U Parizu juče preminuo slikar Miodrag Dado Đurić
Otišao balkanski Salvador Dali
Izvor: Blic Aleksandar Nikolić | 28. 11. 2010. - 00:02h
00:00h
Jedan od najpoznatijih crnogorskih slikara Miodrag Dado Đurić preminuo je juče u Parizu nakon duge i teške bolesti. Čovek koga su poredili sa Markom Šagalom i Salvadorom Dalijem stvarao je Francuskoj, u svom ateljeu u selu nedaleko od Pariza, a put ka vrhu evropskog slikarstva počeo je sa Cetinja i iz Herceg Novog, gde je 1952. godine završio umetničku školu.
Na profilu na „Fejsbuku“ stavio je svoju sliku koju je doradio u sebi svostvenom stilu
Prvi put izlagao je u Rijeci sa francuskim slikarima 1958. godine, a pre desetak godina ugledni istoričar umetnosti Alan Boske o njegovom delu objavio je monografiju „Dado, univerzum bez odmora“. Pored ulja i crteža, radio je grafike, kolaž, instalacije...
Mnogi savremenici i svetski mediji opisivali su ovog sjajnog umetnika kao svojeglavog i slobodomislećeg intelektualca. O ratu u kojem se raspala SFRJ Đurić je za NIN pre nekoliko godina govorio:
- Radi se o jednoj civilizaciji koja je bila potpuno ugušena i sa Istoka i sa Zapada: to je Vizantija. Nas su tamanili još od krstaških ratova, s druge strane Turci, Katarina Velika, pre toga Rimljani. Balkan je uvek bio gušen između nekih spoljnjih pritisaka. Vizantija ne postoji u Ujedinjenim nacijama, ali postoji u senzibilitetu, u mentalitetu, u načinu života. Zapad nikad nije volio Vizantiju. Ona je uvek bila ismejavana, čak postoji izraz na francuskom „vizantijske svađe”, što znači beznačajne svađe. Rat u bivšoj Jugoslaviji, kako je sada zovu, bio je „vizantijski rat”, samo ovoga puta krvavi rat koji je mnoge naveo da prodaju svoje gelere.
Uvek originalan, Đurić je i na sebi svojstven način komentarisao svoj boravak u Francuskoj...
- Za mene je francusko slikarstvo najveće slikarstvo, zato što živim u Francuskoj. Da živim u Nemačkoj verovatno bih to rekao za nemačko slikarstvo.
Nedavno, za izložbu kojom je beogradska galerija „Haos” obeležila 15 godina postojanja, Dado Đurić je ustupio svoje skicen-blokove i seriju „Trente têtes couronnés“ (Trideset krunisanih glava). Radi se o njegovim crtačkim intervencijama bojom na štampanim portretima slavnih naučnika, vladalaca, mislilaca...
- Verovala sam da će Dado izaći na kraj sa tri operacije, ali nije uspeo. Izgubili smo najznačajnijeg likovnog stvaraoca sa ovih prostora, koji je bio jedan od najvažnijih umetnike epohe. Njegov opus bi bio cenjeniji u svetskim okvirima da Dado u svako vreme i na svakom mestu nije isticao svoju upečatljivu svojeglavost i nezavisne i slobodne stavove o svemu što ga okružije - rekla je juče za „Blic” Borka Božović, istoričarka umetnosti i vlasnica galerije „Haos”.
Ona dodaje da je imala sreće da prošlog maja sedam sati razgovara sa Dadom Đurićem za vreme priprema njegove izložbe u galeriji „Haos”.
- Činilo mi se da je Dado tada predosećao da neće biti puno prilika da izlaže u Beogradu jer mu je jako stalo da se izložba dobro pripremi. Razgovarali smo o umetnosti, ali i o istoriji, politici, tehnologiji... Drago mi je da je izložbu Đurićevih radova videlo preko trideset hiljada ljudi - seća se Borka Božović.
Biografija majstora figurativne umetnosti
- Crnogorski slikar savremene umetnosti 20. veka jedan je od najistaknutijih predstavnika današnje figurativne umetnosti.
- Školovao se u Herceg Novom, a Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu 1956.
- Od 1956. živeo je u Francuskoj, u selu Šamon an Veksan blizu Pariza.
- Boravio je kratko u Njujorku, a potom u Centralnoj Africi.
- Pored crteža i uljanih slika, radio je i grafike, a od 1978. do 1980. godine radio je i kolaže i asamblaže.
- Njegova dela se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama.
- Posle Marka Šagala i Salvador Dalija, Dado Đurić je jedan od umetnika koji su najviše uticali na pojam nadrealizma u slikarstvu.
- Pre više od jedne decenije ugledni istoričar umetnosti Alan Boske o njegovom delu objavio je monografiju „Dado, univerzum bez odmora“.
- Svoje slike je prodavao po cenama koje se kreću od 1.000 do 40.000-50.000 evra.
