Član
- Učlanjen(a)
- 23.10.2010
- Poruka
- 17
Пре почетка Првог балканског рата, Србија и Бугарска су одлучиле да данашња територија Републике Македоније добије статус аутономије, а уколико то буде немогуће - да буде подељена између Срба и Бугара по линији Крива Паланка-Охрид, након што Отоманско царство буде поражено. Бугари нису испоштовали обавезу о деловању своје војске у Македонији него су скоро сву војску усмерили према Истанбулу где су уз уговором непланирану помоћ српске војске пружили помоћ у заузимању Једрене, па зато Србија није имала обавезу да поштује уговор са Бугарском.
Македонско питање
Македонско питање је термин настао крајем 19. века, током борби за македонске области Отоманског царства између суседних новооснованих хришћанских држава (Бугарске, Србије и Грчке).
Народ који данас насељава простор Републике Македоније је словенског порекла, али је његова етничка припадност и дан данас предмет спорења. Сами становници се већином називају и сматрају Македонцима, а свој језик македонским језиком. Народи који данас насељавају просторе Пиринској и Егејској Македоније већином не сматрају себе Македонцима у етничком смислу.
Српска страна
Срби своју тезу граде на чињеницама да је део становништва крајем XIX и почетком XX века под притиском Бугара и Турака престао да слави Славе (обележје српског народа) и променио завршетке својих презимена из -ић у -ски (Ивановић је постало Ивановски). По сведочењима Срба које су протерали бугарски и албански фашисти за време Другог светског рата, комунистички функционер Лазар Колишевски, председник Централног Комитета Комунистичке партије Македоније, је 1947. године спалио све црквене крштенице из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије и отпочео са прекрштавањем српског и грко-цинцарског становништва са "-ић" у "-ски".
Одмах по свршетку Другог светског рата, велика већина македонских Срба, око 120.000 љуид, било је приморано да емигрира из Македоније у Србију, односно готово 10% цјелокупног македонског становништва. То је довело до, након формалног признања одвојене македонске народности од српске, остатка врло мале српске мањине.
Бугарска страна
Бугари своју тезу базирају на неким историјским чињеницама (бугарска национална свест македонских препородитеља из XIX века) као и на сличностима бугарског и македонског језика. Оба језика имају аналитичку структуру, дакле немају падеже и користе предлошке конструкције и постпозитивне чланове. Ипак и јужноморавски српски дијалекти нагињу аналитизму, а сличну структуру имају и грчки, албански и румунски, који заједно са македонским и бугарским формирају балканску језичну групу.
Грчка страна
Грци негирају становништво Републике Македоније и њој самој употребу термина Македонија, Македонац и македонски језик јер је по њиховом гледишту Македонија назив њихове историјске државе (Александар Македонски) и нема никакве везе са Словенима који су се ту населили неколико векова касније. Овај сукоб и даље траје због чега је званични назив Републике Македоније БЈРМ (Бивша југословенска република Македонија), али се све чешће провлаче идеје које би могле окончати сукоб око назива који би задовољио обе стране (Северна Македонија или Словенска Македонија). Када се говори о називима Северна Македонија и Словенска Македонија, као компромисним решењима, треба указати на чињеницу да се ови предлози провлаче још од краја прошлог века. Области северно од Охрида, Битоља, Прилепа, Ђевђелије и Струмице, припадају јужном делу Старе Србије, као и да под северном Македонијом треба сматраи Благоевградски округ у Бугарској. Други предлог (Словенска Македонија) иде за изазивањем српско бугарског анимозитета, који данас постоји само на интелектуалној равни, али да територијални спор не постоји. Овај предлог би такође вероватно био неприхватљив за многобројну албанску мањину у земљи. Постоје претпоставке да ако би Влада Републике Македоније прихватила горепоменуте називе као компромисне, Цариградска Патријаршија би признала аутокефалност МПЦ, као у случају „Естонске Апостолске Цркве“ и „Аутокефалне Украјинске Православне цркве“.
Више о овоме на Википедији.
Локација Македоније кроз векове.
Како је дошло до тога да македонска област буде недефинисана област коју деле околне државе по договору, како то да македонска национална припадност буде дефинисана тек почетком 19. века а први пут званично непосредно после завршетка другог светског рата и то у облику откидања македонске области од стране тадашњих југословенских власти од Србије?
И које име заслужује Република Македонија (БЈРМ) у 21. веку, "Република Македонија", Вардарска Македонија, Северна или Словенска Македонија?
Македонско питање
Македонско питање је термин настао крајем 19. века, током борби за македонске области Отоманског царства између суседних новооснованих хришћанских држава (Бугарске, Србије и Грчке).
Народ који данас насељава простор Републике Македоније је словенског порекла, али је његова етничка припадност и дан данас предмет спорења. Сами становници се већином називају и сматрају Македонцима, а свој језик македонским језиком. Народи који данас насељавају просторе Пиринској и Егејској Македоније већином не сматрају себе Македонцима у етничком смислу.
Српска страна
Срби своју тезу граде на чињеницама да је део становништва крајем XIX и почетком XX века под притиском Бугара и Турака престао да слави Славе (обележје српског народа) и променио завршетке својих презимена из -ић у -ски (Ивановић је постало Ивановски). По сведочењима Срба које су протерали бугарски и албански фашисти за време Другог светског рата, комунистички функционер Лазар Колишевски, председник Централног Комитета Комунистичке партије Македоније, је 1947. године спалио све црквене крштенице из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије и отпочео са прекрштавањем српског и грко-цинцарског становништва са "-ић" у "-ски".
Одмах по свршетку Другог светског рата, велика већина македонских Срба, око 120.000 љуид, било је приморано да емигрира из Македоније у Србију, односно готово 10% цјелокупног македонског становништва. То је довело до, након формалног признања одвојене македонске народности од српске, остатка врло мале српске мањине.
Бугарска страна
Бугари своју тезу базирају на неким историјским чињеницама (бугарска национална свест македонских препородитеља из XIX века) као и на сличностима бугарског и македонског језика. Оба језика имају аналитичку структуру, дакле немају падеже и користе предлошке конструкције и постпозитивне чланове. Ипак и јужноморавски српски дијалекти нагињу аналитизму, а сличну структуру имају и грчки, албански и румунски, који заједно са македонским и бугарским формирају балканску језичну групу.
Грчка страна
Грци негирају становништво Републике Македоније и њој самој употребу термина Македонија, Македонац и македонски језик јер је по њиховом гледишту Македонија назив њихове историјске државе (Александар Македонски) и нема никакве везе са Словенима који су се ту населили неколико векова касније. Овај сукоб и даље траје због чега је званични назив Републике Македоније БЈРМ (Бивша југословенска република Македонија), али се све чешће провлаче идеје које би могле окончати сукоб око назива који би задовољио обе стране (Северна Македонија или Словенска Македонија). Када се говори о називима Северна Македонија и Словенска Македонија, као компромисним решењима, треба указати на чињеницу да се ови предлози провлаче још од краја прошлог века. Области северно од Охрида, Битоља, Прилепа, Ђевђелије и Струмице, припадају јужном делу Старе Србије, као и да под северном Македонијом треба сматраи Благоевградски округ у Бугарској. Други предлог (Словенска Македонија) иде за изазивањем српско бугарског анимозитета, који данас постоји само на интелектуалној равни, али да територијални спор не постоји. Овај предлог би такође вероватно био неприхватљив за многобројну албанску мањину у земљи. Постоје претпоставке да ако би Влада Републике Македоније прихватила горепоменуте називе као компромисне, Цариградска Патријаршија би признала аутокефалност МПЦ, као у случају „Естонске Апостолске Цркве“ и „Аутокефалне Украјинске Православне цркве“.
Више о овоме на Википедији.
Локација Македоније кроз векове.
Како је дошло до тога да македонска област буде недефинисана област коју деле околне државе по договору, како то да македонска национална припадност буде дефинисана тек почетком 19. века а први пут званично непосредно после завршетка другог светског рата и то у облику откидања македонске области од стране тадашњих југословенских власти од Србије?
И које име заслужује Република Македонија (БЈРМ) у 21. веку, "Република Македонија", Вардарска Македонија, Северна или Словенска Македонија?