- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Људско тело као уметничко дело
Љуштура истине
Током историје, приказивање нагог људског тела надахнуло је многа велика дела. Али, ова увек узбудљива тема за уметнике и за гледаоце различито је прихватана у разним временима и културама
Обнажена лепота по сликарски Тамари Лемпицкој
У вековима кад је забрањивана, уметници су као изговор за приказивање лепоте женског и снаге мушког тела користили теме из Библије и митологије. Да ли су овом „преваром” успели да избегну нападе друштва за неморал и разврат?
Прикази нагог људског тела могу да се виде још у делима из праисторије, у статуицама Венера с претерано истакнутим грудима и бедрима (рецимо Вилендорфска Венера) и сличним урезаним рељефима. Претпоставља се да је требало да ове богиње магијски делују на плодност људи, а њихов лоптаст и масиван облик говори о цењености дебљине у раздобљима глади.
Међутим, с развојем друштва и појавом вишка хране, идеал лепоте нагло се променио. Тако су у архајској Грчкој кикладски вајари одбацили изглед плодности и начинили витке, девојачке фигуре у природној величини.
Актови, актови
Пошто су живели у време у коме се веровало да је човек најсавршеније биће у природи, а „у здравом телу здрав дух”, уметници из старе Грчке и Рима поставили су себи за циљ да овековече снагу и лепоту мушког, и нежност и топлину женског тела. Док су вајали и сликали божанства, атлете и хероје, у мировању или покрету, трудили су се да помоћу пропорција достигну идеалну лепоту. Посебан изазов била им је најлепша међу богињама – богиња љубави и плодности Афродита, код Римљана Венера.
Од када је у 4. веку пре наше ере вајар Праксител приказао ову богињу потпуно нагу, и други уметници почели су да следе његов пример. Међутим, у античко време актови нису постојали само у служби лепоте, већ су се налазили и у еротским приказима посвећеним богу вина Дионису. Рецимо, на грнчарији и новчићима могу да се виде развратни сатири и нимфе који се одају блуду. Пошто је највећи број ових призора нађен на саркофазима у гробницама, сматра се да је реч о верској сексуалности, у којој се Ерос – живот бори против Танатоса – смрти. За разлику од ових призора, префињене „Три грације” нађене су у кући богатог Римљанина, љубитеља уметности.
Када је хришћанство донело ново схватање морала, завладао је непријатељски став према сексуалности, а самим тим и приказивању обнажених тела. Јер, шта је то тело? „Одвратна одећа душе” из које произлази само порок и зло, због чега га треба прикрити и сакрити, говорило се. Из тих разлога у средњем веку уметници су сликали акт веома ретко и са уздржаношћу и страхом, и то преко ликова Адама и Еве приликом истеривања из раја, грешника у Страшном суду и светаца мученика.
Зато не чуди што је у делу Хијеронимуса Боша из око 1500. године, по имену „Врт уживања”, свом снагом избило на површину све што је вековима потискивано! На средњој слици триптиха мноштво нагих људи и жена, уз лакрдије и масне шале својствене том времену, понавља грех Адама и Еве, и одаје се греху пути. Тема је толико занела уметника да је изгледало како он слави чулност, уместо да је осуђује, због чега је група научника тврдила како је Бош, као припадник неке јеретичке секте, на слици приказао своје виђење раја!
У доба ренесансе дошло је до поновног откривања антике, вере у човека и схватања о идеалној лепоти. У уметност су ушле митолошке теме пуне живота и радости, али су на нов начин приказиване и библијске теме. Рецимо, Донатело је извајао Давида, прву нагу фигуру у природној величини од антике до 15. века, и тако осветлио пут другим ствараоцима. Занимање за људски лик праћено је познавањем анатомије, а појединци су ради употпуњавања знања чак сецирали лешеве, што се тада није радило ни у медицинским школама. У школи браће Карачи развило се цртање по живом моделу, мада су се уметници раније сналазили тако што су им позирале њихове жене, љубавнице, ученици... Како су некад за тај посао плаћали и куртизанама, с пуно слободе сликали су „лепотице ноћи у њиховој радној одећи”.
