Miguel de Cervantes

[besherat]

Мигел де Сервантес Сааведра (шп. Miguel de Cervantes Saavedra; Алкала де Енарес, 29. септембар 1547. — Мадрид, 23. април 1616) је био шпански песник, драматург и изнад свега прозни писац. Сматра се једном од највећих фигура шпанске књижевности. Према својим делима, припада како ренесанси, тако и бароку и Златном веку шпанске књижевности и на неки начин представља синтезу ова два правца. У свету је познат као аутор првог модерног романа и најпревођеније књиге после Библије, Велеумног племића, Дон Кихота од Манче. Био је сведок врхунца моћи и почетка опадања велике шпанске империје која се у то доба простирала на три континента.

Биографија

Живот Мигела Сервантеса је до 18. века био непознаница и постављао je многе недоумице. Систематско истраживање јавних и приватних архива почело је тек у 18. веку и наставило се до данас, чији је резултат обимна документација коју данас поседујемо о овом великом шпанском писцу, песнику и драматургу. Међутим, још увек постоје делови Сервантесовог живота о којима се мало или готово ништа не зна, као нпр. период између 1597. и 1604. који обухвата време од његовог одласка у затвор у Севиљи до преласка у Ваљадолид, или на пример о мотивима многих пресудних одлука које је донео у животу: одлазак у Италију, одабир војничке службе, повратак у Шпанију који је био осујећен гусарским нападом, његово лутање по Андалузији између 1587. и 1597. као сакупљач пореза, дефинитиван повратак у Мадрид 1608. и повратак писању. Одатле и многа погрешна намерна или ненамерна надомештања мрачних лагуна у Сервантесовом животном путу често погрешним тумачењима Сервантесовог дискурса у делима који би се могао протумачити као давање аутобиографских података. Сервантес је ретко говорио у своје име и више је волео да даје податке о себи преко измишљених ликова као што је то био маварски приповедач Сид Бенанџелија из Дон Кихота, или у својим пролозима, посветама и у „Путу на Парнас“, где даје шкрте и разбацане описе аутора, тј. себе, који се не могу тумачити са сигурношћу. Тако се зна да је крштен 9. октобра 1547. године у цркви Санта Марија дел Мајор (шп. Santa María la Mayor), али се тачан датум рођења није могао утврдити. Претпоставља се да је то било 29. септембра, на дан св. Михајла[3] (Мигел — Михајло/Михаило на шпанском), али и по том питању постоје многе недоумице.
Такође треба напоменути да је своје друго презиме, Сааведра, вероватно узео од неког даљег рођака након повратка из алжирског заробљеништва. Најранији документ на ком се Сервантес потписује са ова два презимена (Сервантес Сааведра), датира неколико година након што се вратио у Шпанију. Почео је да додаје друго презиме, Сааведра, око 1586. или 1587. у званичним документима као што је на пример био документ у вези са његовим браком са Каталином де Салазар.

Дон Кихот
Циганчица (шп. La Gitanilla)
Широкогруди удварач (шп. El amante liberal)
Ринконете и Кортадиљо (шп. Rinconete y Cortadillo)
Енглеска Шпањолка (шп. La española inglesa)
Стаклени лиценцијат (шп. El licenciado Vidriera)
Снага крви (шп. La fuerza de la sangre)
Љубоморни Екстремадурац (шп. El celoso extremeño)
Славна судопера (шп. La ilustre fregona)
Две девојке (шп. Las dos doncellas)
Госпођа Корнелија (шп. La señora Cornelia)
Брак на превару (шп. El casamiento engañoso)
Разговор паса (шп. El coloquio de los perros)

Изгубљена и приписана дела

„Велика Туркиња“ (шп. La gran Turquesca),
„Поморска битка“ (шп. La batalla naval), које помиње у
„Јерусалим“ (шп. La Jerusalén),
„Амаранта или она од маја“ (шп. La Amaranta o la del Mayo),
„Љубавна шума“ (шп. El bosque amoroso),
„Једина“ (шп. La única),
„Бизарна Арсинда“ (шп. La bizarra Arsinda)

[h=3](Википедија)[/h]

 

[crvendac_011]

U kući Migela Servantesa: Život uzbudljiviji od literature

U kući Migela Servantesa: Život uzbudljiviji od literature

"Novosti" u Valjadolidu, u kući u kojoj je pisac napisao drugi deo "Don Kihota“, jednog od najslavnijih romana svetske književnosti. Autentični vrt sa fontanom, biblioteka s knjigama u pozlaćenom povezu, radna soba...



