Milutin Bojić

[sendi]

Milutin Bojić

Milutin Bojić (19. maj 1892- 8. novembar 1917), srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar i pozorišni recenzent
Rođen je 1892. godine. u Beogradu. Pohađao je osnovnu školu „Vuk Karadžić“ (tada se zvala „Palilulska škola“, druga po starosti u Beogradu).
Milutin Bojić je učesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine kao i Prvog svetskog rata. Dramu „Uroševa ženidba“ koju je preneo preko Albanije 1915. godine štampao je na Krfu, a zbirku pesama „Pesme bola i ponosa“ objavio je u Solunu. Iz ove zbirke je i pesma „Plava grobnica“ posvećena stradanju srpskih ratnika. I sam pesnik lično je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more.

Iako je živeo samo 25 godina,ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije, i na takav način ovekovečio je jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida – ostrva smrti. Ali nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao. Smrt ga je zatekla u trenutku njegovog snažnog pesničkog uspona.
Po objavi rata Milutin Bojić odlazi u Niš gde pri Vrhovnoj komandi obavlja dužnost cenzora. Prilikom odstupanja preko Albanije nalazi se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komandi, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu on piše svoju najupečatljiviju pesmu Plava grobnica koja predstavlja svojevrsnu tvorevinu Bojićevog nadahnuća. Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pesama pod naslovom Pesme bola i ponosa, u ovoj zbirci se nalaze 34 pesme koje je napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljjući nezaboravne stihove u jednom tragičnom delu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarione u kojoj je bila štampana njegova zbirka Pesme bola i ponosa.


8. novembra 1917. godine Milutin Bojić je preminuo u Solunu u bolinici. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku. Oproštajni govor na sahrani je čitao književnik Ivo Ćipiko. Krajem leta 1922. godine prenešeni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju (parcela 29, grobnica 39, trećeg reda). Njegovo petogodišnje posmrtno prisustvo na srpskom vojnom groblju u Zejtinliku, među ratnicima koje je mnogo poštovao i voleo, ostaće zabeleženo kao deo istorije ovog našeg velikog nacionalnog spomenika u tuđini.


( Vikipedija )

 

[erinija]

Sonet

IV

Za mene noćas vaseljene nije,
Oči su tvoje sunca, zvezde, duge,
Usne skup slasti, osmeha i tuge,
Kose dah mora i šuštanja u šuma.

Srce zvuk pesme što požudno bije
Reč čas zapovest, čas poniznost sluge
Cilj si kom vode svi puti sve pruge
Pred kim se ništi gordost uma.

Stvarajmo sobom vidike i boje,
Svetove nove, no svetove svoje!
Noćas za tebe samo želim znati.

Te noći to sam samo reći znao.
Pa ipak ja sam samo san ti dao
A, mislio sam celog sebe dati.

 

[sendi]

Onima što plaču



Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.
Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.
Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.
Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim: plač se grozno sveti.

 

[zjovan29]

Stihovi Milutin Bojić


ZEMLJA OLUJE

"Ne dodiruj me!"

Mačevi dački, sekire Japoda,
Legije rimske i horde Tatara,
Ili vitezi s vizantijskih voda,
Krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih
Zbratimio je orlove i čelik;
Tu, gde je mržnja Većih protiv Manjih,
Sirovom dušom postao je velik.

Vekovima se vrh leševa klalo
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo želi, da, kada bi palo
I njemu mačem opelo očita.

S pozorja borci tonuše ko seni,
A zemlja im je žedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I dražila ih Vlast i drska Sila.

I tako večno ove iste stope,
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti čelo strašne kapi škrope
I čudne himne iznad tebe huje!

Zarazno tvoji mirišu oltari:
Tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spasava?

Ti ćutiš. Vetar kosti razvejava.

1912.

BEZ UZVIKA

Ni čudnog ni novog za nas nema više,
Sve su zemlje nama i drage i srodne:
Sred sjaja, i vrh nas kad se bure sviše,
Besmo mirni, kao usred zemlje rodne.

Otadžbina naša sa patnje je znana,
Lutajući mi je nosimo u sebi;
Ona je u krvi naših večnih rana,
I, kušam te, sudbo, takvu je pogrebi!

Zato nama nisu okeani strani,
Ni grobovi starih umrlih stoleća;
Mirni smo na gozbi u svetskoj dvorani
I kad nebrat pije miris našeg cveća.

Mi, kao litija, lutamo s trubama
Od kuta do kuta, od grada do grada,
Čas sami, čas s decom, stadom i ljubama,
Noseći stegove i vlasti i pada.

Ponavljamo skalu što poznasmo rano,
Skalom sudbe kojom drugi jedva mili;
Zato nama danas ništa nije strano,
Čini nam se, svuda već smo jednom bili.

I kad razgrnemo pepelišta snova,
Stari će se dani uz reč da pomenu:
Slušaćemo vatru i veselost njenu,
Ko domaćin što se vratio iz lova

S pesmom s kojom jutros u planinu krenu.


MEĆAVA

Beskrajna i bela poljana počiva,
Kao mrtav heroj zaleđena trupa,
Kome beli pokrov lovore prikriva.
Sve je pusto, kao da kletva pristupa.

Kroz tišinu grobnu hrastova i iva
Ni pogrebno zvono ne čujem da lupa.
Kô nadgrobne ploče strče brda siva
I glečere gusta sumaglica kupa.

Već danima tako bez promene sve je:
Ni cika, ni suze u toj polutami;
Čak ni nebo da se rumenom zasmeje.

I podne i ponoć jednoliki, mukli.
U toj jezi kao i bogovi sami
Da su se pred bolom u ambis povukli.

Samo beli bezdan pahuljice veje.

1915.


BEZ DOMOVINE

Misao nas jedna ranom zorom budi,
Misao nas jedna celog dana prati,
Misao nam jedna noću tišti grudi:
Da li otac pati?

Briga jedna zorom k'o dželat nas budi,
Briga jedna vas dan u stopu nas prati,
Briga jedna svu noc nagriza nam grudi:
Je li živa mati?

Žudnja jedna zorom u osvit nas budi,
Žudnja jedna vas dana u srcu skrivena,
Žudnja jedna noću sažiže nam grudi:
Šta li radi žena?

Strah nas jedan zorom ko opelo budi,
Strah jedan nas goni s pomračenim vidom,
Strah jedan nam noću mržnjom puni grudi:
Sestre su pod stidom?

Bol nas jedan zorom kao truba budi,
Bolom jednim svaka nalita je čaša,
Bolom jednim krišom plaču naše grudi:
Gde su deca naša?

Samo jedan put će odogovor dati:
Preko reke krvi i mostom lešina
Domu svome stižeš, i gde gleda mati
S nevericom sina.

PLAVA GROBNICA

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!


Plava grobnica je naziv koji se koristi za more oko ostrvceta Vida, u gradu Krfu, u koje su tokom Prvog svetskog rata sahranjivani preminuli srpski vojnici kada na samom Vidu više nije bilo mesta. Ovo potresno mesto inspirisalo je Milutina Bojića da napiše svoju čuvenu pesmu "Plava grobnica".


