Milorad Panić Super

[Andjela 7]

Milorad Panić
​

(Glogovac, 27.01.1912 — Beograd, 22.04.1968)​

Milorad Panić, pesnik i istaknuti kulturni poslenik i pregalac, rođen je u mačvanskom selu Glogovcu, 27. januara 1912. godine.

U rodnom selu Milorad je učio i završio osnovnu školu, od 1918. do 1922. godine, a potom se upisao u Šabačku gimnaziju. Od tada, pa do kraja školovanja, stalno se borio sa nemaštinom. Obdaren prirodnom bistrinom, učio je dobro i lako. Već u gimnazijskim danima pokazivao je veliki interesa za književnost. Kao đak viših razreda, zajedno sa straijim prijateljima književnicima, učestvovao je na književnim večerima u Šapcu i po okolnim mestima. Već tada, pošto je odgojen i vaspitan u slobodarskim tradicijama, svome imenu dodao je ime svoga pretka Surepa, Karađorđevog ustanika i mačvanskog hajduka. Do kraja života će s ponosom nositi ovo ime, koje označava starog vuka predvodnika.

Šabačku gimnaziju Surep je završio 1930. godine, da bi naredne, 1931, došao u Beograd i upisao se prvo na Pravni, a zatim na Filozofski fakultet, grupe opšte istorije. Braća, i sami siromasi, više ga nisu mogli pomagati. Na sreću, prihvatile su ga neke stare šabacke porodice, a od profesora, posebnu pomoć su mu pružili Brana Miljković i Jaša Prodanović.

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1936. godine i, već kao poznati mladi pesnik, zaposlio se u Redakciji Politike. Posvetio se pisanju reportaža sa socijalnom problematikom, posebno o siromašnom seljaštvu, koje mu je veoma dobro bilo poznato.

Kao novinar Politike radio je do njenog poslednjeg međuratnog broja, do aprila 1941. godine. Odmah na početku okupacije našao se u jednoj novinarskoj desetini, organizovanoj od strane KPJ za borbu protiv okupatora. Zbog svoje aktivnosti, uhapšen je 15. maja 1942. godine i sproveden u zlogasni logor na Banjici. Tu je, držeci se dostojanstveno, proveo dva i po meseca. Puste ga na intervenciju i pismenu garanciju nekoliko uglednih građana, među kojima je bio i princ Đorđe Karađorđević.

U aprilu 1944. godine, povučen je iz okupiranog Beograda na slobodnu teritoriju i našao se u Pustoj Reci, gde je radio u Kulturnoprosvetnom odboru Leskovačkog sreza, a zatim u Propagandnom odeljenju Glavnog štaba Srbije. Po oslobođenju Beograda, Surep je, prema očekivanju, ponovo u novoosnovanoj Redakciji Politike. U decembru 1944. godine prelazi u Odeljenje za štampu Antifašističke skupštine Narodnog oslobođenja Srbije. Od marta do oktobra 1945 godine bio je urednik Tanjuga, a potom urednik listova Glas i 20. oktobar.

U prvim posleratnim godinama Surep se i dalje aktivno bavi književnošću. Stoga i ne iznenađuje podatak da je izabran za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.

U leto 1947. godine Surepu je poverena nova odgovorna dužnost osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proušavanje spomenika kulture Srbije. Postao je direktor novog Zavoda i za kratko vreme je uspeo da oko sebe okupi ekipu vrsnih stručnjaka - istoričara umetnosti, arhitekata, arheooga, slikara i drugih. Svoje oduševljenje i entuzijazam umeo je da prenese i na svoje saradnike i ubrzo je službu zaštite nepokretnih kulturnih dobara u Republici uzdigao na nivo koji ona zaslužuje. Pod njegovim rukovodstvom, sačinjeni su prvi popisi naših starih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga i drugih značajnih ostataka naše bogate kulturne baštine. Istovremeno, on organizuje prve sistematske zaštitne radove na oronulim spomenicima kulture, preduzima ispitivanje i zaštitu arheoloških lokaliteta i istorijskih kompleksa. Sa velikim elanom pristupilo se konzervatorsko-restauratorskim radovima na Đurđevim stupovima, Dečanima, Studenici, Sopoćanima, Mileševi, Žiči i Arilju. Pod Surepovim neposrednim rukovodstvom, izvršeno je otkrivanje čuvenih fresaka u Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu i Bogorodici Studeničkoj u Ramaći. Naporedo sa ovim brojnim aktivnostima, pravna zaštita spomenika kulture postala je, njegovim zalaganjem, trajna i efikasna. Istovremeno, on radi na popularisanju službe zaštite i spomenika kulture. U listovima i časopisima objavio je veći broj članaka o problemima stare umetnosti. Pokrenuo je i povremena Saopštenja Zavoda, veoma značajnu publikaciju čija je prva tri broja sam uredio. Uz pomoć brojnih saradnika, 1951. godine pripremio je i uredio poznati vodič Spomenici kulture NR Srbije, koji i danas predstavlja nezaobilaznu literaturu za stručnjake, turiste i ljubitelje starina. Bio je jedan od inicijatora i organizatora naših izložbi kopija fresaka u inostranstvu, pre svega one prve koja je postavljena u Parizu 1950. godine. Nešto kasnije, zahvaljujući tome, otvorena je u Beogradu Galerija fresaka.

Posle blizu deset godina provedenih u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, pošto je ovoj važnoj službi obezbedio legitimitet i autoritet i odnegovao generaciju vrsnih stručnjaka i konzervatora, u junu 1956. godine Surep je postavljen za prvog sekretara novoformiranog Saveta za kulturu Srbije. Današnjim jezikom rečeno, postavljen je za republičkog ministra kulture i na toj dužnosti je proveo tri godine. U ovome intervalu sproveo je u delo veliki broj zamisi o organizaciji umetničkog, književnog i drugog kulturnog rada u Srbiji. Inicirao je stvaranje fondova za unapređenje pojedinih segmenata kulturne delatnosti. Bio je jedan od inicijatora osnivanja Moderne galerije (danas Muzej savremene umetnosti na Uscu). Njegovim stvaranjem raspisan je konkurs za idejno rešenje zgrade i odobren je projekt.

Gde god je, u svetu kulture, trebalo nešto novo stvoriti i organizovati - tu je bio Surep. U septembru 1959. godine postavljen je za sekretara tek stvorenog Odbora za osnivanje Muzeja revolucije naroda Jugoslavije, da bi ubrzo postao i prvi direktor Muzeja. Kako odgovarajućih prostorija nije bilo, orientisao se uglavnom na prikupljanje muzejskih eksponata i istraživačke radove. U ovo vreme, bio je predsednik Odbora za obeležavanje stogodišnjice Vukove smrti (1964) i Sedamstogodišnjice Sopoćana (1965).

