Milovan Vitezović

[Andjela 7]

​

Milovan Vitezović (11. septembar 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama.

Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF.

Biografija

Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario.

Književni rad

Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića.


Najznačajniji romani

* Šešir profesora Koste Vujića
* Lajanje na zvezde
* Milena iz Knez Mihailove
* Sveta ljubav
* Hajduk Veljko Petrović
* Evropske godine kneza Miloša
* Čarape kralja Petra

Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša i Čarape kralja Petra su romani istorijske tematike na čijoj je građi Vitezović radio gotovo dvadeset godina.

Aforizmi

* Čoveče, naljuti se,
* Srce me je otkucalo...


Druga dela

Poezija za decu, sabrana dela: Antologija jugoslovenske poezije za decu ( I- IV) , Zeleni miš, Lepim suncem odlikovani, Sve boje sveta...

Televizjske drame i serije

* Gde cveta limun žut
* Kraljevina Srbija
* Kneževina Srbija
* Dimitrije Tucović,
* Vuk Karadžić
* Onda lole izmisli parole
* Đačko doba
* Snohvatice I i II

Tekstovi za pozorišna izvođenja

* Disko
* Tesno doba
* Usklađivao lud zbunjenog
* Dobro došli..

Filmska scenarija

* Vanbračna putovanja
* Branislav Nušić
* Snovi, život, smrt Filipa Filipovića
* Lajanje na zvezde

Nagrade

Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije: Zmajeve dečije igre (1978. god.) , Velike Bazjaške povelje u Bukureštu 2005. godine, Kočićeva nagrada (2005. god. ) ־ Republika Srpska, Zlatno Gašino pero (2006. god.) , nagrada Glasa javnosti Meša Selimović drugo mesto (2000. god.) .

Bio je kandidat za Antologiju najboljih svetskih satiričara koja je objavljena u SAD 2007. godine.

U Novom Sadu, juna 2007. godine, pripala mu je čast da dobije Zmajev pesnički štap i otvori Zmajeve dečije igre, najveći festival dečijeg stvaralaštva u Evropi.

Ekranizacija njegovog romana Lajanje na zvezde osvojila je prestižnu domaću nagradu Zlatna novosadska arena i nagradu festivala u Herceg Novom.

Izvor: Wikipedija

 

[crvendac_011]

Pišem samom nadom

Pišem samom nadom



Istoriju Srba prošao sam "peške” na svoj način – rukopisom. Znam da smo u istoriji imali i teških vremena. Prikazao sam ta vremena u knjigama, dokumentarnim filmovima i TV serijama. Ovo je vreme teškog tučanog pesimizma. Svet je u depresiji. Ni ja ne mogu mimo sveta. Ako sam i pesimista, onaj sam koji se nada da mu se teška predviđanja neće ostvariti. Može se čak reći da pišem samom nadom! I to kao neko ko zna, voli i poštuje vrednosti svoga naroda, ne skrivajući ni njegove mane. Uostalom, sam taj narod kaže: "Ni drveta bez grana, ni čoveka bez mana”. Takav smo narod među narodima.

Ovako za "Bilje&Zravlje" govori Milovan Vitezović, književnik, dramaturg, profesor, "otac" profesora Vujića. Pisac je mnogobrojnih omiljenih dela koja već decenijama lako nalaze put do čitalaca svih uzrasta, Vukov sledbenik, književnik čije se rečenice pamte i često i rado citiraju. Napisana prepoznatljivim, jednostavnim jezikom, Vitezovićeva dela mnoge su nasmejala, oraspoložila, učila, prosvetila, podstakla da bolje razmisle, činjenicama treznila... Romani, aforizmi, poezija za decu, televizijske drame i serije, filmski scenariji, tekstovi za pozorište samo su deo onoga što je "spustio" na papir. Nabrajati njegova dela, jezike na koje su prevođena kao i književna priznanja kojima je ovenčan, bio bi dugotrajan posao. Ipak, pamti ovaj vitez srpskih pisaca i teža vremena kada ga je zbog britkog pera, "narodna" vlast uzela na zub.