MOLITVA

Noć je pusta. U carskoj dvorani
Mračan presto, tajanstven ko bajka.
I dok vetar zviždi na poljani
Boga moli Jugovića Majka.

Kamen ćuti i nebesa muče,
A sotona samo iz prikrajka
Sa smehom joj pruža pakla ključe…
Boga moli Jugovića Majka

Davno snahe pod umorom pale,
Vetrova se nebom goni hajka,
Zvezde trnu što su svu noć sjale,
Boga moli Jugovića Majka

Sakrivena od svetine, kleči,
Stid je da se sa gomilom vajka
Sama, hladna, bez suza, bez reči
Boga moli Jugovića Majka


ODLAZAK

Krvava polja pozlaćena slavom
Rasplakana su ostala za vama
Zasuta čađu i razornom lavom,
Zdrobljenim gvožđem i mrtvim glavama.

Kroz zimsku ponoć, kojom očaj veje,
Kroz vijor, klance, smetove i vode,
Koračaš muklo, dok se sudba smeje,
Koračaš muklo, porobljeni rode.

No nigde jauk, ni roptanje glasno,
Ni teški uzdah da prolomi gore.
Da li što braniš svaku stopu časno
I što još pamtiš lovorike skore?

Čuješ li jauk što ti zemlja šalje?
Čuješ li žene kako bolno cvile?
Znaš li da znači svaki korak dalje
Zbogom kulama što su tvoje bile?

Golgota čeka. Znaš li njoj da gredu
Putovi tvoji maglom zavijeni?
A vragovi ti pokrov slavi predu!
Iz teška sna se, o moj rode, preni.

A ti me gledaš mirno, bez bojazni,
I vera krasi tvoju glavu bledu,
I zboriš: "Čemu razgovori razni?
Jer vratiću se u istome redu,

Ponovo vedar, vaskrsao, smeo,
Sa novom krvlju oholom i zdravom
Srešćeš me gorda, ko što si me sreo,
Na poljanama pozlaćenim slavom."


SEJAČI

Ko lutalice koje kletve prate,
S dalekog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova,
Čekamo smeli svoja groblja nova.

Kroz vekove smo krv neštedno lili:
Još angorske su poljane rumene
I klanci Karsta što su krv nam pili:
Jedrenske seni, stidom oblivene,
Panonske kliču rane zatrvene.

I još se redom naše kosti seju
Po ostrvima i u vode strane,
U pustinjama gde samumi veju,
I hladnoj stepi. I, kad sunce stane,
S lešina naših site beže vrane.

A vatre drevne, zgašene i sive,
Uzdahom šilju poslanice mukle.
Mrtvace tamo ostavismo žive.
I ko Ahasfer, koga Gospod ukle,
Tražimo ravni do u beskraj pukle.

I Vaseljena njiva naša posta
Za seme časti — koje suncu siže.
Gospode, kazne zar ne beše dosta?
Vreme je žetvi, dan kosidbe stiže,
Vreme da ploča s grobova se diže.

Ko lutalice koje patnje prate,
S čežnjivog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova,
Spremni smo groblja da sejemo nova.

izvor:riznicasrpska


MILUTIN BOJIĆ


Milutin Bojić, za koga je Skerlić rekao da je "pesnik faunske strasti" a za njegovu poeziju da je "jedna velika himna plotskom životu i animalnoj životnoj radosti", — bio je u stvari bolešljiv mladić: pevao je o "zlatnome bakru" večernjeg zapada, a na njegovom licu, kao odsjaj, lebdelo je grozničavo rumenilo dajući privid krepkoga zdravlja. Oni koji su ga poznavali uočavali su kontrast između izgleda i pravoga stanja: Vladimir Ćorović pominje dosta nežni njegov organizam"; Ksenija Atanasijević seća se da je imao "krhku i bolesnu figuru" i da je uvek sticala utisak "da ne raspolaže većom fizičkom otpornošću". To se, na žalost, potvrdilo posle napornog povlačenja sa srpskom vojskom preko Albanije 1915. i boravka u mediteranskom podneblju, Krfu i Solunu, 1916. i 1917. godine: Bojić je teško oboleo od tuberkuloze i umro u dvadeset i petoj godini. I Ćorović i Ksenija Atanasijević — i muškarac i žena! — posebno su zapamtili od njegova lika oči: po Ćoroviću to su bile "lepe, velike, crne oči"; K. Atanasijević opominje se "živih i tamnih očiju iz kojih je povremeno prosijavao skoro neki detinji pogled".

Za kratka veka Bojić je mnogo hteo: i da završi studije, i da bude pesnik, i publicista, i organizator i popularizator pozorišne umetnosti, i ratnik koji služi otadžbinu. Za život mu je malo ostajalo: njega mu je kompenzirala poezija, u koju je izlivao neiživljene žudnje i čežnje. U ranoj pesmi Mladost vrlo iskreno iznosi ustreptalu uznemirenost svoje i svake mladosti uopšte:

Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću,
Stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
Bežao bih u svet, tražio samoću,
I kad bih mogao, na nebo se peo...

Mladi pesnik se razvijao pod široko raskriljenim granama Dučićeve poezije, otežalim od egzotičnih i primamljivih plodova, i on se, u početku, pa ponekad i kasnije, nije mogao uzdržati da ne ubere neki i da ga okusi:

Padao je suton, dan je bio kišan
--------------------------------
Ne stapajmo usne, jer se ljubav siti;
Vaj, sve bliže dan je besvetih kumira,
--------------------------------
I poljubac svaki kog sam svesno žudan
Kap je zlatnog blata na zrcalu sreće ...
(Put)

I srešćemo se opet jedne zime
U maglen suton pun uvelih nada,
Ti nećeš biti ni strasna ni mlada
Ali još svesna svega što se zbilo.
(Soneti, XIII)

Međutim njegov životni put bio je suviše kratak da bi išao tuđim stazama, i njegovi plodovi su odveć brzo sazrevali da bi tuđe brao. U pesmi Poezija koliko negira stanje u savremenom pesništvu, toliko, implicitno, suprotstavlja svoje shvatanje:

O, plači vreme lažnih ushićenja,
O, plači ropstvo rođenoga sina,
O, plači vidik trulih pokolenja,
O, plači život izgaženog krina.