Математичка савршеност
Пошто су дела античке уметности показала да уметност и еротика могу да иду руку подруку, став цркве према сексуалности проглашен је застарелим. Женски актови постали су веома тражени, па је дворско друштво уживало у сликама лепих и сензуалних Венера: „Уснулој Венери” Ђорђонеа, „Рођењу Венере” Ботичелија, „Урбинској Венери” Тицијана... Некад су ове богиње добијале лик тадашњих „краљица лепоте”. Рецимо, Ботичели је у лику Венере овековечио рањиву и нежну Симонету Веспучи, драгану Ђулијана Медичија. Међутим, када је доминикански калуђер Ђироламо Савонарола у говорима почео да грми против „срамних фигура”, овај сликар сасвим је променио рад, а нека своја дела спалио на „ломачи таштине”.
Мало је недостајало и да фреске чувеног Микеланђела из Сикстинске капеле буду уништене, јер је овај генијални уметник у библијским темама приказао море снажних актова. Пошто је рад доживљавао попут божанског „стварања човека”, ниједном речју није одговарао на претње. Тада је нађено средње решење: Микеланђелов ученик Данијеле де Волтера добио је задатак да фигуре „обуче”, што је успешно урадио и стекао подсмешљив надимак.
У време ренесансе вођене су велике расправе о идеалној лепоти, која произлази из пропорција. Да би дошли до правих решења, уметници су сакупили низ античких дела, премерили их и узели средње вредности. Тако је установљено да „тип Аполон” има девет дужина лица, а „тип Јупитер” десет дужина лица. И Леонарда и Микеланђела занимао је овај задатак, али их је у томе надмашио Дирер, велики уметник са севера. Он је тридесет година, као опседнут, лењиром и шестаром трагао за законитостима идеалне лепоте, нарочито откад је чуо да је математичка формула савршеног изгледа наводно нађена у Италији. После смрти међу многим сликама оставио је и један аутопортрет на коме је потпуно наг (за то доба нечувено!), као и материјал за четири књиге „О пропорцијама”. Међутим, његовог земљака Луку Кранаха, дворског сликара Фридриха Мудрог, више од савршенства занимале су „пикантне” Венере, које је сликао шаљиво-еротично, по укусу провинцијског племства.
И у 17. веку уметници са севера сликали су актове, од Рубенсових раскошних и бујних, на којима све кипти од обиља пути, па и „каишева сланине”, до Рембрантових где је први пут доказано како се наго тело може сликати уз психолошки приступ, „прожето размишљањем”.
У исто време њима се у Шпанији прикључио Веласкез, дворски сликар Филипа IV, који је у „Венери са огледалом” приказао један од најлепших актова свих времена. Ово величанствено ремек-дело настало је у земљи чија је уметност готово сасвим верска и у данима када су сликара нападали како не зна да наслика тело, већ само главу.
Голицање чула
У складу с укусом свог времена, француски сликари 18. века отишли су корак даље: поред обнажених тела у митолошким композицијама приказивали су и студије из живота, назване „купачице” и „поглед кроз кључаоницу”. Ове слике, на којима се виде младе девојке при купању или облачењу и свлачењу, имале су за циљ да узбуде чула гледалаца, а рађене су према поруџбеним писмима. Сликари попут Ватоа, Бушеа и Фрагонара излазили су у сусрет жељама богатих купаца и неким чудом успевали да остваре ремек-дела! Тако је Буше, сликар љубимац мадам Помпадур, у не баш пристојној пози, овековечио младу Иркињу О’Марфи.
Ова веома млада жена насликана је као идеал лепоте тог времена – с малим, облим телом, готово дечијим лицем, порцеланским теном и светлом бојом косе, али с личним цртама које је требало да наведу гледаоца да машта како ће се сусрести с њом. Да је намера успела, сведочи чињеница да је госпођица О’Марфи на основу ове слике постала метреса Луја XV.
У истом веку, али после Револуције, све се променило: актови доба рококоа проглашени су увредљивим и разблудним, а узор су постала дела антике, и то скулптура као једина сачувана. Уместо „ниске путености”, сада се истицала херојска нагота и то више мушка него женска. Најчешће су се преко митолошких призора показивали догађаји Револуције, али сликар Давид успео је да за исту сврху употреби и једну верску тему. Малог добошара Бару, кога су убили јер је уместо речи „Живео краљ!” узвикнуо „Живела Револуција!”, приказао је потпуно нагог у пози у којој се обично слика света Цецилија. То није случајно, јер она је мученица која живот даје за веру, а он мученик који живот даје за Револуцију! Иначе, Давиду је за ову слику позирао његов ученик, леп попут девојчице, док је за друге слике узимао моделе са Академије. Пошто међу њима није било жена, за актове у „Сабињанкама” позвао је у помоћ своје ученице, али и неке даме из највиших кругова, о чему се веома причало!
