Marguerite Duras

[crvendac_011]

Marguerite Duras

Anđeo iz Sadeka: Margerit Diras
​

Margerit Diras rođena je 1914. u francuskoj Indokini, današnjem Vijetnamu. Izvanredne lepote u mladosti, obrazovana, vaspitana i bistroumna počela je rano da piše. Društvo bi joj u tumaranju usamljenim pirinčanim poljima najčešće pravio njen prerano izgubljeni, nikad prežaljeni brat. Vezivala ih je gotovo blizanačka spona i dostojanstveno ćutanje nad neprilikama koje su ih zadesile, počev od siromaštva, pa do otvorenog prezira njihove majke – učiteljice u Sadeku kraj Sajgona.
​

U srcu nesrećne udovice, čiju će životnu borbu sa jalovom zemljom i Tihim okeanom Dirasova opisati u romanu “Brana na Pacifiku” bilo je prostora samo za njenog najstarijeg sina. Opijumski zavisnik, nasilan i surov gurao je već (majčinim pogrešnim poslovnim ulaganjima) materijalno uništenu porodicu u nove dugove i iskušenja od kojih je, jedno, skandalozna veza njegove petnaestogodišnje sestre sa sinom lokalnog moćnika, Kinezom, povratnikom iz Evrope – bio savršeni spoj evropske dekadencije i istočnjačkog erotizma. Veza je potrajala godinu i po dana, opijumski dugovi su vraćeni, a porodica iseljena i ispraćena u Francusku, kako bi njen ljubavnik mogao da se odvoji od nje i oženi.
​

Po dolasku u Pariz otpočinje studije na Sorboni i priključuje se Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata sa grupom intelektualaca leve orijentacije. Komunističku partiju ostavlja pedesetih godina, ali i dalje učestvuje u svim revolucijama svog vremena, pa i studentskim protestima 1968. Stvarala je i opijala se, kažu, više od Bukovskog. Od alkoholizma se lečila tri puta. Zbog alkohola je stigla do delirijum tremensa, petomesečne kome i hospitalizacije u duševnoj bolnici.
​

Diras je izraziti predstavnik francuskog “novog romana” koji se pretežno oslanja na filmsku umetnost, tako da se pored pisanja knjiga i scenarija uspešno bavila filmom i pozorištem.Teško je otkriti šta je ovu spisateljicunavelo dagotovo dinamitom ruši književne norme, menjajući rečima ustaljena mesta, završavajući rečenice subjektom i oslanjajući se na filmski obrazovanu publiku. Zapravo, čitalac 19. veka ne bi mogao razumeti njene knjige. Remek-delo svetske književnosti roman “Ljubavnik”, pisan u prvom licu, stvorile su nevidljiva kamera i unutrašnji glas naratora. Ona je to zvala klizeće pisanje (écriture courante), zamišljajući kameru kako klizi preko rastrzanih sekvenci da bi ih povezala u celinu i uvela hronološki red u zgusnute kadrove ispremeštane po asocijativnosti.
​

​

Napisala je više desetina knjiga, ali tek četrdeset godina posle objavljivanja prve i nezapažene knjige “Bestidnici” (1943) dobila je “Gonkurovu” nagradu za autobiografski roman-poemu “Ljubavnik” (1984).
​

Uz česta prepiranja sa novinarima, pristala je da razmotri mogućnost iskrenog povratka u prošlost, najpre, na zahtev čitalaca, koji su zabrinuto kupovali i po nekoliko primerka njene visoko nagrađene knjige uplašeni da bi se ona mogla predomisliti i povući taj roman. Nije to učinila. Doradila ga je i proširila šest godina pre smrti, napisavši otvoreno ono što se tek naslućivalo imeđu redova prve verzije. Naslovom “Ljubavnik iz Severne Kine” nije ponovila prvobitni uspeh. To je bilo potpuno nepotrebno. Čitalačka publika je već ludo zavolela “malu belu prostitutku iz Sadeka”, kako je pogrdno nazvao otac njenog bogatog kineskog ljubavnika, pre nego što je isplatio i ispratio na brod njenu porodicu. Od njegovih reči slavna književnica lečiće se do kraja života.
​

Vojska novinara posle “Gonkurove” nagrade uludo se verbalno borila sa njom za jasan odgovor na pitanje da li je volela svog ljubavnika, ali na francusku obalu je već pre pet decenija kročilo ono što će od Dirasove postati kada bude anđela iz Sadeka udavila u alkoholu. Čitaoci njenog romana su uporno tražili da objasni kako se osećala kada je Kinez nazvao telefonom posle svih tih godina da joj kaže da je voli, da nikada nije prestao da je voli, da će je uvek voleti i da čita njene knjige. Ona je ova pitanja obično slušala sa izrazom samozadovoljstva i odsutnosti na licu, gotovo spremna da prekine televizijskog voditelja molbom da joj donese telefon kako bi upitala Jana, njenog 39 godina mlađeg partnera, šta ima za ručak. Ipak, negde u nekom trenutku se i na svoje zaprepašćenje, preigrala, i začuđeno uhvatila samu sebe u neistinama.
​

​

Dok je umirala u Janovom naručju (1996), voljena i srećna, po sopstvenim rečima, ostavljajući svom neobičnom momku – potrčku, kuvaru, bolničaru, vozaču, domaru… ljubavno pismo u stihu, poznatije kao knjiga “To je sve” niko se nije preterano potresao zbog njene i Janove ljubavi, ni poverovao da je njen život bio zaista emocionalno ispunjen i pre nego što se upustila u 16 godina dugu vezu sa homoseksualcem.
​

Za većinu njenih čitalaca istorija njene strasti i njena prava ljubav okončala se veoma davno u Indokini.

Izvor: Wannabemagazine.com​

 

[crvendac_011]

Margerit Diras - zatočenica bola i ljubavi

Francuska spisateljica, rediteljka i avangardna umetnica koja je osvojila svet. Neobična biografija, koja nalikuje "pokretnim slikama", uskoro u izdanju pariskog "Galimara"

TOKOM ove godine Francuska obeležava vek od rođenja velike Margerit Diras, kultne spisateljice, scenaristkinje, rediteljke, jedne od najavangardnijih i najuzbudljivijih žena koje su osvojile svet.


U znak sećanja na izuzetnu intelektualku čija slava i danas traje, izdavačka kuća "Galimar" objaviće njen celokupni književni opus, dela "Pisati", "Brana na Pacifiku", "Ljubavnik", "Moderato kantabile", "Bol", "Popodne gospodina Andemasa", "Emili L.", "Stvarni život", "To je sve", kao i njenu neobičnu biografiju, koja i sama nalikuje "pokretnim slikama", album sa fotografijama među kojima su i one iz privatnog života. Najavljena je retrospektiva njenih filmova, i čitava francuska kulturna scena u 2014. imaće znak Margerit Diras, koja ne prestaje da očarava nove generacije.


Jedna od najprovokativnijih umetnica i vodećih predstavnica francuske književnosti 20. veka rođena je kao Margerit Donadije, 4. aprila 1914. kod Sajgona, u tadašnjoj Indokini, u porodici francuskih doseljenika, gde je provela mladost. U Francusku se vratila 1932. da studira pravo, matematiku i političke nauke, ali je Indokina za nju ostala fascinantna zemlja u kojoj je spoznala sve ono što čini život. Tu je proživela prvu ljubav, smrt oca, osetila nepravdu i siromaštvo, očajničku borbu za egzistenciju i pobunu, što će ostati i stalni motivi njene inspiracije - 1943. ušla je u francuski Pokret otpora i u Komunističku partiju, ali je ubrzo napustila, vodila kampanju protiv rata u Alžiru, borila se protiv socijalne nepravde i afirmisala ljude sa margine društva...

Scena iz filma „Moderato kantabile“


Spisateljica koja je najbolje opisala ljubav i bol planetarni uspeh doživela je romanom "Ljubavnik", koji je objavljen u leto 1984, i nekoliko meseci kasnije dobio je Gonkurovu nagradu za najbolji roman godine. Od tog trenutka, sa tiražom od dva miliona primeraka, koji se neprestano povećavao, i prevodom na više od 35 jezika, "Ljubavnik" je postao najčitaniji i najprevođeniji francuski roman svih vremena. Romanesknom poemom u kojoj je krajnje iskreno i otvoreno prikazala svoju mladalačku ljubav sa jednim Kinezom, i to iz perspektive autobiografskog "ja", Margerit Diras je sasvim napustila romanesknu fikciju, izražavajući svoje opsesivne teme u nekoj vrsti ispovedne i dokumentarne proze. "Ljubavnik" je premašio uspeh Sartrovih "Reči", a čitaoce je zanimala biografija spisateljice koja je uvek bila izvan njihovog domašaja, što je, uz njen dar, sasvim učinilo ikonom pariskog književnog života.

