Mrske su gospodu lažljive usne

[kalista]

Moramo da priznamo da je sve manje istine među ljudima. Iz svoje gordosti, mnogi misle da su mudriji od drugih, iskusniji i lukaviji i da će drugima «uzeti meru». Tako i drugi misle o prvima i osećamo, po zlu, da se među ljudima vodi neki stalni, čas vidljivi, čas nevidljivi, rat. Žrtve padaju na sve strane.

Na žalost, olako se danas izdovara neistina. Iz dana u dan, sve se više navikavamo na to stanje pa nas i ne začudi mnogo kada za nekoga, za koga se, inače, ne bi smelo sumnjati, saznamo da nije onakav kakvim se čini. Ako su ranije bile reči granitno jake, danas, izgleda, postale su nam trošne i slabašne, kakav nam je i moral, uostalom. Ljudi su se ranije vezivali rečju – često i nerazrešivo, a danas je ta veza, vidimo, dosta slaba.

Zato je neophodno da se svi ljudi vrate istini i rečima povrate njihovu vrednost, težinu i značaj. Vraćanjem istine približavamo se Bogu koji je sama Istina. Jer Bog istinu ljubi u srcu i iznutra javlja mudrost (Ps.51:6). On ne voli dvolične i preko svoga apostola poziva dvodušne da poprave svoja srca (Jak.4:8).

Bog nas poziva na istiniti i nelicemerni život, na istinitu i nelicemernu ljubav (Rim. 12:9). Jedni drugima kao svetinji da pristupamo istinitim srcem u punoj veri sa srcima očišćenim od zle savesti (Jev.10:22).
Istina Božja treba da nam je jedino merilo ponašanja. U svakom čoveku dužni smo da vidimo Božju tvorevinu i našeg brata. Zato smo još više obavezni da sve što god činimo, od srca činimo «kao Gospodu, a ne kao ljudima» (Kol.3:13). On nam je najbolji i nedostižni uzor. «On grijeha ne učini niti se nađe prevara u ustima njegovim» (1.Pet.2:22).

Zato će se samo oni koji bez mane tvore pravdu i govore istinu iz srca svojih, koji ne opadaju (ogovaraju – klevetaju) jezikom svojim, ne čine drugima zla i ne ruže bližnje svoje, naći u blizini Božjoj (Ps.15:1-3). «Mrske su Gospodu lažljive usne, a koji rade verno, mili su mu.» (Priče Solomonove 12:22).
Bogu nisu mili oni koji hramaju na obe strane (3.Car.18;21) On daje da se laž brzo otkriva. «Niko ne može dva gospodara služiti» (Mt.6:24), veli Hristos. Boga ne možemo prevariti, a ni ljudi se ne daju varati mnogo. Bog ispituje sva srca i svaku pomisao zna (1.Dnev. 28:9) i daje da se opaki na njihovim putevima prepoznaju (Priče 10:9). Mi, hrišćani, Hristovim imenom smo obavezani na istinu. Po rečima apostolovim: "Mi nismo kao mnogi oni koji trguju rečju Božjom, nego iz iskrenosti kao od Boga, pred Bogom, u Hristu govorimo" (2.Kor.2:17).

Živimo istinom, svedočimo istinu, budimo iskreni prema svima i prema sebi, da bismo dobar odgovor dali pred Pravednim Sudijom na Dan suda i zadobili spasenje u carstvu nebeskom.

 

[Jurivaka]

Volio bih da je ova tema postavljena na psihologiji, jer po svojoj suštini ona tamo pripada. No, dobro, pošto je ovdje istina izjednačena sa Bogom, može ostati i ovdje. Konstatuje se na početku teme da je sve manje istine među ljudima. Ako je Bog istina, znači li to da je i Boga sve manje među ljudima? Ovo pitanje postavljam samo uzgred, jer mi nije namjera da se bavim tim aspektom istine.

Zašto je sve manje istine među ljudima? Odgovor na ovo pitanje je dosta jednostavan. Istina je sama po sebi vrijednost. A svjedoci smo da cjelokupni sistem vrijednosti permanentno devalvira. Ima mnogo razloga što je to tako, a jedan od najvažnijih je, po mom mišljenju, dati sistem društvenih odnosa. To je sistem u kome je novac Bog! On (novac) nemilosrdno potire sve druge vrijednosti i marginalizuje svaku duhovnost. O moralu da i ne govorimo. Moral je u sadašnjem trenutku samo folklorni dekor na javnim priredbama, a u privatnom životu malo ko i razmišlja o njemu, pogotovu ako bi se našao na putu zaradi i zgrtanju novca. Uz to, laž je postala sasvim lgitimni obrazac, koji koriste svi od političara do industrijskih proizvođača.
U takvim uslovima, nije nikavo čudo što je istina uzmakla.