитеранској храни. Овде нећете чути гласне тонове, драматичне прелазе или ритмове средњег темпа. Све је мирно, успорено, осећајно и некако интимно – баш онакво каква је сама ноћ.
Неколико пута био сам у прилици да силно желим да заспим а да сан никако није хтео на очи. Све време сам мењао музику уз коју бих да се успавам, али чинило се да ми нема помоћи. Кажем чинило, јер готово сваки пут када сам хтео да окончам несаницу то сам успео управо са овим албумом. Ако спадате међу људе којима је за сан важна камерна атмосфера и мир, мислим да је албум „The Pavilion of Dreams” плоча коју бисте заволели.
Гонзалес – „Solo Piano” (2004)
Композитор Џејсон Чарлс Бек, чији је уметничко име Гонзалес, познат је по сарадњи с музичарима као што су Лесли Фајст, Џејми Лидел, као и Мерил Бет Нискер, која наступа под именом „Peaches”. Оно што повезује све њих је љубав према плесној музици и хедонизму. То се кристално и јасно чује када слушате неки од албума на којима је учествовао Гонзалес: провод, грех, секс и забрањена воћа разних врста избијају из сваког тона. Међутим, када се вратите кући из таквог провода и останете сами између четири зида, некако је логично да ваше уши и тело желе музику која је кудикамо супротна атмосфери која је дотад владала.
Џејсон Чарлс Бек алијас Гонзалес
Управо за такве прилике Гонзалес је снимио плочу „Solo Piano”. Како је сам рекао, желео је да одсвира лагани ноћни албум који може да пусти када се врати из „штете”.
Оно по чему је албум особен су ретко мелодичне композиције, а уз неке од њих можете чак и да звиждите. То је и један од разлога зашто су га неки критичари сврстали у жанр „поп класика”.
Ако волите музику Ерика Сатија, сасвим сигурно ће вам се допасти и Гонзалесов „Solo Piano”, својеврстан омаж опусу славног француског композитора. Но, за разлику од Сатија чије, нарочито оне мање познате, композиције ипак захтевају извесну усредсређеност, док слушате ово Гонзалесово пребирање по клавирским диркама имаћете осећај да је све наизглед лако и једноставно. Међутим, то је само наизглед. Гонзалес иза себе има довољно искуства да зна како захтевне мелодије да спакује у питку форму.
Као што му и наслов каже, ово је албум на коме чујемо само Гонзалеса и његов клавир. За једну спокојну ноћ, то је сасвим довољно.
Кит Џерет и Чарли Хејден – „Jasmine” (2010)
Немачка дискографска кућа „ECM” важи за једног од најзначајнијих савремених европских џез издавача. Између осталих, за ову кућу су објављивала таква имена као што су Јан Гарбарек, Томаш Станко, Чик Корија, Пол Блеј, Бил Фризел, Пет Метини и многи други. Иако је готово немогуће атмосферски означити музику једне дискографске куће, чињеница је да већина албума које је објавила „ECM” поседује призвук минимализма, интиме, а самим тим и ноћи. Заједнички албум који су прошле године објавила двојица џез ветерана није изузетак.
Чарли Хејден за контрабасом и Кит Џерет за клавиром,
током снимања плоче „Jasmine”
Басиста Чарли Хејден и пијаниста Кит Џерет пре ове плоче последњи пут су свирали заједно пре 30 година у Џеретовом бенду „American Quartet”. Након распуштања тог бенда, пут их је одвео на различите стране. Поново су се срели 2007. године поводом снимања документарца о Хејденовој каријери, у ком је гостовао Џерет. Након што су током снимања филма нахвалили један другог, договорили су се да оду код Џерета и да за своју душу, у име старих добрих времена, одсвирају неколико композиција. Тако и би.
Резултат свирке коју су током једне ноћи уприличили у Џеретовом дому је албум „Jasmine”. Важно је поменути да у тренутку када су свирали ове композиције, а већина њих су стандардне џез баладе, уопште нису имали на уму да ће их једном објавити. Њихова једина жеља била је да поново уживају у заједничкој свирци, први пут након три деценије.
Албум „Јасмине” тако и звучи. Он је сасвим нежан, присан и по много чему ноћни. Уосталом и снимљен је између поноћи и шест изјутра. Док га слушате, јасно чујете да на њему свирају два велика мајстора иза којих је готово полувековно искуство. Када питате неке љубитеље џеза који су им омиљени пијанисти и контрабасисти, од већине њих ћете добити одговор да су то Кит и Чарли. А када два таква виртуоза сниме један пријатељски и потпуно непретенциозни албум, онда то никако не може да звучи лоше.
Покушао сам неколико пута да слушам овај албум током дневне светлости. И не иде. Али кад сунце зађе и сви око мене утону у сан, чаролија ове плоче толико испуни собу и срце да просто не пожелим да сване.
Аутор: Владимир Скочајић
Извор: Политикин забавник
А која је Ваша музика за глуво доба?
Мој избор:
Poslednja izmena od urednika:
