Ферари
1996 - 1999
Шумахер је 1996. прешао у Ферари, елипу која је наслов првака чекала још од 1979. Болид Ферарија ког је он почео возити након двојца
Хауард Бергер -
Жан Алеси био је први десетоцилиндрични Фераријев мотор. Како је још увек све било у развојној фази, Шумахер је кроз сезону возио два различита модела Фераријевог болида. С првим моделом победио је на
ВН Шпаније, а са другим на
ВН Белгије и
ВН Италије. Касније је Михаел рекао да су ти модели болида били најгори болиди у у целој његовој каријери од свих болида које је он возио. Са укупно 3 победе у сезони Шумахер је завршио сезону на 3. месту са 59 освојених бодова.
1997. Михаел борио се са
Жаком Вилневом за наслов светског првака која се оконачала на задњој трци у
Херезу када се обојица сударају, а Вилнев односи свој први и једини наслов наслов. Сезона је била поприлично неизвесна, а Фераријев болид није био спреман за то. У тој сезони издваја се победа по кишном
Монте Карлу када Шумахер убедљиво тријумфује над конкуренцијом. Шумахер је те сезоне однео 5 победа и освојио 78 бодова. Због неспортског потеза (судар с Вилневом) на задњој трци за
ВН Европе Михаелу су одузети сви бодови које је освојио у поретку возача који су га држали на другом месту тако да се те сезоне води као дисквалификован за целу сезону. Победе су му признате као и бодови за Ферари.
Следеће сезоне 1998.
Мика Хакинен је био нови ривал у борби на наслов првака. Хакинен је победио на прве две утрке и направио предност од 16 бодова које је Мицхаел током сезоне сустигао и на 14. од 16 трка је изједначио стање, па су обојица имала исти број бодова, 80. На преостале две Хакинен је победио и освојио наслов првака. Сезону је обележила
ВН Белгије и масовни судар на старту у ком је учествовало 12 болида, а и судар између Хакиненовог клупског колеге
Дејвида Култарда и Михаела Шумахера када га је Михаел покушао проћи за цео круг, али је дошло до судара. Михаел је тада љутито изашао из болида и кренуо према боксу
Мекларена да би се обрачунао с Култардом. Оптужио га је да га је хтео убити. Тај тренутак је у завршним фазама сезоне можда и одлучио расплет сезоне због ког је Михаел изгубио наслов и те сезоне. Михаел је у сезони остварио 6 победа са укупним збиром од 86 бодова.
Године 1999. Михаел је помогао Ферарију да дође, ако не може већ до појединаче титуле, барем до титуле првака у конкуренцији конструктора.
Сезона је све до седме трке за
ВН Велике Британије била обећавајућа за Михаела, али онда се догодила несрећа. Приликом старта трке који је накнадно већ био прекинут због судара неких возача са краја стартног поретка, возачи који су кренули наставили су с трком не знајући да више не морају возити на лимиту, него само да заврше круг и да поновно поставе стартни поредак. Михаел је био у борби за треће место са тимским колегом
Едијем Ирвајном и приликом уласка у завој Stowe Михаел је само продужио равно у зид. Ударио је у зид од гума при брзини од 107 км/ч и задобио је двоструки прелом десне ноге тако да је изостао са седећих шест трка. Вратио се на ВН Малезије, предзадњу трку сезоне, и помогао је Ирвајну да победи, док је он сам на тој трци Михаел био други. На последњој трци на ВН Јапана у Сузуки такође осваја друго место иза Хакинена, али није био у позицији да помогне Ирвинеу да освоји наслов. Касније је изјавио да је Хакинен противник којег највише поштује од свих противника досад. Сезону је завршио на 5 месту са 44 бодова.
2000. - 2002.
2000. Михаел коначно осваја свој трећи наслов првака након велике борбе с Хакиненом. Победио је за редом у прве три трке, феноменално страртујући у сезони. Средином сезоне бележи три одустајања за редом (два већ на самом старту у првим кривинама) која су Хакинену вратила заостатак за Михаелом, те је још накнадно победио на две трке, што је смањило Михаелову предност на минимум. Сезону завршава у стилу победивши на свим преосталим тркама до краја сезоне и осваја наслов на предзадњој трци у Сузуки.