Scena iz filma „Ljubavnik“


U autobiografskom romanu "Bol", u formi dnevničkih zapisa, opisala je hapšenje i deportaciju muža Robera Antelma u nemački logor, svoja iščekivanja da se vrati iz zarobljeništva - lutajući po gradu u haosu poslednjih dana rata, gladujući, ne spavajući, Margerit Diras je čekala, vrebala i vapila za tračkom nade... U "Emili L.", uporedo sa pričom o kapetanovoj ženi i njenom ljubavniku, opisala je i sopstvenu ljubavnu povest, a u "Stvarnom životu" ostavila je čitaocima svoja razmišljanja o svakodnevnim stvarima, isprepletenim sa često šokantnim sećanjima o svojim prvim ljubavnim iskustvima ili alkoholičarskim krizama u američkoj bolnici u Parizu...

Scena iz filma „Hirošimo, ljubavi moja“


Poslednja knjiga Margerit Diras, njeno testamentarno delo "To je sve", iz 1995, predstavlja vrstu lirskog zaveštanja, njenu "labudovu pesmu" koju je posvetila svom mladom pratiocu iz poslednjih godina, i svojoj poslednjoj ljubavi, Janu. Umrla je 3. marta 1996, a njena dela i njen život jednako fasciniraju i uzbuđuju čitaoce širom sveta.

NOMINACIJA ZA OSKARA
Po noveli "Moderato kantabile" Piter Bruk je 1960. snimio istoimeni film i jedno od svojih kultnih dela. Lik Ane doneo je Žani Moro Zlatnu palmu za najbolju glumicu na festivalu u Kanu, Žan Pol Belmondo, njen partner u filmu, lansiran je kao nova zvezda, a Bruk je bio nominovan za Zlatnu palmu za najbolju režiju. Film "Hirošimo, ljubavi moja", koji je po njenom romanu i scenariju snimio reditelj Alen Rene, takođe se ubraja u antologijska ostvarenja, a pored mnogih priznanja koje je dobio film, Margerit Diras je bila nominovana i za Oskara za najbolji originalni scenario. Filmska verzija "Ljubavnika", njenog najslavnijeg dela u režiji Žana Žaka Anoa, nije, međutim, doživela popularnost romana. Margaret Diras je kao reditelj snimila više od 20 filmova, a sarađivala je i sa Žerarom Depardjeom.


MUŠKARAC KOJI SE PLAŠI

"ON je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno često dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno često vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora često da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha. Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja među tim ženama, pomešana s njima. Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvaćen u zlu, smrt... On dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, voćni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da još čekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, još pri prelasku reke, da ću biti takva posle svog prvog ljubavnika, da ću voleti ljubav. Kaže da već zna da ću ga varati kao što ću varati muškarce s kojima ću biti. Kaže, što se njega tiče, da je oruđe svoje sopstvene nesreće...“

Izvor: Večernje novosti​

 

[crvendac_011]

ШАШАВИ ВЕЛИКИ

„Самоћа значи или смрт или књига!”, говорила је чувена француска књижевница, док се с пером у једној и жестоким пићем у другој руци затварала у четири зида. После низа успешних дела, на прагу седамдесетог рођендана, написала је светски бестселер „Љубавник”. Да ли су јој сећања на страсну везу освежила писма која је изненада почела да добија од једног заљубљеног младића?

Маргерит Дирас, с правим презименом Донадије, рођена је 4. априла 1914. године у Гијадону, код Сајгона у Индокини (данашњи Вијетнам). Њени родитељи, по занимању професори, доселили су се у ову француску колонију из љубави према пустоловинама. Нажалост, у четвртој години Маргерит је изгубила оца, који је преминуо по одласку у домовину на лечење, у место Дирас. Док је одрастала с мајком и два брата, живела је у прилично лошим условима, али због тога није патила. Напротив! Уживала је у лепоти обичних ствари, посебно у играма с млађим братом и одласцима на пространа поља пиринча. Успомене на дане детињства, испуњене смехом и слободом, заувек је носила у срцу.
Да би издржавала породицу, мајка је, уз посао учитељице у девојачкој школи у Садеку, свирала клавир у паузама биоскопских представа. Када је схватила да се тако никада неће извући из сиромаштва, одлучила је да закупи неколико хектара државне земље и крене да је обрађује. Надала се да ће уз добар принос имати исту такву зараду, али се показало да је направила ужасну грешку.
Наиме, без обзира на брану, Тихи океан је немилице плавио земљиште и уништавао поља пиринча која су засадили. Борба с природим недаћама трајала је годинама, што их је водило у сигурну пропаст. Забринута жена питала се зашто је нико није упозорио на опасност? А онда је од већ порасле деце чула једноставну и сурову истину – зато што није подмитила пореске службенике.

