Mihail Bulgakov

[sendi]

Михаил Булгаков
​

Михаил Афанасијевич Булгаков (Кијев, 15. мај 1891. — Москва, 10. март 1940) је био руски писац и драматург. По завршетку медицине радио је као лекар у малим местима. Године 1923. прешао је у Москву и започиње живот професионалног књижевника. Писао је приповетке, драме и романе. Дела која нису одговарала владајућој политици нису била ни објављивана. Булгагов је тражио да се такав поступак према њему објасни или да му се допусти да оде у емиграцију. На интервенцију самог Стаљина запослен је као драматург у Московском театру, но и даље није могао објављивати своја дела.

Први његов роман „Бела гарда“ објављен је прво у Француској (I, 1925, II, 1929), а у Совјетском Савезу у целини тек 1966. Написао је драму „Дани Турбиних“ (драматизација романа „Бела гарда“ (1926)), комедију „Зојкин стан“ (1926), драме „Бег“ (1927), „Последњи дани или Пушкин“, „Робовање лицемера или Молијер“, „Приглупи Журден“, „Иван Васиљевич“ (гротескна комедија из 1935).

Његова драма „Бег“ скинута је са сцене јер је Стаљин имао неповољно мишљење о њој, а већ скинута са сцене „Дани Турбинових“, захваљујући Стаљину враћена на сцену.

За живота писца објављени су само први део романа „Бела гарда“, циклус прича „Белешке младог лекара“ (1925-1928), и новински фељтони. Остала дела објављена су постхумно педесетих и шездесетих година 20. века: „Мајстор и Маргарита“, „Живот господина де Молијера“ (1962), незавршен „Позоришни роман“ (1965).


( Википедијa )

​

 

[crvendac_011]

Majstorski rukopisi ne gore

22. 05. 2011.
PRESS
​

Majstorski rukopisi ne gore

Navršilo se 120 godina od rođenja velikog ruskog pisca Mihaila Bulgakova, autora romana „Majstor i Margarita", dugo zabranjenog dela koje ne prestaje da inspiriše i intrigira ljude širom sveta



Kada je Mihail Bulgakov, autor besmrtnog romana „Majstor i Margarita", poslao svoje remek-delo „Pseće srce" izdavaču, ovaj se javio posle tri dana, oduševljen: „Knjiga je genijalna, apsolutno genijalna", uzvikivao je uzbuđeni izdavač. Bulgakov, već pod čizmom Staljinove cenzure, sav ushićen je upitao: „Znači, objavićete!?" „Taman posla", odgovara izdavač, „ja sam porodičan čovek, neću da me hapse!"
Rusi vole da izmišljaju slikovite priče o svojim piscima i pitanje je da li je ova anegdota istinita. Ali čak i da nije, ona najslikovitije govori o velikanu ruske književnosti rođenom pre 120 godina. Čoveku apsolutno genijalnom, koji je čitav radni vek proveo obavljajući sitne poslove u malom moskovskom pozorištu. A njegov život postao je strašan simbol obračuna države sa briljantnim stvaraocem.
Mihail Bulgakov (15. maj 1891. - 10. mart 1940.) rođen je u popovskoj porodici u Kijevu, učio je za doktora i po izbijanju Prvog svetskog rata pridružio se Crvenom krstu. Odmah je poslat na prvu liniju fronta, gde je dva puta ranjavan. U vreme građanskog rata u Rusiji služio je u Beloj gardi, a posle pobede boljševika većina njegove porodice emigrirala je u Pariz. Tada već doktor sa velikim iskustvom na prvim borbenim linijama, Bulgakov je takođe bio pozvan u Francusku, ali je teško oboleo od tifusa i nije mu bio dozvoljen izlazak iz zemlje.
Bio je to poslednji put kada je video svoju porodicu i braću, koja su se rame uz rame sa njim borila u velikom ratu. Od tifusa se izlečio, ali mladom doktoru i piscu u usponu sledovala je još gora bolest, pošast od koje će oboleti čitava zemlja: zvala se Josif Visarionovič Staljin.