Dalji životni put ga vodi u Narodnu biblioteku Srbije gde je, 1 februara 1966. godine, i zvanično postavljen za upravnika, mada je ovu dužnost obavljao još od 1. aprila 1965. Kao dobar poznavalac naše književnosti i kulture, uz to i veoma plodan pesnik i čovek od ličnog integriteta i autoriteta, bio je kao stvoren za ovaj posao. Poznato je da je Narodna biblioteka potpuno uništena u požaru priuzrokovanim nemačkim bombardovanjem u aprilu 1941. godine i sada se nalazila u nedovoljnim i nepodesnim prostorijama bivšeg malog hotela pored Kalemegdana. Surepovim dolaskom na čelo ove ustanove, aktivirana je ranija odluka SR Srbije o izgradnji nove zgrade Biblioteke, na čemu je on insistirao još dok je bio sekretar Savet za kulturu. Izgradnju nove zgrade Biblioteke shvatio je kao svoje životno delo i sav se tome posvetio. Svakog dana je dolazio na gradilište, kod Karađorđevog parka, ponašajuci se i kao brižni domaćin i kao starinski vlastelin koji podiže svoju zadužbinu. Želeo je da novoizgrađena Biblioteka bude hram srpske pismenosti. Imao je veliki broj ideja koje su se odnosile na unapređenje stručnog i naučnog rada, ali je bolest, iznenadna i surova, poremetila njegove planove i zamisli. Javila se krajem 1966. godine, utihnula posle teške operacije, da bi ponovo buknula u kasnu jesen 1967. Gasio se Surep, stari vuk, pred očima svojih najbližih i svojih saradnika, ali se nije dao tako lako - radio je do poslednjeg dana.

Ma koji posao da radio u svom životnom veku (novinarski, konzervatorski ili kulturno-istorijski), bilo koji položaj da je zauzimao (urednik, direktor ili ministar kulture), Surep se uvek bavio poezijom. Počeo je da peva i objavljuje pesme još od petog razreda gimnazije. Najpre u Vencu Jeremije Živanovića, a zatim u svim jugoslovenskim omladinskim časopisima. Kao maturant, javio se i u Srpskom književnom glasniku, što je za mladog poetu bio veoma značajan događaj, a kao student objavljuje u časopisu Misao.

Nazvali su ga pesnikom Mačve, a svoju vezanost za zavičaj on nikada nije poricao...

Izvor:riznicasrpska

 

[Andjela 7]

Književno stvaralaštvo
​

Za tri i po decenije književnog stvaralaštva, Surep je objavio više pesničkih zbirki i poema i veliki broj proznih romana: monografija, letopisa, članaka, rasprava, eseja i polemika iz istorije umetnosti i istorije kulture. Objavio je devet zbirki pesama: Vetar zviždi (1931), Prosto (1933), Ti dolaziš (1937), Priče o selji Mići (pesme za decu, 1946), Svetlost zemaljska (1948), Jesika (1952), Lirika (1953), Od sene i opomene (1956), Devet triptihona (1962). Tu su i stihovi poeme: Splavovi na Drini (1939), Ada (1946), Reka (1954) i Mesec i pruće (1961).

U predratnim pesničkim zbirkama poeta dočarava, ustreptala srca, seosku sredinu u kojoj još uvek žive sujeverje i verovanje u sile nečastive. Strepeo je nad plodovima u dozrevanju i lepotom prirode i sela. Ushićeno i senzualno, on slika zatalasana žita i docvetale livade. Naspram idilične slike života na selu, u Surepovoj poeziji stoji grad, sa skučenim životom i niskim mračnim svodovima. Pesnik je iznenađen tragikom usamljenosti u urbanoj sredini, duševnim nemirima i krizama. Otuda je, u njegovim prvim pesničkim zbirkama, mnogo nedorečene životne tuge, neisplakanog ljubavnog bola i nedosnevanih snova mladosti.

U predratnim poemama prisutni su socijalni motivi. Pevao je o oduzimanju zemlje seljacima, seči i ekspoataciji šuma i uopšte - o izrabljivanju potlačenih.

Surepova predratna poezija pevana je spontano, noseći duboko u sebi zavičajne sokove. Znao je da iznađe sveže reči iz bogate riznice narodnog govora, čime je postizao autentičnost izraza i naznake narodne lirike.

Posleratna Surepova poezija odlikuje se smirenijim tonovima. Pesnik je obuzdao mladalačke slobode i uneo staloženije meditacije. Leksika je postala bogatija, osvežena na vrelima usmenog narodnog stvaralaštva i svakodnevnog govora. Samo je pesnički glas i dalje dolazio iz narodne pesme, više lirske nego epske.

Surep je autor značajne monografije o Filipu Višnjiću, bardu Karađorđevog ustanka i narodnom pesniku, kome je odredio mesto u istoriji naše književnosti. Poetsko-esejističko ostvarenje Filip Višnjić - pesnik bune, koje je objavio 1956. godine, predstavlja specifican spoj poetske reči i naučnog metoda, umereni sklad patriotsko-romantičarskih treperenja i naučne istine.

Ogledao se Surep i u uređivačkim i priređivačkim poslovima. Godine 1957. objavio je antologiju Srpske narodne pripovetke, koja je doživela više izdanja. Delima Stojana Novakovića, Janka Veselinovića i Milana Đ. Milićevića, dao je argumentovane i prisne komentare. U predgovoru Novakovićeve monografije Ustanak na dahije (1954), Surep podvlači da ovu knjigu štampa bez ikakvih imena i da je ostavio čak i prigodan pristup čoveka koji je pripadao drugom vremenu i drugačijim shvatanjima, napominjući da "njegov čestiti patriotizam i istinoljubivost... čine da ga razumemo i u onome u čemu se razlikujemo".

Za Milićevićev Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda (1959), našao je da je "istinski nacionalni Panteon, građen u potpunosti od domaćeg materijala".

U naučnim krugovima su izuzetno zapaženi Spomenici kulture NR Srbije (1951), koje je Surep uradio.

Ovaj neumorni kulturni pregalac se bavio i prevodilačkim poslom. Poetski spomenik iz 12. stoleća - Slovo o polku Igorovu, preveo je Surep sa staroruskog i objavio 1957. godine. Sebi je postavio zadatak da prevodu da takvu poetsku formu koja neće biti u suprotnosti sa originalom. Da je u tome uspeo, svedoče i reči Isidore Sekulić: "To nije običan prevod, već nešto mnogo više... domet ravan originalu, njegov brat blizanac".

Godine 1962. objavio je Surep esej o Beogradu Grad sudbine i feniksa, da bi 1963, usledilo još jedno značajno ostvarenje - letopis Kad su živi zavideli mrtvima. Delo je nastalo kao rezultat njegove velike zainteresovanosti za srednjevekovne spomenike, naše i strane, pisane na pergamentu i papiru, uklesane u kamenu i mermeru ili izvezene na platnu i svili. Za obradu kulturnog nasleđa bio je potreban višegodišnji mukotrpan rad. Naizgled običan posao sakupljača zapisa, rasutih u tami vekova, vođen poetskim i filozofskim nadahnućem, Surep je "pretvorio u delo čudesne pesničke lepote."

Najlepši spomenik nasoj kulturi je Surepova ukusno opremljena knjiga Ćirilo i Metodije, koja je objavljena 1964. godine i sadrži žitija, sluzbe, kanone i pohvale od klimenta Ohridskog, Konstantina Preslavskog i nepoznatih pisaca. Koliko je cenio tvorce slovenske pismenosti, vidi se iz reči koje za njih navodi iz starih žitija: oni su nam veći dar "od svakog zlata i srebra i kamenja dragoga".