Još kao osamnaestogodišnjak Bojić se nije saglašavao sa onima koji su zatvorenih očiju prolazili kroz život tražeći nekakvu apstraktnu Lepotu i nalazeći u svemu razlog za tugovanje:

I gledaš kad jutro iz ložnice stupa,
I slušaš kleptanje izgladnele čaplje,
I gledaš kako mesec mlekom brda kupa
I sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje,
I ne vidiš ništa i koračaš dalje
Plačući što nebo samo sumor šalje.
-------------------------------------
A vreteno svoje Parka kad razmota,
Smuđen ćeš čeznuti za slućenom slikom
Neznane Lepote. Čuj, u tebe sve je:
Tobom cvet miriše, tobom sunce greje.
(Lepota)

Cela pesma, dakle, pledira za subjektivizam u životu i poeziji: u životu ima toliko izvora za uživanje i toliko inspiracija za poeziju, samo treba umeti doživeti i osetiti! Taj subjektivizam nije samo želja ne ličiti na druge, i ne živeti i pevati po inerciji, već je i strah pred prolaznošću, kao u simboličnoj pesmi Vrane:

Crne, istovetne, strašnu priču zbore,
Kako je užasno s drugim jednak biti.
Tišina: prolaznost i večnost se bore.
Sve kraj mene pada u njihove niti.
Ala je užasno s drugim jednak biti!

Ako se život prihvati takav kakav je, i ako se shvati da je svaki njegov trenutak dragocen i neponovljiv, i uza sve to se ima dvadesetak godina, onda je razumljiv hedonistički Bojićev stav u Himni:

Žudan sam te, Slasti, jer u duši čujem
Krik večite žudnje (...)
-------------------------------------
Ljubavi i Srećo, ko kobac vas kljujem!
-------------------------------------
Isturenih usta pijem snagom celom
Slasti, slasti, slasti duboke, beskrajne.

U nabrajanju stvari radi kojih vredi živeti i pevati pesnik u Lepoti ističe jedno: "U carstvu lepote žena krunu nosi." I on će ženi i ljubavi posvetiti veliki broj stihova. Žena o kojoj pesnik peva je ženka, koju požudno čeka mužjak, kao u Bajci o ženi, gde on, prvi čovek na Zemlji, "sirov, krvav, pun dlake i znoja", besvesno i apatično zuri u svet oko sebe osećajući da mu nešto nedostaje, a kad je ugledao Ženu kako silazi sa jelovih gora, "odjednom on se strašću zacereka". Bojićeva ljubav nije patrijarhalno čedan i sentimentalan uzdah, kao što je mahom kod romantičara, niti je sublimisana i eterična čežnja, kakva je kod većine pesnika početkom XX veka, već je čulna i putena: voli ono što oko može da vidi i ruka da dohvati. Ona krv pretvara u vino koje omamljuje, raspaljuje, lomi sve kočnice vlastite svesti i ruši sve barijere društvenih predrasuda:

Volim tvoje ude sazrele i vruće
I detinjsko oko što nemirom žeže;
----------------------------------
Volim lepe ruke pohotne i male,
Volim tvoje telo kad živcima cepti;
----------------------------------
Volim te i niko voleti te neće
Živcima što dršću hiljadama kapi,
Dok demonska ruka gura nas i kreće
Do pred ambis strasti, što pred nama zjapi.
(Vetrom šibani)

Takva ljubav je izazovna jer prkosi tadašnjim i moralnim i poetskim uzusima aludirajući na Rakićevu Serenadu i njegove asocijacije na "noći prohujalog doba" i na Tristana i Izoldu:

Mi smo deca sreće i života zrela,
Naša čudna ljubav do niskosti naga,
Mrzi legendarnih noći čeda svela:
Za nju mladost bog je, a strast joj je snaga.
(Poljubac)

No pesnik se ne obazire na crvenilo malograđanskog stida i na molitvene reči kojima se odgone sablasti:

I pljujte me zato k'o strašilo sveta:
Ja vas učim sramu i niskosti skota;
Kunite me glasno. Zar to meni smeta?
Ja tražim sadašnjost nemoćna života.[
(Avet)

Šta je razbuktavalo tu pesnikovu "žeć Života"? Nesumnjivo mladost, koja "vrišti, puna strasti plamne" i kliče: "Hoću te, Živote", ali u čijem glasu je bilo nečeg nalik zvuku raspuklog zvona, kao što je u pesnikovoj krvi bilo toksina koji su, trujući telo, raspaljivali žudnju za telesnim uživanjem, u stvari izazivali odbrambenu psihološku reakciju njegove "načete" ličnosti, koja grozničavo nastoji da se utvrdi u životu i potvrdi u poeziji. Usred zanosa, kao za trenutak osvešćen, pesnik je vapio:

Dani, ustavite svoj demonski trk!
(Svakidašnja pesma)

i brižno se pitao pokušavajući da nađe utehu:

O, zar će nekad da se zajeseni,
Zar noć olovna razbiće nam čaše,
Zar pomrčaće večno podne naše,
Zar nardi naši biće pogrebeni?
---------------------------------
Dok izmiče nam podlo tren po trenut,
Krašćemo sunce, koje od nas beži.
(Bela mesečina)

Poklici životnoj slasti i ljubavnoj strasti ponekada odzvanjaju kao vika kojom dete pokušava da ohrabri sebe i da odagna strah, u svakom slučaju da nešto zagluši:

Trubite glasovi nemoći pomamne,
Zvonite u besu! To ja teram čamu.
Nek sva mladost vrišti puna strasti plamne
Padajući s krikom u đavolju tamu!
(Avet)

Bojićeva poezija je, ne jednom, okarakterisana kao "neoromantičarska", kako po izrazitom subjektivističkom senzibilitetu, tako i po bujnom, verbalno-dekorativnom stilu i "hučnim i retorskim stihovima". No, to bi bila više formalna, vidljiva oznaka te poezije: njen "romantizam" nije toliko pripadništvo jednom književnom pravcu koliko je psihološke prirode. "Virus romantizma", koji je u sebi osećao i na koji se toliko ljutio Zola, u Bojićevom slučaju bio je bukvalno prisutan: kapi tuberkuloznog otrova delovale su kao ulje na vatru — rasplamsavale su unutrašnji požar, koji se u poeziji manifestovao kao plamena strast, patetična reč, zahuktali ritam; sve klobuča, bruji i blista kao orgija čula, simfonija zvukova i spektar boja. Ali sve je privid: završni efekat te poezije nameće utisak suprotan onome što ju je podsticalo — utisak zdravlja, punokrvne mladosti i hedonističkog odnosa prema životu. I ono što u toj poeziji, spolja gledano, može da izgleda kao manir, samo je dokaz više da joj je izvor bio jedan, pa je zato i njen tok jednolik, ali ipak, kako ćemo kasnije videti, ne onoliko kako se čini, čak i tvrdi.

Ćorović je u Bojićevoj poeziji i strasti nalazio "izvesnih oklonosti za patološko"; i tražio im podsticaje u Bodleru i u francuskoj lektiri uopšte1) mada su pravi impulsi bili mnogo bliži — u samom pesniku. Siromah Bojić: koliko bi bio srećan da je ono što je "bolesno" u njegovoj poeziji — postojalo izvorno samo tamo kod nekog Bodlera ili kog drugog Francuza, a da je njegova ličnost bila fizički i psihički "zdrava"! Formalne analogije u ovom slučaju nisu mnogo uverljive i prihvatljive kada se vodi računa o činjenici da je Bojić većinu ovih pesama, u kojima, navodno, ima "izvesnih sklonosti za patološko", ispevao do dvadesete godine: suviše je bio mlad da bi mogao da prouči i asimiluje francuske uzore koji mu se pripisuju. Reč je, pre svega, o nekim stihovima pesme Vetrom šibani i o pesmama sa biblijskim motivima — Zaljubljeni David, Davidova pesma, Saloma.

