Član
- Učlanjen(a)
- 12.01.2010
- Poruka
- 472
Зорица Кубуровић, лекар и писац, рођена 1951. године у Београду, завршила Дванаесту београдску гимназију и Медицински факултет у Београду. Удовица, има троје деце: Ведрану, Светлану и Озрена. Специјалиста ургентне медицине, начелник амбулантне службе Градског завода за хитну медицинску помоћ у Београду. Објавила је десет књига.
Најмлађи читаоци Вас препознају по чудесним бићима која су присутна у Вашим књигама – вилама, вилењацима, патуљцима и разним фантастичним причама које распирују машту и отварају срце за љубав. Коју поруку упућујете малишанима кроз своје романе?
– Говорим им: „Бог вас воли! Даће вам све што желите, за шта га молите, ако је то добро за ваш вечни живот!“. Као у „Причи о старом краљу“, владике Григорија. То, у ствари, Господ говори деци и свима нама. И деца то чују и схватају најкомпликованију теологију једноставно, срцем. И вером у љубав. Тако разумеју и бајке, и поезију, и сав свет, и то је добар методолошки приступ, тај дечји. То и Бог од свих нас очекује.
Говорим им да је љубав лек. Да је људи стичу по Божјем благослову, и да је она чудо. Да је зато важно да вредно уче, да раде, да буду пажљиви, вредни, да је дочекају достојно живећи, да би до краја доживели тај поклон, ту радост, тај сјај бића.
Сећам се мати Агније, игуманије манастира Ваведење у Београду, која ми је много помогла да схватим природу стваралаштва. Лечила сам је од неких болести, а у стварности је она лечила мене. Тада сам тек откривала лепоту православног живота и кретала сам се опрезно по том новом свету, у страху да ћу нешто да урадим погрешно, у ужасном страху да ћу некога да поведем странпутицом. Нарочито сам се плашила да бих због незнања могла да нашкодим деци која су са мном писала у мојој школи писања. Писала сам с њима књигу „Вилиндвор – Божићна бајка“. У њој је било вила које се плаше љубави, патуљака који оживљавају изворе, био је чак и један прави краљ вилењака, јуначки патуљачки принц Александар Децимус Финалисимус (Саша Крај Крајева, или Саша Скрајнути) и читав огромни змај Кунга Ре (од Рекс), за потребе приче смањен до величине штенета. Али је књига, са свом том скаламеријом јунака, била права књига о Рођењу Христовом. И о нашој чежњи за Њим, чежњи дубокој, која је у корену људског бића, чак и кад човек не зна за чим чезне. Како писати о Православљу у миљеу бајке? Мати Агнија је имала за то једноставно решење: „Пишите о љубави. Црква воли стваралаштво, кад је у Истини“. Дивна мати Агнија, која је била тако озбиљна и строга монахиња! То је била прва белетристичка књига о Божићу код нас после Другог светског рата.
Заправо, неподношљиво ми је да видим како се деца плаше од смрти и како пате у свету материјалне и виртуелне субкултуре, у свету који се труди да протера Бога. За дете је Бог подршка за сам живот. Кад отац не разуме, Бог разуме. Кад мајка не може, Бог може. Најужаснији продукт комунистичке идеологије је удаљавање деце од Бога. Замислите ту самоћу у космосу у коме се само равнодушно померају небеска тела у тишини, ту самоћу унутар материје у којој се безгласно крећу атоми и ништа више! Да ли то дечје срце може да поднесе? Да ли то може да поднесе ичије срце? И све тако коначно, распадљиво, отац, мајка, брат и сестра, мачка крај ватре и пас у дворишту! Не дао Бог никад више и ником то опустошење детињства.
Познато је да сте пре пар година написали Акатист св. Ави Јустину Ћелијском, који сте први пут изговорили на његовом гробу у Ћелијама. На који начин Вас је инспирисало његово духовно наслеђе, и како је оно савремено у својој вечновремености?