Gonjen neodoljivom potrebom da stvara, batalio je medicinu i potpuno se u burnim godinama posle crvene revolucije okrenuo pisanju. Iz Kijeva se seli u Moskvu godine 1921, sa namerom da uspe kao pisac. Jedan od najvećih uspeha doživeo je svojom dramom „Dani Turbinih", koja je imala premijeru 1926. godine. Pisana je na osnovu Bulgakovljevog prvog romana „Bela garda", koji govori o piščevom iskustvu iz vremena ruskog građanskog rata. Ova predstava igrana je decenijama u glavnom moskovskom pozorištu, i zahvaljujući tome što je Staljin uživao da je gleda, Bulgakov je dobio posao u jednom malom teatru ruske prestonice. Prvi problemi nastaju već sledeće godine: Bulgakov je genijalan pisac koji već u prvim svojim delima primećuje kuda srlja sovjetska država na čelu sa drugom Kobom. Autor „Psećeg srca" od tada praktično prestaje da objavljuje.
Svestan da od pisanja neće moći da živi, veliki pisac odlučuje se na očajnički potez: piše ponižavajuće pismo Staljinu, u kojem ga moli da mu dozvoli da emigrira iz Rusije jer je na ivici gladi. U svojoj autobiografiji Bulgakov je naveo da je to učinio u nastupu depresije. Staljin, koji je voleo da održava prisne odnose sa raznim umetnicima, pogotovo onima koji vole da talasaju, pozvao ga je lično telefonom. I upitao je Bulgakova da li zaista želi da napusti Sovjetski Savez. Bulgakov je, svakako u želji da ne fasuje robiju u Sibiru, odgovorio da ruski pisac ne može da živi van otadžbine.



Stradanje Mihaila Bulgakova počelo je mnogo ranije, kada je izabrao najgoru formu izražavanja, bar što se tiče represivnog režima bilo koje države, a u ovom slučaju sovjetske. Nesrećni doktor iz Kijeva hteo je da piše satiru. Već posle prve značajnije pripovetke, „Smrtonosna jaja" iz 1924. godine, njemu nije bilo spasa. Veoma hrabar i precizan opis funkcionisanja sovjetske države Bulgakovu je za nagradu doneo etiketu - kontrarevolucionar.
Eh, nesrećni Mihail bolje da je sebi ruke odsekao nego što je već sledeće godine napisao novelu „Pseće srce" u kojoj još oštrije ismeva novu komunističku elitu. U glavnoj ulozi je opet profesor, koji od psa lutalice Šarika stvara novog čoveka, ugrađujući mu deo ljudskog mozga i testise. Šarik postaje Šarikov, neotesani i arogantni tip koji odbija da bude vaspitan. Profesor se muči sa Šarikovim, koji ga u jednom momentu druka tajnoj policiji, da bi ga na kraju ponovo operisao i vratio u prirodno stanje, dobrog i vernog kućnog ljubimca.

Kako jednu vizionarsku priču, koja ismeva čitav sistem, a usput kritikuje i prve pokušaje genetskog inženjeringa, da prihvati država na čelu sa Staljinom? Nikako. Zato je prvo zvanično izdanje „Psećeg srca" objavljeno u Rusiji tek 1987. godine.
Svaki normalan, ili pak prosečan čovek, odustao bi od stvaranja u takvoj atmosferi. Na ivici je bio i Mihail Bulgakov kada je godine 1929. spalio prvi rukopis „Majstora i Margarite". A već sledeće godine počeo je da piše ponovo i uporno, sledećih deset godina. Daleko od očiju socrealističke javnosti koja mu je uništila život, Bulgakov je stvarao svoje besmrtno delo o iznenadnoj poseti Satane glavnom gradu Sovjetskog Saveza.
Najveća greška u tumačenju ovog romana jeste u tome što stručnjaci tvrde da je veliki pisac kroz lik Satane hteo da predstavi Josifa Staljina. Netačno. Nečastivi se pojavljuje zato što je, po Bulgakovu, rusko društvo toliko ogrezlo u nemoralu, korupciji, sebičnosti i pokvarenosti, da tu jedino đavo može da reši stvar. U društvu bez Boga, Satana vodi glavnu reč. O tome govori i prva scena, u kojoj Satana, posle rečenice koju su u svojoj pesmi opevali „Rolingstonsi" („Dozvolite da se predstavim..."), vrhovni đavo ubeđuje dvojicu agresivnih socrealističkih pisaca da je Isus Hrist i te kako postojao, iako oni tvrde suprotno. I da je smatrao da su svi ljudi u svojoj prirodi dobri, što ga je koštalo glave.
Teološka rasprava završava odrubljenom glavom predsednika moskovskog udruženja književnika, što bi mogla da bude Bulgakovljeva testamentarna osveta netalentovanim cenzorima koji su mu upropastili karijeru. Glavni lik Majstor leži u ludnici zbog kritičara koji su mu izmasakrirali roman i pre nego što je nastao. A onda kreće priča, koja hirurški precizno secira rusko društvo.