Veliki broj dela ostao je u rukopisu. Njegovo bavljenje narodnom književnošću i abagarima podstaklo ga je da pristupi pisanju jednog neobičnog dela - Knjige o nežidu, opojne i uzbudljive knjige o čovekovom bitisanju punom strave, tajni, vradžbina i ukletosti. Surep je još jednom bio spreman da iskaže svoju originalnost u izboru i obradi tema, ali su ga bolest i smrt u tome sprečili.

Surep je dobitnik velikog broja nagrada i priznanja. Među njima i Oktobarske nagrade Grada Beograda i Vukove nagrade.

Konačno, kao rezime, dajemo pregled njegovih najznačajnijih dela:

• Vetar zviždi, pesme, 1931.
• Prosto, pesme 1933.
• Ti dolaziš, pesme, 1937.
• Žito, poema, 1939.
• Ada, poema, 1946.
• Priče o selji Mići, pesme za decu, 1946.
• Svetlost zemaljska, pesme, 1948.
• Jesika, pesme, 1952.
• Lirika, pesme, 1953.
• Reka, poema, 1954.
• Od sene i opomene, pesme, 1956.
• Filip Višnjić - pesnik bune, monografija, 1956.
• Srpske narodne pripovetke, antologija, 1957.
• Slovo o polku Igorovu, prevod sa staroruskog, 1957.
• Mesec i pruće, poema, 1961.
• Devet triptihona, pesme, 1962.
• Grad sudbine i feniksa, esej, 1962.
• Kad su živi zavideli mrtvima, letopis, 1963.
• Ćirilo i Metodije, 1964.

Milorad Panić Surep je umro 22. aprila 1968. godine, u Beogradu. Uz dostojan ispraćaj, sahranjen je u Aleji velikana, na Novom groblju.

Izvor:riznicasrpska

 

[Andjela 7]

VATRA

Crno,
bilo je sve tako crno i prazno
ko šuma bez lišća i polje bez trave,
ko što bi civilizacija posle atomske eksplozije
bila.
I crno, i jadno, i prazno.

Onda je odjednom zatreperio plamen,
dalek,
u noći,
mali jezičak sasvim sirove cinober boje.

I ptice su u srcu zapevale,
vetar zaljuljo čudesno drvo dren
što cveta zajedno sa snežnim pahuljicama.

I ti si našla put do mene,
ja do tvog struka, trave polegle.


POŽALI PTICU

Ti bi da uzmeš sve što dade.
Pa uzmi tad
I sve što reče —
Da pticu ne bi prostrelio krik.

Jer ostavljen šapat,
Izrečen ma kad,
Dočarati može tvoj nestali lik.


KO LIST

Nad jezom zelene vode u predvečerju
Neko je nadneo lik.

Čulo se ptice zalutalo krilo.

Krik.
Rasklopio se i sklopio vir,
Pa mir.

Kao da čoveka nikad nije bilo.


JA TO OPET...

Prenem se, i vidim:
Odavno list neprevrnut.
U oknu — večer senovita.
Prenem se, i zastidim
Što čuo nisam
O čemu drug me pita.

Ili zastanem naglo, u hodu,
I nasmešim se sebi
Uz setu tihu:
Gde sam to, gde? Šta znam!


JEDINI PRIJATELJ

Ja imam jednog prijatelja
Koga ne nalazim kad tražim,
Koji mi ne šalje nikad
Ni pozdrav ni opomenu.

Al' on je prijatelj moj jedini.
--------------------------
On dolazi uvek sam,
I uvek iznenadno,
Da mi usne razvuče i osmejak
Pre jecaja,
I da mi pogled digne visoko
Iznad krovova.

Dolazi kad god treba
Da me pouči koračanju.

 

[zjovan29]

MILORAD PANIĆ SUREP
(Glogovac, 27.01.1912 — Beograd, 22.04.1968)​

Milorad Panić, pesnik i istaknuti kulturni poslenik i pregalac, rođen je u mačvanskom selu Glogovcu, 27. januara 1912. godine.—

U rodnom selu Milorad je učio i završio osnovnu školu, od 1918. do 1922. godine, a potom se upisao u Šabačku gimnaziju. Od tada, pa do kraja školovanja, stalno se borio sa nemaštinom. Obdaren prirodnom bistrinom, učio je dobro i lako. Već u gimnazijskim danima pokazivao je veliki interesa za književnost. Kao đak viših razreda, zajedno sa straijim prijateljima književnicima, učestvovao je na književnim večerima u Šapcu i po okolnim mestima. Već tada, pošto je odgojen i vaspitan u slobodarskim tradicijama, svome imenu dodao je ime svoga pretka Surepa, Karađorđevog ustanika i mačvanskog hajduka. Do kraja života će s ponosom nositi ovo ime, koje označava starog vuka predvodnika.

Šabačku gimnaziju Surep je završio 1930. godine, da bi naredne, 1931, došao u Beograd i upisao se prvo na Pravni, a zatim na Filozofski fakultet, grupe opšte istorije. Braća, i sami siromasi, više ga nisu mogli pomagati. Na sreću, prihvatile su ga neke stare šabacke porodice, a od profesora, posebnu pomoć su mu pružili Brana Miljković i Jaša Prodanović.

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1936. godine i, već kao poznati mladi pesnik, zaposlio se u Redakciji Politike. Posvetio se pisanju reportaža sa socijalnom problematikom, posebno o siromašnom seljaštvu, koje mu je veoma dobro bilo poznato.

Kao novinar Politike radio je do njenog poslednjeg međuratnog broja, do aprila 1941. godine. Odmah na početku okupacije našao se u jednoj novinarskoj desetini, organizovanoj od strane KPJ za borbu protiv okupatora. Zbog svoje aktivnosti, uhapšen je 15. maja 1942. godine i sproveden u zlogasni logor na Banjici. Tu je, držeci se dostojanstveno, proveo dva i po meseca. Puste ga na intervenciju i pismenu garanciju nekoliko uglednih građana, među kojima je bio i princ Đorđe Karađorđević.

U aprilu 1944. godine, povučen je iz okupiranog Beograda na slobodnu teritoriju i našao se u Pustoj Reci, gde je radio u Kulturnoprosvetnom odboru Leskovačkog sreza, a zatim u Propagandnom odeljenju Glavnog štaba Srbije. Po oslobođenju Beograda, Surep je, prema očekivanju, ponovo u novoosnovanoj Redakciji Politike. U decembru 1944. godine prelazi u Odeljenje za štampu Antifašističke skupštine Narodnog oslobođenja Srbije. Od marta do oktobra 1945 godine bio je urednik Tanjuga, a potom urednik listova Glas i 20. oktobar.

U prvim posleratnim godinama Surep se i dalje aktivno bavi književnošću. Stoga i ne iznenađuje podatak da je izabran za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.