Љубав према жени
На самом крају 18. века и чувени шпански сликар Гоја приказао је на два платна везана шаркама, прво „Одевену мају”, а иза ње скривену „Голу мају” (реч маја, изговара се маха, користила се за грађанке нижег порекла). Слике је радио по наруџбини Годоја, министра на двору Карла IV, али је остало нејасно да ли је на платну овековечио министрову љубавницу или војвоткињу од Албе. Постојале су и приче да је „Голу мају” сликао кришом, за своју душу, а да је љубоморном мужу показивао одевену верзију. Инквизиција је касније од великог мајстора тражила објашњење за те „опсцене сцене”.
Током времена уметници су освајали све веће слободе па су, поред актова, приказивали и љубавну игру, страст, занос... Док су се у 19. веку Делакроа, „наоружан кистом”, и Енгр, „наоружан оловком”, борили на сликарском пољу и, уз велику љубав према жени, сликали одалиске – харемске робиње, сликар Едуард Мане морао је да се бори с критичарима и публиком. Када је изашао из атељеа, који га је подсећао на гробницу, насликао је женски акт у природи, у друштву два одевена мушкарца. Чим је 1863. године у „Салону одбијених уметника” изложио слику „Доручак на трави”, изазвао је скандал! То му није била намера, јер је за извор узео групу класичних божанстава с једне гравире по Рафаелу и у истом положају насликао своје моделе. Две године касније још већи скандал десио се с његовом сликом „Олимпија”, на којој је одбацио све митолошке и источњачке украсе, а гледаоца ставио очи у очи с модерном куртизаном. Разјарена публика модел је називала „женским горилом”, а када је наоружана моткама дошла да уништи слику, чувари су их спречили.
За разлику од Манеа, сликар реализма Гистав Курбе волео је да изазива критичаре, па је на слици „Жене спавају” приказао две наге лепотице: своју љубавницу с њеном љубавницом. Међутим, веома разуздан акт под називом „Порекло света”, радио је у тајности за једног султана, колекционара са Оријента. Када је 1988. године први пут ово платно јавно изложено, уз велико занимање, изазвало је и питање да ли је то порнографски рад.
Таквог питања није било у вези са сликама Реноара, иако се говорило да је у његовом виђењу жена „створ саздан искључиво од инстинкта, лепа животиња с невиним очима”. Реноар није сликао ни богиње ни нимфе, већ младе, лепе и здраве девојке, најчешће купачице, и мајсторски дочаравао њихову седефасту пут. Од израде актова није одустајао ни у старости када је због болести могао да слика једино с четкицом везаном за руку.
Упола гола
И бројни други сликари наставили су да приказују актове с којима су потврђивали изреку „Сва уметност је еротска”. Гистав Климт окруживао се женским моделима и приказивао их у најличнијим позама, Пол Гоген се на Тахитију очаравао лепим телима бакарне боје, Дега је сликао жене при прању у лименој кади, Мунк обнажену Мадону или љубавнике, Матис цели цртеж акта у једној линији, Модиљани низ лежећих актова пуних топлине и тајанствености, Тамара Лемпицка обнажене жене и мушкарце...
Микеланђелов наги мушкарац с таванице Сикстинске капеле
Лепоту и овоземаљску страст приказивали су и скулптори, а Огист Роден успео је да достигне савршенство у дочаравању мекоће пути у тврдом камену. Међутим, своје обожаване љубави Пикасо је сликао онако како их је замишљао, не како их је видео, а није се устручавао ни да зарони у отворену еротику, надахнуту сценама с грчких ваза и фресака из Помпеје и Херкуланума.
Током времена публика и критичари све више су се навикавали на „голицаве” теме, па је мало тога могло да их изненади. „Помериле” су их ипак неке ствари: Франсис Бејкон са сликом „Два мушкарца у кревету” из 1953. године, Ив Клајн који је моделе премазивао бојом и затим их отискивао на платну, духовити спојеви фантастике и еротике...
И фотографија, због које је Пикасо очајавао јер се плашио да ће му узети хлеб, дала је изузетна остварења и чак преузела вођство у приказивању актова и еротике. Десило се нешто чудно – чувена слика глумице Мерилин Монро с календара из 1953. године постала је такмац Гојиној „Голој маји”, док је слика писца Јукија Мишиме као светог Себастијана из 1970. године стала раме уз раме са „Светим Себастијаном” Гвида Ренија!
