Marko Čelebonović

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Marko Čelebonović

kul---Marko-Celebonovic.jpg

Marko Čelebonović
(Beograd, 21. novembar 1902 – Sen Trope, 23. jul 1986) je bio jedan od najistaknutijih srpskih slikara 20-og veka.

Biografija

Čelebonović je rođen u Beogradu. Studirao je pravo i ekonomiju u Engleskoj i Francuskoj. Godine 1922. došao je u studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (
Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjevekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marin Tartalja, Petar Lubarda).
Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U preriodu 1948-1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.
Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.

Izvor: Vikipedija

12390947809216.jpg
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Kako je slikao marko čelebonović

ДВА МОРА У ЈЕДНОЈ ДУШИ

Једном ногом у Француској, другом на Балкану, и цео лични и сликарски живот на два паралелна пута

1.jpg

На једно новинарско питање постављено 1958. године, сликар Марко Челебоновић је одговорио да га највише занима питање како да човек буде срећан. Његово путовање ка срећи почело је много година раније, кад су се његови преци из балканских пространстава упутили ка западу и коначно стигли до Београда. Само презиме води порекло од турске речи „челеби”, која је синоним речи „отмени” или „племенити” и означава младића отменог рода, али и гласника у турском старом луткарском позоришту.
Од сваког од ових значења понео је у себи Марко Челебоновић, следећи своју срећну звезду ка западу, све до британских острва, да би се коначно, 1925. године, зауставио у малом француском рибарском месту Сен Тропеу. Отада се његов живот одвија у приморју – поред Сен Тропеа где живи, одлази на Брач, у Свети Стефан, Будву, Херцег-Нови и друга места на Црногорском приморју. За његову уметност значајан је и део живота који проводи, готово упоредо, у Београду и Паризу. Такође, велики значај има мноштво разнородних утицаја које је упијао током живота, да би се коначно претопили у његов својеврстан ликовни израз проткан кроз оновремени уметнички миље, пре свега сликарство париске школе.

Сусрет с Бурделом

Рођен је у Београду 22. новембра 1902, као најстарији син угледног адвоката Јакова Челебоновића и Јохане План из познате бечке породице. Његово безбрижно детињство и школовање прекинуо је Први светски рат. Уследило је дуго и неизвесно путовање у избеглиштво, кроз читаву Србију, преко Косова и Македоније, до Солуна где је Марко те зиме похађао француску гимназију, да би се наставило преко Атине, Бриндизија, Напуља и Рима до Цириха.
На самом почетку путовања, током неколико дана задржавања у Младеновцу, дванаестогодишњи дечак на необичан начин доживео је прво искуство стваралачког чина. Подстакнут вештином мајстора грнчара, пожелео је да сопственим рукама створи нове облике у глини. Слично искуство била је посета атинском Акропољу, где су расути остаци древних споменика на њега оставили дубок утисак, чије ће се последице провлачити кроз целокупно Челебоновићево стваралаштво.
Даровитост за уметничко обликовање постаће очигледна већ на почетку гимназијског школовања у Цириху, што неће промаћи Марковом професору Штифлу, који му је 1916. године у школи приредио изложбу. Из тих дана потиче и његово пријатељство с вајаром Отом Бенингером. Селидба у Лозану омогућила му је чешће посете изложбама, а нарочито сусрете с делима Сезана, Реноара и других француских значајних уметника.
Мада привучен чаробним изазовима уметничког света, по завршетку рата, 1919. године, поштујући очеву жељу, у Оксфорду је уписао право-економске науке. После годину дана наставио је и завршио студије права у Паризу, све чешће посвећујући време и енергију уметности која га је много више привлачила од адвокатског позива. За његово уметничко стасавање пресудан је био избор Антоана Бурдела, код кога је учио вајање на Екол гран Шомије од 1922. године, као и у његовом приватном атељеу. Исте године сусрет с Ђотовим фрескама у капели Скровењи у Падови допринео је да несуђени правник никада не прихвати посао који му је наметало породично наслеђе.

Атеље на Монпарнасу

2.jpg

Током времена затурили су се Маркови радови, као и други докази о овим данима, али је ипак сачуван известан број фотографија из детињства и младалачких дана, матурска диплома из Лозане и књиге из времена студија на Оксфорду, као и уметникова сећања која је казивао у различитим приликама. С породицом Антоана Бурдела Челебоновић је остао у трајној вези, а заједно с осталим ученицима великог вајара нашао се на изложби Музеја Бурдел 1964. године, поред Мила Милуновћа, Сретена Стојановића, као и Ђакометија, Берингера и других.
Време проведено у Бурделовом атељеу значајно је из више разлога – било је пресудно за Челебоновићеву одлуку да се заувек посвети уметности. Тамо се зближио с уметницима за које ће кроз живот остати везан упоредо пријатељским и професионалним везама, као што су Ото Бенингер, Мило Милуновић, Сретен Стојановић, Масимо Кампиљи, Арнолд Гајсбилер, Марин Студин, Алберто Ђакомети. Од Ђакометија купује атеље у улици Данфер Рошро на Монпарнасу који је претходно припадао авангардном вајару Александру Архипенку; у њему ствара више од пет деценија.
Коначно, на Екол гран Шомије 1922. године упознао је и швајцарску студенткињу сликарства Верену Вајленман (Врени) којом се оженио две године доцније. „Она ће током целог живота остати његов незаменљиви друг, пријатељ, сарадник и критичар”, забележио је у Челебоновићевој монографији Стојан Ћелић.
Исте године јавља се његово занимање за сликање и, уз Бурделово охрабрење, у пролеће 1925. године излаже три слике на Тиљеријском салону. Малобројни цртежи и слике из те ране фазе показују како је тешко скулптор уступао место сликару: сведени и снажни облици фигура воде порекло из Бурделовог вајарског атељеа, у подједнакој мери колико и из Пикасовог неокласицизма.
Мада је Марко Челебоновић отад непрекидно био присутан на ликовној позорници Париза, врева булевара на Монпарнасу и боемско дружење у чувеним кафанама нису га привлачили. Такође, уместо да се одлуче за Санари, помодно приморско место у које се тог лета сјатио читав уметнички Монпарнас, летње месеце 1925. године млади брачни пар проводи на југу Француске, у малом и тада још мирном рибарском сеоцету Сен Тропеу. У изнајмљеној вили Розе остају да живе, тамо се крајем те године рађа њихово једино дете, кћер Никол. Ту упознаје великог сликара и путника Пола Сињака, с чијом ће породицом заувек остати у пријатељским везама.