Кобна веза

Током школовања Маргерит је похађала француску наставу, али је у државном интернату у Сајгону спавала и јела. Ти услови су јој одговарали, јер је приметила да им код куће кувар, иначе домородац, за оброк служи „којекакве гадости, птице, пацове, мале кајмане”. Временом је израсла у привлачну, образовану и лепо васпитану девојку. С петнаест и по година носила је мушки филцани шешир, ципеле од златног ламеа, свилену хаљину – све купљено на „распродаји распродаје”. На њеном љупком, нашминканом лицу посебно су се истицале усне боје труле вишње.
Необично и смело дотерана, одмах је скренула пажњу једног дванаест година старијег Кинеза, који се на први поглед заљубио у њу. Иако је знала да је веза између сиромашне белкиње и сина локалног милијардера забрањена и неодржива, попустила је пред удварањем. Почела је страствену љубавну причу, која је трајала годину и по дана, а за то време чинило јој се као да на јави сања. Пријало јој је што у близини има отменог мушкарца који, осим богатства духа, има новац, црну лимузину с возачем, раскошну вилу, скуп парфем што посећа на мед, воће и злато. Пристала је да с тим младићем открива тајне чулне љубави и проверава да ли су тачне његове речи да ће се тако излечити од страха.

Мајка је сумњала да се нешто чудно дешава, а у истинитост непримерене везе уверила се када је на кћеркиној руци угледала дијамантски прстен достојан краљице. Избио је скандал и „вереница” је од тог дана по доласку кући редовно пропитивана, уз грдњу и батине. И отац младића чинио је све да раздвоји заљубљени пар и онемогући свадбу. На крају је сазнао како „породица белих протува”, осим пореских, има и „опијумске” дугове које је правио старији син.
Предложио је да исплати сваки новчић који траже, под условом да их више никад не види. Тако је и било. Маргерит је пристала да заувек оде из земље и напусти драгана, али увреде да је „мала, бела проститутка из Садека” раниле су јој душу. Касније је тему растанака праћеног криком понављала у многим књигама.
Када је 1932. године стигла у Париз, родно место своје мајке, одмах је приметила нову климу и различита годишња доба. Одушевило је буђење пролећа, јер је раније познавала само „једнолично време топлог појаса планете”. Пошто су је мисли на завичајну земљу опседале, у машти је оживљавала слике из узбудљиве прошлости. Ускоро је почела да бележи драгоцене успомене, с планом да постане писац. Међутим, у ушима су јој одзвањале мајчине речи: „То не доноси зараду, то није посао, то је брбљање, то је детињарија”. И онда је, уместо књижевности на Сорбони, уписала права, математику и политичке науке. После дипломирања запослила се у државној служби, а 1939. године удала се за писца Робера Антелма.
У Другом светском рату почела је да се потписује псеудонимом Дирас, због успомене на рано изгубљеног оца. Није ни слутила да ће доживети нову трагедију: 1942. године сазнала је да јој је умро млађи брат, што је јако погодило. Касније је записала: „Не желим да преболим, хоћу да ми увек то осећање самоће и празнине тестерише грудну кост. Тако ћу знати да је мали брат увек у мени. Као моје друго дете које никада нећу родити.”

Кућа писања

У току рата пришла је друштву француских интелектуалаца левичара и прикључила се Покрету отпора. Упознала је Франсоа Митерана, будућег председника Француске, са којим је остала у пријатељским односима. Неки биографи тврде да се уз његову заштиту „опрала од кривице” што је прве ратне године имала љубавну везу с једним немачким агентом. Године 1943. објавила је први роман „Бестидници”, који је прошао незапажено, али није одустајала од писања. Почела је да бележи „Брану на Пацифику”: истиниту причу о удовици која се бори с неплодном земљом и ћудима Тихог океана. Када су јој супруга одвели у концентрациони логор Дахау, данима је лудела од неизвесности, лутала улицама, обилазила канцеларије, чекала крај телефона. (Те догађаје описала је у књизи „Бол”.) После ослобођења остала је у комунистичкој партији, али из чланства су је избацили педесетих година, с кратким писаним образложењем – „живи са двојицом мушкараца”. Да ли су мислили на чињеницу да је, након развода 1946. године, с пријатељем бившег мужа добила сина?