Roman „Majstor i Margarita" završava se smrću protagonista, a Satana, u dogovoru sa Isusom Hristom, poklanja ne raj, nego večiti spokoj velikom piscu koji je karijeru proveo u ludnici. Ono za čim je žudeo i majstor Bulgakov, koji je pored svih muka patio i od nasledne bolesti bubrega, od koje je i umro u 48. godini. Mihail Bulgakov se ženio tri puta, a poslednja supruga Elena Šilovskaja poslužila mu je kao model za lik Margarite u najpoznatijem delu.
Šta je bilo na kraju? Delo je objavljeno čitavih 26 godina posle smrti autora u majci Rusiji. Autor antologijske rečenice „Rukopisi ne gore" svojim delom je potvrdio svoju tezu. Od tada pa do danas njegova slava neprestano raste. Hiljade obožavalaca pohode njegov stan, sada muzej u Moskvi, smešten pored Patrijaršijskog ribnjaka, mesta na kojem se prvi put pojavio Satana u romanu.
Veliko delo je sada dostupno svima, pa i polupismenim satanističkim sektama, koje takođe svraćaju u zgradu u kojoj je živeo. Roman o đavolskim poslovima u Rusiji tridesetih godina uticao je na čitave generacije, od Salmana Ruždija, koji je krenuo putem svog pakla napisavši „Satanske stihove" pod uticajem majstora, do čitave južnoameričke književnosti, koja se širom sveta proslavila magičnim realizmom, kojem, ako bi se moglo svrstati u neki žanr, pripada i roman „Majstor i Margarita".

Džeger i Holivud

Novim generacijama roman „Majstor i Margarita" predstavio je niko drugi nego Mik Džeger u svojoj možda najboljoj pesmi „Sympathy for the devil", iz 1968. godine. Iako Džeger nikada nije potvrdio da je Bulgakovljev roman poslužio kao inspiracija za pesmu, stih iz refrena „Dozvolite da se predstavim..." nedvosmisleno asocira na prve stranice romana i dolazak Satane u Moskvu. Inače, pesma je izazvala burne reakcije jer navodno veliča đavola, što su članovi grupe demantovali, rekavši da su hteli da opišu nesumnjivo postojanje zla na svetu. Ruska državna televizija snimila je kvalitetnu seriju po romanu, a novela „Pseće srce" više puta je ekranizovana. Iz Holivuda godinama stižu vesti o ekranizaciji Bulgakovljevog remek-dela. Međutim, nije lako snimiti film u kojem je Satana predstavljen kao pozitivan lik, a većina glumica treba da se pojavi u krupnom planu kao od majke rođeni.

Stanko Stamenković
​

 

[sendi]

Roman "Majstor i Margarita"

ROMAN "Majstor i Margarita" pisan je gotovo u
tajnosti. Bulgakov je između 1928. i 1931. godine prijateljima čitao
samo odlomke. Poslednjih godina piščevog života u dovršavanje ovog
remek-dela bila je upućena samo piščeva supruga Jelena Sergejevna i
delimično njena sestra Olga Bokšanska. Ipak, u radu na romanu Mihailu
Bulgakovu pomagala je jedino žena. "Poslednjih dana pred smrt", seća se
Bulgakovljev kolega, lekar Semjon LJanders, "Mihail Afanasjevič je
svojoj ženi diktirao ispravke poglavlja svog poslednjeg velikog romana.
Nije sam mogao da piše, soba mu je bila zamračena, ali je svaka njegova
reč bila ozarena".

Kada je pisac umro, sa romanom su se upoznali mnogi iz umetnikovog
okruženja. "Majstora i Margaritu" su u rukopisu, nakon Bulgakovljeve
smrti pročitali i Ana Ahmatova i romanopisac Venjamin Kaverin (našim
čitaocima poznat po romanu "Pred ogledalom"). Jelena Sergejevna se
zavetovala mužu da će roman objaviti kad-tad i to je učinila.