Дадо: Ја сам терориста у уметности
Извор: Политика
Борка Божовић
[објављено: 08/05/2010.]
Миодраг Ђурић, познатији по свом надимку Дадо, један је од најзначајнијих сликара наше епохе. Бројни ликовни критичари су га сврставали међу најоригиналније и најзначајније у свом времену и свакако међу највеће са ових простора.
Мањом ретроспективом његовог цртачког опуса, изложбом радова из неколико фаза – од најранијих из детињства и младости, преко оних из времена одласка за Париз, затим из осамдесетих, све до најрецентнијих које је завршио пред недавни излазак из болнице и то специјално за колекцију галерије ХАОС – ова кућа жели да исправи грешку престоног града и у уторак отвара изложбу која би била само повод за неку много већу и значајнију кад је реч о овом изузетном сликару. Београд није ништа видео од његовог раскошног дела. Заправо, видео је само оно што су му нудили извесни заинтересовани колекционари, који су правили мање изложбе без уметникове сагласности. Француски културни центар је приредио једну мању поставку насловљену Светлост таме, углавном графика, позајмљених из љубљанске галерије Висконти.
Ова изложба Дадових цртежа, скицен-блокова и неколико гравира, прва уз његову сагласност и подршку, којом галерија ХАОС обележава 15 година рада, била је повод за посету и разговор са уметником.
Само путовање до Ерувала, малог нормандијског села, већ је доживљај за себе. Није нимало лако стићи до „јазбине” тог чудесног човека и ствараоца, до места за које осећате да је на крају света, да је предграђе предграђа, један узнемирујући космос који је деценијама стваран и претваран у музеј његове сопствене уметности. Најпре возом од Париза до Понтуаза, потом колима до Жизора, градића у коме се налази капела Св. Луке из XIII века, која је била дом за лепрозне, капела коју је пре неку годину осликао чудесним фрескама уметник коме идемо у посету.
Пробијамо се уским и кривудавим сеоским путем од Жизора до сеоцета Ерувала, а онда на периферији села, кроз фарме и имања на којима пасу краве, стиже се до старог млина поред језера, до неких старих здања около, мањих помоћних кућица, у којима се сместио Миодраг – Дадо Ђурић са породицом, супругом и петоро деце. Данас ту са родитељима живи само Дадова најстарија кћерка Јаница и Дадов унук Иво Ђурић који има десет година и јако личи на свога деду, што потврђује и Аутопортрет из Дадовог дечаштва који смо уврстили у поставку поменуте изложбе.
Дадо ми је заказао сусрет и разговор једне суботе, крајем марта, јер само суботом он прима своје пријатеље, галеристе, колекционаре, младе уметнике, писце, своју децу и њихове пријатеље. Долазе као на поклоњење, пошто он нигде више не иде и не воли никакав публицитет.
Дадо већ више од пола века живи у својеврсној изолацији, изабраном егзилу који је у његовом случају био двострук или чак вишеструк. Најпре је из родног Цетиња отишао у Херцег Нови, где је у четрнаестој уписао средњу уметничку школу. Потом је у Београду похађао Ликовну академију, у класи професора Марка Челебоновића, за кога га, као што ћу у разговору чути, вежу лепе успомене.
Присећам се колико је Београд био важна али и веома тужна епизода у формирању младог, талентованог и сиромашног сликара. Празна и хладна собица на мансарди у Страхињића Бана улици, коју је дивно описао Бора Ћосић у једном свом осврту на Дадов београдски студентски живот, и глад као упорна и немилосрдна пратиља. Толико сам био гладан у Београду да још и сад осећам извесну мучнину кад се сетим тих дана, каже са тугом и горчином Миодраг Ђурић. Друга важна особа која је оставила дубок траг, а коју Дадо помиње с посебним сентиментом, био је Леонид Шејка. И сам често у оскудици сваке врсте умео је да донесе нешто за јело и то подели са мном. Изузетан тип, разликовао се од свих других. Што ниси направила изложбу Шејкиних цртежа?, питао је одмах Дадо. Одговарам да сам имала намеру и још је имам, али да је тешко било скупити радове који су расути углавном по приватним збиркама. Убеђена сам да је Шејка утицао својим ликовним концептом на касније опредељење Дадовог визуелног света, на теме које су се мало и ретко мењале. Шејкина „ђубришта” су се размножавала и развијала у својеврсне дадоистичке сцене ужаса, у гомилу ђубрета кога стварају људска историја и кошмарне представе из такозваног приручника безнађа. Сви ти садржаји дела носе знак воље да се додирне оно несазнато.
Кад сам стигла речено ми је да маестро спава. С обзиром на то да је био веома лошег здравственог стања морао је додатно да се одмара како би могао да обави разговор.