У париском стану проводила је године у самоћи: борила се с демонима прошлости и писала књиге и сценарија за позоришне представе и филмове. Послушала је савет писца Рејмона Кеноа: „Не чините ништа друго у животу, само пишите”. Док је омиљеним црним мастилом низала реченице, често се питала кад престаје чаролија, а почиње лудило? Јер, после узлета надахнућа обично је западала у кризе, праћене несаницом и очајем. Од своје четрдесет прве године из кофера је све чешће вадила флаше вискија, како би се „ватреном водом” мало примирила. Пошто није имала меру, за кратко време уништила је здравље и оболела од цирозе јетре. Након лечења неколико година се примирила, а затим је прешла на вино: на крају радног дана знала је да изброји од пет до осам празних флаша. При том се шалила како неће стећи алкохоличарско лице, јер га је наводно добила још у петнаестој години, као жиг похоте.
Међутим, њено стваралаштво није трпело и дела су постајала све бројнија: „Брана на пацифику” 1950. године, „Морнар са Гибралтара” 1952. године, „Сквер” 1955 године, „Модерато кантабиле” 1958. године, „Хирошимо, љубави моја” („први написани филм”) 1960. године...
Говорила је да мора много да ради, како не би постала једна од „буржујки” којих се ужасавала. „Ја спасавам своју кожу правећи књиге и филмове”, објашњавала је. Велику кућу у Нофл ле Шатоу купила је од филмских права за „Брану на Пацифику”, а у простору од четири стотине квадратних метара живела је сама (касније је ту кућу поклонила сину). Свиђало јој се што прозори гледају на трг и стари рибњак, али и што се у близини налазе кафана и парк са дрвећем тисе, јабуке, ораха, шљиве, трешње, врбе.

100 ГОДИНА
Ове године у Француској се обележава сто година од рођења чувене књижевнице, сценаристе и режисера Маргерит Дирас. Најављено је издавање њених сабраних дела, биографије, албума са фотографијама... У исто време играће се позоришне представе по њеним текстовима и приказивати филмови које је написала или режирала. Прослави јубилеја прикључиће се и друге земље.
Једна улица у Паризу носи име Маргерит Дирас.

Док је писала „Занесеност Лоле Стајн” (1964. године) и „Вицеконзула” (1966. године), ником од повремених гостију или удварача није дозвољавала да чита њене рукописе. Одбијала је разговоре о свом позиву, јер је мислила да мушкарци не подносе жене које пишу. Више је волела политичке и друштвене теме, што је доказала учешћем у акцији против рата у Алжиру и студентском протесту 1968. године. Говорила је: „Заљубљена сам у губитнике. Мрзим агресивност победника. У животу ретко побеђују прави. Прави се и не такмиче”. Док се борила за људска права, отворено је показивала бес према капитализму и десничарским партијама, уз напомену: „Стало ми је да кажем да сам комунисткиња, јер сам рођена у Индокини”.

То је све

Књигу „Љубавник”, о страсној вези између младе белкиње и имућног, десет година старијег Кинеза, написала је с много осећања, као дивну поему. Читаоци су 1984. године гутали њене речи: „Толико ме је волео, да сам га морала волети због тога, толико ме је желео да сам га морала желети због те жеље”. Сваку реч схватали су као личну, проживљену исповест и нико није могао да их убеди у супротно. За кратко време књига је продата у два милиона примерака, чиме је постала један од највећих бестселера у савременој светској књижевности. Преведена је на око четрдесет језика, а у САД многи су се борили за издавачка права. Исте године МД, како је волела да се потписује, добила је највеће француско признање за књижевност – Гонкурову награду за најбољи роман године. Новине су писале: „Маргерит је шашава, али је велики писац”.
После „Љубавника” објавила је још четрнаест књига: „Емили Л.”, „Бол”, „Стварни живот”... Иако се склонила у тишину и самоћу једног сеоцета у Нормандији близу обале, слава је пратила у стопу. Новинари су је испитивали да ли је тачно да јој се Кинез јављао телефоном с речима да је још увек воли и чита њене књиге? Постављали су јој бројна питања искључиво о тој давној вези, што је нервирало и љутило. Од насртљиваца се најчешће бранила ћутањем, мада је знала и да им дрско одговори. На пример, када је водитељ у телевизијској емисији упитао: „Шта сте волели код Кинеза?”, изјавила је: „Новац!”

