Mali kradljivci

[crvendac_011]

Mali kradljivci

Majda Janežić, psiholog | 06. decembar 2010. 12:36| Večernje novosti

Kada vaše dete bez dozvole „pozajmi“ tuđu igračku ili „prokrijumčari“ slatkiš iz prodavnice...

Svakog roditelja žestoko bi uznemirila i sama pomisao na to da bi njegovo dete moglo nešto da ukrade. A dečje krađe su tako česta stvar... Dešavaju se i mališanima iz "finih kuća", kao i onima koji žive u izobilju i nemaju nikakvu "potrebu" da posegnu za tuđom stvari. Najčešće sve kreće tako što se dete vrati "iz gostiju" sa igračkom koja mu je naročito zapala za oko, ali za nju nije dobilo dozvolu da može da je pozajmi. Ili, dete krišom "prokrijumčari" neki slatkiš iz prodavnice. Verovatno i sami roditelji lako mogu da se sete neke situacije kada su sa užasom prvi put konstatovali da je njihovo dete uzelo nešto bez pitanja. Tada većina mama i tata veoma burno reaguje, jer odmah stvaraju viziju crne budućnosti koja se "piše" njihovom detetu. Oni već u tom samom činu detetove krađe vide siguran znak da će ono biti lopov. A to "dokazuje" da su oni kao roditelji negde žestoko omanuli. Preplavljuje ih i stid, jer će i pred drugima morati da se "opravdavaju" i izvinjavaju za ono što je njihovo dete učinilo. U skladu s tim ide i odmeravanje kazne, pa se krađa sankcioniše vrlo rigoroznim merama, a tek kasnije, kada se bura malo stiša, mame i tate su u stanju da oproste detetu i ceo događaj realnije sagledaju. Ipak, ostaje da ih nagriza crv sumnje i strah da bi "incident" mogao da se ponovi. Pod tim utiskom roditelji uglavnom razvijaju jednu od dve strategije:

1) Pojačavaju oprez i vredne stvari počinju da drže pod ključem ili na tajnim mestima. Ovakvo ponašanje ukazuje na to da roditelji nemaju dovoljno poverenja u svoje dete. Smatraju ga suviše malim, slabimi nezrelim da bi sa njim mogli da postignu bilo kakav dogovor ili da ga nauče kako da se ponaša. Ovo je loša poruka za dete jer ne "podiže" njegove mogućnosti za razvoj i ne pruža mu šansu da se pokaže u drugačijem svetlu.

2) Namerno ostavljaju novac ili druge "primamljive" stvari svuda po kući sa namerom da stave dete pred iskušenje i vide kako će se ponašati. Niovonije dobar način za jačanje detetovog "karaktera" jer mu ovakvom taktikom roditelji poručuju da samo čekaju njegov pogrešan korak. A on će se vrlo verovatno i desiti jer deca nemaju mehanizme samokontrole koje imaju odrasli.
Da od jedne obične "dečje institucije" (u šta spadaju krađe na uzrastu ispod deset godina) zaista ne napravite problem preporučljivo je da uradite sledeće:

* Shvatite detetov postupak kao signal neke njegove teškoće. Kao i kod mnogih drugih stvari, neobičnim ponašanjem dete šalje poruku odraslima da mu je potrebno veće razumevanje sa njihove strane. Možda puno radite i nemate dovoljno vremena za dete, možda ste previše posvećeni drugom detetu, možda vam je jedino važno kakve ocene ono donosi iz škole ili nešto drugo... Pokušajte da proniknete u pravi uzrok, posebno ako je u pitanju tzv. plemenita krađa – kada dete nešto ukrade da bi poklonilo mami i sl.

* Pošaljite jasnu poruku detetu da je njegov postupak pogrešan. Vrlo jasnim i biranim rečima treba detetu da predočite zašto nije dozvoljeno ukrasti, čak i kada to ima "plamenit cilj". Pokušajte i sa time da dete zamisli kako bi njemu bilo da mu neko nešto uzme.

* Ne gubite poverenje u dete i ne smatrajte ga lošim, nepoštenim i sl. Važno je da ne predimenzionirate događaj i od njega napravite situaciju od koje nije moguće vratiti se na odnos kakav ste ranije imali.

* Oprostite detetu. Vrlo je važno da kada ste uvereni da je dete "naučilo lekciju", pokažete da ste mu oprostili. A to podrazumeva da mu više ne prebacujete zbog onog što je uradilo, pogotovo kada vas drugom prilikom razočara zbog nekog novog nestašluka. Nigde ne piše da je odgajanje dece lako i zapamtite da je vaspitanje vaš svakodnevni posao.

* Nikada, ali baš nikada, nemojte krađu smatrati detetovom snalažljivošću. Nekada roditelji detetu opraštaju krađu uz smešak ili neki neoprezan komentar koji dete može da navede na pomisao da njegov postupak i nije toliko pogrešan. Zato će ono pokušati da eksperimentiše i sledeći put će ići dalje u svojoj smelosti da nešto otuđi. Na kraju će problem toliko eskalirati da će dovesti u pitanje ceo sistem na kome ste gradili detetovo vaspitanje.