Слављење лепоте женског тела није заобишло ни српско сликарство. На изложби Ђорђа Крстића, у Београду 1880. године, на слици „Љуби ме – не љуби ме” видела се једна „упола гола девојка” у пољу, а раскошни облици нагих женских фигура обележили су потом рад Леона Којена, Надежде Петровић, Јована Бијелића, Паје Јовановића, Саве Шумановића...
Док су током векова приказивали разне актове, бујне или витке, хладне или сензуалне, уметници су често замишљали да све у природи има идеални облик и да он може да се оствари. У потрази за потпуним савршенством, некад су користили „средњу форму”: узимали су најлепше делове тела с разних фигура и затим их спајали. Међутим, резултат није био задовољавајући. Само уметници који су схватили да су дух и тело једно, и да је најважнији однос између акције и врсте лепоте, остварили су вредне радове. И поред бројних тешкоћа, доказали су да је приказивање нагог тела „прва и последња ствар у уметности”, како је говорио славни сликар Мане. Ипак, то не би могли да учине да на њиховој страни није стајала истина – а истина је, зна се, такође гола.
Аутор: Весна Живковић
Извор: Политикин забавник
Љуштура истине
Током историје, приказивање нагог људског тела надахнуло је многа велика дела. Али, ова увек узбудљива тема за уметнике и за гледаоце различито је прихватана у разним временима и културама
Обнажена лепота по сликарски Тамари Лемпицкој
У вековима кад је забрањивана, уметници су као изговор за приказивање лепоте женског и снаге мушког тела користили теме из Библије и митологије. Да ли су овом „преваром” успели да избегну нападе друштва за неморал и разврат?
Прикази нагог људског тела могу да се виде још у делима из праисторије, у статуицама Венера с претерано истакнутим грудима и бедрима (рецимо Вилендорфска Венера) и сличним урезаним рељефима. Претпоставља се да је требало да ове богиње магијски делују на плодност људи, а њихов лоптаст и масиван облик говори о цењености дебљине у раздобљима глади.
Међутим, с развојем друштва и појавом вишка хране, идеал лепоте нагло се променио. Тако су у архајској Грчкој кикладски вајари одбацили изглед плодности и начинили витке, девојачке фигуре у природној величини.
Актови, актови
Пошто су живели у време у коме се веровало да је човек најсавршеније биће у природи, а „у здравом телу здрав дух”, уметници из старе Грчке и Рима поставили су себи за циљ да овековече снагу и лепоту мушког, и нежност и топлину женског тела. Док су вајали и сликали божанства, атлете и хероје, у мировању или покрету, трудили су се да помоћу пропорција достигну идеалну лепоту. Посебан изазов била им је најлепша међу богињама – богиња љубави и плодности Афродита, код Римљана Венера.
Од када је у 4. веку пре наше ере вајар Праксител приказао ову богињу потпуно нагу, и други уметници почели су да следе његов пример. Међутим, у античко време актови нису постојали само у служби лепоте, већ су се налазили и у еротским приказима посвећеним богу вина Дионису. Рецимо, на грнчарији и новчићима могу да се виде развратни сатири и нимфе који се одају блуду. Пошто је највећи број ових призора нађен на саркофазима у гробницама, сматра се да је реч о верској сексуалности, у којој се Ерос – живот бори против Танатоса – смрти. За разлику од ових призора, префињене „Три грације” нађене су у кући богатог Римљанина, љубитеља уметности.
Када је хришћанство донело ново схватање морала, завладао је непријатељски став према сексуалности, а самим тим и приказивању обнажених тела. Јер, шта је то тело? „Одвратна одећа душе” из које произлази само порок и зло, због чега га треба прикрити и сакрити, говорило се. Из тих разлога у средњем веку уметници су сликали акт веома ретко и са уздржаношћу и страхом, и то преко ликова Адама и Еве приликом истеривања из раја, грешника у Страшном суду и светаца мученика.
Зато не чуди што је у делу Хијеронимуса Боша из око 1500. године, по имену „Врт уживања”, свом снагом избило на површину све што је вековима потискивано! На средњој слици триптиха мноштво нагих људи и жена, уз лакрдије и масне шале својствене том времену, понавља грех Адама и Еве, и одаје се греху пути. Тема је толико занела уметника да је изгледало како он слави чулност, уместо да је осуђује, због чега је група научника тврдила како је Бош, као припадник неке јеретичке секте, на слици приказао своје виђење раја!