С друге стране, јавност није превише занимало што се књижевница виђа са једним тридесет девет година млађим мушкарцем. Нису веровали да је у питању права љубав, већ само пријатељство између две сродне душе. Иначе, Јан Андреа појавио се у њеном животу као обожавалац с писмима, а током времена постао је пратилац, возач, носач, кувар, болничар... Маргерит је у књизи „Плаве очи, црна коса” открила његову склоност ка мушкарцима и патњу за плавооким, црнокосим љубавником. Држала га је крај себе као неког с ким може да се свађа и мири, разговара и пије. Није се обазирала на подсмешљиве погледе или отворена ругања околине. Ипак, погодило је када се неки келнер обратио њеном пратиоцу речима: „Шта жели ваша мајка?”

Праштам све, свима

Шест година пре смрти изјавила је да јој „Љубавник” личи на петпарачке романе погодне „за железничку станицу”. Тада је преправила текст и ставила нови назив „Љубавник из северне Кине”: изнела је тврдњу да се у Азији није догодила љубав, већ срамно проституисање девојчице старе петнаест година. Оптужила је мајку да је терала да одржава везу, како би што више новца извукли од богатог младића и исплатили дугове. Касније је о овој теми неколико пута мењала изјаве, а новинари су је ухватили у лажи. Поменула је још и да на сахрани мајке није пустила сузу, већ је једва чекала да се све заврши и да отрчи код мушкарца који је чекао у хотелској соби. О мајци је забележила: „Била је несрећна, није ме волела. Праштам јој, сада праштам све. Свима”.
-------------------------

ФИЛМОВИ И КЛИЗЕЋЕ ПИСАЊЕ

По романима Маргерит Дирас снимљени су филмови: „Модерато кантабиле”, „Хирошимо, љубави моја”, „Љубавник”... Дама „неплемићког изгледа и аристократског писања” и сама је режирала преко двадесет филмова, од којих је најпознатији „India Song”. Међутим, у легенду је ушла првенствено по романима испуњеним љубављу, чежњом, осећајношћу и тајанственом, чулном атмосфером. Свет књижевности обогатила је и новинама: спорим и убрзаним ритмом реченица, необичним распоредом речи, „клизећим писањем”. ​

Умела је да пером, као камером, прелази преко детаља и на крају све повезује у једну целину. Тако је читаоцима пружила могућност да у машти „сниме” и одгледају чудесан филм! А до тог открића дошла је када се у мислима враћала у Индокину и наручје младог, никад прежаљеног љубавника.​

​

Током времена опијала се све више, што је описала у „Стварном животу”: „Живети с алкохолом, то је живети са смрћу надохват руке”. Последњих година књиге је диктирала Јану, који је постао њен лични секретар. Морала је да се сналази, јер су јој руке толико дрхтале да више није могла да држи оловку и пише. Јану је посветила и своје последње дело „То је све”, које је осмислила као љубавно писмо у стиховима. На крају је доживела делиријум тременс: сместили су је у болницу и, од девет месеци лечења, пет је провела у коми. Речи које је раније написала показале су се као пророчке: „Алкохол је учинио оно што бог није желео, убио ме, убио”.
Умрла је 3. марта 1996. године на Јановим рукама, уз поруку да ће се опет видети. На њеном споменику урезани су иницијали Д. М. Као успомену на заједничке дане, Јан Андреа написао је књигу „Та љубав”, а у истоименом филму глумица Жана Моро игра главну улогу.

Аутор: Весна Живковић
Извор: Политикин Забавник​

 

[crvendac_011]

Bol kao zaveštanje

Sećanje na Margerit Diras, jednu od najneobičnijih i najuzbudljivijih spisateljica dvadesetog veka. Provokativna i avangardna, ne prestaje da očarava nove generacije

FRANCUSKA i književni svet obeležiće 3. marta dve decenije od smrti Margerit Diras (4. 4. 1914. - 3. 3. 1996), jedne od najneobičnijih i najuzbudljivijih spisateljica 20. veka, ličnosti koja je znatno uticala i na javno mnjenje svoga doba, i na oblast literature.