– Дуго сам тражила ону унутрашњу нит која спаја философију, поезију и теологију, и нисам је налазила. Сећам се добро дана кад сам први пут добила књигу „На богочовечанском путу“ и прочитала Стослов светог Аве Јустина по избору владике Атанасија. Била сам тада болесна, и наш пријатељ из Хитне помоћи Београда, Мишко Париповић, дошао је да ме обиђе и донео ми је ту књигу. И ја сам отворила једну страну, заборавила на драгог госта, читала и плакала, док се стари живот љуштио са мене као нека љуска са лука, и старе мисли лежале на све стране као одбачена одећа, и чинило ми се да се соба пуни мирисом поморанџиног цвета, и да се ја сама пуним нежношћу и умиљењем. Тако сам се ја сусрела са делом светитеља. То дело је мени јасно и дивно и додирује сваки део мог бића, осећања и мишљења. Јер је истинито и говори правим језиком. Верујем, мене не мора да уверава чудо. Али верујем само проживљеној речи. Не патетици. Не логичном реду. Верујем ономе ко је мудрост стекао учећи, живећи, осећајући, волећи, молећи се. Авино дело је зато савремено, јер је истинито у пуном смислу. Оно значи за мене буђење и оплемењавање мог живота, а значиће исто и у свим временима и другим људима која долазе.
Као лекар који ради у Хитној помоћи свакодневно сте у прилици да спасавате здравље и животе људи. Одакле црпите стрпљење, љубав и благу реч коју им упућујете и при чему Вас препознају?
– Молитвом. Саосећањем. Учењем. Озбиљном жељом да помогнем на сваки начин. Покушајем да разумем колеге, њихове бриге и различитости. Али суштински, човек сам по себи није непрекидни извор саосећања и љубави. Не. Лекар је у суштини подвижник. Зато је неопходно да има будан молитвени живот, своје мале прозбе за живот и здравље свих који му се обрате. Од свега што сам научила и умела, та мала молитва за сваког који дође била је најтежа пракса. А она умири лекара, смири брзину живота, да смисао свакодневном великом напору. Једном су ме питали какав однос треба да има лекар према пацијенту и пацијент према лекару. Нисам о томе размишљала, али тог тренутка сам одједном знала: пацијент треба да долази с поверењем лекару, као да код Христа долази, а лекар да лечи пацијента као да је пред њим Христос живи.
На Сајму књига, у издању „Лагуне“, појавиће се ваш историјски роман „Господарица Ана“ који говори о сазревању жене и њеној моћи да поднесе жртве и замонаши се као лични избор. Да ли оваква врста романа може да кореспондира са модерним читаоцем данас?
– Тај велики роман има око седамсто страна, и ја сам га дала на читање, још у рукопису, разним људима, различите старости и образовања. Не подносим досадне књиге! Али, сви читаоци су сматрали да је роман занимљив, сви су се уживљавали као да се на њих лично односи, и сви су жалили што не намеравам да пишем наставак! Неки од њих су били верујући, неки не. Неки млади, неки стари. Али чини се да су сви желели да сазнају што више о средњовековној Србији, о духовном животу, о светитељима и историјским личностима – Светом Сави, светом Симеону, светој Анастасији, старим српским краљевима и краљицама. Историја је савремена ствар, она се огледа у целокупном животу, и наш народ, који је озбиљан епски народ, то инстиктивно зна. А затим, ја сам писала о животу жене онако какав тај живот јесте – са падовима, али и са дизањем из блата, са подвигом, лепотом, драматиком, љубављу, али и са жртвом, са достојанством. Дуго сам писала ту књигу, и дуго сам учила и сазревала да бих стигла до њеног краја.
Одувек сте знали да ћете бити лекар и писац. У ком тренутку је светло Хришћанства обасјало Ваше стваралаштво?