На ВН
Италије изједначио је број победа са Сеном и на
новинарско питање у вези тог великог постигнућа пада у колапс и расплаче се на новинарској конференцији уживо у
ТВ преносу.
Укупно је победио 9 пута и освојио рекордних 108 бодова.
2001. Михаел осваја и четврти наслов првака и понавља рекорд од 9 победа у сезони. Сезону обележава сјајним
братским двобојима са братом Ралфом када га чак млађи брат успева и победити на ВН Канаде, а истиче се и победа на ВН Белгије на којој Михаел руши рекорд
Алена Проста у броју победа у каријери (52 победе). Наслов осваја 4 трке пре краја сезоне, а сезону завршава са 123 бода, чак 58 више од другопласираног Култарда.
2002. г. је била сезона пуне доминације и победе Феррарија на 15 од 17 трка, а Михаел је поставио нови рекорд у броју победа у сезони и он сад износи 11 победа. Предоминанта сезона у којој се Михаел само прошетао до 5 наслова првака и изједначује се са Ханом Мануелом Фанђом. У сезони се истиче и једна помало чудна победа на ВН Аустрије када Михаел као победник бива извиждан од публике јер га је на самом циљу пропустио тимски колега Баричело. Цела ситуација била је изрежирана од вође Ферарија
Жана Тода. Сезону завршава с рекордних 144 бода, 60 бодова више од тимског колеге Баричела. С Баричелом осваја чак 9 двоструких победа за Феррари у 17 одвожених трка.
2003. - 2004.
Шумахер у Индијанаполису 2004.
2003. год. Михаел руши један од најважнијих рекорда уопште у Ф1 икада постигнутих, а то су наслови светскога првака. Те године постаје шести пут светски првак, а рекорд је до тада држао
Хуан Мануел Фанђо с 5 освојених првенстава. Те године највећи ривали су му били возачи Вилијамса
BMW-а (укључујући брата Ралфа) и МекЛарен
Мерцедеса. Сезона је била једна од најнепредвидљивих у последњих неколико година и одлука о прваку је пала на задњој трци у Сузуки, када је
Кими Раиконен имао минималне шансе да освоји првенство. Трку пре на трци за ВН
САД-а у
Индијанаполису велику шансу је имао и
Хуан Пабло Монтоја.
Од почетка сезоне Михаел и Ферари мучили су се са многим проблемима, тако да први део сезоне победама и побеђује три утрке за редом. Средином сезоне се тотално изгубио и упао је у сену млађег брата који је у том делу сезоне био бољи Шумахер. У сезони, која је била прави метеж за све враћа све са победама у Фераријевом дворишту и на прекоокеанској турнеји у Америци када његови кључни супарници посустају у трци. На задњој трци за ВН
Јапана био му је потребан само 1 бод. да освоји наслов што се тачно тако и догодило, јер је трку завршио тек као осми са пуно
судара и непредвидивих излетања (укључујући и борбе са Ралфом). Сезону је завршио с 93 освојена бода.
2004. је била права рекордна сезона Михаела Шумахера. Победио је у првих 13 трка чак 12 пута што у историји такмичења Формуле 1 никада није било убележено.
Прошетао је до свог рекордног 7 (касније ће показати, да је то био последњи наслов) наслова светскога првака и једноставно је био у свом елементу, на другој
планети. Кроз сезону је имао два инцидента са Хуном Паблом Монтојом на ВН
Сан Марина када је скоро избацио Колумбијца из трке, који га је касније оптужио да је глуп или слеп ако није видео његов болид како га покушава претећи. Радило се само о лаганом додиру који је помало био двојбен јер је изгледало да је Михаел заиста намерно покушао избацити Монтоју са стазе. А други се догодио у тунелу Монака када се Монтоја приликом фазе сејфти-кара залеће у Михаела. Михаел је загрејавао кочнице и
гуме и нагло успорио на шта је Монтоја прекасно реаговао и залетео се у њега. То је уједно било и једино одустајање Михаела те сезоне. Укупно је победио у 18 трка чак 13 пута и тиме је поставио и тај нови
рекорд. Сезону је завршио са 148 освојених бодова.
2005. - 2006.