 

[Andjela 7]

Često se događa upravo to da deca ponesu neku igračku kući. Ako im roditelj pokuša oduzeti da ne ponesu, to je čitava vriska. Što znači da to nije prvi put. Kada se prvi put ne spreči to se stalno ponavlja. Što je po mom mišljrnju veoma ružno.
E sad kada su pare u pitanju to je mnogo ozbiljnije i to treba saseći u korenu.
Kada mi je sin imao 6 godina poslala sam ga u prodavnicu po hleb, (svako jutro je išao) Jedno jutro dolazi mi svekrva i kaže kako je platila naš hleb. Bila sam u čudu. Sin je rekao prodavačici da je zaboravio da ponese pare i da će mama platiti. Posle nekoliko minuta se vraća i sin i nosi hleb. Otišao je u drugu prodavnicu i kupio žvake.
Održala sam mu dobro predavanje. Između ostalog sam i iskoristila nastalu situaciju i rekla da nema šanse da uradi nešto a da ja to neću saznati. Sa druge strane je i bio jako iznenađen situacijom.
Nikada se više ništa slično nije ponovilo. Mislim da je ta situacija u mnogome uticala na njega u daljem odrastanju. Uvek mi priča sve što se događa bilo dobro ili loše.

 

[Andjela 7]

Deca koja kradu

Autor: mr sci dr Miodrag Stanković Izvor:Stetoskop

Kada dete ili tinejdžer kradu, uobičajeno je da su roditelji zabrinuti. Najčešće pitanje koje postavljaju sebi je, da li je njihov sin ili kćer "maloletni delikvent."

Za svako dete je normalno da uzme nešto šta mu privlači pažnju. Ovo se ne treba smatrati krađom sve dok dete ne bude dovljno staro da razume da uzimanje nečega, što pripada drugoj osobi, nije dobro. To je obično između 3 i 5 godina. Pre toga dete ne može razumno shvatiti tuđa građanska prava i treba mu pomoći u učenju sa razumevanjem tog ograničenja. Roditelji trebaju aktivno da uče svoju decu o tome šta znači biti vlasnik nečega i kakvi su odnosi sa drugima su poželjni.
Roditelji su bazični modeli po kojim deca uče. Ako roditelj dođe kući sa kancelarijskim materijalom, olovkama ili priborom sa posla ili se hvališe oko greške prodavačice iz prodavnice u računu, lekcije o poštenju će biti veoma teške za dete da ih razume.

Iako nauče da je krađa loša, starija deca i tinejdžeri kradu iz različitih razloga

Mladi mogu da kradu da bi se izjednačili, ako brat ili sesta dobijaju više poklona. Ponekada, deca kradu da bi pokazala prijateljima da su hrabra, ili da bi poklonila nešto porodici i prijateljima ili da bi bili prihvaćeni od drugih. Deca mogu da kradu i zbog straha od zavisnosti, odnosno, ne želeći da budu zavisna od bilo koga, uzimaju šta im je potrebno.

U onim slučajevima kada krađom dete izkazuje bes ili pokušava da se sveti svojim roditeljima, oni trebaju da se razmisle da li dete krade iz potrebe da privuče njihovu pažnju. Ukradeni predmet može da postane zamena za ljubav ili pažnju. To je znak da roditelji trebaju da se potrude da pokažu detetu da je važan član porodice.

Ako roditelji preduzmu odgovarajuće mere, u većini slučajeva krađa prestaje. Pogotovo sa odrastanjem deteta.

Roditeljima koji su saznali da njihovo dete krade, dečji psihijatar preporučuje

Da se uvere da dete ne profitira od krađe

• Kažu detetu da je krađa loša
• Pomognu mlađima da plate ili vrate ukradeni predmet
• Izbegavaju prekoravanje, predviđanje budućeg lošeg ponašanja, ili da govore da sada posmatraju dete kao lopova i lošu osobu
• Uvere dete da je ovakvo ponašanje potpuno neprihvatljivo u porodičnoj tradiciji i zajednici

Kada dete plati ili vrati ukradenu robu, roditelji ne trebaju ponovo da komentarišu slučaj. To će detetu pomoći da bez krivice započne ili nastavi sa dobrim ponašanjem.

Ako su krađe učestale ili su udružene sa drugim simptomima ili problemima u ponašanju, krađa može da bude znak mnogo ozbiljnijih problema u detetovom emotivnom razvoju ili problema u porodici. Deca koja učestalo kradu mogu takođe da imaju problem poverenja u druge ljude i formiranja bliskih veza. Takva dece će radije okriviti ponašanje drugih, nego se osećati krivim. Mogu govoriti "Ne daju mi ono što mi treba, zato moram sam da uzimam." Procena od strane dečjeg psihijatra bila bi od koristi takvoj deci.

U tretmanu deteta koje krade učestalo, dečji psihijatar će proceniti razlog koji leži ispod potrebe deteta da krade i razviti plan tretmana. Važni delovi tretmana podrazumevaju pomoć detetu da nauči da ostvaruje veze i poverenje. Porodično savetovanje ima za cilj da pomogne porodici da podrži dete u procesu promene u osobu koja ne krade i razvija se bez zastoja ili defomacija.