Roman "Majstor i Margarita" najpre se pojavio nekompletan, što je bilo
tipično za sovjetska cenzorska vremena. Štampan je u dve sveske časopisa
"Moskva", u broju 11 za 1966. godinu (stranice 6. do 130. časopisa) i u
broju 1 za 1967. godinu (stranice 56. do 144). Deo neobjavljenih
poglavlja doštampan je naredne godine na ruskom jeziku i izdat u Bernu, u
Švajcarskoj. Delo je potom kompletno štampano u ruskim emigrantskim
krugovima u inostranstvu, u izdanju frankfurtskog preduzeća ruske
literatura "Setva" ("Posev"). Tek 1973. godine objavljena je u SSSR-u
kompletna verzija romana i od tada on počinje da živi ne samo svoj
literarni, već i teatarski i filmski život.

Delo "Majstor i Margarita" doživelo je mnoštvo dramatizacija u svetu i u
Bulgakovljevoj otadžbini. Postavljeno je u moskovskom Teatru na Taganki
(premijera 6. aprila 1977, reditelj Juri LJubimov), na maloj sceni
Hudožestvenog teatra pod nazivom "Bal uz sveće" godine 1984, pa i u nas,
na sceni Narodnog pozorišta (premijera 6. aprila 1982, režiser
Aleksandar Petrović). Roman Mihaila Bulgakova više je puta filmo van, a
režiseri su bili Andžej Vajda i već spomenuti Aleksandar Petrović
Kompozitor Slonimski, prema motivima romana, tokom sedamdesetih sačinio
je libreto i komponovao operu "Voland".

Ono što je za recepciju ove knjige daleko važnije jeste da je roman
"Majstor i Margarita" najispitivaniji i najviše komentarisan od svih
sovjetskih dela dvadesetog veka. Literatura o "Majstoru i Margariti"
danas se meri hiljadama stranica i pisana je na ruskom, srpskom,
nemačkom i engleskom jeziku.


TUŽNA sudbina romana "Majstor i Margarita" poklapa se sa prilikama u
kojima su publikovana mnoga dela napisana u Sovjetskom Savezu. Nije
drugačije moglo ni biti, jer ova knjiga netipična je za vreme kada je
napisana. Prikazati Volanda, nečistu silu koja dolazi u Moskvu i izvrće
ruglu sav socijalistički poredak, bilo je za ono vreme u najmanju ruku
hrabro. "Majstor i Margarita" ima, međutim i drugu, lirsku liniju. Ova
priča vezana je uz Margaritu, oličenje svega čistog i neiskvarenog, onog
što je zaostalo za prošlim presocijalističkim vremenima. Čitava
savremena priča to, kako se obično zove "Jevanđelje po Volandu", preseca
se pričama iz Hristovih vremena i vladavine Pontija Pilata. Ovakva
knjiga nije mogla biti štampana 1940. godine u SSSR-u, već tek krajem
1966. i početkom 1967. godine. Možda bi interesantno bilo pogledati u
kakvoj je duhovnoj klimi završeno, a u kakvoj štampano ovo remek-delo,
uz "Arhipelag Gulag" i "Doktora Živaga" najznačajnije knjige na ruskom
jeziku 20. veku.

Godine 1940, Bendžamin Britn komponovao je Violinski koncert, a
Stravinski, najveći ruski kompozitor u izgnanstvu, čuvenu Simfoniju u
Ce-duru. Le Korbizje projektovao je zgradu Ministarstva zdravlja u Rio
de Žaneiru, a Valter Gropijus dovršio nacrt čuvenog Pensilavanijskog
paviljona na Svetskoj izložbi u NJujorku. Svet je ušao u drugu godinu
Drugog svetskog rata, a Nemačka je blickrigom kroz Belgiju zaobišla
neosvojivu Mažino-liniju i ušla u Parizu. De setog maja 1940. Vinston
Čerčil postao je premijer Britanije.

Godine 1967, kada je knjiga "Majstor i Margarita" objavljena, Šostakovič
je u SSSR-u dovršio Drugi klavirski koncert, a na Zapadu Štokhauzen
svoje verovatno najpoznatije delo "Himne". Marina Abramović te godine
prikazala je svoja prava konceptualna dela. Ista godina, videla je
društvena komešanja u mnogim zemljama zapada.

