Mileta Jakšić

[Andjela 7]

Mileta Jakšić
​

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
​

​

Mileta Jakšić (Srpska Crnja, Banat, 29. mart 1863. — Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 8. novembar1935) je bio srpski pesnik.

Život

Mileta Jakšić, sinovac Đure Jakšića, potiče iz svešteničke porodice. Deda Dionisije i otac Jovan su bili sveštenici u Srpskoj Crnji. Majka Emilija je umrla kad je imao 7 godina. Osnovnu školu je završio u Srpskoj Crnji, pa ga otac upisuje u Veliku srpsku gimnaziju u Novom Sadu koju je pohađao od 1880. do 1889. godine. Osmi razred i maturu je završio u Osijeku školske 1888/89. godine. Od sledeće, 1899, uči bogosloviju u Karlovcima, tada je bio i predsednik književnog društva Sloga, a kada je završio bogosloviju 1893. upisuje se na Filozofski fakultet u Beču na kome je kratko vreme slušao profesora Jagića, Minora i druge, ali fakultet ubrzo napušta zbog materijalnih razloga. Radio je od 1896. do 1899. kao nastavnik monaške škole u Hopovu u kojoj predaje srpski jezik, istoriju i homeolitiku. Posle ukidanja monaške škole boravi u Crnji od 1899. do 1891, pa tražeći novo zaposlenje, iz Crnje odlazi i Temišvar na dužnost konzistorijalnog podbeležnika, gde radi od 1901 do 1903. godine. U Temišvaru ne ostaje dugo, pa se 1904. vraća u Crnju, prima parohiju preminulog oca i tu ostaje do 1920. godine. Za vreme balkanskih ratova je skupljao priloge za srpski i crnogorski Crveni krst, zbog čega je 1915. osuđen na 15 dana zatvora. Posle rata 1919. napušta sveštenički poziv i odlazi u Novi Sad gde radi kao bibliotekar Matice srpske, pa početkom 1922. odlazi u Beograd gde radi kao sekretar Ministarstva socijalne politike. U Novom Sadu je 1928. sklopio građanski brak sa Zorkom Andrejević, učiteljicom iz Klarije. Sa njom je imao ćerku Emiliju (1949. poginula u saobraćajnoj nesreći). Jakšić je po molbi 1923. penzionisan. U Beogradu je živeo povučeno, gotovo siromaški, sa porodicom, daleko od očiju javnosti. Bolujući od šećerne bolesti ostao je u Beogradu do svoje smrti. Sahranjen je na Novom groblju pored svog strica, a 1970. je postavljena ploča na rodnoj kući u Crnji.

Bibliografija

• Evo nam proleća (prva pesma objavljena u Zmajevom Nevenu 1884)
• Zvonce (prva pripovetka objavljena 1886. u Nevenu)
• prva zbirka pesama objavljena 1899. u Velikoj Kikindi
• prva zbirka priča objavljena 1900. u Mostaru
• Crno mače (pripovetka objavljena 1921. u Pančevu, uvršćena je u njegove tri zbirke)

Značajnija dela

• Pesme, Beograd 1922.
• Dečija zbirka pesama i proze, Novi Sad 1929.
• Sunčanica, Beograd 1929.
• Legende i priče za decu i odrasle, Beograd 1931.
• Mirna vremena, Beograd 1935.
• Deoba vrlika, Novi Sad b. g.
• Sveti apostol Pavle, život mu i rad, Novi Sad b. g.
• Velika tišina(zbirka izabranih pesama, objavljena za požarevačku ediciju Braničevo)
• Nečista kuća (zbirka od 22 pripovetke u kojoj se nalazi njegova pripovetka Misterije)
• Roman usamljenog čoveka (njegov autobiografski roman koji se nalazi u arhivi Matice srpske)
• Urok (drama za koju se do 2010. godine mislilo da je nedovršena. U pomenutoj godini celovita drama je prvi put objavljena)

​

Uredio je knjige

• Dečija zbirka, J. J. Zmaja (Novi Sad 1929)
• Dečija zbirka pesama, Vojislava Ilića (Novi Sad 1929)

Saradnja u časopisima i listovima

• Neven (1884—1887)
• Javor (1891—1893)
• Stražilovo (1892—1894)
• Otadžbina (1892)
• Bosanska vila (1892—1895, 1910—1911, 1914)
• Delo (1894)
• Ženski svet (1894)
• Brankovo kolo (1895—1899, 1903, 1906—1909, 1914)

Kritika o njemu

O njemu je Isidora Sekulić zabeležila da je bio zaokupljen prirodom, a ne čovekom, u njegovim iskazima o prirodi, u njegovim pesničkim pejzažima nema čoveka. Isidora Sekulić kaže da je on išao za prirodom kao mesečar za mesecom. Ljubomir Nedić je negativno ocenio Jakšićeve Pesme iz 1899. godine. Oni koji su Jakšića poznavali smatrali su da je Nedićeva kritika i bila povod za Jakšićevo trogodišnje ćutanje i usamljenost. Milan Kašanin je tumačio pesnikov odnos prema prirodi. On je smatrao da pri susretu sa prirodom Jakšića privlači njeno biće, kao i sudbina koja je slična njegovoj. Koliko je značajna ličnost bio Jakšić, govori i to da je Aleksa Šantić krajem decembra 1899. objavio u Brankovom kolu pesmu Mileti Jakšiću čij je podnaslov Kad sam pročitao prvu knjigu njegovih pesama. Bogdan Popović svoju Antologiju završava pesmom Milete Jakšića, a Skerlić ga je do danas, pored Veljka Petrovića, smatrao najboljim pesnikom stare Vojvodine. Svoju prvu zbirku pesama objavljenu 1899. u Kikindi Jakšić je poslao Kostiću, Dučiću i Matošu. Matoš mu se zahvalio na knjizi i zamolio ga za malu pomoć. O njemu su još pisali i Dučić, Marko Car, Milorad J. Mitrović, Dragutin Ilić, Branko Lazović i drugi.


LETNJA NOĆ.

Otkud dolaziš, razbludna noći,
Te vlagom mire tvoje tamne vlasi?
Da li iz hladnih struja okeana,
Gde si plamen letnjeg dana
Provela na grudi
Vodenog duha?
I sad se dižeš... u tvojoj kosi
Gore korali, sija se biserje,
Rize su tvoje oblivene
Svetlošću blagom, i dahom morske trave,
I grudi mirisave,
Rosne i meke
K’o labudovo paperje!...
Zaštitnice dobra!
Ljubavnik se tebi klanja,
A ti ga blagosiljaš
Sanjiva, umorna
Od milovanja...
Noći! Ne toni skoro u morske struje:
Ja ljubim
Pod tvojim okriljem blagim;
Zlato mi spava na ruci,
Draga mi spava, sklopila je oči...
Produži vlast, noći čarobna!
Skoro će zora doći, —
Već dišu jutarnji lahori, —
I ja neću moći
Pocrpsti bogatstvo slasti,
Kojim su prepunjene
Usne i grudi njene…


VESELO JE.

Veselo je mlado jutro,
Ptice dižu graju,
Šuma lista, trava gori
U sunčanom sjaju.

Na mom krilu započeta
Tužna pesma stoji;
S belog lista gledaju me
Crni jadi moji.

Nada mnom se vetrić nag'o,
Pa u strofu viri —
— "Veselije!" šapnu, — duhnu —
Pa listak otpiri...