KADA je svet pre pet godina slavio četiri veka Servantesovog "Don Kihota", najčitanije, najprevođenije i najobjavljivanije knjige nakon Biblije, kuća-muzej u Valjadolidu, gde je slavni španski pisac pisao drugi deo romana koji je postavio osnove zapadnoevropske književnosti, imala je više od pedeset hiljada posetilaca.
I mada je život Servantesa (1547- 1616), jednog od najvećih pesnika, dramaturga i proznih pisaca španskog govornog područja gotovo dve stotine godina bio nepoznanica (sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. veku i nastavilo se do danas), ono što se pouzdano zna jeste da se u proleće 1604. godine, sa svojom ženom Katalinom de Salazar, nastanio u Valjadolidu. Razlog selidbe bila je odluka kralja Filipa Trećeg da dvor i prestonicu iz Madrida preseli u Valjadolid, pa je ovaj divni, mali grad prelepe vegetacije (udaljen je od Madrida oko 300 kilometara) naglo počeo da živi uzbudljivim životom. Činjenicu da je Servantes živeo baš u kući koja je na inicijativu španskog kralja Alfonsa Trećeg, pesnika Markesa dela Vege i američko-hispanskog društva 1916. proglašena Narodnom Servantesovom bibliotekom, a aprila 1948. njegovim muzejom, otkrili su sudski spisi - svedočenje Servantesa i njegovih suseda, nakon ubistva viteza reda Santjago, koje se dogodilo u blizini ovog zdanja. U Valjadolidu, Servantes (u to vreme skupljač poreza), našao je i izdavača, Fransiska de Roblesa, koji mu je decembra 1604. u Madridu, u štampariji Huana de la Kueste, štampao prvi roman pod naslovom "Veleumni plemić Don Kihot od Manče". Knjiga je bila u prodaji januara 1605, i bila je puna štamparskih grešaka.



Danas, kuća u kojoj je Servantes ispravljao prvi deo rukopisa i pisao drugi deo priče o Don Kihotu i Sanču Pansi, za koju svetski kritičari tvrde da je "emancipovala evropske nacije", neizostavni je deo španske kulturne ponude za sve turiste - u prostranom, prelepom vrtu sa fontanom, koji je Servantesu poslužio kao mesto događaja za dela "Dijalog pasa" i "Uzorne novele", nalazi se spomenik Don Kihotu. Predvorje kuće, sa stepeništem kojim dominira plavi ornament u porcelanu, krasi slika "Bitka kod Lepanta" anonimnog slikara iz 17. veka, u kojoj je Servantes bio zarobljen i ranjen u ruku, a pre ulaska u prostorije u kojima je živeo sa porodicom smeštena je velika biblioteka - više od 200 knjiga, od kojih su mnoge u pozlaćenom povezu.Iz biblioteke, put vodi do Servantesove radne sobe, u kojoj centralno mesto zauzima izrezbareni radni sto od abonosa na kome stoji prvo izdanje knjige koja je 1615. objavljena pod naslovom "Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota". Soba ima udubljenje u zidu, u kome je smešten Servantesov originalni crveni krevet sa baldahinima, koji je, prema porodičnim dokumentima, kao miraz donela njegova žena Katalin de Salazar. Većina eksponata koji se nalaze u kući - muzeju u Valjadolidu, prema rečima njenih upravnika, jesu originali (kao što je biblioteka, radni sto, spavaća soba...), dok su ostali predmeti rekonstruisani prema vremenu s početka 16. veka.



Svojom zanimljivošću izdvaja se i "ženska soba" (takođe uređena prema porodičnim dokumentima), u kojoj su se odmarale Servantesova žena i ćerke - živopisne tapiserije jakih, španskih boja, tkanja sa maštovitim ornamentima, skupocene izrezbarene stolice... Tu je i prostorija koja je služila kao trpezarija, i deo u zidu sa amforama, u kojima se čuvalo vino i maslinovo ulje.I mada Valjadolid, sve do prelaska kraljevskog dvora nije bio preterano bogat grad, kuća u kojoj je živeo Servantes i sada može da fascinira lepotom, neobičnošću, sjajem... A lepota je uvek, kako tvrde Španci, umetnost:
- Danas posedujemo obimnu dokumentaciju o Servantesu - kažu u upravi Muzeja u Valjadolidu. - Ipak, još uvek postoje delovi njegovog uzbudljivog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna, kao što je period između 1597. i 1604, koji obuhvata vreme od njegovog odlaska u zatvor u Sevilji do prelaska u Valjadolid. Ostali su nam nepoznanica i razlozi za neke od njegovih sudbinskih odluka, kao što je odlazak u vojničku službu, život u Italiji, lutanje Andaluzijom, povratak pisanju... Servantes je, zapravo, živeo uzbudljivije od mnogih književnih junaka kojima se divimo.

Izvor: Večernje novosti




​

 

[crvendac_011]

Živi ideali ludog viteza

Ove godine svet obeležava četiri veka od nastanka "DON KIHOTA", najprevođenije knjige posle biblije. Enrike Garsija: On je mnogo više od književnog lika, simbol borbe protiv svega lošeg.