Дочекао ме је за столом на коме је завршавао цртеж, диптих који је наменио Хаосу. Насловили смо га Свет хаоса. Са осмехом и благом иронијом додао је: Па ваљда је све што стварам хаос или свет хаоса, зар не?! Учинио ми се одморан, расположен, доброћудан, чак посебно леп. С годинама се ваљда понекад нешто и добија, иако се сећам ранијих описа попут: ђаво, дивљак, „барбар”, боем, кепец, чудак. Дивна седа коса, продорне очи, топао израз, израз човека који увек саосећа и изнад свега став мудраца од триста година како би рекао његов друг из младости Урош Тошковић. Дочекана сам са оним: Ђе си, Борка? и одмах се уверила колико завичај везује људе. Као да се није макао са родног Цетиња, акценат је остао исти, извесни „факински” смисао за хумор тако својствен Црногорцима тог поднебља, проницљивост такође, одсуство сваког респекта према онима који нису аутентични, искрени, обавештени и обрнуто.
Као да се толико ужелео сваког места и сваке особе коју је познавао, непрестано је евоцирао само успомене. Да ли то носталгија заузима свој резервисани простор? Највероватније. Навешћемо, на овом месту, један познати цитат у коме он каже: Читаво моје сликарство је извађено из Црне Горе као кад човек извади драчу из табана или руке… Ја чупам своје слике из Црне Горе… Што више старим све је више волим. Мислим да је у овоме свету нисам обрукао… Она је елемент топлине у мени.
Верујемо да је концепт галерије ХАОС, она кључна чињеница која је побудила код овог изузетног цртача жељу да излаже и да се бар на тај начин врати Београду и то се може сматрати једном врстом „немогућег повратка” али утисак је да је Дадо живнуо на известан начин, ангажовао се да помогне око реализације овог пројекта. Изложба је заправо једини облик Дадовог повратка, без личног али значајног присуства кроз дела, и верујемо да није случајно с његове стране насловљена „Ерувал – Београд, одлазак и повратак” (Hérouval – Belgrade, aller-retour).
Следи разговор о Херцег Новом и чувеној Умјетничкој школи, њеним професорима, сликару Мирку Кујачићу, Дадовом ујаку који га је охрабривао да настави школовање и бави се оним што је једино умео и желео да ради, о Урошу Тошковићу, њиховим догодовштинама, прекиду комуникације, библиотекару Мому Косаћу, једном нашем рођаку, о неком Шпиру, полицајцу који их је хапсио и прогонио за крађе поморанџи.
Причао је Дадо о свом детињству, о томе како је прве цртеже „гравирао” кухињским ножем по зидовима породичне куће, о другу из ковачнице – извесном Цуку, који је погинуо на Скадарском језеру, а коме је посветио неке од радова.
У паузама сам обишла цео комплекс ерувалских атељеа. Поред сликарског, ту је и атеље за керамику, за скулптуре, простори за становање. Занимљив је и атеље Дадове супруге, Кубанке Хеси, чији радови, слике на зидовима и неке скулптуре у простору које висе са стропа просторије, носе нешто од латиноамеричког осећаја за форму или интензитет боје.
Све око нас била је уметност – на спољњим зидовима куће, на намештају, фотељама, вратима, креденцима, на унутрашњим зидовима, на површинама изнад пећи, на фрижидерима, на земљаним судовима, на флашама, на керамичким плочицама, на жалузинама, на понеком платну. Постоје у једном од атељеа два огромна разапета платна читавом дужином зида, један наспрам другог. Дадо на њима ради већ дуже време, подсликава их, пуни, дорађује. Две велике композиције његових симпатичних монструма, гнома, наказа. Свет кошмара не губи на интензитету. Ове последње дадоморфозе су својеврсни доказ колико овај изузетни уметник понире у дубине ужаса све док тај ужас није постао његова једина стваралачка преокупација. Верујем да ће ова два платна бити два ремек дела. То већ јесу по свом изгледу, али нису завршена све док то уметник не одлучи.
Враћамо се разговору и Београду у кога Дадо, на жалост, неће доћи. Тешко ми је било, ужасно ми је тешко било кад сам напуштао Београд – драстично наглашава Дадо. Постоје моменти у биографији овог уметника везани за ову средину, који би могли објаснити могућу Дадову незаинтересованост да јој се икада врати. Док је још био на Академији, једном приликом, гостујући у Београду, Ликовну академију је посетио британски вајар Хенри Мур, симпатизер Титове Југославије, коме су се Дадови цртежи веома допали. Предложио је да му помогне да добије стипендију и оде за Лондон.
Дадове колеге су га од тога одвратиле причом како је он један асоцијалан тип и опонент власти и да није од оне деце која заслужују да им се помогне.
Друга непријатност за младог осетљивог човека било је хапшење и одвођење у затвор заједно са осталим „сумњивим пробисветима“ приликом Хрушчовљеве посете Београду. Ове ексцесе не треба додатно коментарисати. Из тог периода постоје два цртежа са обе стране исказаног затворског папира, од којих помињем изванредан Портрет Јосипа Броза, који ће се такође моћи видети на овој београдској изложби.