U leto 1947. godine Surepu je poverena nova odgovorna dužnost — osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proušavanje spomenika kulture Srbije. Postao je direktor novog Zavoda i za kratko vreme je uspeo da oko sebe okupi ekipu vrsnih stručnjaka - istoričara umetnosti, arhitekata, arheooga, slikara i drugih. Svoje oduševljenje i entuzijazam umeo je da prenese i na svoje saradnike i ubrzo je službu zaštite nepokretnih kulturnih dobara u Republici uzdigao na nivo koji ona zaslužuje. Pod njegovim rukovodstvom, sačinjeni su prvi popisi naših starih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga i drugih značajnih ostataka naše bogate kulturne baštine. Istovremeno, on organizuje prve sistematske zaštitne radove na oronulim spomenicima kulture, preduzima ispitivanje i zaštitu arheoloških lokaliteta i istorijskih kompleksa. Sa velikim elanom pristupilo se konzervatorsko-restauratorskim radovima na Đurđevim stupovima, Dečanima, Studenici, Sopoćanima, Mileševi, Žiči i Arilju. Pod Surepovim neposrednim rukovodstvom, izvršeno je otkrivanje čuvenih fresaka u Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu i Bogorodici Studeničkoj u Ramaći. Naporedo sa ovim brojnim aktivnostima, pravna zaštita spomenika kulture postala je, njegovim zalaganjem, trajna i efikasna. Istovremeno, on radi na popularisanju službe zaštite i spomenika kulture. U listovima i časopisima objavio je veći broj članaka o problemima stare umetnosti. Pokrenuo je i povremena Saopštenja Zavoda, veoma značajnu publikaciju čija je prva tri broja sam uredio. Uz pomoć brojnih saradnika, 1951. godine pripremio je i uredio poznati vodič Spomenici kulture NR Srbije, koji i danas predstavlja nezaobilaznu literaturu za stručnjake, turiste i ljubitelje starina. Bio je jedan od inicijatora i organizatora naših izložbi kopija fresaka u inostranstvu, pre svega one prve koja je postavljena u Parizu 1950. godine. Nešto kasnije, zahvaljujući tome, otvorena je u Beogradu Galerija fresaka.

Posle blizu deset godina provedenih u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, pošto je ovoj važnoj službi obezbedio legitimitet i autoritet i odnegovao generaciju vrsnih stručnjaka i konzervatora, u junu 1956. godine Surep je postavljen za prvog sekretara novoformiranog Saveta za kulturu Srbije. Današnjim jezikom rečeno, postavljen je za republičkog ministra kulture i na toj dužnosti je proveo tri godine. U ovome intervalu sproveo je u delo veliki broj zamisi o organizaciji umetničkog, književnog i drugog kulturnog rada u Srbiji. Inicirao je stvaranje fondova za unapređenje pojedinih segmenata kulturne delatnosti. Bio je jedan od inicijatora osnivanja Moderne galerije (danas Muzej savremene umetnosti na Uscu). Njegovim stvaranjem raspisan je konkurs za idejno rešenje zgrade i odobren je projekt.

Gde god je, u svetu kulture, trebalo nešto novo stvoriti i organizovati — tu je bio Surep. U septembru 1959. godine postavljen je za sekretara tek stvorenog Odbora za osnivanje Muzeja revolucije naroda Jugoslavije, da bi ubrzo postao i prvi direktor Muzeja. Kako odgovarajućih prostorija nije bilo, orientisao se uglavnom na prikupljanje muzejskih eksponata i istraživačke radove. U ovo vreme, bio je predsednik Odbora za obeležavanje stogodišnjice Vukove smrti (1964) i Sedamstogodišnjice Sopoćana (1965).

Dalji životni put ga vodi u Narodnu biblioteku Srbije gde je, 1 februara 1966. godine, i zvanično postavljen za upravnika, mada je ovu dužnost obavljao još od 1. aprila 1965. Kao dobar poznavalac naše književnosti i kulture, uz to i veoma plodan pesnik i čovek od ličnog integriteta i autoriteta, bio je kao stvoren za ovaj posao. Poznato je da je Narodna biblioteka potpuno uništena u požaru priuzrokovanim nemačkim bombardovanjem u aprilu 1941. godine i sada se nalazila u nedovoljnim i nepodesnim prostorijama bivšeg malog hotela pored Kalemegdana. Surepovim dolaskom na čelo ove ustanove, aktivirana je ranija odluka SR Srbije o izgradnji nove zgrade Biblioteke, na čemu je on insistirao još dok je bio sekretar Savet za kulturu. Izgradnju nove zgrade Biblioteke shvatio je kao svoje životno delo i sav se tome posvetio. Svakog dana je dolazio na gradilište, kod Karađorđevog parka, ponašajuci se i kao brižni domaćin i kao starinski vlastelin koji podiže svoju zadužbinu. Želeo je da novoizgrađena Biblioteka bude hram srpske pismenosti. Imao je veliki broj ideja koje su se odnosile na unapređenje stručnog i naučnog rada, ali je bolest, iznenadna i surova, poremetila njegove planove i zamisli. Javila se krajem 1966. godine, utihnula posle teške operacije, da bi ponovo buknula u kasnu jesen 1967. Gasio se Surep, stari vuk, pred očima svojih najbližih i svojih saradnika, ali se nije dao tako lako — radio je do poslednjeg dana.

Ma koji posao da radio u svom životnom veku (novinarski, konzervatorski ili kulturno-istorijski), bilo koji položaj da je zauzimao (urednik, direktor ili ministar kulture), Surep se uvek bavio poezijom. Počeo je da peva i objavljuje pesme još od petog razreda gimnazije. Najpre u Vencu Jeremije Živanovića, a zatim u svim jugoslovenskim omladinskim časopisima. Kao maturant, javio se i u Srpskom književnom glasniku, što je za mladog poetu bio veoma značajan događaj, a kao student objavljuje u časopisu Misao.

Nazvali su ga pesnikom Mačve, a svoju vezanost za zavičaj on nikada nije poricao...—

Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI
I PODRINCI
izvor:riznicasrpska



Stihovi Milorad Panić Surep


OD SENE I OPOMENE

Ne veruj u brave i ćutanja
ni opomenu koraka
najmanje širini ljudskog srca
izvikivanoj na sva četiri vetra,
ne veruj
— kažem ti iz iskustva
i u času nesvakidašnje iskrenosti.
Ni u zaborav ne poveruj
ma čiji,
bregova uvijenih u pepeo daljine
lampi dok se hlade od naših nemira
malaksalih
ni u zaborav vučji
ni čovečji,
ničij!
Jer ima bezbroj puteva
između sna i izloga
zagrljaja i tame
između gnezda i zidova
onih najjačih
čeličnih konstrukcija
dizanih na mestima zalelujanih grana;

Zidova što su hteli
da budu jedna volja
jedno vreme
autostrada u jednom pravcu,
i gnezda oborenih
(rasut žalosni cvrkut po zanemeloj dolini!)

Toliko je puteva između bekstava i doziva
da nam je za življenje ostalo samo raspeće.


TVRĐAVA

Gromovite si vikala reči, tvrđavo iznad reka,
varvarske, Ciceronove, staroslovenske,
reči otrovnih strela, katapulta, i dugovlase,
stare koliko i nasilje, starije od mastodonta;
I vikala ih dugo, tako jezivo dugo
ko što je strah nad zacenjenim detetom dug,
ko pogled glave s koca,
ko zvižduk bombe avionske nad krošnjama
aprilskim
u proleću što je začedilo od slobode;
I nebu si, srdžbom uzrasla, vraćala munje,
potrese zemljotresima
sve sričuć slogove teške mudrosti neželjene,
po čitav vek sa listom, gradino ratova svetih.