– Свесно укључење у стваралаштво десило се заиста као гром. Написала сам један роман, и моја ћерка Ведрана ме је преклињала да из њега избацим све грубе речи, за које сам сматрала да дају некакав колорит, да одсликавају време. Биле смо у Херцеговини, а ја сам већ дала књигу издавачу. Моја ћерка је ушла у Павлову пећину крај Требиња са другарицама и мати Павлом, игуманијом Петропавловог манастира. У тој крашкој пећини, за коју народ верује да су је користили стари хришћани још за време апостола Тита, и да је сам апостол Павле боравио у њој, нема ни пута ни светла, и као у свим крашким пећинама, сваког тренутка је могуће да се човек изгуби, повреди и сл. Оне су за собом оставиле свеће да горе на зиду, али кад је прошло четрдесет минута, ја сам се ужасно уплашила. Дозивала сам их, а ништа се није чуло. Онда је мати Теоскепасти, Крићанка, данашња игуманија Добрићева, почела да пева молитву на грчком, и ја сам певала и молила се с њом. Убрзо су се девојке вратиле са мати Павлом и смејале су се мом страху. А кад сам замолила да ми преведу коју смо молитву певале, показало се да је то из Посланице Ефесцима св. апостола Павла – да говоримо једни са другима као са светима. Страшног ли доживљаја! Страшне ли одговорности писца! Ја сам тада вратила књигу из штампе и поново је написала. И гле, књига баш ништа није изгубила, напротив.
Оно о чему пишете је љубав и слобода. Може ли модерна књижевност да буде охристовљена, а истовремено савремена и пријемчива данашњем човеку?
– Како да не, она је то одувек и била, то је био њен главни посао на свету, да буде охристовљена и да охристовљује. Осим, наравно, у комунистичким режимима последњих шездесет година. Ава Јустин је говорио да би сви требало да молимо Бога да будемо Његова радионица, Његов посао на свету. Сва наша делатност да буде Божја радионица. Сво наше знање – Божја радионица. Сви наши таленти – Божја радионица.
То је један сасвим различит програм од онога што обично подразумева уметничка слобода, и ја, која сам писала и овако и онако, могу да посведочим да је и сам процес писања и унутарње задовољство и испуњеност времена сасвим другачија, истинитија, дубља, у охристовљеној књижевности. Не мислим да она мора бити буквално молитвена, не. Али свакако истинита по истини срца. И свакако молитвена у својој сржи. На пример, роман „Нежни и дивљи“ писала сам испочетка, са темељним променама ликова, бар шест пута. Оно што сам мислила да је реална слика градског живота осамдесетих и деведесетих година, било је тако вулгарно и уништило је поетски садржај романа. Како сам се ја мењала, тако се мењала књига, док није испала сасвим другачија прича, која се састоји скоро искључиво од поетике. Занимљиво је да је најневероватнији део, који увек помињу као моју песничку фантазију, позајмљен од стварности – одлазак младог брачног пара са дететом, из града у потлеушу крај манастира на Церу, да би се почео живот од почетка, да би се живот охристовио и достојно живео.
У Вашим романима, који пламте великим оптимизмом и чистим осећањима, често су главни ликови Ваши пријатељи, познаници, родбина, духовници. У којој мери писац може да посегне за биографским и аутобиографским нијансирањем својих дела које износи пред суд јавности?
– Писац пише о ономе што воли, о ономе где је његово срце. Тако ја пишем о ономе што ме је дотакло. Понекад ставим у књиге неки лик из мог живота. То се понекад свиди мојим пријатељима, понекад не. Кад се не свиди, ја се потрудим да избришем биографске моменте, да уопштим лик, или да му додам неку другу карактеристичну црту. Или прекомпонујем читаву књигу. То мене онда боли, али мир оних које ја волим за мене је испред свега другог. Никакво моје мишљење или уметничка слобода не могу бити испред њиховог достојанства. Јер, наравно, та транскрипција слике и сећања у речи извитопери слику, може да повреди драгоцени оригинал човека. Обично понудим књигу на читање пре него што је дам издавачу, и реагујем на сваку примедбу. Тако, на пример, имам један цео дечји акциони роман о обнови манастира који није објављен, јер морам да га целог напишем испочетка, да не би личио на места и људе о којима сам писала.