Године 1956. Миодраг Ђурић напушта Југославију и под својим надимком Дадо доста брзо осваја уметничку сцену одабране земље. Поново истиче како му се у тим тренуцима нашао Марко Челебоновић, како је упознао свог првог великог галеристу Данијела Кордијеа, угледног функционера француског Покрета отпора, који је, након затварања галерије, 64 Дадова рада поклонио Центру Помпиду.
Егзил је, заправо, подвукла бих то – давнашња потврда за прави пут уметника до потпуног самоостварења, а у Дадовом случају он је био пресудан. Први пут је напустио своју земљу, одабравши за дестинацију Париз, и то је било болно, но за његов рад и развој веома значајан корак. Други пут је побегао из града, у мир и изолованост нормандијског села Ерувала, што је било од огромног значаја за његов обиман, разнолик и вредан опус.
Кад није сликао, одмарао се уз цртање, прављење колажа, асамблажа. Упоредо са сликама радио је керамику, скулптуре, сценографије, фреске, осликавао намештај, урезивао цртеже на графичке плоче, илустровао књиге, бројна библиофилска издања. Последњу од њих, књигу чувеног затвореника и анархисте Жан Марк Рулана коју је илустровао са неколико радова из најрецентније серије Тридесет крунисаних глава, нуди ми да је понесем и објавим у Београду уз дозволу за репродуковање његових изузетних цртачких вињета. О себи мислим као о терористи у уметности – изјављује суверено и показује ми на који начин се руга свима онима који мисле или још пре умисле да су моћници.
Нијесам ти нимало добро – понавља након сваке реченице, а ја одустајем од даљег пропитивање и склапам слику од свега до тада изреченог. Исцрпљен је Дадо. Радио је ужасно много целог свог живота а и живео тако што се није ни у чему штедео. Не сме да пуши, то му лекари строго забрањују, а он сваки час мота неки свој дуван и више се заварава него што стварно пуши, но не одустаје и не престаје.
За Дада важи да је створио два завичаја: један је његова уметност – земља коју сам ствара већ деценијама и чији је једини признати владалац и притом врсни алхемичар. Други, произилази из учења, пасионираног читања, стеченог знања и моћне фантазије. Све то је сабирао и слагао у себи из различитих области, из занимљивих сусрета и разговора, књига које су га занимале и фасцинирале.
Разговор је текао најпре на нашем језику а онда је Дадо, рекла бих, несвесно прелазио на француски језик, а да и не примети неку разлику.
Шта још откривате у разговору са њим а што је веома значајно за разумевање његове ликовне поетике? Презир према свему што је понављање, манир, упадање у замке одређеног стила. Колико год је сваки рукопис особени визуелни знак, израз сваког појединачног уметника, толико је, по Дадовом мишљењу, свако понављање знак немоћи, израз рутине, робовање освојеним вредностима. Само највећи уметници теже томе да се никада не понављају већ да стално трансформишу и мењају нешто у својим исказима. Не познајем уметника, ствараоца који је за себе био у стању да каже у зениту своје уметничке продукције: Ја јесам добар сликар али не велики. Дадо је то рекао у једном ранијем интервјуу и проверавамо зашто. Он ћути и показује на дела око нас и пита ме како ми се допадају његови графити у капели Св. Луке и шта мислим о тим фрескама. Након моје експликације да је створена јединствена иконографија, да је Страшни суд заправо сцена свакодневља, сцена на којој се одувек одвијало наше постојање, да он даје одушка својој невероватној машти овога пута на нов начин и попут човека из палеолита оставља трагове нашег бивствовања. Ти јавни простори француске културне баштине постају његови експонати-музеји, а та нова искуства утичу на даљи рад. Једну мисао Дејвида Хокнија супротстављам ранијем Дадовом исказу: Никада не верујте ономе што уметник каже већ ономе што створи. Дадово дело оповргава његов исказ о сопственом месту у уметности и потврђује да он спада у ред великих, оних којима је сликарство било и живот, и спас, и радост и велика мука, опсесија и напор, а без напора и муке – стално истиче – и нема правог дела…
А на питање шта је за њега заправо цртеж, он каже: Цртеж је моје писање, моја исповест. Пошто сам изгубио језик, то је мој говор, начин саопштавања, мој најискренији дијалог са светом и најдубљи, најсуштинскији уметнички исказ.
Једно је сигурно: Дадо Ђурић је потпуно аутентична, некомпромисна и себи доследна особа, мудрац своје врсте. Створио је један посебан, јединствен, свој свет, свет без спокоја, без нормалног тока, креативни хаос, апокалиптични универзум настањен дадоморфним сподобама, џиновима, надуваним монструмима, кепецима – актерима једне велике нељудске комедије. Да бисте га разумели и осетили оне најтананије слојеве, морате бити увучени у његов свет. Ако му се опирете или прилазите с опрезом, никада нећете досегнути ни разумети ни део његових скривених интенција, оних што емоцијама и сензуалном дају примат.