A danas samo brujiš, srebrna školjko,
sedinom
mora sviklog s večnošću jedino da razgovara.
Cveće i mladež uči se po tebi milovanju
dok ti nemaran vetar srbulju zidina razvejava...


VODENICA

Postoji jedna reka
ni mala ni velika,
reka krivudava
sa gorovitim obalama;
i vodenica jedna na njoj postoji
stara
poklekla od gordosti i iščekivanja pomeljara.

I da me šibaš
reći ti ne mogu gde je
ta reka i
za koga
ta vodenica stara melje.

Ali ako si zaista gladan
i od iskrena
pomalo nevešta kova,
strpljivo prati mi srce
kad pođe po svoju vreću snova.


KAIROS

Stajao je na obali i čekao
danima,
godinama
Stoleće možda čekao celo.

A kad je došla, otpočeo je da priča.

I za čudo,
grane se nisu povile da oslušnu,
niti je vetar prestao da šiba hata.
Sve je nastavljalo svoju pesmu
bez zaklinjanja ...

Deco,
o deco moja nedoumna,
držeći se za ruke — pojurite!
Ta pred vama je samo jedna večnost
Kraća od sna.


O ČEMU PTICA PEVA

Ptico u šumi,
U krošnji gradskih platana,
ptico iznad dozrelih žita
livada
proplanaka,
grlata tačko plavetnila,
cvete pustih balkona,
o čemu klikće tvoja vesela nerazrešiva pesma

Ta pesma što vraća boju stvarima
i pruža krepku mišicu odsutnosti
te život ponovo biva što je bio —
treptava senka u ogledalu pučine.

Rekoh to,
a ona mi se nasmeja s grane.
To čelo, to čelo, to čelo naoblačeno
nabrekli nar obzira i neverice
trampi već jednom za sveću radosti bez pitanja!

VATRA

Crno,
bilo je sve tako crno i prazno
ko šuma bez lišća i polje bez trave,
ko što bi civilizacija posle atomske eksplozije
bila.
I crno, i jadno, i prazno.

Onda je odjednom zatreperio plamen,
dalek,
u noći,
mali jezičak sasvim sirove cinober boje.

I ptice su u srcu zapevale,
vetar zaljuljo čudesno drvo dren
što cveta zajedno sa snežnim pahuljicama.

I ti si našla put do mene,
ja do tvog struka, trave polegle.


POŽALI PTICU

Ti bi da uzmeš sve što dade.
Pa uzmi tad
I sve što reče —
Da pticu ne bi prostrelio krik.

Jer ostavljen šapat,
Izrečen ma kad,
Dočarati može tvoj nestali lik.

KO LIST

Nad jezom zelene vode u predvečerju
Neko je nadneo lik.

Čulo se ptice zalutalo krilo.

Krik.
Rasklopio se i sklopio vir,
Pa mir.

Kao da čoveka nikad nije bilo.


JA TO OPET...

Prenem se, i vidim:
Odavno list neprevrnut.
U oknu — večer senovita.
Prenem se, i zastidim
Što čuo nisam
O čemu drug me pita.

Ili zastanem naglo, u hodu,
I nasmešim se sebi
Uz setu tihu:
Gde sam to, gde? Šta znam!


JEDINI PRIJATELJ

Ja imam jednog prijatelja
Koga ne nalazim kad tražim,
Koji mi ne šalje nikad
Ni pozdrav ni opomenu.

Al' on je prijatelj moj jedini.
--------------------------
On dolazi uvek sam,
I uvek iznenadno,
Da mi usne razvuče i osmejak
Pre jecaja,
I da mi pogled digne visoko
Iznad krovova.

Dolazi kad god treba
Da me pouči koračanju.
izvor:riznicasrpska

 

[zjovan29]

KNJIŽEVNO DELO MILORADA PANIĆA SUREPA


Zavičajni refleksi prelamaju se u punoj svetlosti kako u predratnim tako i u poratnim pesmama Milorada Panića Surepa; seoski život u Mačvi, prost i jednostavan, životno je elementaran u njegovim poetskim uzbuđenjima. U lirskim ispovestima Milorad Panić Surep razneženo je intiman, i kada seoskim pejzažima ispunjava deskriptivni kontekst i kada u stihove upisuje lik seljaka.

U predratnim zbirkama i poemama: Vetar zviždi (1931), Prosto (1933), Ti dolaziš (1937), Žito (1939) i Ada (pisana 1940, a štampana tek 1945. godine) uzbuđenog srca pesnik je dočaravao seosku sredinu u kojoj je još živo prisutno sujeverje. Strepeo je nad plodovima u dozrevanju, nad lepotom sela i prirode, koje slika. Senzualno i slikarski, ushićen je kada opisuje zatalasala žita i docvetale livade. Boje seoskog pejzaža jesu "melem očima umornim" Milorada Panića Surepa. Prema idiličnom životu sela u Surepovoj poeziji stoji grad sa niskim i mračnim svodovima. Pesnik je posečen tragikom usamljenosti u urbanoj sredini; ispunjen je nervnim i duševnim nemirima i krizama. Otuda je u njegovim prvim zbirkama mnogo nedorečene životne tuge, neisplakanog ljubavnog doba i nedosnevanih snova mladosti.

Poemama Splavovi na Drini, Žito i Ada, Milorad Panić Surep zahvatio je rodoljubivi i socijalni motiv: pevao je o oduzimanju zemlje seljaku, o seči i eksploataciji šuma — o zločinu iskorišćavanja narodnih snaga. No, oštrica njegovog napada bila je upravljena na one koji su u neposrednom dodiru sa seljakom, a ne na prave uzroke klasne nepravde. Otuda je Surepovo socijalno osećanje "na predratni način bolećivo i nedovoljno klasno izoštreno". On će ga kasnije razviti...—

Milorad Panić Surep pevao je poeziju spontano s prvih izvora osećanja; doživljaj je neposredno prenosio u pesmu. Duboko noseći u sebi zavičajne sokove, Surep je našao sveže reči iz riznice narodnog govora i postigao je da ritam njegove pesme ponese vibracije narodne lirike.

Zbirka pesama Svetlost zemaljska, objavljena 1948. godine u izdanju Srpske književne zadruge, sadrži i ciklus novih pesama Pod crvenom zvezdom. U njemu je Surep pevao o oslobođenju zemlje, impresivno je doživljavao njen veliki zamah. Revolucija za Surepa nije bila samo nova tema; ona je za njega bila sasvim nov i dubok doživljaj i stvarnosti.

U zbirci Jasika (1952) Surep se vratio prirodi, strepeo je nad njenom harmonijom i devičanskom lepotom. Razlivajući u stihove blagi i meki senzibilitet pevao je ljubavne doživljaje i uspomene.

Sa izvanrednim interesovanjem, Milorad Panić Surep prišao je narodnoj tradiciji, predanju i spomenicima. Godine 1954. napisao je poemu Reka, koja je uklesana u kamenu na obali Bistrice, u okrilju Višegrada, gde je car Dušan podigao svoju zadužbinu manastir Arhanđela, a koji je Sinan paša porušio i od čijeg je kamena sagradio džamiju u Prizrenu. U pesmi se kontemplativno ispoljio kult prošlosti. U njoj su i refleksije o prolaznosti života i večnosti.