Четворица пријатеља

Имање на ком је Марко по сопственом плану 1929. године изградио кућу, претвара се у својеврсно стециште и уточиште југословенских сликара који бораве у Паризу: међу честим гостима су Мило Милуновић, Миливој Узелац, Марино Тартаља, Стојан Аралица, Сретен Стојановић. Слике, од којих су многе настале у Сен Тропеу, „четворица југословенских пријатеља” – Челебоновић, Узелац, Милуновић и Аралица – 1931. године излажу у париској галерији Бернхеим-Јеуне.
И наредних година Челебоновић ће учествовати на париским, као и на београдским салонима, а самостално ће излагати 1926, 1930, 1932. и 1937. у Паризу, као и, први и једини пут пре Другог светског рата, 1937. у Београду. Године 1929. приступио је уметничкој групи „Облик” међу чијим оснивачима су се налазили Маркови чести гости у Сен Тропеу Аралица, Тартаља и Сретен Стојановић. Већина излаганих слика настала је управо у Сен Тропеу, где је тих година сазрео и уобличен његов визуелни израз. Смеђе раздобље у Челебоновићевом сликарству најављен је 1927. године. На већини слика преовлађује златасто-смеђа боја, уз скалу истанчаних сивих којима је супротстављена жута боја (због чега се овај период назива и жути).
На слици „Глобус” приказао је део унутрашњости своје куће у Сен Тропеу, што ће бити један од главних мотива његовог сликарства у наредном, зеленом раздобљу које траје од 1933. до 1937. године. Вишеслојним ређањем боја, сада широког спектра зелених тонова, Челебоновић тежи слојевитом ликовном садржају слике. Веома значајан чинилац постаје светлост која зрачи из предмета, али заправо се слаже са снажном средоземном светлошћу која се разлива кроз велике прозоре у кући.

3.jpg

Беле слике

Пошто је 1937. године одлучио да се због кћеркиног школовања пресели у Париз, након почетка рата с породицом се вратио у Сен Тропе. Тамо се 1942. прикључио француској комунистичкој партији и Покрету отпора, укључујући целу породицу у илегалне подухвате. Рат је завршио с чином капетана и чланством у југословенској мисији при штабу генерала Ајзенхауера у Немачкој. Упоредо с радом у југословенској амбасади у Паризу, од 1946. године наставља да излаже у париским и београдским галеријама.
Од 1947. до 1959. године с прекидима ради као професор на београдској Ликовној академији. Добија и многа друштвена признања, америчка, југословенска и француска за ратне заслуге, као и Седмојулску награду, француски Орден легије части, Златну плакету за сликарство на ИИИ југословенском тријеналу, награду АВНОЈ-а. Од 1968. редован је члан САНУ. Поред ретроспективе 1952. у Паризу и Београду, велике самосталне изложбе приредио је у Музеју савремене уметности 1966. и у Галерији САНУ 1977. године; на ИВ бијеналу у Сао Паулу 1958. излагао је у посебној сали.
Посебан тон стварању Марка Челебоновића у послератном раздобљу дају чести боравци на Црногорском приморју, где налази средину за сликање сличну оној коју је имао у Сен Тропеу и друштво уметника с којима је био нераздвојан на почетку уметничке каријере: Мила Милуновића, Сретена Стојановића, Петра Лубарде.

4.jpg

После прекида у раду током ратних година и прелазне фазе у којој је настојао да направи отклон од социјалистичког реализма, настаје зелено-плави период (1956–1965) кад Челебоновић ствара на линији Сен Тропе – Београд – Црногорско приморје. Осунчани прикази природе, маслињаци, делови плажа, старих грађевина, смењују се с темама из предратног раздобља, ентеријера и мртвих природа које увођењем птица (барске птице – чапље, сове) добијају митолошко значење. Служи се крајње изражајним ликовним језиком и јарким бојама. Након 1965. године боје постају уједначеније са све већим налетима светле боје, што ће коначно довести до „белих слика” у којима слојевито нанет беличасти фон чини основу за низ мртвих природа.
Слике које је излагао у галерији „Талијен” у Сен Тропеу 1976, као и целокупан сликарски опус Марка Челебоновића, прожимају тихе радости живљења нарушене благом сетом која произлази из свести о пролазности. Песимистичке изјаве Марка Челебоновића у разговору с братом Алексом 1982. године, поводом изложбе у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”, нису биле знак стваралачке већ људске немоћи, подсећања на крај живота који, како је сам рекао, још није доживео, али га има у његовим сликама. Марко Челебоновић је преминуо у Сен Тропеу, 23. јула 1986. године .

Аутор: Јасна Јованов
Извор: Политикин забавник
 
Natrag
Top