Otišao balkanski Salvador Dali
Izvor: Blic Aleksandar Nikolić | 28. 11. 2010. - 00:02h
Jedan od najpoznatijih crnogorskih slikara Miodrag Dado Đurić preminuo je juče u Parizu nakon duge i teške bolesti. Čovek koga su poredili sa Markom Šagalom i Salvadorom Dalijem stvarao je Francuskoj, u svom ateljeu u selu nedaleko od Pariza, a put ka vrhu evropskog slikarstva počeo je sa Cetinja i iz Herceg Novog, gde je 1952. godine završio umetničku školu.
Na profilu na „Fejsbuku“ stavio je svoju sliku koju je doradio u sebi svostvenom stilu
Prvi put izlagao je u Rijeci sa francuskim slikarima 1958. godine, a pre desetak godina ugledni istoričar umetnosti Alan Boske o njegovom delu objavio je monografiju „Dado, univerzum bez odmora“. Pored ulja i crteža, radio je grafike, kolaž, instalacije...
Mnogi savremenici i svetski mediji opisivali su ovog sjajnog umetnika kao svojeglavog i slobodomislećeg intelektualca. O ratu u kojem se raspala SFRJ Đurić je za NIN pre nekoliko godina govorio:
- Radi se o jednoj civilizaciji koja je bila potpuno ugušena i sa Istoka i sa Zapada: to je Vizantija. Nas su tamanili još od krstaških ratova, s druge strane Turci, Katarina Velika, pre toga Rimljani. Balkan je uvek bio gušen između nekih spoljnjih pritisaka. Vizantija ne postoji u Ujedinjenim nacijama, ali postoji u senzibilitetu, u mentalitetu, u načinu života. Zapad nikad nije volio Vizantiju. Ona je uvek bila ismejavana, čak postoji izraz na francuskom „vizantijske svađe”, što znači beznačajne svađe. Rat u bivšoj Jugoslaviji, kako je sada zovu, bio je „vizantijski rat”, samo ovoga puta krvavi rat koji je mnoge naveo da prodaju svoje gelere.
Uvek originalan, Đurić je i na sebi svojstven način komentarisao svoj boravak u Francuskoj...
- Za mene je francusko slikarstvo najveće slikarstvo, zato što živim u Francuskoj. Da živim u Nemačkoj verovatno bih to rekao za nemačko slikarstvo.
Nedavno, za izložbu kojom je beogradska galerija „Haos” obeležila 15 godina postojanja, Dado Đurić je ustupio svoje skicen-blokove i seriju „Trente têtes couronnés“ (Trideset krunisanih glava). Radi se o njegovim crtačkim intervencijama bojom na štampanim portretima slavnih naučnika, vladalaca, mislilaca...
- Verovala sam da će Dado izaći na kraj sa tri operacije, ali nije uspeo. Izgubili smo najznačajnijeg likovnog stvaraoca sa ovih prostora, koji je bio jedan od najvažnijih umetnike epohe. Njegov opus bi bio cenjeniji u svetskim okvirima da Dado u svako vreme i na svakom mestu nije isticao svoju upečatljivu svojeglavost i nezavisne i slobodne stavove o svemu što ga okružije - rekla je juče za „Blic” Borka Božović, istoričarka umetnosti i vlasnica galerije „Haos”.
Ona dodaje da je imala sreće da prošlog maja sedam sati razgovara sa Dadom Đurićem za vreme priprema njegove izložbe u galeriji „Haos”.
- Činilo mi se da je Dado tada predosećao da neće biti puno prilika da izlaže u Beogradu jer mu je jako stalo da se izložba dobro pripremi. Razgovarali smo o umetnosti, ali i o istoriji, politici, tehnologiji... Drago mi je da je izložbu Đurićevih radova videlo preko trideset hiljada ljudi - seća se Borka Božović.
Biografija majstora figurativne umetnosti
- Crnogorski slikar savremene umetnosti 20. veka jedan je od najistaknutijih predstavnika današnje figurativne umetnosti.
- Školovao se u Herceg Novom, a Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu 1956.
- Od 1956. živeo je u Francuskoj, u selu Šamon an Veksan blizu Pariza.
- Boravio je kratko u Njujorku, a potom u Centralnoj Africi.
- Pored crteža i uljanih slika, radio je i grafike, a od 1978. do 1980. godine radio je i kolaže i asamblaže.
- Njegova dela se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama.
- Posle Marka Šagala i Salvador Dalija, Dado Đurić je jedan od umetnika koji su najviše uticali na pojam nadrealizma u slikarstvu.
- Pre više od jedne decenije ugledni istoričar umetnosti Alan Boske o njegovom delu objavio je monografiju „Dado, univerzum bez odmora“.
- Svoje slike je prodavao po cenama koje se kreću od 1.000 do 40.000-50.000 evra.
Дадо: Ја сам терориста у уметности
Извор: Политика
Борка Божовић
[објављено: 08/05/2010.]