Filozofske reminiscence unosi Milorad Panić Surep i u zbirku Od sene i opomene (1956). U njima su došla do izražaja velika životna iskustva pesnikova, puna strepnji i opreza, nemila i tamna:

"Toliko je puteva između bekstva i doziva
da nam je za življenje ostalo samo
raspeće!"

U ovoj zbirci Surep je dao susret asfalta i ulica sa livadama i njivama, ali ovaj susret nije pretvorio "u gorke sukobe i sumorne bezizlaze", nego je uspeo da izmiri ta "dva oblika života".

I u zbirci Od sene i opomene ispoljila se pesnikova pasionirana zaljubljenost u našu srednjovekovnu umetnost. Rezultat ove zaljubljenosti jeste pesma antologijske vrednosti Freska, inspirisana Pećkom Patrijaršijom:

"S krčagom, da li se s izvora vraćaš
mlada lepotice!
Nad Rugovom zapada sunce,
kobalt stena prekriva staze dana,
a tvoja haljina laka mreška se od
iščekivanja.
Pred čijim očima zasta za časak,
samo za trenut neki snolako drag?
Ne palite, o ne palite ni luč ni sijalice,
šest sto godina tek je —
bojim se da ne nastavi put."

"Zbirkom pesama Mesec i pruće (1961) Milorad Panić Surep poručivao je da su na ulicama grada nemiri, nezadovoljstvo i crne slutnje, a da okrepljujući sokovi i najpouzdaniji oslonci leže u prirodi.

Ciklus Devet triptihona, koji je nastao od 1952. do 1962. godine, jeste niz poetskih opomena i poruka. U petom triptihonu Surep peva:

"Čovek s dečakom u suton seje
i peva iz sveg glasa,
a gavran s grane za njim grakće:
jedno mi trune drugo klasa,
jedno mi trune drugo klasa!"

Smrt je prevaziđena u ovim stihovima, i u Surepovim stihovima uopšte. Sejač i dete, gavran i seme simbolišu opšti proces smenjivanja i obnavljanja "iz života u smrt i iz smrti u legendu, koja je večna". U osmom triptihonu sinteza naše ratne prošlosti data je u simbolima: Kosovo, Sutjeska i Filipovićeve dignute ruke, koje su znak hrabrosti — primer onima koji ostaju, jer jedno zrno trune, ali drugo — klasa!

Stihovi Milorada Paniva Surepa nastali posle rata u pogledu forme jesu smireniji i stišaniji u odnosu na predratne, ali im je i dalje glas dolazio iz narodne pesme, više iz lirske nego iz epske. Surep je izmenio i poetski izraz: obuzdao mladalačke slobode, uneo staložene meditacije, postigao sentencioznost. Leksika mu je postala bogatija; osvežavana je na vrelima usmenog narodnog stvaralaštva i svakidašnjeg govora.

Milorad Panić Surep napisao je značajnu monografiju o velikom bardu prvog srpskog ustanka; izričući novu ocenu ličnosti i delu Filipa Višnjića, odredio mu je mesto u istoriji naše književnosti. Poetsko-esejističko ostvarenje Filip Višnjić — pesnik bune (1956) jeste specifičan spoj poetske reči i naučnog metoda. U poetskom uzbuđenju Surep je prišao arhivskoj građi i Višnjićevim pesmama, a sa puno smisla za realne ocene i analize — već donesenim sudovima. Istorijsko-dijalektičkim metodom duboko je zasekao probleme, otkrio činjenice, stavio ih u međusobne odnose koji su dali naučne rezultate, da bi, na kraju, i ličnost Višnjićevu, događaje i epohu o romantičnom zanosu podigao do umetničke vizije. Otuda se u Surepovoj monografiji osećaju unutrašnja treperenja, ali ona ne preskaču okvire naučnih istina; suve naučne činjenice dobile su poetsku nadgradnju.

Karakteristično je za Milorada Panića Surepa da argumentovano dokazuje da Višnjićeva pesma "postaje i deluje tokom same revolucije", da je Višnjić pesnik-agitator, "deo dolazećeg, njegov aktivni član". Višnjić je osluškivao mase, negovao njena osećanja, shvatio je pre i bolje nego pojedine vođe ustanka da se ne radi "o pobunjenom nezadovoljstvu, već o revoluciji koja će sve iz osnova prevrnuti". Otuda je mogao da odvoji prolazno od suštinskog, da izvede sintezu i uopšti zaključke. Određujući Filipu Višnjiću mesto u istoriji književnosti, Milorad Panić Surep izrekao je ovu naučnu istinu: "Višnjićeva pesma nije više ona Kosovskog, pa ni Uskočkog ciklusa! U njoj je sad jasna, svesno izložena društvena misao sa određenim ciljem; akcioni program umesto priželjkivanja". I u fakturi i u ritmu Višnjićevog stiha našao je nov kvalitet.

Srednjovekovni spomenici, naši i strani, pisani na pergamentu i papiru, uklesani u kamenu i mermeru, vezeni na platnu i svili — neodoljivo su privlačili Milorada Panića Surepa. Kao rezultat takvog interesovanja, a posle višegodišnjeg mukotrpnog rada, nastala je originalna knjiga Kad su živi zavideli mrtvima, koja je prvi put štampana 1960. u izdanju Srpske književne zadruge, a drugi put — 1963. u izdanju Nolita.

Knjigom Kad su živi zavideli mrtvima Surep je aktivizirao jedan značajan ali u velikoj meri umrtvljeni fond; sredio i prokomentarisao zapise i dokumenta, dorekao ih i podvukao. Tako je naša memoarska literatura dobila izvanredno zanimljivu knjigu čija je istorijska i dokumentarna vrednost izuzetna.

To je knjiga autentičnog kazivanja o stradanju i otporu našeg naroda. Orkestri glasova govore o pomorima i gladima, o nemaštini i zulumima, ali i o otporima i hrabrostima pre poraza i u porazu. Neznani hroničari zapisivali su događaje u rečitoj sažetosti i jednostavnosti tragike. Podražavajući njihov način saopštavanja, njihovom leksikom, Surep je uspeo da dočara današnjem čitaocu ono što udžbenici istorije nisu uspeli — "ambijent zbivanja umesto izolovane projekcije samog zbivanja".

Poetski spomenik dvanaestog stoleća Slovo o polku Igorovu sa staroruskog na srpski jezik preveo je Milorad Panić Surep. U ovoj drevnoj herojskoj poemi opevana je bitka novgorod-severskog kneza Igora Svjatoslaviča sa Polovcima, skitničkim narodom turkmenskog porekla, 1185. godine. Delo je budilo nacionalnu svest i upozoravalo na opasnosti spolja. Surep je postavio sebi u zadatak da prevodu da takvu poetsku formu koja neće biti u suprotnosti sa originalom. Zadatak je bio izuzetno težak, jer je Slovo o polku Igorovu spevano "muzičkom frazom govorne rečenice", bez stihova, strofa i asonanca. Koliko je u tome uspeo najbolje svedoči ocena koju je izrekla Isidora Sekulić nazivajući Surepov prevod "retkim muzičkim literarnim dometom" i zaključujući da sada postoje "u rezultatu dva originala, dva blizanca, staroruski i srpski".