У доба ренесансе дошло је до поновног откривања антике, вере у човека и схватања о идеалној лепоти. У уметност су ушле митолошке теме пуне живота и радости, али су на нов начин приказиване и библијске теме. Рецимо, Донатело је извајао Давида, прву нагу фигуру у природној величини од антике до 15. века, и тако осветлио пут другим ствараоцима. Занимање за људски лик праћено је познавањем анатомије, а појединци су ради употпуњавања знања чак сецирали лешеве, што се тада није радило ни у медицинским школама. У школи браће Карачи развило се цртање по живом моделу, мада су се уметници раније сналазили тако што су им позирале њихове жене, љубавнице, ученици... Како су некад за тај посао плаћали и куртизанама, с пуно слободе сликали су „лепотице ноћи у њиховој радној одећи”.
Математичка савршеност
Пошто су дела античке уметности показала да уметност и еротика могу да иду руку подруку, став цркве према сексуалности проглашен је застарелим. Женски актови постали су веома тражени, па је дворско друштво уживало у сликама лепих и сензуалних Венера: „Уснулој Венери” Ђорђонеа, „Рођењу Венере” Ботичелија, „Урбинској Венери” Тицијана... Некад су ове богиње добијале лик тадашњих „краљица лепоте”. Рецимо, Ботичели је у лику Венере овековечио рањиву и нежну Симонету Веспучи, драгану Ђулијана Медичија. Међутим, када је доминикански калуђер Ђироламо Савонарола у говорима почео да грми против „срамних фигура”, овај сликар сасвим је променио рад, а нека своја дела спалио на „ломачи таштине”.
Мало је недостајало и да фреске чувеног Микеланђела из Сикстинске капеле буду уништене, јер је овај генијални уметник у библијским темама приказао море снажних актова. Пошто је рад доживљавао попут божанског „стварања човека”, ниједном речју није одговарао на претње. Тада је нађено средње решење: Микеланђелов ученик Данијеле де Волтера добио је задатак да фигуре „обуче”, што је успешно урадио и стекао подсмешљив надимак.
У време ренесансе вођене су велике расправе о идеалној лепоти, која произлази из пропорција. Да би дошли до правих решења, уметници су сакупили низ античких дела, премерили их и узели средње вредности. Тако је установљено да „тип Аполон” има девет дужина лица, а „тип Јупитер” десет дужина лица. И Леонарда и Микеланђела занимао је овај задатак, али их је у томе надмашио Дирер, велики уметник са севера. Он је тридесет година, као опседнут, лењиром и шестаром трагао за законитостима идеалне лепоте, нарочито откад је чуо да је математичка формула савршеног изгледа наводно нађена у Италији. После смрти међу многим сликама оставио је и један аутопортрет на коме је потпуно наг (за то доба нечувено!), као и материјал за четири књиге „О пропорцијама”. Међутим, његовог земљака Луку Кранаха, дворског сликара Фридриха Мудрог, више од савршенства занимале су „пикантне” Венере, које је сликао шаљиво-еротично, по укусу провинцијског племства.
И у 17. веку уметници са севера сликали су актове, од Рубенсових раскошних и бујних, на којима све кипти од обиља пути, па и „каишева сланине”, до Рембрантових где је први пут доказано како се наго тело може сликати уз психолошки приступ, „прожето размишљањем”.
У исто време њима се у Шпанији прикључио Веласкез, дворски сликар Филипа IV, који је у „Венери са огледалом” приказао један од најлепших актова свих времена. Ово величанствено ремек-дело настало је у земљи чија је уметност готово сасвим верска и у данима када су сликара нападали како не зна да наслика тело, већ само главу.
Голицање чула
У складу с укусом свог времена, француски сликари 18. века отишли су корак даље: поред обнажених тела у митолошким композицијама приказивали су и студије из живота, назване „купачице” и „поглед кроз кључаоницу”. Ове слике, на којима се виде младе девојке при купању или облачењу и свлачењу, имале су за циљ да узбуде чула гледалаца, а рађене су према поруџбеним писмима. Сликари попут Ватоа, Бушеа и Фрагонара излазили су у сусрет жељама богатих купаца и неким чудом успевали да остваре ремек-дела! Тако је Буше, сликар љубимац мадам Помпадур, у не баш пристојној пози, овековечио младу Иркињу О’Марфи.