Миодраг Ђурић, познатији по свом надимку Дадо, један је од најзначајнијих сликара наше епохе. Бројни ликовни критичари су га сврставали међу најоригиналније и најзначајније у свом времену и свакако међу највеће са ових простора.
Мањом ретроспективом његовог цртачког опуса, изложбом радова из неколико фаза – од најранијих из детињства и младости, преко оних из времена одласка за Париз, затим из осамдесетих, све до најрецентнијих које је завршио пред недавни излазак из болнице и то специјално за колекцију галерије ХАОС – ова кућа жели да исправи грешку престоног града и у уторак отвара изложбу која би била само повод за неку много већу и значајнију кад је реч о овом изузетном сликару. Београд није ништа видео од његовог раскошног дела. Заправо, видео је само оно што су му нудили извесни заинтересовани колекционари, који су правили мање изложбе без уметникове сагласности. Француски културни центар је приредио једну мању поставку насловљену Светлост таме, углавном графика, позајмљених из љубљанске галерије Висконти.
Маестро спава
Ова изложба Дадових цртежа, скицен-блокова и неколико гравира, прва уз његову сагласност и подршку, којом галерија ХАОС обележава 15 година рада, била је повод за посету и разговор са уметником.
Само путовање до Ерувала, малог нормандијског села, већ је доживљај за себе. Није нимало лако стићи до „јазбине” тог чудесног човека и ствараоца, до места за које осећате да је на крају света, да је предграђе предграђа, један узнемирујући космос који је деценијама стваран и претваран у музеј његове сопствене уметности. Најпре возом од Париза до Понтуаза, потом колима до Жизора, градића у коме се налази капела Св. Луке из XIII века, која је била дом за лепрозне, капела коју је пре неку годину осликао чудесним фрескама уметник коме идемо у посету.
Пробијамо се уским и кривудавим сеоским путем од Жизора до сеоцета Ерувала, а онда на периферији села, кроз фарме и имања на којима пасу краве, стиже се до старог млина поред језера, до неких старих здања около, мањих помоћних кућица, у којима се сместио Миодраг – Дадо Ђурић са породицом, супругом и петоро деце. Данас ту са родитељима живи само Дадова најстарија кћерка Јаница и Дадов унук Иво Ђурић који има десет година и јако личи на свога деду, што потврђује и Аутопортрет из Дадовог дечаштва који смо уврстили у поставку поменуте изложбе.
Дадо ми је заказао сусрет и разговор једне суботе, крајем марта, јер само суботом он прима своје пријатеље, галеристе, колекционаре, младе уметнике, писце, своју децу и њихове пријатеље. Долазе као на поклоњење, пошто он нигде више не иде и не воли никакав публицитет.
Дадо већ више од пола века живи у својеврсној изолацији, изабраном егзилу који је у његовом случају био двострук или чак вишеструк. Најпре је из родног Цетиња отишао у Херцег Нови, где је у четрнаестој уписао средњу уметничку школу. Потом је у Београду похађао Ликовну академију, у класи професора Марка Челебоновића, за кога га, као што ћу у разговору чути, вежу лепе успомене.
Присећам се колико је Београд био важна али и веома тужна епизода у формирању младог, талентованог и сиромашног сликара. Празна и хладна собица на мансарди у Страхињића Бана улици, коју је дивно описао Бора Ћосић у једном свом осврту на Дадов београдски студентски живот, и глад као упорна и немилосрдна пратиља. Толико сам био гладан у Београду да још и сад осећам извесну мучнину кад се сетим тих дана, каже са тугом и горчином Миодраг Ђурић. Друга важна особа која је оставила дубок траг, а коју Дадо помиње с посебним сентиментом, био је Леонид Шејка. И сам често у оскудици сваке врсте умео је да донесе нешто за јело и то подели са мном. Изузетан тип, разликовао се од свих других. Што ниси направила изложбу Шејкиних цртежа?, питао је одмах Дадо. Одговарам да сам имала намеру и још је имам, али да је тешко било скупити радове који су расути углавном по приватним збиркама. Убеђена сам да је Шејка утицао својим ликовним концептом на касније опредељење Дадовог визуелног света, на теме које су се мало и ретко мењале. Шејкина „ђубришта” су се размножавала и развијала у својеврсне дадоистичке сцене ужаса, у гомилу ђубрета кога стварају људска историја и кошмарне представе из такозваног приручника безнађа. Сви ти садржаји дела носе знак воље да се додирне оно несазнато.
Кад сам стигла речено ми је да маестро спава. С обзиром на то да је био веома лошег здравственог стања морао је додатно да се одмара како би могао да обави разговор.