Slovo o polku Igorovu desetinama godina, pa i stolećima, privlačilo je pažnju slavista, filologa, istoričara i prevodilaca. Prevođen je i komentarisan i kod nas više puta. Činili su to: Gaj, Miklošić, Svetić, mladi Njegoš, Danilo Medić i Ivan Šajković. Svoj prevod Surep je propratio obimnim predgovorom u kome je osvetlio čvorišta problema o pitanju autentičnosti i jezika speva, jer je spev nastao "u vremenu koje se ocenjivalo u nauci kao veoma primitivno, malo pismeno i mnogo mračno", a njegov jezik se "nije mogao nesumnjivo vezati ni za jedan kraj i dijalekat prostrane ruske zemlje".

Milorad Panić Surep ogledao se i u priređivačkom i uređivačkom poslu. Njegove antologije srpskih narodnih pesama i pripovedaka doživele su više izdanja. Delima Janka Veselinovića i Milana Milićevića dao je argumentovane i prisne komentare. U naučnim krugovima vrlo su zapaženi Spomenici kulture, koje je Surep uredio.

Posmatrano u celini, književno delo Milorada Panića Surepa vrlo je značajno. Puna spontanog optimizma i postojane vere u snagu prostog čoveka, njegova poezija je u tradiciji onih naših pisaca čija je misaona i emotivna preokupacija selo i koji su pevali apoteozu prirodi. Iako se vibracije njegovog lirskog glasa nisu uvek pele visoko, bile su uvek tople i iskrene, leksički i melodiozno zanimljive. Kult starine Milorad Panić Surep apostrofkrao je velikim slovom, pa je, ispoljavajući naučni i pesnički afinitet, stvorio kapitalna dela: Filip Višnjić — pesnik bune, Kad su žiei zavideli mrteima i ingeniozni prevod poeme Slovo o polku Igorovu.

Govor dr Aleksandra Pejovića na svečanoj Akademiji u Narodnoj biblioteci SRS, 26. aprila 1968, godine, povodom smrti Milorada Panića Surepa


M. P. SUREP 1912—1968
izvor:riznicasrpska


MILORAD PANIĆ SUREP

KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE
Beograd, 13.12.1991.

Naslovna strana pesama


"Ne veruj u brave i ćutanja
ni opomenu koraka
najmanje širini ljudskog srca
izvikivanoj na sva četiri vetra,
ne veruj
— kažem ti iz iskustva
i u času nesvakidašnje iskrenosti."

(Od sene i opomene)


Dragi Paniću—Surepiću,
Tvoje sam pjesme (lijepe) dao A. Stipčeviću, sekretaru "Zore", pisao lično, ne odlazim bez velike nužde u to poduzeće, iz koga sam izletio kao kofer. Krajem meseca dolazim u Beograd (savezne nagrade!), pa ću Te pozdraviti, a dotle zdrav mi budi rode moj i druže po srcu!
Tvoj stari Gustav


Rešenje o postavljenju Panić Milorada, za Sekretara Sekretarijata saveta za kulturu NRS.
I. B. Br. 330, Beograd, 5. VI 1956. godine. ANB 666

M. Panić Surep na grobu Filipa Višnjića u selu Grku (sada Višnjićevo),
1953. godine


Po idejnoj Zmajevoj skici u Grku je podignut nadgrobni spomenik Višnjiću, sa Zmajevim stihovima:

"Blago grobu i u tami što se sjaji,
gde kandilo potpaljuju naraštaji."

Filip Višnjić


M. Panić Surep: "Filip Višnjić - pesnik bune", Beograd, 1956. godine
NBS II 40281/13


Za ovu studiju M. Panić Surep dobija nagradu Udruženja književnika Srbije 1959. godine


"Svojom studijom Surep je razbio staru zabludu da je Višnjić samo i isključivo guslar i slepac. Argumeitovano je obelodanio Filipa Višnjića kao pevača učesnika u bojevima i, što je mnogo više i značajnije od toga, pesnika ustanika i pesnika ustanka. Što u njegovim rukama nisu bile šišana i uzda, već gudalo i gusle — to je samo dokaz više jedinstva slobode i pesme sa kojom se išlo u podvig i smrt..."

Vladimir Jovičić: "Pesnik njiva i davnina — srpski Homer", iz knjige "Zemljaci" Šabac, 1965. godine
izvor:riznicasrpska


MILORAD PANIĆ SUREP

KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE
Beograd, 13.12.1991.



Rešenje sekretarijata saveznog izvršnog veća za prosvetu i kulturu o imenovannju Milorada Panića Surepa za člana stručne komisije koja treba da obavi pripremne poslove za izvođenje najhitnijih radova u manastiru Hilandaru (Grčka) u toku 1959. godine.
FNRJ Sekretarijat za prosvetu i kulturu SIV-a

Putovanje za Kareju — Grčka, 1959. godine.


"Posle napornog puta autobusom, barkom i mazgama stigli smo u Kareju 9. avgusta, u kojoj smo proveli jedan dan uzimajući potrebna odobrenja za ulazak u Sv. Goru i obilazak Hilandara. U Hilandar smo prispeli 10. t.m. Treba napomenuti da smo svuda nailazili na punu predusretljivost, a naročito na srdačan prijem naših ljudi u Kareji i samom Hilandaru... Manastir Hilandar sa svim svojim pokretnim i nepokretiim spomenicima i objektima predstavlja, kao što smo dosad više puta naglasili jedan veoma krupan kompleksan problem. Skoro da se ništa u njemu ne bi moglo posebno raditi, niti jedan deo njegovih vrednosti izuzeti i podvrći zaštitnim radovima bez veze sa ambijentom u kome se nalazi i svim ostalim vrednostima u njemu. Ovo se odnosi koliko na arhitekturu toliko i na predmete riznica i bibliteka... Potrebno je sačiniti što čvršći i konkretniji plan rada u Hilandaru, koji bi potom, bez obzira na promenu ljudi, jedinstveno bio sprovođen. A ovo se može sprovesti samo putem jedne stalne i Stručne komisije".
Milorad Panić Surep: "Iz zapisnika Stručne komisije za pripremu najhitnijih radova u Hilandaru", 2. IX 1959. godine

M. Panić Surep sa bratstvom manastira Hilandara i konzervatorima, Hilandar, 1959. godine


Poštovani, uvaženi i dragi mi g. Paniću-Surep,
"Koristim priliku da Vam se po g. Lazaru javim da sam zdravo i dobro, kao što će Vam i on reći. Istodobno da Vam se zahvalim što ste Hilandar i njegovo pitanje, kao njegov najbolji tumač i glasnik u pravom smislu reči shvatili. Zato sam ponosan sa Vašim rodoljubljem, što svesno i sa velikim požrtvovanjem čuvate tekovine naše stare slave ...
Čitam u novinama. Slušam preko radija. Razgovaram sa ljudima ne samo iz naše zemlje, već i drugih narodnosti, koji su posetili našu zemlju, da ste je u svim pravcima unapredili. No i Hilandar niste zaboravili... Pravljenje nove biblioteke, sve to skupa svedoči da ste ono što se pretstavljate zaslužni svake pohvale. Hilandar te blagodeti nije video od Karađorđa do danas. Skidam Vam kapu..."
Proig. Mojsej Đorović

izvor:riznicasrpska


MILORAD PANIĆ SUREP

KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE
Beograd, 13.12.1991.