*Doživeli ste da Vaša zbirka aforizama "Srce me je otkucalo" u prvom izdanju bude zabranjivana i, čak, spaljivana. Ima li nešto što biste danas napisali, a ne bi bilo objavljeno?
- Danas na sudbinu prvog izdanja svoje knjige aforizama "Srce me je otkucalo", i na zabranu i na spaljivanje, gledam sa nekom dragošću, mada sam onda bio očajan. Taj slučaj me pokazuje hrabrim i u mojim očima. Bez toga bi moja biografija bila siromašnija i dosadnija. Iz ove perspektive, ako danas ima ikakve perspektive, imam i neke nostalgije za vremenom zabrana, jer su i one oštrile misli... Naravno, nisam za zabrane!

*Mogu li reč, misao, film... da budu zabranjeni?
- Ne verujem da bi se danas uopšte moglo nešto zabraniti... Reč? Nema pravih reči! Misao? Nema značajnih misli! Na šta se srozala filozofija! ... Film? Zar mislite da bi cenzura zabranjivala pljuvanje srpskog naroda... Ja čak mislim da negdašnji cenzori i njihovi duhovni potomci to finansiraju i nagrađuju!

*Šta nam u takvim uslovima pomaže da opstanemo?
– Veliko poštovanje života. Svoga, i života drugih. Prvo najbližih. Rastao sam u porodici čije se rodoslovlje zna bar za trideset kolena. Nas je održalo i držalo veliko poštovanje. Otkad znam za sebe, što bi se reklo od malih nogu, ja sam u porodici bio poštovan kao čovek. Onako kako to peva Duško Radović: "Dete je čovek u odelu čoveka”. Ništa od mene nije skrivano, ni od kakvih istina nisam bio "štićen”. Iz toga poštovanja sam po svojoj savesti poštovao sve članove porodice i delio njihovu odgovornost za svakog. To poštovanje se prenosilo i na druge porodice, pa time i na poimanje naroda i na odgovornost za bitisanje i opstajanje. U najkraćem: Poštovanje potomaka najviši je stepen poštovanja predaka. To je tekovina, oblikovana u vekovima, u prilikama i neprilikama, sačuvana u veri, u običajima i u svetinji bratstva, životnim nazorima i u kolektivnoj svesti. Tako svestan narod ne može propasti. Sačuvaj nas, Bože, pomračenja svesti!

*"Lajanje na zvezde", omiljena je knjiga i današnje omladine. Smatrate li da je određeni sistem vrednosti univerzalan?
– "Lajanje ne zvezde" je prvo pisano i objavljivano u nastavcima, u listu "Mladost", kao vedro svedočenje o mojoj generaciji. Kad je objavljeno kao knjiga, postalo je bestseler i knjiga svih generacija druge polovine dvadesetog veka. To je i film potvrdio. Po svoj prilici, biće to i knjiga i film i za generacije barem prve polovine dvadeset prvog veka. Neodoljivost mladosti, nepresušni romantizam generacija – to je valjda tajna univerzalnosti. Dakle, karakter mladosti.

*A da li se čovek s godinama suštinski menja?
– Ne verujem. Ako ga neka muka ne natera.

*Kakve su Vam životne navike?
– Radim po nekoliko poslova u isto vreme, predajem studentima, ulazim u neke dogovorene scenarističke i književne poduhvate, pišem za svoju dušu, pa su mi takve i radne navike.

*Ustajete li rano, pišete li i čitate do kasno u noć, pijete li mnogo kafe...?
- I ustajem rano i ležem kasno. Za radnim stolom sam bar pet sati. Ničega se nisam odrekao, ali ne preterujem... Nisam više veliki kafopija, otkad sam još u tridesetoj prestao da pušim.

*Danas se mnogo priča o zdravom načinu života. Šta o ovome kaže Vaše iskustvo?
– Nekada se živelo prirodno i kako se imalo. Radilo se prema godišnjim dobima i prema njima se i jelo. Priroda je kontrolisala ishranu. A vera je postovima podržavala prirodu. Onda je došlo do vremena prežderavanja svim što je postalo na dohvat ruke u samoposlugama. Ivo Andrić je zapisao ulično dovikivanje jednog jako ugojenog čoveka: "Takav ti je Srbin. Dok ima, on jede dok ne pukne, a kad nema, on trpi dok ne crkne!” Kad je došlo do toga "dok ne pukne”, počeli smo da pričamo o zdravom načinu života, pravilnoj ishrani i rekreaciji... Lično nemam iskustva sa prežderavanjem, a i pravilno me hrane... Primećujem: proja i kačamak su bili simbol sirotinjske hrane, a sad su luksuz!