I mada u zemlji velikana pisane reči (Francuska ima najveći broj osvojenih Nobelovih nagrada za književnost u svetu) MD, kako se potpisivala, nije bila u samom vrhu, do danas je zadržala kultno mesto u njenoj kulturi - Pariz joj se odužio i time što je jednoj od ulica u elitnom delu grada dao njeno ime, a njen spomenik na groblju Monparnas svake godine obiđe desetine hiljada turista iz celog sveta. Pre dve godine, kada je Francuska obeležavala vek od rođenja Dirasove, koja je ostala upamćena i kao scenaristkinja i rediteljka, prestižni "Galimar" objavio je njen celokupni književni opus - dela "Pisati", "Brana na Pacifiku", "Ljubavnik", "Moderato kantabile", "Bol", "Popodne gospodina Andemasa", "Emili L.", "Stvarni život", "To je sve", kao i njenu neobičnu biografiju, albume sa fotografijama, a priređene su i retrospektive njenih filmova. U posveti ovog programa bilo je zapisano: "MD, koja ne prestaje da očarava nove generacije".

Dvadeset godina posle smrti, kako u kulturnim rubrikama ovih dana pišu francuski mediji, Margerit Diras ostaje jedna od najprovokativnijih umetnica, čija su shvatanja i danas jednako avangardna. Ceo njen život bio je neobičan - rođena je kod Sajgona, u Vijetnamu (tadašnja Indokina), kao Margerit Donadije, u porodici francuskih doseljenika. U domovinu je prvi put došla 1932. da studira pravo, matematiku i političke nauke, ali je Indokina za nju ostala fascinantna zemlja u kojoj je spoznala sve ono što čini život. Tu je proživela prvu ljubav, smrt oca, osetila nepravdu i siromaštvo, očajničku borbu za egzistenciju i pobunu, što će ostati i stalni motivi njene inspiracije - 1943. ušla je u francuski Pokret otpora i u Komunističku partiju, ali ju je ubrzo napustila, vodila je kampanju protiv rata u Alžiru, borila se protiv socijalne nepravde i afirmisala ljude sa margine društva...

Bez obzira na angažman, MD se ipak smatra spisateljicom koja je najbolje opisala ljubav i bol - planetarni uspeh doživela je sa romanom "Ljubavnik", koji je objavljen u leto 1984, a nekoliko meseci kasnije dobio je Gonkurovu nagradu. Od tog trenutka, sa tiražom od dva miliona primeraka koji se neprestano povećavao, i prevodom na više od 35 jezika, "Ljubavnik" je postao najčitaniji i najprevođeniji francuski roman svih vremena - premašio je uspeh Sartrovih "Reči", a nju je učinio ikonom pariskog književnog života.

U autobiografskom romanu "Bol", u formi dnevničkih zapisa, opisala je hapšenje i deportaciju muža Robera Antelma u nemački logor, svoja iščekivanja da se vrati iz zarobljeništva, a u "Emili L.", opisala je i sopstvenu ljubavnu povest.

"Stvarni život" ostavio je čitaocima njena razmišljanja o svakodnevnim stvarima, isprepletanim sa često šokantnim sećanjima o njenim prvim ljubavnim iskustvima ili alkoholičarskim krizama u američkoj bolnici u Parizu... Poslednja knjiga, njeno testamentarno delo "To je sve" predstavlja vrstu lirskog zaveštanja, njenu labudovu pesmu koju je posvetila svom 16 godina mlađem ljubavniku, i svojoj poslednjoj ljubavi, Janu.

RADNIČKA KLASA JE BILA ŽRTVA

"JOŠ uvek sam komunista koji se ne prepoznaje u komunizmu. Godinama sam ostala u partiji, a da nisam shvatala da je radnička klasa bila žrtva sopstvene slabosti, da čak ni proletarijat nije ništa činio da izađe iz granica svog položaja. A u 1968. verovala sam kao u utopiju. Njena velika snaga bila je u tome što je zatalasala ustajale vode Evrope, čitavog sveta, možda. Maj '68. i Praško proleće bili su politički neuspesi mnogo korisniji nego bilo koja druga pobeda. Nije se znalo kuda se ide, znalo se samo da se ide, kreće, na neki način bez straha od posledica, i to je ono što smo naučili, izjavila je MD u poslednjem intervjuu.

(Novosti)​