Rešenje SIV-a o postavljanju Milorada Panića Surepa, dosadašnjeg sekretara odbora za pripremannje predloga o osnivannju "Muzeja revolucije", za direktora Muzeja revolucije naroda Jugoslavije.
SIV. Br. 83, Beograd, 16. XII 1960.
ANB 666

Milorad Panić Surep
"Kad su živi zavideli mrtvima"
Beograd, 1960. godine


"...Istorije vladara imamo. I letopise događaja, i monografije velikih ljudi, i studije znamenitih pokreta. A da li se može reći da imamo i istoriju naroda, onog njegovog dela što ga sačinjavaju mali svakidašnji ljudi - orači i čobani, zidari, zanatlije, goroseče, kiricije, najamni rabotnici, nemoćni starci i nedoučena mladež? Takvu u nas, a i drugde na strani, ja ne vidim!"
Milorad Panić Surep iz knjige "Kad su živi zavideli mrtvima"


Jevanđelje duhovnika Visariona, jevanđelista Luka.
XV vek.

ŠTA VIDIŠ U TMINU ZAGLEDAN, RECI!

"Srpski narod u svoj svojoj rasprostranjenosti... kroz mnoga stoleća Srednjeg veka ima jednu vrstu književnosti kakvu ne nalazimo u drugih naroda Evrope — književnost zapisa i natpisa. Valja odmah reći da to nije nikakav proizvod neke originalnosti našeg nacionalnog duha, već da je to posledica sasvim određene istorijske nužnosti. Dok su ostale zemlje polako ulazile u Renesansu i kroz nju dosledno razvijale svoje materijalne i duhovne snage, mi smo naglo upali i sve više tonuli u mrak jednog ropstva... U takvim okolnostima u nas se retko i malo gde moglo pojaviti i izrasti književnik, ili slikar, ili mislilac sasvim određenog, individualnog lika, jer takvom fenomenu baš ništa nije pogodovalo, a sve ga je sputavalo... Ali je zato — da iskru sačuva, nagonu cvetanja da udovolji, iskustvo da prenese sledećim pokolenjima — pisao takoreći ceo narod, mnogi ljudi. Pisali su gde su stigli: na belinama starih knjiga, zidovima crkava, nadgrobnim spomenicima, limenim krovovima, pa i na živim stenama planinskim: i čime su god mogli: barutnim crnilom, oštrim šilom, biljnim sokovima, dletom: i kako su umeli: staroslovenski, govornim jezikom, u dijlektu, pismeno, polupismeno, nepismeno... Gde sve pisaše ovi naši blagočastivi i okajani preci... A iza njih ostajaše zapisi — sva dramatičnost i poezija ove zemlje kroz nekoliko vekova. Čitava jedna književnost osobite vrednosti i sasvim originala".
M. Panić Surep: "Književnost zapisa i natpisa", iz članka objavljenog u Književnim novinama, 15. januara 1960. godine
NBS 2180/p

"Plovi plovče, piši grešni pope Petre"

POGINU SLNCE JUNA 16 DAN!


"I ne tražite od mene da vam rečem kojeg je doba godišnjeg ta tamna noć ležala nad Balkanom. Znati se samo može da je bila nekoga leta gospodnjeg u dubokome Srednjem veku, Trinaestom ili Četrnaestom. Izvesno je međutim to, da je za nas u njoj jedan jedini čovek bio budan... A bdeo je zato što je durao pod bremenom zaveta. Valjalo mu je u roku, koji nije uvažavao ni dneve ni noći, ispuniti čitav svežanj čistih listova zametnim i krasnopisnim slovima dostojnim svetih tekstova, isčrtati ih guščijim perom ili zarezanom trskom..."


"Da znaš jere dođe car na Sitnicu i baša Ibrahim
s carem Dohatović steg noseći"

Zapis diaka Božidara

"ZEMLJAMA JUŽNOSLOVENSKIM zaigra dug i krvav tanac preskačući preko vatara koje se nisu gasile. Crnilo inspiracije zapadnog umetnika za Danse Macabre — Todtentanz bilo je daleko od dubine ovoga, u kojem se, kao na tački mržnjenja, kočio svaki pokret duše i pera. Ostajao je samo trzaj raskomadana a još topla mesa... jer čovek je uistinu tada bio zverle i najunosnija lovina..."
(Kad su živi zavideli mrtvima)

Oktobarska nagrada grada Beograda dodeljena
Miloradu Paniću Surepu, književniku za delo
"Kad su živi zavideli mrtvima",
20. oktobar 1961. godine


"...Osećanja koja danas nazivamo ljudskim toliko su tad bila utrnula ili izumrla, da ih nisu mogla izazvati ni zapomaganja na istom maternjem jeziku."

Faksimil Karađorđevog poziva
na svenarodnu odbranu od Turaka,
primerak je upućen Milošu Obrenoviću,
21. juna 1813. godine


"Jedan je narod zakoračio s krvavom mukom, ali odlučno, ka oblastima u kojima živi neće zavideti mrtvima".
Milorad Panić Surep

Knjiga "Kad su živi zavideli mrtvima" M. P. Surepa kao psihološka istorija naše prošlosti, ona s pravom nosi naslov koji joj je dat i koji je ustvari citat iz jednog onovremenog zapisa. Ratovi, haranja, paljevine, pljačke, silovanja, pomori, gladi, poplave, sve vrste pošasti koje se mogu zamisliti, sve vrste pustošenja prirodnih i ljudskih rukom izazvanih, iskrsavaju pred začuđenim čitaocem koji prisustvuje procesu sopstvenog nastajanja, nrisustvuje jednom jezivom petovekovnom monologu, koji prihvataju između XIV i XIX stoleća jedan od drugog njegovi nspoznati preci — bezbroj njih koji nam govore rečitije od istorije i muzeja ko smo i po koju cenu nastajali..."
Milorad Pavić: "Kad su živi zavideli mrtvima", iz članka objavljenog u "Politici", 24. VII 1960. godine
NBS 2484/p


"Sa stranica ove knjige navire vizija jednog minulog doba, vremena gladi, ropstva, bolesti i umiranja, vremena patnji, stradanja i boli "kad su živi zavideli mrtvima". Sa požutelih zapisa, hronika i beležaka, pisanih nesigurnom rukom na belinama crkvenih knjiga, sa slučajnih natpisa, ugrebanih u zidove manastira, iz pisma, poruka i ispovesti, Milorad Panić Surep prepisao je nevolje i uzdahe vekova i stvorio delo izrazite vrednosti i nesvakidašnje draži ... Kroz te zapise se prodire do ljudske duše..., do srca neznanog hroničara, koji su kao svoju patnju obeležili patnju svojih bližnjih..."
Predrag Palavestra; "M. Panić Surep — "Kad su živi zavideli mrtvima", iz članka objavljenog u časopisu "Savremenik", januar 1961. godine
izvor:riznicasrpska

 

[миомир]

Дали сте заиста леп приказ живота и књижевног рада овог нашег великана. Имам његову књигу
''Кад су живи завидели мртвима'' и чувам је као право благо. Она садржи белешке са маргина
црквених књига, изгребане поруке на зидовима али су оне повод да Суреп од неколико речи
напише страну-две и донекле осветли можда најмарачнији период наше историје од 14. до 18.
века. Узбудљиви и потресни текстови.