Дочекао ме је за столом на коме је завршавао цртеж, диптих који је наменио Хаосу. Насловили смо га Свет хаоса. Са осмехом и благом иронијом додао је: Па ваљда је све што стварам хаос или свет хаоса, зар не?! Учинио ми се одморан, расположен, доброћудан, чак посебно леп. С годинама се ваљда понекад нешто и добија, иако се сећам ранијих описа попут: ђаво, дивљак, „барбар”, боем, кепец, чудак. Дивна седа коса, продорне очи, топао израз, израз човека који увек саосећа и изнад свега став мудраца од триста година како би рекао његов друг из младости Урош Тошковић. Дочекана сам са оним: Ђе си, Борка? и одмах се уверила колико завичај везује људе. Као да се није макао са родног Цетиња, акценат је остао исти, извесни „факински” смисао за хумор тако својствен Црногорцима тог поднебља, проницљивост такође, одсуство сваког респекта према онима који нису аутентични, искрени, обавештени и обрнуто.
Слике ишчупане из Црне Горе
Као да се толико ужелео сваког места и сваке особе коју је познавао, непрестано је евоцирао само успомене. Да ли то носталгија заузима свој резервисани простор? Највероватније. Навешћемо, на овом месту, један познати цитат у коме он каже: Читаво моје сликарство је извађено из Црне Горе као кад човек извади драчу из табана или руке… Ја чупам своје слике из Црне Горе… Што више старим све је више волим. Мислим да је у овоме свету нисам обрукао… Она је елемент топлине у мени.
Верујемо да је концепт галерије ХАОС, она кључна чињеница која је побудила код овог изузетног цртача жељу да излаже и да се бар на тај начин врати Београду и то се може сматрати једном врстом „немогућег повратка” али утисак је да је Дадо живнуо на известан начин, ангажовао се да помогне око реализације овог пројекта. Изложба је заправо једини облик Дадовог повратка, без личног али значајног присуства кроз дела, и верујемо да није случајно с његове стране насловљена „Ерувал – Београд, одлазак и повратак” (Hérouval – Belgrade, aller-retour).
Следи разговор о Херцег Новом и чувеној Умјетничкој школи, њеним професорима, сликару Мирку Кујачићу, Дадовом ујаку који га је охрабривао да настави школовање и бави се оним што је једино умео и желео да ради, о Урошу Тошковићу, њиховим догодовштинама, прекиду комуникације, библиотекару Мому Косаћу, једном нашем рођаку, о неком Шпиру, полицајцу који их је хапсио и прогонио за крађе поморанџи.
Причао је Дадо о свом детињству, о томе како је прве цртеже „гравирао” кухињским ножем по зидовима породичне куће, о другу из ковачнице – извесном Цуку, који је погинуо на Скадарском језеру, а коме је посветио неке од радова.
У паузама сам обишла цео комплекс ерувалских атељеа. Поред сликарског, ту је и атеље за керамику, за скулптуре, простори за становање. Занимљив је и атеље Дадове супруге, Кубанке Хеси, чији радови, слике на зидовима и неке скулптуре у простору које висе са стропа просторије, носе нешто од латиноамеричког осећаја за форму или интензитет боје.
Све око нас била је уметност – на спољњим зидовима куће, на намештају, фотељама, вратима, креденцима, на унутрашњим зидовима, на површинама изнад пећи, на фрижидерима, на земљаним судовима, на флашама, на керамичким плочицама, на жалузинама, на понеком платну. Постоје у једном од атељеа два огромна разапета платна читавом дужином зида, један наспрам другог. Дадо на њима ради већ дуже време, подсликава их, пуни, дорађује. Две велике композиције његових симпатичних монструма, гнома, наказа. Свет кошмара не губи на интензитету. Ове последње дадоморфозе су својеврсни доказ колико овај изузетни уметник понире у дубине ужаса све док тај ужас није постао његова једина стваралачка преокупација. Верујем да ће ова два платна бити два ремек дела. То већ јесу по свом изгледу, али нису завршена све док то уметник не одлучи.
Све због Хенрија Мура
Враћамо се разговору и Београду у кога Дадо, на жалост, неће доћи. Тешко ми је било, ужасно ми је тешко било кад сам напуштао Београд – драстично наглашава Дадо. Постоје моменти у биографији овог уметника везани за ову средину, који би могли објаснити могућу Дадову незаинтересованост да јој се икада врати. Док је још био на Академији, једном приликом, гостујући у Београду, Ликовну академију је посетио британски вајар Хенри Мур, симпатизер Титове Југославије, коме су се Дадови цртежи веома допали. Предложио је да му помогне да добије стипендију и оде за Лондон.
Дадове колеге су га од тога одвратиле причом како је он један асоцијалан тип и опонент власти и да није од оне деце која заслужују да им се помогне.
Друга непријатност за младог осетљивог човека било је хапшење и одвођење у затвор заједно са осталим „сумњивим пробисветима“ приликом Хрушчовљеве посете Београду. Ове ексцесе не треба додатно коментарисати. Из тог периода постоје два цртежа са обе стране исказаног затворског папира, од којих помињем изванредан Портрет Јосипа Броза, који ће се такође моћи видети на овој београдској изложби.