U pesmi Vetrom šibani pesnik peva o sebi i o svojoj žudnji u grču ljubavne strasti:

Da otvorim žile hteo bih u trenu
I ti na njih usne da postaviš žudno
I krv da mi sišeš, dok ti žudnje venu
I, dok mrem, da topliš moje telo studno.

I tad otrovana, dahom moga leša,
Da me grizeš, dok ti trnu udi goli,
Da kričiš dok ti se žuč krvlju komeša
I da svesno pojmiš ovaj ponos holi,
Kad se divlje, ludo samo krvlju voli.

Ovde je, na zahuktalo mladićki i poetsko potenciran način izražena prastara ljubavna fraza: toliko te volim da bih ti i svoju krv, svoj život dao! Ono što može da izgleda "patološko", to je onaj "dah leša", ali ta pojedinost biće nam jasnija kada je povežemo sa pesmama o Davidu i Salomi. Te su pesme projekcija pesnikovih melanholičnih misli o prolaznosti, propadanju i raspadanju koje su ga potajno mučile: u tim pesmama, kao nad vodom koja teče, strast ogleda svoje deformisano lice. Nije slučajno pesnik izabrao ova dva lika koja su poznata kao oličenje sladostrašća i uživanja, ali on ih ne slika u zenitu života i u ekstazi sreće, već opeva veče njihova života i tamne senke njihove strasti. Nisu toliko bitne njihove perverzne sklonosti, koje su čest pratilac mnogih sladokusaca, kao što je Davidova staračka zaljubljenost i njegov krvoločni sadizam, znak nemoći a ne snage, i Salomine predsmrtne žudnje, — već je u prvom planu njihov krik za životom i saznanje da je taj krik glas vapijućeg u pustinji starosti koja nema nijedne oaze. Davidova pesma je labudova pesma, poslednji i najgorči psalam:

O, Gospode, gde je sahranjeno vreme
U kom sam čeznuo za lepotom žena?

On već ima i epitaf za svoj grob:

"Ovde leži mladost jednog bednog cara,
Krvava i slatka k'o plod zrela nara,
Ovde leži srce caru, lešu živom."

Završna strofa pesme više je pesnikovo subjektivno osećanje nego komentar Davidovih lamentacija:

I dok list za listom pada s mokrih grana
I cepti od studi kedar go i truo,
Tužno jekne kroz noć nežnim zvukom dirke
I zaplače jesen uz jek mutne svirke.

Čak i pesnikova omaška potvrđuje taj lični ton: pesnik u žarkoj Palestini vidi jesen, kišu i opadanje lišća sa grane.

Zaljubljeni David je poetska ilustracija onog apsurdnog stanja kada priroda čoveku oduzme moć a ostavi mu želju:

Krik cara Judeje prigušeno se čuje:
"Ženo mlečna tela, žedan sam te vrlo!
Moj dan pun je zime, starost krv mi truje
-------------------------------------------
Tvoje oko prosu drhtaj mojim mesom.
Ja hoću da čupam tvoje zlatne kose,
Hoću mladost zlatnim urešenu resom...

A kada ne može da dobije to što želi, preostaje mu da se sveti i sebi i drugima, pljujući Psalme i koljući nedužne uz bezbožničko saznanje:

"Greh je otac Sreće, bol sin Veličine!"

i uz pesnikovu poentu:

Strast je zakliktala na lešini Vere.

Saloma iz istoimene pesme je zmija na umoru, bez nekadašnje gipkosti kojom je vila i stezala "mermerne gole muške gnjati" i trovala njihova orca. Njene svele usne htele bi još jednom

Da okuse mladost razbludnih mladića.

Ona, koja za sebe kaže izražavajući i suštinu ženskosti: "Srećna kada mučim, srećna kad me muče", sada se podaje samomučenju i šiba se svešću o trošnosti svoga tela i bliskome kraju:

Ja sad slušam vetre sa Nilovih strana
I suncem pečene pojmim piramide.
Živote, živote na me pada slana!
-------------------------------------
Smrad, pepeo, kosti, crvi lešom zbrani!
Trava iz mog tela! Novi život niče?
Vri život u grobu, nad njim kriče vrani.

Avaj, u svemu što nov život kliče,
O, ali Saloma nikad, nikad više.

Salomin užas od smrti je i pesnikov potajni strah.

U pesmi Avet, koju je napisao u isto vreme kad i ove o Davidu i Salomi, pesnik se ipak nadao da će doživeti drukčiju starost i da će je na drukčiji, filozofeko-stoički način podnositi:

A kad niko više ne bude me hteo,
Kad budem samo ironija sreće,
Ružan kao akrep, kao ovca beo,
Ni tad neće moje pognuti se pleće.

Tada ću slušati u svesti da zvoni
Onaj isti kikot razbludnih Saloma
I, mesto da moje oko suzu roni,
Smejaću se miru smrznutih atoma.

Na žalost, pesnik se prevario: smrt ga je htela dok ga je još svako hteo — i sama se smejala "miru omrznutih atoma". One godine kada će umreti, 1917, pesnik je u pesmi Usud, u jednome stihu, okarakterisao i svoj udes i svoju poeziju priznavši da je "krik života" njegova "drska praksa", kojom je hteo zaglušiti tihi zov groba.
Bojiću je bilo dosuđeno da svoju kratku mladost provede u deceniji krcatoj istorijskim događajima — u doba balkanskih ratova, rvanja malene Srbije sa crno-žutom monarhijom, povlačenja preko Albanije i življenja na prilazima solunokom frontu. Vreme nije bilo pogodno za subjektivnu poeziju koju je dotle negovao, i on se preorijentisao na patriotsku liriku. Postao je pesnik "zemlje oluje", "bola i ponosa", ali nije doživeo da opeva "čas velikih dana": umro je kao Mojsije "pred obećanom zemljom". Bojićeva rodoljubiva poezija je nejednakog kvaliteta i nejedinstvenog prilaza zbivanjima. On će u pesmama posvećenim balkanskim ratovima, kao i Šantić, povampirivati aveti srednjovekovnih velmoža i vladara, i sa pobedničkim trubama seljačke vojske koja se hrabro i požrtvovano borila, dovikivati frazu koja je odjek velikosrpske buržoaske politike i koja je drukčije mogla zvučati na Kosovu a drukčije u Makedoniji: "Evo su došli stari gospodari". On će se sa bugarskim pesnikom Ivanom Vazovom sporiti oko toga čija je Makedonija. Često je ta poezija suviše prigodna, i čas svojom retorikom podseća na Jakšića:

I planu, prasnu.
Zakrviše se stare rane.
Ja vidim divlju, strasnu
Krv pradedova. Peni, huče,
Čeka, da kao lava šine,
Da njom se munje pakla sruče
I šinu, sunce s nebesa skine.
(Razmah)

A čas zazvuči davno poznatim, starinskim ritmom Branka i Kaćanskog:

O, kako jure, stižu,
Stegove dižu,
Viju,
Riju,
Krv se penuša,
Gruša,
Komeša.
Leš do leša.
(Pohod)

Ipak, pesnik je, posle svih tih oratorskih munja i gromova, "gordih truba", himni "u slavu slave časne", "vaskrsa", "pohoda" i "razmaha", video kako "lubanja venac se slaže" i kako

Vrtovi kopne, blesak čili,
Jauču ploče i drveta,
Oproštajem pustim vetar cvili
I zaborava bokor cveta.
(Grobovi)

Bojića je prisnije inspirisala drama srpskog naroda u prvom svetskom ratu nego pobedničke fanfare u prethodnim ratovima. Iz pojedinih stihova spontano izbija dubina patnje i veličina duha vojske i izbeglica na putu koji je Bojić, prvi u našoj ratnoj literaturi, nazvao Golgotom:

Kroz zimsku ponoć, kojom očaj veje,
Kroz vijor, klance, smetove i vode,
Koračaš muklo, dok se sudba smeje,
Koračaš muklo, porobljeni rode.
(Odlazak)

U izgnanstvu Bojić je osećao dvostruki bol: onih koji su ostali u zemlji posejanoj grobovima (Žene) i onih koji su se našli u tuđini (Bez domovine). Stigao je da pre nego što njemu održe opelo, to učini pomrlima na ostrvu Vidu i sahranjenima u morskim dubinama, u Plavoj grobnici, tom veličanstvenom psalmu mučenicima slobode:

Stojte, galije carske! Spuštajte krme moćne,
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Ćorović je tvrdio: "U svojoj suštini Bojić je bio čist romantičar, obojen samo površno dekadentskom literaturom."2 Međutim kao što "dah leša" nije ni morao, ni mogao voditi Bodleru i Cveću zla, tako ni Bojićeva "ljubav za prošlost i vraćanje istorijskoj drami" ne mora da znači romantizam. I ne znači, bar ne "u svojoj suštini": u patriotskim peomama prošlost kao motiv Bojiću je nametnulo vreme u kome je živeo; na primer Molitva, pesma o noćnom bdenju Jugovića majke, svojevroni je pandan Rakićevoj Jefimiji. Bojićeve drame Kraljeva jesen i Uroševa ženidba samo su po ličnostima, kostimima i po nekim pojedinostima — istorijoke; u stvari, Bojić je tu u prošlost projicirao svoje dve osnovne poetske preokupacije: erotiku i rodoljublje. Danilo u Kraljevoj jeseni i Dušan u Uroševoj ženidbi deklamuju o Državi, Veličini i Slavi baš kao i Bojić u patriotskim pesmama, a Simonida u prvoj drami plaho grca u strasti i Uroš, u drugoj, zaneseno sanjari o ljubavi, — sve upravo kao i Bojić u ljubavnoj lirici, čak i sličnim rečima. I kao što je slučaj u Bojićevoj lirici, ljubavni tonovi su kvalitetniji, i pojedini pasaži mogu se izolovano uzeti kao uspeli primerci čiste lirike. Na primer kad u Kraljevoj jeseni Simonida preklinje Danila da spase Stefana od surove kazne vađenja očiju kličući očajno: "Svetlosti!" i kada na Danilov tvrdi odgovor: "Nema je. Svetlost je u vlasti", uzvraća bujicom reči koja sve ruši da bi spasla ljubav:

Ima je u paklu Stefanove zene.
O, kako je puna ambisa i strasti.
U tom vrućem oku k'o cvet život vene.
-----------------------------------------
Iz njih struji pesma čežnje uvek zdrave,
Modro zelen otrov u njima se toči,
I blistaju gorde ruševine slave.
O, daj mi da tonem u te vruće oči!

Ili kad Uroš priznaje da ga zamara dvorski blesak i pompa, i da radije sanjari

O nečemu što se s penom razgovara
I čiji pogledi zemlju, brda, zlate.
Znaš li to stvorenje stvoreno od zvuka?
------------------------------------------
(...) Od pesme, od srebrne strune,
Od plavih konaca i mreže pauka.
Od raskošnog besa mesečine pune,
Od sedefa, školjke i vinskoga daha,
Zlatne kiše što se niz vrh snežni spira,
Od ružinog ulja i zvezdanog praha,
Od mramora glatka, vrh koga se javi
Red tica i klizi ružičasta pena?
Znaš li to stvorenje što vlada i pati?
Ime mu je...
-----------------------------------------
Žena!

Čak i licemerni zavodnik Staniša u Uroševoj ženidbi, i Simonida u Kraljevoj jeseni kad pritvorno nudi Danilu svoje telo da bi spasla Stefanove oči, — čim počnu da govore o ljubavi, njihove reči dobijaju prizvuk iskrenosti i dah zanosa jer Bojić ne ume drukčije da peva o ljubavi, i ne može a da ne peva o ljubavi! Baš kao i Branko Radičević nekoliko decenija pre njega, i iz istih razloga kao i Branko.

Postoji još jedna sličnost sa Brankom: to su povremeni akordi melanholije i sete. Skerlić je svojevremeno pisao o Bojiću: "U njegovoj poeziji blešti sunce, bukti život, buja proleće, i kao u antičkim 'svetim gajevima' sa bahanatkinjama i faunima, pevaju ptice, sokovi u drveću, cveće na stabljikama, izvori u travi."3 To je samo delimično tačno jer Bojić nije tako jednodimenzijalan; doduše, Skerlić je mogao pratiti Bojićevu poeziju samo do 1914. godine, mada i dotle ona nije jedino blesak, bujnost i hedonizam. I Bojićeve plime strasti imale su svoje oseke kao i Brankove. U pesmi Pokajanje pesnik kaže da bi hteo voleti starim žarom:

Da u tvome oku, da u svakoj crti,
Gubim se k'o pređe,
Daleko od bola, daleko od smrti
Pravrtom bez međe.

Ali ta je želja skamenjena, pusta,
Jer okom se niže
Red idola, čija još me peku usta:
Mrtvi mi se bliže.