С друге стране, наравно, да ли би Достојевски могао да опише старца Зосиму, да није описао свог духовног оца? Шта да се ради, писци су опасан свет за оне који их воле.
Дали сте подршку Породичној шетњи која је била организована као реакција на Параду поноса која промовише права и вредности геј и лезбијске популације у Србији. Да ли је породица у Србији у кризи, колико је она важна за наш живот и да ли је ово један од начина да је заштитимо?
– Породица је у кризи свуда у свету. Уопште – љубав мушкарца и жене, љубав према деци и љубав према родитељима, у кризи су онолико колико је у кризи богољубље. Ту не помажу шетње.
Али, ми смо људи рођени са тим великим Божјим даром – слободом. Зато мислим да су политичке партије погубне за морални и духовни живот човека, јер делују као секте. И ми треба слободно да кажемо „не!“ нашој Влади која је дозволила такав скуп, Влади која није ништа учинила да се повећа наталитет, а промовише душевну болест као право на различитост. Зна се одлично шта једна озбиљна влада може да учини, чак и појединац на месту лидера. На пример: да омогући женама да гаје децу до поласка у школу, тако што ће за то време добијати плате као да раде, и да им се то време рачуна у пензиони стаж, да породице добијају новчану помоћ да гаје децу, да се дечје ствари не опорезују, итд. Ми смо међу најстаријим народима у Европи! За двадесет година биће нас тако мало да ће нас прегазити било ко, јер не размишљамо о популационој политици на дуге стазе. То нам је јасно показала ситуација на Косову. Али, то није важно за нашу владу, важно је да видимо вредности геј и лезбијске популације! Шта ми имамо с њима? Не желим им никакво зло, наравно. Али ја хоћу да видим младе људе који имају где да станују, шта да раде, који могу да рађају децу и да им се радују, и очекујем од моје владе коју плаћам преко пореза, на коју сам пренела право одлучивања, да то подржи, а не да лобира за хомосексуалце. И зато ћу да о томе говорим јавно, док неко угледан, паметан и делотворан не седне на местa премијера и председника владе и министара у министарствима, и не предузме практичне, опипљиве ствари, не као политички поен за своју партију, него као озбиљно решење која се тиче свих нас.
Најмлађи читаоци Вас препознају по чудесним бићима која су присутна у Вашим књигама – вилама, вилењацима, патуљцима и разним фантастичним причама које распирују машту и отварају срце за љубав. Коју поруку упућујете малишанима кроз своје романе?
– Говорим им: „Бог вас воли! Даће вам све што желите, за шта га молите, ако је то добро за ваш вечни живот!“. Као у „Причи о старом краљу“, владике Григорија. То, у ствари, Господ говори деци и свима нама. И деца то чују и схватају најкомпликованију теологију једноставно, срцем. И вером у љубав. Тако разумеју и бајке, и поезију, и сав свет, и то је добар методолошки приступ, тај дечји. То и Бог од свих нас очекује.
Говорим им да је љубав лек. Да је људи стичу по Божјем благослову, и да је она чудо. Да је зато важно да вредно уче, да раде, да буду пажљиви, вредни, да је дочекају достојно живећи, да би до краја доживели тај поклон, ту радост, тај сјај бића.
Сећам се мати Агније, игуманије манастира Ваведење у Београду, која ми је много помогла да схватим природу стваралаштва. Лечила сам је од неких болести, а у стварности је она лечила мене. Тада сам тек откривала лепоту православног живота и кретала сам се опрезно по том новом свету, у страху да ћу нешто да урадим погрешно, у ужасном страху да ћу некога да поведем странпутицом. Нарочито сам се плашила да бих због незнања могла да нашкодим деци која су са мном писала у мојој школи писања. Писала сам с њима књигу „Вилиндвор – Божићна бајка“. У њој је било вила које се плаше љубави, патуљака који оживљавају изворе, био је чак и један прави краљ вилењака, јуначки патуљачки принц Александар Децимус Финалисимус (Саша Крај Крајева, или Саша Скрајнути) и читав огромни змај Кунга Ре (од Рекс), за потребе приче смањен до величине штенета. Али је књига, са свом том скаламеријом јунака, била права књига о Рођењу Христовом. И о нашој чежњи за Њим, чежњи дубокој, која је у корену људског бића, чак и кад човек не зна за чим чезне. Како писати о Православљу у миљеу бајке? Мати Агнија је имала за то једноставно решење: „Пишите о љубави. Црква воли стваралаштво, кад је у Истини“. Дивна мати Агнија, која је била тако озбиљна и строга монахиња! То је била прва белетристичка књига о Божићу код нас после Другог светског рата.