*Odrasli ste na selu, u prirodi. Verujete li u moć, pa i onu lekovitu, prirode?
– Ne mislim da je Bog priroda. Ali mislim da nas je Bog sa prirodom u prirodi stvorio. Kako nas je stvorio po svome liku, mora da je u njoj uživao, pre nego što nam ju je prepustio. Profesor Uroš Martinović mi je jednom rekao: "Priroda je uništila dinosauruse jer su postali nerentabilni. Priroda ispravlja svoje greške. Bojim se da čovek sve čini da postane greška prirode!”

*Da li ste se ikada lečili lekovitim biljem po narodnim receptima?
– Sigurno. Skidali su mi vatre, bradavice, vidali uboje. Ja sam tek u srednjoj školi prešao u nadležnost lekara i zdravstvenih ustanova. U našoj porodici, kao što se sakupljala letina, sakupljalo se svake godine lekovito bilje i sušilo na pajanti - strehi vajata, da se vidi, da je pri ruci. Najviše je bilo onog koje se pominje u Pelagićevom "Narodnom učitelju", a koje je on sa nečijih usta zapisao. Ja sam prvu mladost proveo u izvornoj mitologiji bilja. I pod ovim smetnim snegom moj brat u Vitezovićima tačno zna gde da razgrne da bi došao do svežih listova bokvice.

*Uvreženo je mišljenje da su pisci individualci. Imate li prijatelje?
– Pisac kad piše u glavi je sam, makar pisao u vozu. Imam prijatelja koliko nađem vremena za prijateljstva.

*A može li da opstane bez ljubavi?
– Ljubav nije sve. Ali ništa nije sve bez ljubavi!

ŠEŠIR PROFESORA KOSTE VUJIĆA

*Nedavno je bila premijera filma "Šešir profesora Koste Vujića". Kako doživljavate kritike i reakcije publike ?
– Kako smo dobro znali šta radimo, mislim na Zdravka Šotru, producente Zorana Jankovića i Slobodana Terzića, i svoju malenkost, uspeh je sasvim očekivan. Ovaj film, i serija koja će uslediti, pripremani su dvanaest godina. Jedan od razloga je prva ekranizacija. Drugi su pare. Uspeh je pun, kako je i planiran. Hvale je mnogo, a biće je i više. Film je izazvao veliko radovanje naroda i razvedrio je Srbiju. Pri tome smo imponovali moralnom odgovornošću. Što se kritike tiče, one mogu samo da gode, ma koliko da su očekivane. Mene uspeh upućuje na misli kako pod njegovim utiskom odmah ekranizovati još neki od mojih bestseler romana. Tu prvo mislim na katarzičnu priču Čarape kralja Petra. Potom na Hajduk Veljka, po kome je već urađen scenario u vestern dragamturgiji Buča Kesidija i Sandens Kida. Svaki od mojih dvanaest romana zaslužuje da bude filmovan, i da se takmiče između sebe. "Simfonija Vinaver" bi sigurno bila neviđena serija – za pametne i duševne.

NIJE IM LAKO

*Bili ste urednik igranih serija Televizije Beograd i glavni urednik Umetničkog programa RTS. Jeste li danas zadovoljni radom Javnog servisa?
– Znam koliko im nije lako, jer pamtim koliko mi je bilo teško. Da bih direktno odgovorio na vaše pitanje, morao bih da poredim sadašnje programe sa programima iz svoga vremena. A nije moje da sebe ocenjujem.