OD malo spavanja i mnogo čitanja osuši mu se mozak, te izgubi pamet - opisuje Migel de Servantes svog slavnog Don Kihota. O besmrtnosti Viteza tužnog lica govori i podatak da i posle "preživljena" četiri veka važi za junaka najboljeg svetskog romana.


Za Servantesa, "veleumni plemić od Mačve", zaluđen viteškim romanima, živi u svom svetu u kome se, uz pomoć sluge Sanča Panse, bori protiv izmišljenih neprijatelja. U neprekidnom dvoboju sa stvarnošću stalno gubi, ali ne odustaje. Ipak, uprkos nameri pisca da ismeje Doh Kihotovo ludilo, danas, kada svet obeležava 400 godina od objavljivanja drugog dela kultnog romana, Don Kihot se slavi kao simbol večitog traganja čoveka za uzvišenim idealima.


- Don Kihot je borac protiv nepravde, i nije važno da li su one umišljene ili stvarne. Njegovi motivi su iskreni. Za njega su vetrenjače zli divovi koji moraju biti ubijeni, a zarobljenici su dobri ljudi lišeni slobode, a ne lopovi od kojih će kasnije dobiti batine - kaže za "Novosti" Enrike Kamaćo Garsija, direktor Instituta "Servantes" u Beogradu.


Garsija podseća da je "Don Kihot" prvi moderni roman u Evropi, a da je njegov autor u mnogim stvarima učinio korak napred.


- Njegovi junaci žive svoje živote. Pričaju o knjigama, putuju, upuštaju se u avanture. Sve podseća na viteške romane, ali Servantes na maestralan način meša realnost i fikciju, ozbiljno i neozbiljno. Najupečatljivije je što njegovi junaci znaju da su književni likovi.


Servantesova knjiga bila je bestseler u to vreme, a običan svet doživljavao ju je kao još jedan viteški roman. Danas je to najprevođenija knjiga posle Biblije.

- Već sa prvim prevodima, "Don Kihot" se počeo predstavljati kao kritika društva, što je, čini mi se, i sada najraširenije tumačenje. Servantes je na originalan način progovorio o crkvi, inkviziciji, podeli na stare i nove hrišćane, proterivanju pokatoličenih španskih muslimana. Braneći svog junaka, Rikotea, on staje na stranu proteranih - objašnjava Garsija.


Naš sagovornik ima jednostavno objašnjenje zašto je Servantesov junak "preživeo" četiri veka i ostao aktuelan i danas.


- Don Kihot je mnogo više od književnog lika, on je simbol idealizma i borbe protiv svega lošeg u ovom svetu. A "loše u ovom svetu" nikada ne prestaje. I sutra i za sto godina borićemo se protiv zla, nećemo odustati. Uvek će biti novih Don Kihota.


Knjiga o lutajućem vitezu koji polazi u svet da sa svojim konjem i oružjem ispravlja svaku nepravdu odavno nije samo španska nego je svetska. Servantesov "Don Kihot", po mišljenju profesora Dragana Stojanovića, postao je svojina čovečanstva:


- Sve manje ima takvih knjiga bez kojih se svet i istorija književnosti ne mogu zamisliti. Vremena se menjaju, ali ne u svemu. "Don Kihot" je i danas aktuelan, i jedan je od stubova svetskog kanona književnosti, kako je mi shvatamo. I Dostojevski je mislio da je "Don Kihot" najveća knjiga svih vremena.


Važno je istaći, dodaje Stojanović, da se ovo Servantesovo delo često uzima kao početak modernog romana, a da je istovremeno i parodija romana.


Od 17. veka do danas čitaoce jednako osvaja neobičan spoj komike sa elementima tragičnog i grotesknog, koji nosi ova knjiga.


- Don Kihot nije budala, on je zaluđen, sav je u visokoj sferi moralnih i opštih vrednosti, ali izvan ovog sveta. Hteo bi da bude više nego što jeste, ali krajnje nerealistično gleda na stvari.


Ipak, dodaje naš sagovornik, Don Kihot ne postoji sam za sebe, i uvek je u paru sa Sančom:

Imate te junake koji su realistični u niskoj ravni svakodnevice, priprosti, glupavi, ali se bolje snalaze u stvarnosti. Takvi su i Švejk i Falstaf, ali oni postoje sami za sebe. Suština je da "Don Kihot" predstavlja dva lica ljudske sudbine: uzvišenost koja nema korespodenciju sa realnošću, i ono praktično, koje sve razume, ali nema nikakav viši plan.

SIMBOL NEČEG VIŠEG

Enrike Kamaćo Garsija ne vidi ništa loše u adaptacijama i uprošćenim verzijama Servantesovog dela, namenjenim najmlađoj publici. - I na filmu velike priče i teme imaju različite verzije, od igranih do crtaća. Za mene je to dobra stvar, jer sa svojom decom ili unucima možete da se "borite protiv vetrenjača" i da vam svima bude zabavno. S vremenom će i oni naučiti da su vetrenjače simbol nečeg višeg.

(Večernje novosti)