Заправо, неподношљиво ми је да видим како се деца плаше од смрти и како пате у свету материјалне и виртуелне субкултуре, у свету који се труди да протера Бога. За дете је Бог подршка за сам живот. Кад отац не разуме, Бог разуме. Кад мајка не може, Бог може. Најужаснији продукт комунистичке идеологије је удаљавање деце од Бога. Замислите ту самоћу у космосу у коме се само равнодушно померају небеска тела у тишини, ту самоћу унутар материје у којој се безгласно крећу атоми и ништа више! Да ли то дечје срце може да поднесе? Да ли то може да поднесе ичије срце? И све тако коначно, распадљиво, отац, мајка, брат и сестра, мачка крај ватре и пас у дворишту! Не дао Бог никад више и ником то опустошење детињства.
Познато је да сте пре пар година написали Акатист св. Ави Јустину Ћелијском, који сте први пут изговорили на његовом гробу у Ћелијама. На који начин Вас је инспирисало његово духовно наслеђе, и како је оно савремено у својој вечновремености?
– Дуго сам тражила ону унутрашњу нит која спаја философију, поезију и теологију, и нисам је налазила. Сећам се добро дана кад сам први пут добила књигу „На богочовечанском путу“ и прочитала Стослов светог Аве Јустина по избору владике Атанасија. Била сам тада болесна, и наш пријатељ из Хитне помоћи Београда, Мишко Париповић, дошао је да ме обиђе и донео ми је ту књигу. И ја сам отворила једну страну, заборавила на драгог госта, читала и плакала, док се стари живот љуштио са мене као нека љуска са лука, и старе мисли лежале на све стране као одбачена одећа, и чинило ми се да се соба пуни мирисом поморанџиног цвета, и да се ја сама пуним нежношћу и умиљењем. Тако сам се ја сусрела са делом светитеља. То дело је мени јасно и дивно и додирује сваки део мог бића, осећања и мишљења. Јер је истинито и говори правим језиком. Верујем, мене не мора да уверава чудо. Али верујем само проживљеној речи. Не патетици. Не логичном реду. Верујем ономе ко је мудрост стекао учећи, живећи, осећајући, волећи, молећи се. Авино дело је зато савремено, јер је истинито у пуном смислу. Оно значи за мене буђење и оплемењавање мог живота, а значиће исто и у свим временима и другим људима која долазе.
Као лекар који ради у Хитној помоћи свакодневно сте у прилици да спасавате здравље и животе људи. Одакле црпите стрпљење, љубав и благу реч коју им упућујете и при чему Вас препознају?
– Молитвом. Саосећањем. Учењем. Озбиљном жељом да помогнем на сваки начин. Покушајем да разумем колеге, њихове бриге и различитости. Али суштински, човек сам по себи није непрекидни извор саосећања и љубави. Не. Лекар је у суштини подвижник. Зато је неопходно да има будан молитвени живот, своје мале прозбе за живот и здравље свих који му се обрате. Од свега што сам научила и умела, та мала молитва за сваког који дође била је најтежа пракса. А она умири лекара, смири брзину живота, да смисао свакодневном великом напору. Једном су ме питали какав однос треба да има лекар према пацијенту и пацијент према лекару. Нисам о томе размишљала, али тог тренутка сам одједном знала: пацијент треба да долази с поверењем лекару, као да код Христа долази, а лекар да лечи пацијента као да је пред њим Христос живи.