Године 1956. Миодраг Ђурић напушта Југославију и под својим надимком Дадо доста брзо осваја уметничку сцену одабране земље. Поново истиче како му се у тим тренуцима нашао Марко Челебоновић, како је упознао свог првог великог галеристу Данијела Кордијеа, угледног функционера француског Покрета отпора, који је, након затварања галерије, 64 Дадова рада поклонио Центру Помпиду.
Нијесам ти нимало добро
Егзил је, заправо, подвукла бих то – давнашња потврда за прави пут уметника до потпуног самоостварења, а у Дадовом случају он је био пресудан. Први пут је напустио своју земљу, одабравши за дестинацију Париз, и то је било болно, но за његов рад и развој веома значајан корак. Други пут је побегао из града, у мир и изолованост нормандијског села Ерувала, што је било од огромног значаја за његов обиман, разнолик и вредан опус.
Кад није сликао, одмарао се уз цртање, прављење колажа, асамблажа. Упоредо са сликама радио је керамику, скулптуре, сценографије, фреске, осликавао намештај, урезивао цртеже на графичке плоче, илустровао књиге, бројна библиофилска издања. Последњу од њих, књигу чувеног затвореника и анархисте Жан Марк Рулана коју је илустровао са неколико радова из најрецентније серије Тридесет крунисаних глава, нуди ми да је понесем и објавим у Београду уз дозволу за репродуковање његових изузетних цртачких вињета. О себи мислим као о терористи у уметности – изјављује суверено и показује ми на који начин се руга свима онима који мисле или још пре умисле да су моћници.
Нијесам ти нимало добро – понавља након сваке реченице, а ја одустајем од даљег пропитивање и склапам слику од свега до тада изреченог. Исцрпљен је Дадо. Радио је ужасно много целог свог живота а и живео тако што се није ни у чему штедео. Не сме да пуши, то му лекари строго забрањују, а он сваки час мота неки свој дуван и више се заварава него што стварно пуши, но не одустаје и не престаје.
За Дада важи да је створио два завичаја: један је његова уметност – земља коју сам ствара већ деценијама и чији је једини признати владалац и притом врсни алхемичар. Други, произилази из учења, пасионираног читања, стеченог знања и моћне фантазије. Све то је сабирао и слагао у себи из различитих области, из занимљивих сусрета и разговора, књига које су га занимале и фасцинирале.
Разговор је текао најпре на нашем језику а онда је Дадо, рекла бих, несвесно прелазио на француски језик, а да и не примети неку разлику.
Шта још откривате у разговору са њим а што је веома значајно за разумевање његове ликовне поетике? Презир према свему што је понављање, манир, упадање у замке одређеног стила. Колико год је сваки рукопис особени визуелни знак, израз сваког појединачног уметника, толико је, по Дадовом мишљењу, свако понављање знак немоћи, израз рутине, робовање освојеним вредностима. Само највећи уметници теже томе да се никада не понављају већ да стално трансформишу и мењају нешто у својим исказима. Не познајем уметника, ствараоца који је за себе био у стању да каже у зениту своје уметничке продукције: Ја јесам добар сликар али не велики. Дадо је то рекао у једном ранијем интервјуу и проверавамо зашто. Он ћути и показује на дела око нас и пита ме како ми се допадају његови графити у капели Св. Луке и шта мислим о тим фрескама. Након моје експликације да је створена јединствена иконографија, да је Страшни суд заправо сцена свакодневља, сцена на којој се одувек одвијало наше постојање, да он даје одушка својој невероватној машти овога пута на нов начин и попут човека из палеолита оставља трагове нашег бивствовања. Ти јавни простори француске културне баштине постају његови експонати-музеји, а та нова искуства утичу на даљи рад. Једну мисао Дејвида Хокнија супротстављам ранијем Дадовом исказу: Никада не верујте ономе што уметник каже већ ономе што створи. Дадово дело оповргава његов исказ о сопственом месту у уметности и потврђује да он спада у ред великих, оних којима је сликарство било и живот, и спас, и радост и велика мука, опсесија и напор, а без напора и муке – стално истиче – и нема правог дела…
А на питање шта је за њега заправо цртеж, он каже: Цртеж је моје писање, моја исповест. Пошто сам изгубио језик, то је мој говор, начин саопштавања, мој најискренији дијалог са светом и најдубљи, најсуштинскији уметнички исказ.
Једно је сигурно: Дадо Ђурић је потпуно аутентична, некомпромисна и себи доследна особа, мудрац своје врсте. Створио је један посебан, јединствен, свој свет, свет без спокоја, без нормалног тока, креативни хаос, апокалиптични универзум настањен дадоморфним сподобама, џиновима, надуваним монструмима, кепецима – актерима једне велике нељудске комедије. Да бисте га разумели и осетили оне најтананије слојеве, морате бити увучени у његов свет. Ако му се опирете или прилазите с опрезом, никада нећете досегнути ни разумети ни део његових скривених интенција, оних што емоцијама и сензуалном дају примат.