Jelena Matijević
Izvor: Bilje i zdravlje

 

[crvendac_011]

Vitezović: Ivan Grozni, potomak Nemanjića

Vitezović: Ivan Grozni, potomak Nemanjića

Milovan Vitezović priredio dragocenu knjigu "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu". Svetiteljskom kultu Svetog Save u Rusiji doprinelo srpsko i nemanjićko poreklo Ivana Groznog



U RUSKOJ monumentalnoj, u ilustrovanoj ili iluminisanoj istoriji sveta pod imenom "Letopisni licevoj svod" ("Letopisna lična zbirka" ili "Letopisni ilustrovani svod"), unikatno rađen za prvog ruskog cara, Ivana IV Vasiljeviča, posebna celina i velika pažnja posvećena je Srbima, Svetom Savi i Kosovskom boju.

- Ova pažnja pokazuje rusku državnu zahvalnost jer se kao carstvo utemeljilo prvo na prepisima Zakonopravila Svetog Save, koje je potom i dobilo štampani oblik uz neznatne promene pod nazivom Kormčaja knjiga (Knjiga kormarenja (uprave), koja se posrbljeno zove Krmčija), ali i pokazuje i carsku ljubav Ivana IV, kome je Teodosijevo "Žitije Svetog Save" bila knjiga detinjstva, što pokazuje i njegov veoma prilježan odnos prema svom poreklu, koje je srpsko, u jednom delu i nemanjićko - kaže za "Novosti" Milovan Vitezović, koji je priredio raskošnu i dragocenu knjigu "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu", a koju je objavio Zavod za udžbenike, u prevodu Miljenke Vitezović sa starog ruskog jezika.
Za postojanje ovog veličanstvenog dela, najvećeg književnog poduhvata u 16. veku u Rusiji i Evropi, Vitezović je saznao 1976. godine na velikom internacionalnom naučnom skupu "Sveti Sava - istorija i predanje", održanom u SANU. Da u toj istoriji postoje iluminacije iz života Svetog Save, iskazao je profesor Sreten Petković u saopštenju "Sveti Sava u starom ruskom i rumunskom slikarstvu".

- Kako je Sveti Sava, njegov život i delo, veliko moje interesovanje, ja sam od tada raznim vezama pokušavao da prvo saznam obim koji on zauzima u ruskom letopisu i bio naivno uveren da mogu da dođem do kopija tih strana. Saznao sam dosta, najviše od moskovskog profesora i akademika, grofa Nikite Tolstoja. Ali do uvida u original se nije moglo doći, jer je ovaj književni spomenik pod najvećom zaštitom, recimo, kao kod nas Miroslavljevo jevanđelje - kaže nam Vitezović.

Tek u ovom veku ovo rukopisno delo dobija štampane oblike u 20 tomova i to staranjem samog predsednika Vladimira Putina. Tada je u Moskvi napravljeno preduzeće "Akteon" sa zadatkom da na najvišem tehnološkom nivou i najvećom zaštitom preduzme izdavanje ovog letopisa koje još traje.

- Direktor "Akteona", gospodin Harasovič, odmah je ustupio prava koje sam tražio za Zavod za udžbenike, da se iz letopisa izdvoje srpske strane i ovde objave. Tako se došlo do prava, a priređivanje je trajalo više od dve godine - objašnjava naš sagovornik.

Srbi u ruskom carskom zborniku imaju brojne, hronološki složene strane iz svoje istorije do vremena Ivana IV, u jarkim minijaturama. Te strane počinju rodoslovom vladara od prednemanjićkog perioda i završavaju se Kosovskim bojem. Imaju osamdesetak listova sa oko 160 minijatura. Samom Kosovskom boju, po Vitezovićevim rečima, pripada deset slika, što govori o velikom istorijskom značaju ovog događaja u ruskim i svetskim istorijskim poimanjima i posle veka i po takozvane istorijske distance.

- Slike nas sadržajem upućuju na to da je epska svest Srba o događajima Kosovskog boja sasvim istorijska, u šta smo krajem 19. i tokom 20. veka sumnjali. Po ovom sudeći, nepravedno - smatra Vitezović.

- Životopis Svetog Save dat je u sto jednoj slici, što je svakako najveći likovni opus posvećen ovom našem svetitelju, i verovatno jedan od najobimnijih posvećenih duhovnim junacima u ovom letopisu. Velika zastupljenost Svetog Save upućuje na veličinu njegovog svetiteljskog kulta u Rusiji u vreme nastanka carskog letopisa.