Može se napraviti obiman odbir takvih elegičnih mesta, vezanih ne samo za ženu i ljubav već i za prirodu i život uopšte, i ne samo za jedan period već i za čitavo stvaralaštvo. Evo jednog izbora koji ispravlja jednostranost Bojićeva pesničkog lika i upotpunjuje našu temu; u strasniku živeo je i skeptik, u optimisti, koji se podsmevao "bogu očajanja", i melanholik:

Sve strasnije volim poznu jesen što se,
Sva mokra i siva, kao avet grči
I zaleđen vidik sužava i mrči...
--------------------------------------
Volim divlje patke što vrh voda kriče,
I pokisle vrane i magle močari,
O beskrajno volim te sumorne čari,
Kad vidici sivi na grobnice liče.
(Jesenje šetnje, 1)

Volim tu svečanost sutonske osame,
Kad osećam sebe, što u srcu spava;
Tad u meni tisuć tuga vaskrsava
I niz uspomena umire sred tame,

Kao miris žene koja iščezava.
(Jesenje šetnje, 2)

Noćas se beli veo s gora smače,
I tihih tuja sumor jecaj prosu,
I muklo polje vranama se osu:
Noćas sam čuo kako Sreća plače.
----------------------------------
Slomljene barke sve jače i jače
Huk razvejava i nada se drobi:
Nesita želja sama sebi kobi.
Noćas sam čuo kako Sreća plače.
(Samoća)

A kad ponoć smiri ulice i dvorce,
Ti, zgrčena, čuvaš pust i mračan forum,
Idole skrnaviš, pljuješ mrtve borce.
Ti, Večita Sumnja, ti Deus deorum.

I u svojoj sobi vidim te svu golu,
Sediš iznad sata i brojiš minute,
Senka tvoja igra preda mnom na stolu,
Gde čitave rpe početaka ćute.
(Deus deorum)

Opelo čujem i pesma crkvena
Sipa na mene iglice jesenje,
Umorno plaču poljane i stenje,
Modro je sve što beše tako rujno.
(Soneti, X)

Voleo si onda i kad sever ceili,
A danas si tužan. Poljana je ista
I vedra i mlada, a nebesa čista.
No tvoj pogled luta, jer on Prošlo želi.
(Soneti, XX)

I dok se tvoje oko tiho širi
I oko tebe niz mirisa plete,
Da čuješ moju dušu punu sete.
(Soneti XXII)

Čitave noći sažižu me, peku,
Negdašnji snovi proživele sreće
I teški sumor sagiba mi pleće
I samo čujem smrti tešku jeku.
---------------------------------
I sve je pusto u okolu celom
I raskoš boja zvoni mi opelom
K'o sjajni prolog neke patnje grozne.
(Soneti XXIII)

A ja ću tihi, tihi sumor sniti.
(Soneti, XXIV)

Bojić je u jednom stihu, u prvome iz niza soneta, retko iskreno rekao o sebi: "Ja sam bio glumac i pred samim sobom." Ne znamo kako je Bojić glumio "pred samim sobom", mada naslućujemo pobude (samozavaravanje pre svega!) ali možemo da odredimo koliko je to činio u svojoj poeziji, odnosno pred drugama. Bio je darovit pesnik, ali je nastojao da bude još poetičniji; imao je mladosti, ali je hteo da izgleda još neobuzdaniji; nosio je žar strasti u sebi, ali se trudio da ispadne još vatreniji; raspolagao je darom poetske elokvencije, ali je želeo da bude još rečitiji. Sve je to trebalo da ostavi utisak snage, nabujalosti, zdravlja, gejzerskog temperamenta i talenta, ali se pokazalo kao brdski potok koji zahuktalo huči i peni — i čiji je tok kratak. Bolesni pesnik trebalo je da bude uzor Skerlićevog shvatanja "zdrave poezije"! Najočitija je gluma u pesnikovu stilu: Bojić se opija zvonkim rečima i zvukovima koji trube, jakim bojama, zanosi se snažnim osećanjima i patetikom kazivanja, i, kao Jakšić pre njega, peva pod "povišenom temperaturom", ali, kao i Jakšić, ne tako retko, isklizne u verbalizam i retoriku, koji odzvanjaju kao zaglušni i zamarajući udarci u doboš; rado je pevao o pustinji, poistovećujući vrelinu peska i strasti, ali mu se događalo da mu brojne pesme, naročito rodoljubive, pa i neke sa intimnim motivima, — ispadnu pustinjski sive. Otuda veći efekat ostavljaju pojedini fragmenti no čitave pesme, ili izvesne pesme no pesništvo u celini. Povremeni akcenti melanholije i sumnje unose osveženje u tu jednozvučnu i jednosmernu poeziju, i deluju prirodnije, kao da su prava pesnikova priroda, — ona koju je skrivao i pred sobom i pred drugima.

Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
izvor:riznicasrpska

 

[sendi]

LEPOTA


Ti gledaš vodopad kako se penuši,
Slušaš fijuk vetra kraj rečnih obala,
I osećaš maglu što štipa i guši,
No ne vidiš sunce u bari sred kala.
Gledaš kako grana za granom se suši
I preliva jesen iznad morskih vala
Umornoga sunca hiljadama šara
I mre tisuć boja šumom četinara.

I gledaš kad jutro iz ložnice stupa,
I slušaš kleptanje izgladnjele čaplje,
Gledaš kako mesec mlekom brda kupa
I sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje,
I ne vidiš ništa i koračaš dalje
Plačući što nebo samo sumor šalje.

O, misliš li možda, postoji Lepota
Daleka i čudna, nepojamna nikom?
Bludeći je tražiš stazama života,
Očajno je kličeš svojom grubom vikom,
A vreteno svoje Parka kad razmota,
Smućen ćeš čeznuti za slućenom slikom
Neznane lepote. Čuj, u tebi sve je:
Tobom cvet miriše, tobom sunce greje.

Tobom nebo plače, tobom gore cepte,
U carstvu lepote žena krunu nosi,
Tobom ponoć bludi, tobom zvezde trepte,
Tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi,
Andjeo i demon tobom s neba sleću
Tobom Gospod živi, svetovi se kreću.

(1910)

OČI

Muče me tvoje oči nikad stalne,
Čas smrtno crne, čas ko osmeh nežne,
Čas modro plave, zeleno opalne,
Kristalne
I meke kao pahuljice snežne.

Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
Iznad koje se niz oblaka jati,
A pati
Što krv će tvoja u nju da se utka.

Čujem reč njinu ko vlastitu grižu,
U zvezdama ih vidim kad se rode;
Čelične, one do kosti mi stižu
I sižu
Razorne, mutne ko proletnje vode.

Neizgladljive ko večno klete
Poljane, koje mrtve use zgrću,
Za tuđi ujed na meni se svete
I prete
Te oči koje ne tamne ni smrću.

(1914)​

 

[zjovan29]

Stihovi: Milutin Bojić

PROSTA PESMA

Još poslednje pusti s violine glase
I hajdemo onda slušati talase.

Gle, kako je vedro, a čamac se njiha.
Sada nek se čuje pesma tiha, tiha.

I neka poteče i nek dragoj reče
Da sam njen u ovo mesečasto veče.

Uvek njena slika moju tugu krasi,
A to znaju samo nebo i talasi.


VETROM ŠIBANI

Volim tvoje ude sazrele i vruće
I detinjsko oko što nemirom žeže;
Volim te kad licem plane ti čeznuće,
Kad se mrkom kožom prospu ruže sveže.

Volim lepe ruke pohotne i male,
Volim tvoje telo kad živcima cepti;
Tisuć kapi krvi lije se u vale,
Od straha pred Novim svaki damar trepti.