Možda bi trebalo potrošiti mnogo vremena da bi se uporedile ove dve
neslične godine, ali nešto se odmah nameće. U jedno vreme dovršen je
roman "Majstor i Margarita", a u neko sasvim drugo štampan. Dvadeset
sedam godina prošlo je od završetka rada na delu i njegovog štampanja u
celosti u SSSR-u. U vreme kada je Bulgakov umro, Sovjetski Savez još je s
pomešanim strepnjama i velikom ljubavlju gledao na generalisimusa
Staljina. Godine 1967, kada je knjiga publikovana, zvršila se era
Hruščova i već otpočela stabilna vladavina najdugovečnijeg generalnog
sekretara sovjetske partije Leonida Brežnjeva.

Šta bi Bulgakov kazao da je mogao da vidi sve te godine, od one kada je
umro, do one kada njegovo majstorsko delo postaje popularno, najpre u
emigrantskim ruskim krugovima u Nemačkoj, a potom i u domovini? Pisci ne
mogu znati kakva će biti sudbina njihovih knjiga, naročito ne posle
smrti. I Bulgakov je bio književnik koji je želeo promene u svom
vremenu. Mislio je pisac "Majstor i Margarite" da je bez Boga ruski
narod "izgubljen" i da mu ga može vratiti samo literatura i molitva.
Prema ovome, Mihail Afanasjevič bio bi ravnodušan na uspeh "Majstora i
Margarite" koji se dogodio daleko iza vremena u kojem je autor mislio da
će ovom velikom knjigom nešto promeniti.

Mihail Afanasjevič Bulgakov dovršio je pisanje svog remek dela, romana
"Majstor i Margarita" silom prilika, na dan smrti. Dogodilo se to 10.
marta 1940. godine u četiri časa posle podne. Uuprkos velikim bolovima
koje je trpeo i gotovo potpunom slepilu, pisac je do poslednjeg dana
radio na svom poslednjem delu. Često mu je, na njegovu molbu, žena
čitala poglavlja iz romana i on je predlagao ispravke. A kad se čitanje
odnosilo na dijalog Hrista sa Pontijem Pilatom, Bulgakov bi uvek živnuo i
govori: "Da, to je tako", ili "Ovo bi trebalo ispraviti".

Mihail Bulgakov po profesiji je bio lekar. Kao mladić obavljao je
lekarsku praksu u provinciji. Po preseljenju u Moskvu, radio je razne
poslove, pa je između ostalog, bio i glumac. Na kraju života ostao je
"samo" profesionalni pisac. Kao pisac, Bulgakov je mnogo pisao i još
više odbacivao. Malo je otud romana koji su toliko obeležili književnost
20. veka a da su imali toliko redakcija, ispravki i naročito radnih
naslova. Mihail Bulgakov bio je poznat po prepravkama i menjanju
naslova. Radio je lako i činilo se da je za njega pisanje pre opsesija
nego profesija.

RAZLIČITE VERZIJE

I roman "Majstor i Margarita" doživeo je četiri redakcije. Započet je
verovatno tokom 1928. godine, a prva redakcija romana dovršena je u maju
1929. godine. Druga prepravka romana pada u proleće 1931. godine, a
roman u toj varijanti dobija prvi naziv "Konsultant sa kopitom". Ipak, u
to vreme, roman je imao mnogo skromniji i drugačiji izgled nego verzija
danas poznata čitaocima.

Konačni oblik "Majstor i Margarita", bez sumnje, dobija tek u jesen
1932. godine, kada Bulgakov otpočinje rad na trećoj varijanti romana.
Bile su to po mnogo čemu najmirnije godine za pisca. Primanja su mu se
koliko-toliko ustalila, a on se, sa porodicom, izmakao za korak od
gladi. Bolest, koja će ga oboriti, dogodiće se tek kroz osam godina, te
on u to vreme, između 1932. i 1936. koliko je to moguće, neometan
nastavlja rad na romanu.

CRNI BOGOSLOV

U to vreme pisac dovršava posl ednje 37. poglavlje pod nazivom
"Poslednji let", kao i pisanje dela "Šta je sanjao Bosoj". Upravo tada
roman dobija najviše radnih naslova. Evo nekih, kasnije odbačenih.
Bulgakov je razmišljao o sledećim nazivima: "Veliki kancelar", "Satana",
"Evo i mene", "Šešir s perom", "Crni bogoslov", "On se pojavio",
"Dolazak", "Crni mag" i još jednom, nešto u izmenjenom vidu naslov iz
1931. godine, "Konsultantovo kopito".

U trećoj verziji rukopisa znatno je osnažena linija Margarite, te će to
verovatno i uzrokovati konačni i jedini mogući naslov Bulgakovljevog
remek-dela: "Majstor i Margarita".​