- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Moć negativnog mišljenja
Da bi neko ostvario svoj važan cilj, da bi postigao uspeh, mora da veruje da je to moguće. Kada mu je nešto važno, prirodno je da o svojim namerama i planovima razgovara sa bliskim ljudima. U atmosferi kolektivnog nezadovoljstva, veoma je verovatno da će umesto podrške, doživeti kritiku začinjenu brojnim upozorenjima i razlozima zašto je nemoguće ostvariti dati cilj. Ma koliko neko bio usmeren na sebe, na njega će uticati mišljenje ljudi koji su mu važni. Najverovatniji rezultat će biti gubljenje poleta i postepeno odustajanje od nameravanog poduhvata.
Svako ko progovori o svojim pozitivnim namerama brzo će otkriti da je okružen ljudima koji negativno misle. Kod onih koji ih vole, negativno mišljenje je izraz iskreno dobrih namera. Tako roditelji, na primer, mogu da postanu veoma zabrinuti. Reč je o onoj vrsti roditeljske ljubavi koja je veoma raširena na ovim prostorima, a koju zovemo „ljubav-zabrinutost”. Roditelji smatraju da svoju ljubav moraju da pokazuju tako što će veoma zabrinuto da razmatraju razne negativne scenarije koji će sprečiti uspeh. Time što će brinuti za svoje „odraslo dete”, što će se mešati u njegove poslove i davati različite savete, oni će mu nesvesno poručivati da još nije dovoljno odraslo, da je nesposobno, kao i da je ovaj svet veoma opasno mesto. I naravno, da ga samo roditelji zaista vole.
Nekada je dobra namera u tome da se osoba spreči da ispadne naivna. Postoji ljudska sklonost da se onaj ko se zalaže za nešto doživi kao naivan, a da se onaj ko nešto kritikuje doživi kao pametan i mudar. Pored toga što sprečava da odraslo dete bude prevareno i izigrano, roditelj koji sumnja i negativno misli potvrđuje svoju mudrost.
Nekada roditelji kažu da na ovaj način sprečavaju dete da se razočara i da na kraju bude nesrećno. Ko stvari vidi negativno taj ne može da se razočara. Ne razmišljaju o tome da u tom slučaju njihovo dete neće ni verovati u pozitivan ishod, i zato neće imati potrebnu energiju da ostvari uspeh.
Pored dobronamerne negativnosti, osoba koja nešto želi da pokrene, mora da se suoči i sa onom negativnošću koja dolazi od onih koji nisu dobronamerni. A takvih je mnogo u društvu u kome je raširena zavist. Mnogi u tuđem uspehu vide svoj neuspeh: „Ako je neko toliko dobar da je bolji od mene, to znači da sam ja loš.” A kako ljudi ne vole da budu loši, više ili manje suptilno diskvalifikuju onoga ko „umišlja” da može nešto da ostvari.
I zato oni koji su odlučni da uspeju u negativističkom okruženju pronalaze trik tako što se negativizmu suprotstavljaju ne pozitivnim, već negativnim motivom. Mnogi koji su uspeli – uspeli su iz prkosa, inata.
Izvor: Politika
Da bi neko ostvario svoj važan cilj, da bi postigao uspeh, mora da veruje da je to moguće. Kada mu je nešto važno, prirodno je da o svojim namerama i planovima razgovara sa bliskim ljudima. U atmosferi kolektivnog nezadovoljstva, veoma je verovatno da će umesto podrške, doživeti kritiku začinjenu brojnim upozorenjima i razlozima zašto je nemoguće ostvariti dati cilj. Ma koliko neko bio usmeren na sebe, na njega će uticati mišljenje ljudi koji su mu važni. Najverovatniji rezultat će biti gubljenje poleta i postepeno odustajanje od nameravanog poduhvata.
Svako ko progovori o svojim pozitivnim namerama brzo će otkriti da je okružen ljudima koji negativno misle. Kod onih koji ih vole, negativno mišljenje je izraz iskreno dobrih namera. Tako roditelji, na primer, mogu da postanu veoma zabrinuti. Reč je o onoj vrsti roditeljske ljubavi koja je veoma raširena na ovim prostorima, a koju zovemo „ljubav-zabrinutost”. Roditelji smatraju da svoju ljubav moraju da pokazuju tako što će veoma zabrinuto da razmatraju razne negativne scenarije koji će sprečiti uspeh. Time što će brinuti za svoje „odraslo dete”, što će se mešati u njegove poslove i davati različite savete, oni će mu nesvesno poručivati da još nije dovoljno odraslo, da je nesposobno, kao i da je ovaj svet veoma opasno mesto. I naravno, da ga samo roditelji zaista vole.
Nekada je dobra namera u tome da se osoba spreči da ispadne naivna. Postoji ljudska sklonost da se onaj ko se zalaže za nešto doživi kao naivan, a da se onaj ko nešto kritikuje doživi kao pametan i mudar. Pored toga što sprečava da odraslo dete bude prevareno i izigrano, roditelj koji sumnja i negativno misli potvrđuje svoju mudrost.
Nekada roditelji kažu da na ovaj način sprečavaju dete da se razočara i da na kraju bude nesrećno. Ko stvari vidi negativno taj ne može da se razočara. Ne razmišljaju o tome da u tom slučaju njihovo dete neće ni verovati u pozitivan ishod, i zato neće imati potrebnu energiju da ostvari uspeh.
Pored dobronamerne negativnosti, osoba koja nešto želi da pokrene, mora da se suoči i sa onom negativnošću koja dolazi od onih koji nisu dobronamerni. A takvih je mnogo u društvu u kome je raširena zavist. Mnogi u tuđem uspehu vide svoj neuspeh: „Ako je neko toliko dobar da je bolji od mene, to znači da sam ja loš.” A kako ljudi ne vole da budu loši, više ili manje suptilno diskvalifikuju onoga ko „umišlja” da može nešto da ostvari.
I zato oni koji su odlučni da uspeju u negativističkom okruženju pronalaze trik tako što se negativizmu suprotstavljaju ne pozitivnim, već negativnim motivom. Mnogi koji su uspeli – uspeli su iz prkosa, inata.
Izvor: Politika