Volim te i niko voleti te neće
Živcima što dršću hiljadama kapi,
Dok demonska ruka gura nas i kreće
Do pred ambis strasti, što pred nama zjapi.

Čas u grču plačeš, čas vrištiš očajno,
Čas se zvonko smeješ, ko suludi pani;
Ja te volim, jer smo nemirni beskrajno
Dršćući ko vali vetrom išibani.


REČ O PESNIKU


"Pred rat, srpska književnost se popela do visine na kojoj prije, u jednom trenutku, nikad nije stajala. Ne samo njeni pojedini predstavnici, nego čitavi književni rodovi su imali evropskih kvaliteta. Mnogo nade u jak razvitak srpske književnosti davala je činjenica što su joj glavni zastupnici još mladi ljudi i tek u početku svog rada...

Milutin Bojić je pripadao najmlađem naraštaju srpskih liričara: kad je umro, jedva ako je navršio 25 godina. Sve što je napisao, napisao je između osamnaeste i dvadeset treće godine. Prvu svoju pjesmu, "Vrane", štampao je u omladinskom listu V e n a c, 1910.; od tog doba je pisao mnogo, sarađujući po svim boljim časopisima, srpskim i hrvatskim...

Rat je zatekao Milutina Bojića u početku njegova stvaranja i zaustavio ga, takoreći, prije nego što se i krenuo. Sudeći po plodnosti koju je pokazivao u početku, svojim dosadašnjim radom Milutin Bojić nije dao valjda ni deseti dio onog što bi dao da je ostao u životu. Njegova smrt je velika nesreća po srpsku, dakle cijelu jugoslavensku književnost. Jer, ponavljamo, Milutin Bojić je bio i najdarovitiji i najplodniji pjesnik u najmlađem književnom pokoljenju srpskom...

Inspirisan događajima 1912., Milutin Bojić je pjevao i o svom narodu, pokazavši i u toj vrsti poezije svoj moćan temperament i originalno shvatanje. On je bio od onih rjeđih pjesnika srpskih koji nije pjevao o "polumjesecu" i "krvnicima", nego se izdigao na potrebnu visinu iznad sadašnje i govorio u ime cijelog jednog naroda...

Kad se čitaju njegovi stihovi, izgleda da ovaj mladić ni u životu nije govorio prozom, već stihom – tako mu je ritam urođen i zvučan! U čitavoj srpskoj lirici, on ima najsavršenije rime..."

Milan Kašanin, Milutin Bojić, Savremenik,
Zagreb, 1918. god., XIII , br.1


"Kao svaki čovek osobita dara, i Bojić je imao lični život, i život koji je deo misije njegova naroda. Lični život Bojićev, zbog kratka veka i mnogih ratova, samo je jedan odlomak. Ratovi su prerezali i školovanje, i ličnu poeziju, pa i egzistenciju. Nije Bojić dočekao ni proboj na solunskom frontu, ni povratak izbeglica o kojem je unapred pevao; nije video svoje scenske pesme na sceni; nije se vratio u svoj osobođeni Beograd ni mrtav; nije saznao šta je u rodu svome ostavio kad je napisao remek-pesmu Plava grobnica.

Ako pogledamo onaj drugi Bojićev život, imamo primer jedne lepe snage usredsređenja i zrenja, i kao rezultat, niz nekoliko savršenih pesama. Te pesme stoje danas kao ikone u lavri, i znače istoriju narodnu i blago narodno. Brzo se kod nas zre i brzo mre. Ako ne s puškom u ruci, a ono s rukom na pušci je stvorena sva duhovna tekovina naša. U sedam godina rada, od kojih blizu pet ratnih godina, prešao je Bojić ratnim i smrtnim maršem put od obične, plotske poezije do najviše, do molitvenih oda narodu svome blagoslovenom i nesrećnom, narodu koji "smrću živi", čije je istorija, zato, kao zidanje jedne večito nedograđene crkve, gde se svaka generacija penje da svoj krst digne i uglavi nada sve ranije krstove...

I posle zgažene Srbije, i posle Albanije, Bojić peva samo ponos i bol. Religiozno nastrojenje jedino moglo je potpuno ukloniti mržnju i osvetoljublje iz pesama koje su vrsta epopeje iz dana poraza. Bojić je, za svoje i odviše mlade godine, vanredno osećao duševnu prošlost svoga naroda, ono nasledstvao kosovsko koje je srpsku vojsku kroz sve ratove vuklo u "čestitost", vuklo u religiozne zadatke, pored istorijskih.

Godine 1912-e i 1913-e, kada je Bojić tako reći prstima mogao opipati šta su telo i duša, onda kada se bombama i noževoma opašu — te su godine pale na dvadesetogodišnjeg mladića značajno, i kao činjenica, i kao vizija iz knjiga starostavnih... On počinje osećati duh prošlosti. Njegova duša i vidi i slika freske; te čudne istorijske povorke naše pune junaka i boraca koji u crkvi stoje, i kade ih, i zvona nad njima bruje. Odjednom, u toj treperavoj pređi Bojićeve mašte, neki gorostasni objekti: stare lavre, i oko njih kulturni i politički i ratni život. Vladari i gospe, narod i vojske; Slaveni i Vizantija; more; četiri mora koja je hteo da dohvati Dušan Silni; šezdeseta bogomolja koju zida kralj Milutin. Tu smo! U Bojiću je potres vekova. Ustaje u njemu rod, zemlja; započinje san i slutnja epopeje: sprema se nova lirika, lirika epska, bezlična, sveto bolna...

I ustaje, uspravlja se u mladom čoveku bard nacionalni, pevač i kujundžija najvećih naših vremena. U teškim godinama 1916-te i 1917-te, Bojić je pun nadahnuća, vizija, tvoračke volje, znanja i saznanja, i radi koliko nikoji pisac onoga doba... Onaj, ko je mrtvima u plavoj grobnici sada ravan po ranama i smrtnim mukama. Bojićeva vanredna pesma o svečanom i gordom opelu nad morem, ostvarila se još jedared. Ostvarila se opet jedna grozota iz jedne jedinstvene istorije, iz epopeje velikog i tako često nesrećnog našeg naroda."

Isidora Sekulić, Beleška o M. Bojiću, Srpski književni glasnik,
Novi Sad, XVI / 1935, knj. 44, str. 20-28


"Dragi Milutine, ovde na ovome mrtvom polju naše tužne slave, gde počivaju vitezovi puške i bombi, meni koga si maestro zvao, suđeno je da se oprostim s tobom viteže naše raskošne slikovite reči i naše bujne maladenačke fantazije! U ovoj oskudnoj, tuđoj jeseni gde ne čujemo huku naših planina, ni šum reka, ni buktanje plamenih dragih nam domaćih vatara – u lakomoj jeseni bez strasti plamena i ljubavi — podlegao si vatreni pesniče "Bola i Ponosa", jedna stradalačka rasa, koja vekovima gine, jer slobodno hoće da živi. Poslednji put pred smrt kada sam te na postelji gledao, odabrani pesniče Života i Smrti, video sam u tvojim lepim, tamnim očima duboku malanholiju zatonskih dubina našeg Jadrana, a na tužnom osmehu tvojih uvelih usana osetio sam setu, neodređenu i daleku setu za kojom svi čeznemo, kao odblesak zimnjega sunca na umoru našemu Kalemegdanu, zračni visu naših snova i naših želja! Tu sam Milutine upoznao i tu sam osetio more tvojih rasipnih reči! I tada je bila jesen, obilata, sita, blagoslovena naša jesen!