На Сајму књига, у издању „Лагуне“, појавиће се ваш историјски роман „Господарица Ана“ који говори о сазревању жене и њеној моћи да поднесе жртве и замонаши се као лични избор. Да ли оваква врста романа може да кореспондира са модерним читаоцем данас?
– Тај велики роман има око седамсто страна, и ја сам га дала на читање, још у рукопису, разним људима, различите старости и образовања. Не подносим досадне књиге! Али, сви читаоци су сматрали да је роман занимљив, сви су се уживљавали као да се на њих лично односи, и сви су жалили што не намеравам да пишем наставак! Неки од њих су били верујући, неки не. Неки млади, неки стари. Али чини се да су сви желели да сазнају што више о средњовековној Србији, о духовном животу, о светитељима и историјским личностима – Светом Сави, светом Симеону, светој Анастасији, старим српским краљевима и краљицама. Историја је савремена ствар, она се огледа у целокупном животу, и наш народ, који је озбиљан епски народ, то инстиктивно зна. А затим, ја сам писала о животу жене онако какав тај живот јесте – са падовима, али и са дизањем из блата, са подвигом, лепотом, драматиком, љубављу, али и са жртвом, са достојанством. Дуго сам писала ту књигу, и дуго сам учила и сазревала да бих стигла до њеног краја.
Одувек сте знали да ћете бити лекар и писац. У ком тренутку је светло Хришћанства обасјало Ваше стваралаштво?
– Свесно укључење у стваралаштво десило се заиста као гром. Написала сам један роман, и моја ћерка Ведрана ме је преклињала да из њега избацим све грубе речи, за које сам сматрала да дају некакав колорит, да одсликавају време. Биле смо у Херцеговини, а ја сам већ дала књигу издавачу. Моја ћерка је ушла у Павлову пећину крај Требиња са другарицама и мати Павлом, игуманијом Петропавловог манастира. У тој крашкој пећини, за коју народ верује да су је користили стари хришћани још за време апостола Тита, и да је сам апостол Павле боравио у њој, нема ни пута ни светла, и као у свим крашким пећинама, сваког тренутка је могуће да се човек изгуби, повреди и сл. Оне су за собом оставиле свеће да горе на зиду, али кад је прошло четрдесет минута, ја сам се ужасно уплашила. Дозивала сам их, а ништа се није чуло. Онда је мати Теоскепасти, Крићанка, данашња игуманија Добрићева, почела да пева молитву на грчком, и ја сам певала и молила се с њом. Убрзо су се девојке вратиле са мати Павлом и смејале су се мом страху. А кад сам замолила да ми преведу коју смо молитву певале, показало се да је то из Посланице Ефесцима св. апостола Павла – да говоримо једни са другима као са светима. Страшног ли доживљаја! Страшне ли одговорности писца! Ја сам тада вратила књигу из штампе и поново је написала. И гле, књига баш ништа није изгубила, напротив.
Оно о чему пишете је љубав и слобода. Може ли модерна књижевност да буде охристовљена, а истовремено савремена и пријемчива данашњем човеку?
– Како да не, она је то одувек и била, то је био њен главни посао на свету, да буде охристовљена и да охристовљује. Осим, наравно, у комунистичким режимима последњих шездесет година. Ава Јустин је говорио да би сви требало да молимо Бога да будемо Његова радионица, Његов посао на свету. Сва наша делатност да буде Божја радионица. Сво наше знање – Божја радионица. Сви наши таленти – Божја радионица.