Dosledno negovanje kulta Svetog Save Srpskog u Rusiji je zastupljeno od kraja 13. veka do vremena Oktobarske revolucije. Kult je bio pri vrhuncu u doba nastajanja ruskog carstva, a prvi car, Ivan IV ili Ivan Grozni (Strašni, Silni, Veličanstveni) imao je velikih i državnih i ličnih razloga. Njegova majka bila je Jelena Glinska, a baka po majci - Ana Glinska, u devojaštvu Jakšić, kći Stefana Jakšića (jednog od braće Jakšića iz epske pesme "Dioba Jakšića", gospodara Beograda, Banata i Podunavlja). Ana Glinska je iz svog srpskog roda donela veliku obrazovanost i pobožnost, i odrasla je u poštovanju dva kulta: Svetog Save i Svetog cara Lazara. To poštovanje je prenosila svojoj deci, naročito Jeleni. Sa druge strane, preko oca Vasilija III Ivanoviča, preci Ivana Groznog sežu do srpske loze Nemanjića.

O obrazovanju mladog Ivana Groznog, kako objašnjava Vitezović, brinula se njegova baka Ana. Ona ga je upoznala sa srpskim duhovnim i državnim nasleđem, sa duhovnim i državotvornim učenjem Svetog Save, sa uzdizanjem svete loze Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Dušana Silnog, ali i sa propasti srpskog carstva i potresnom sudbinom kneza Lazara. Knjiga njegovog obrazovanja bila je "Žitije Svetog Save", koje je iz Hilandara doneo njegovom ocu na podarje svetogorac Isaija. O tome je sa ushićenjem svedočio u poznim godinama: "A kako je Sveti Sava ostavio oca, majku, braću, rođake i prijatelje, zajedno sa celim carstvom i vlastelom i poneo krst Hristov i kakve je on monaške podvige izvršavao! A kako su otac njegov Nemanja, to jest Simeon, i majka njegova ostavili carstvo i zamenili purpurnu odeću monaškom i kako su zbog toga zadobili zemaljsku utehu i radost!"

Odmah po krunisanju, Ivan Grozni je nastavio gradnju carskog Kremlja i započeo živopisanja Arhanđelskog sabora. U naosu ovog hrama predstavljeni su svi dotadašnji ruski vladari, u sjaju i odeždama. Ipak, po njegovoj volji, na nosećem severnom stubu, da svakome ko ulazi u sabor prvo padne u oči, osvanula je freska koja nije u vladarskom sjaju već u monaškim odeždama. Na fresci su predstavljeni svetogorski monasi Sveti Sava i Sveti Simeon, "serbski čudotvorci". Nešto dalje, ali na počasnom mestu, prikazan je i Sveti knez Lazar Serbski. Ivan Grozni se još u kneževskom vremenu stavio pod zaštitu Svetog Save i verovao je da je to vreme njegovim čudima preživeo. Na vrhu severnog oltarskog stuba Arhanđelskog sabora postoji još jedna freska Svetog Save, tako da je srpski svetitelj jedini u ovom zdanju predstavljen sa dva živopisa, što je izraz velike carske počasti.

ILUMINACIJE

ŽIVOT srpskog sveca u ruskom carskom letopisu ispripovedan je i oslikan po Teodosijevom "Žitiju Svetog Save". Ispripovedan je, po Vitezovićevim rečima, u svedenim i dostojanstvenim rečenicama, intoniranim kao besedne posvete. Slike, iako minijature, daleko su "rečitije". U svakoj se nalaze po dve, tri ili čak četiri epizode iz Savinog života. Ove knjižne iluminacije rađene su u tehnici akvarela direktno na hartiji (hartija je bila carskog kvaliteta što je delu omogućilo carsku trajnost). Svi oslikani ambijenti Savinog svetovnog i monaškog života i arhipastirskog stolovanja od Rasa do Svete Gore, ambijenti njegovih manastira Studenice, Hilandara, Žiče, Mileševe, ambijenti gradova njegovih audijencija Soluna, Carigrada, Jerusalima, Kaira, Trnova, ambijenti njegovih hodočašća svetim mestima, svi imaju ruski izgled i ruski karakter.

(Večernje novosti)