Шумахер у борби са Кимијем Раиконеном током ВН Канаде
Сезона
2005. за Михаела је била једна од најтежих сезона у каријери, јер је са врло моћним болидом, који свих протеклих година био непобедив те сезоне је упао у тотални просек, а једну једину победу те сезоне остварио је на ВН САД у трци шест болида, који су били на Бриџстоновим
гумама, јер су се сви који су били на Мишелин гумама повукли с трке ради сигурносних разлога. Те сезоне су се променила правила с гумама, које се више нису мењале током трке, него је један сет гума морао издржати читаву трку. То је био главни разлог слабе Фераријеве форме те сезоне ради Бриџстон гума, и Михаел је био тотално немоћан да ишта промени. Од правих трка бележи се сјајна борба са Алонсом на ВН Сан Марина, кад га је Михаел стискао задњих 12 кругова у борби за прво место, али на крају ипак није успео. Одустао је шест пута у 19 трка и освојио 62 бода што је било довољно за њега мизерно тек треће место у поретку.
2006. је била последња Михаелова сезона у Формули 1. Након три трке освојио је 11 бодова и био већ 17 бодова у заостатку за Фернандом Алонсом актуалним светским прваком. Побеђује у наредне две трке након 18 месеци суше не бројећи победу на ВН САД, када су се све екипе на Мишелину повукле са трке. Након ВН Канаде заостатак за Алонсом је достигао врхунац и износио је 25 бодова. У следеће три трке Михаел се враћа и смањује на прихватљивијих 11 бодова. У наставку сезоне побеђује на ВН Италије и ВН Кине када по први пут прелази у водство у сезони. Остварује један од највећих преобрата у сезони у историји Формуле 1. Све се поклапало савршено у завршници сезоне, да Михаел освоји рекордни 8 наслов светскога првака, али квар на мотору на ВН Јапана упропаштава све. Био је то квар какав се није догодио још од ВН Француске
2000. и за Михаела је сезона била изгубљена. Алонсу је у завршници требао само бод да потврди свој други наслов, што се на крају и догодило. Михаел је своју последњу трку завршио као 4 с много проблема уочи саме трке, које су се догађале и током трке, од проблема пумпе за
гориво до испуштања гуме приликом додира са Физикелом. Успркос свим проблемима, које су се догађали на тој трци по Михаелу, трка је отишла у историју као његова задња трка у Формули 1 и као једна коју је одвезао на један од највеличанственијих начина који је то могао одвести у свом правом стилу када је све остале возача учинио просечнима без обзира на коначан исход резултата, који је остварио на тој трци.
Повлачење из Формуле 1
Док су се још прскали шампањцем на победничком подијуму и добивали победничке покале, победнички тројац тог викенда Михаел Шумахер, Кими Раиконен и
Роберт Кубица, Ферари је почео лансирати вести новинским агенцијама да се Шумахер крајем године повлачи из Формуле 1. Неколико минута касније уживо пред милионима гледалаца на новинарској конференцији након трке Михаел коначно сам објављује вест, која се месецима вукла као једна од могућности и епилог је достигао крај. Михаел објављује крај тркачке каријере на крају сезоне и захваљује се целој породици, посебно оцу, који га је окренуо да крене тим путем. Споменуо је своју целу 30-годишњу тркачку каријеру и све што су му трке донеле кроз то раздобље.
2009
Након удеса
Фелипеа Масе током квалификација за Велику Награду Мађарске на
Хунгарорингу и након што је постало јасно да Маса неће моћи да вози на следећим тркама, Михаел Шумахер је одлучио да се врати у Формулу 1 и замени повређеног Масу.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Михаел_Шумахер#_note-1 Прва трка на којој ће возити ће бити Велика Награда Европе која се одржава на уличној трци у Валенсији 23. августа 2009 године. Због забране тестирања у Формули 1 од 2009 године и због одлуке Вилијамса, Ред Була и Торо Росоа да не допусте да се направи изузетак у том правилу, Шумахер неће бити у могућности да тестира овогодишњи болид пре првог званичног тренинга у Валенсији. Ипак, због рупе у правилима, Шумахер је био у могућности да тестира Фераријев болид из 2007 године на који су биле постављене слик гуме из ГП2 шампионата.
Немац 
Немац 