A kako je sada ovde pred tvojom, mračnom rakom, pesniče svetlosti, bedno, mrtvo: Krst do krsta, mrtav junak do junaka! I ti si mrtav! Čini mi se da saranjujući tvoju žarku mladost u ovome jesenjem danu, saranjujemo jedno žarko leto naše lepe knjige... Kako je ovde na zemlji, pred tvojom otvorenom rakom neutešno tužno... Stojimo pred njom kao osečeni bez misli i bez reči. O čemu već da mislimo? Za čim već da tugujemo? Pa ipak osećamo, kako se iz ovog mrtvila otima oko tvoga jakoga, vulkanskoga, to tvoja raskošna pesnička duša bratimi se s dušama palih vitezova tvojom pesmom opevanih... Jadni moj Milutine, pesniče strasna života i otadžbeničke ljubavi, — mrtvi pesniče "Bez domovine"! Milutine, mi te tužni, u tuđini izgubljeni, u tuđini ostavljamo: S Bogom!

Ivo Ćipiko, Nad rakom Milutina Bojića,
Srpske novine, 1917., br. 7, str. 16


"U neverovatno i opasno velikoj gomili mladih koji danas pevaju, g. Milutin Bojić se ističe na prvom mestu...

G. Bojić je pesnik od talenta, od onih prirodnih talenata koji proključaju i u silnim mlazevima izbiju u jednom biću. Oseća se u njegovoj poeziji nešto samoniklo, nešto što je prirodno moralo doći i što bez usiljavanja dolazi. U njemu peva njegova mladost, kao što u proleće šume odjekuju od ptičijih koncerata...

I šta bi jedan pesnik tih godina i toga temperamenta pevao nego ljubav? Samo, ne sentimentalnu ljubav naših starih pesnika, ljubav prema bledim devojkama pod bledom svetlošću meseca, no ljubavnu strast koja kao plamen bukti, greje i sažiže... U njegovoj poeziji blešti sunce, bukti život, buja proleće, i kao u antičkim "svetim gajevima" sa bahanatkinjama i faunima, pevaju ptice, sokovi u drveću, cveće na stabljikama, izvori u travi. To je jedna velika himna plotskom životu i animalnoj životnoj radosti. I sa strašću i snagom on će pevati svoju mladu oholost "kad se divlje, ludo, samo krvlju voli", i dao maladi faun zdraviti svoju mladost što "vrišti, puna strasti plamne".

Sve to može izgledati nešto odveć čulno, nekada i sadistično, bestidno, katkada i nisko, ali to je pesma mladosti, kazana samo iskrenije i prirodnije no što se obično čini...

Sa ovom knjigom on je dao ne samo jednu lepu nadu srpskoj poeziji, no i jednu dobru poetsku prinovu srpskoj književnosti."

Skerlić dr Jovan, M. Bojić, Pesme,
Srpski književni glasnik, 1914. knj. XXXII, br. 9, str. 714-716.


"Pozorinica: mislim da je to jedan od važnih ključeva za razumevanje Bojića. Sve je u njemu stremilo ka pozornici. On je pisao drame, bio je predsednik literarnog odbora, Đačkog amaterskog pozorišta, bio je među osnivačima neuspelog Slobodnog pozorišta, družio se sa pozorišnim svetom, pisao je pozorišne kritike. U tim kritikama govorio je o predstavi i o glumcima više nego što je tada bio običaj u našoj pozorišnoj kritici. Naši kritičari spuštali su se do pozorišta sa svojih literarnih visina; Bojić je umeo da živi sa pozorištem, da oseti puls jedne predstave, njen život ne samo na pozorinici negu i u publici... On piše o glumcima kao što o njima može da piše pravi pozorišni čovek, ili dramski pisac kada oni igraju u njegovim komadima...

U vreme kada je on počeo da piše čas za istorijske drame bio je još jednom više nego zreo, i mladi pesnik – kome nije trebalo mnogo pa da se prepusti bujici stihova što su mu navirali pod pero – nije mogao a da ne da svoj prilog obnovi ovog počasnog, ali i već prilično istrošenog žanra naše drame. On je bio zanesen ambicijom da bude veliki nacionalni pesnik, a šta je prirodnije nega da nacionalni pesnik napiše bar jednu istorijsku dramu u stihu?...

On je bio još gimnazijalac kada je napisao svoju prvu dramu, trilogiju Despotova kruna. Bilo je sasvim prirodno što je tako počeo. Istorijska građa pružala mu je okosnicu za dramsku priču, sa kojom početnici najviše muke imaju. Sa druge strane, istorijska drama bila je jedna od najvećih ambicija naših dramskih pisaca 19. veka, ne samo zato što je to bio vek obnavljanja ("vaskrsa", kako kaže Stojan Novaković) srpske nacionalne države i rasplamsavanja nacionalnih osećanja. Istorijska drama trebalo je da u našoj dramskoj književnosti što se rađala bude isto ono što je narodna pesma bila u našoj poeziji: izraz snažnih kolektivnih osećanja što održava budnom istorijsku i nacionalnu svest svoga naroda..."

Jovan Hristić, Izabrane drame, Milutin Bojić,
Beograd, 1987.


"Dešava se ne tako retko, da pesnici koji malo požive stiču priznanje brže i lakše od svojih dugovečnijih savremenika; fenomen koji je povezan sa intenzitetom njihovog provog stvaralačkog cvetanja. Bojićev slučaj tipičan je u tom pogledu; nekoliko kratkih godina njegovog književnog rada prolazi u znaku uverljivih priznanja i uspeha. Čini nam se, međutim, da je za Bojića posebno značajno što ga uspeh nije zaveo u pogrešne predstave o prirodi sopstvenog dara i vrednosti onoga što je ostvario. Mladalačka samouverenost, normalna i da nije tako opojno podržavana priznanjima, kod Bojića se nije nadredila onom ozbiljnijem i nelaskavom autokritičnom glasu iz dubina, koji kao senka prati ovično ono delo, kojem je suđeno da raste polagano i dugo. Bojić je znao da je dopadljiva zrelost njegovih pesama samo relativna zrelost jednog početka; i ne samo to — on je vrlo tačno osećao kojim pravcem može i treba da se kreće dalje. I zato je njegova smrt tako uzbudljivo porazna, a njegovo neprihvatanja smrti tako dramatično u svojoj bezizlaznoj i tihoj poetici..."

Ivan V. Lalić, Milutin Bojić, 1974.
izvor:riznicasrpska