То је један сасвим различит програм од онога што обично подразумева уметничка слобода, и ја, која сам писала и овако и онако, могу да посведочим да је и сам процес писања и унутарње задовољство и испуњеност времена сасвим другачија, истинитија, дубља, у охристовљеној књижевности. Не мислим да она мора бити буквално молитвена, не. Али свакако истинита по истини срца. И свакако молитвена у својој сржи. На пример, роман „Нежни и дивљи“ писала сам испочетка, са темељним променама ликова, бар шест пута. Оно што сам мислила да је реална слика градског живота осамдесетих и деведесетих година, било је тако вулгарно и уништило је поетски садржај романа. Како сам се ја мењала, тако се мењала књига, док није испала сасвим другачија прича, која се састоји скоро искључиво од поетике. Занимљиво је да је најневероватнији део, који увек помињу као моју песничку фантазију, позајмљен од стварности – одлазак младог брачног пара са дететом, из града у потлеушу крај манастира на Церу, да би се почео живот од почетка, да би се живот охристовио и достојно живео.
У Вашим романима, који пламте великим оптимизмом и чистим осећањима, често су главни ликови Ваши пријатељи, познаници, родбина, духовници. У којој мери писац може да посегне за биографским и аутобиографским нијансирањем својих дела које износи пред суд јавности?
– Писац пише о ономе што воли, о ономе где је његово срце. Тако ја пишем о ономе што ме је дотакло. Понекад ставим у књиге неки лик из мог живота. То се понекад свиди мојим пријатељима, понекад не. Кад се не свиди, ја се потрудим да избришем биографске моменте, да уопштим лик, или да му додам неку другу карактеристичну црту. Или прекомпонујем читаву књигу. То мене онда боли, али мир оних које ја волим за мене је испред свега другог. Никакво моје мишљење или уметничка слобода не могу бити испред њиховог достојанства. Јер, наравно, та транскрипција слике и сећања у речи извитопери слику, може да повреди драгоцени оригинал човека. Обично понудим књигу на читање пре него што је дам издавачу, и реагујем на сваку примедбу. Тако, на пример, имам један цео дечји акциони роман о обнови манастира који није објављен, јер морам да га целог напишем испочетка, да не би личио на места и људе о којима сам писала.
С друге стране, наравно, да ли би Достојевски могао да опише старца Зосиму, да није описао свог духовног оца? Шта да се ради, писци су опасан свет за оне који их воле.
Дали сте подршку Породичној шетњи која је била организована као реакција на Параду поноса која промовише права и вредности геј и лезбијске популације у Србији. Да ли је породица у Србији у кризи, колико је она важна за наш живот и да ли је ово један од начина да је заштитимо?
– Породица је у кризи свуда у свету. Уопште – љубав мушкарца и жене, љубав према деци и љубав према родитељима, у кризи су онолико колико је у кризи богољубље. Ту не помажу шетње.
Али, ми смо људи рођени са тим великим Божјим даром – слободом. Зато мислим да су политичке партије погубне за морални и духовни живот човека, јер делују као секте. И ми треба слободно да кажемо „не!“ нашој Влади која је дозволила такав скуп, Влади која није ништа учинила да се повећа наталитет, а промовише душевну болест као право на различитост. Зна се одлично шта једна озбиљна влада може да учини, чак и појединац на месту лидера. На пример: да омогући женама да гаје децу до поласка у школу, тако што ће за то време добијати плате као да раде, и да им се то време рачуна у пензиони стаж, да породице добијају новчану помоћ да гаје децу, да се дечје ствари не опорезују, итд. Ми смо међу најстаријим народима у Европи! За двадесет година биће нас тако мало да ће нас прегазити било ко, јер не размишљамо о популационој политици на дуге стазе. То нам је јасно показала ситуација на Косову. Али, то није важно за нашу владу, важно је да видимо вредности геј и лезбијске популације! Шта ми имамо с њима? Не желим им никакво зло, наравно. Али ја хоћу да видим младе људе који имају где да станују, шта да раде, који могу да рађају децу и да им се радују, и очекујем од моје владе коју плаћам преко пореза, на коју сам пренела право одлучивања, да то подржи, а не да лобира за хомосексуалце. И зато ћу да о томе говорим јавно, док неко угледан, паметан и делотворан не седне на местa премијера и председника владе и министара у министарствима, и не предузме практичне, опипљиве ствари, не као политички поен за своју партију, него као озбиљно решење која се тиче свих нас.