Ова веома млада жена насликана је као идеал лепоте тог времена – с малим, облим телом, готово дечијим лицем, порцеланским теном и светлом бојом косе, али с личним цртама које је требало да наведу гледаоца да машта како ће се сусрести с њом. Да је намера успела, сведочи чињеница да је госпођица О’Марфи на основу ове слике постала метреса Луја XV.
У истом веку, али после Револуције, све се променило: актови доба рококоа проглашени су увредљивим и разблудним, а узор су постала дела антике, и то скулптура као једина сачувана. Уместо „ниске путености”, сада се истицала херојска нагота и то више мушка него женска. Најчешће су се преко митолошких призора показивали догађаји Револуције, али сликар Давид успео је да за исту сврху употреби и једну верску тему. Малог добошара Бару, кога су убили јер је уместо речи „Живео краљ!” узвикнуо „Живела Револуција!”, приказао је потпуно нагог у пози у којој се обично слика света Цецилија. То није случајно, јер она је мученица која живот даје за веру, а он мученик који живот даје за Револуцију! Иначе, Давиду је за ову слику позирао његов ученик, леп попут девојчице, док је за друге слике узимао моделе са Академије. Пошто међу њима није било жена, за актове у „Сабињанкама” позвао је у помоћ своје ученице, али и неке даме из највиших кругова, о чему се веома причало!
Љубав према жени
На самом крају 18. века и чувени шпански сликар Гоја приказао је на два платна везана шаркама, прво „Одевену мају”, а иза ње скривену „Голу мају” (реч маја, изговара се маха, користила се за грађанке нижег порекла). Слике је радио по наруџбини Годоја, министра на двору Карла IV, али је остало нејасно да ли је на платну овековечио министрову љубавницу или војвоткињу од Албе. Постојале су и приче да је „Голу мају” сликао кришом, за своју душу, а да је љубоморном мужу показивао одевену верзију. Инквизиција је касније од великог мајстора тражила објашњење за те „опсцене сцене”.
Током времена уметници су освајали све веће слободе па су, поред актова, приказивали и љубавну игру, страст, занос... Док су се у 19. веку Делакроа, „наоружан кистом”, и Енгр, „наоружан оловком”, борили на сликарском пољу и, уз велику љубав према жени, сликали одалиске – харемске робиње, сликар Едуард Мане морао је да се бори с критичарима и публиком. Када је изашао из атељеа, који га је подсећао на гробницу, насликао је женски акт у природи, у друштву два одевена мушкарца. Чим је 1863. године у „Салону одбијених уметника” изложио слику „Доручак на трави”, изазвао је скандал! То му није била намера, јер је за извор узео групу класичних божанстава с једне гравире по Рафаелу и у истом положају насликао своје моделе. Две године касније још већи скандал десио се с његовом сликом „Олимпија”, на којој је одбацио све митолошке и источњачке украсе, а гледаоца ставио очи у очи с модерном куртизаном. Разјарена публика модел је називала „женским горилом”, а када је наоружана моткама дошла да уништи слику, чувари су их спречили.
За разлику од Манеа, сликар реализма Гистав Курбе волео је да изазива критичаре, па је на слици „Жене спавају” приказао две наге лепотице: своју љубавницу с њеном љубавницом. Међутим, веома разуздан акт под називом „Порекло света”, радио је у тајности за једног султана, колекционара са Оријента. Када је 1988. године први пут ово платно јавно изложено, уз велико занимање, изазвало је и питање да ли је то порнографски рад.
Таквог питања није било у вези са сликама Реноара, иако се говорило да је у његовом виђењу жена „створ саздан искључиво од инстинкта, лепа животиња с невиним очима”. Реноар није сликао ни богиње ни нимфе, већ младе, лепе и здраве девојке, најчешће купачице, и мајсторски дочаравао њихову седефасту пут. Од израде актова није одустајао ни у старости када је због болести могао да слика једино с четкицом везаном за руку.
Упола гола
И бројни други сликари наставили су да приказују актове с којима су потврђивали изреку „Сва уметност је еротска”. Гистав Климт окруживао се женским моделима и приказивао их у најличнијим позама, Пол Гоген се на Тахитију очаравао лепим телима бакарне боје, Дега је сликао жене при прању у лименој кади, Мунк обнажену Мадону или љубавнике, Матис цели цртеж акта у једној линији, Модиљани низ лежећих актова пуних топлине и тајанствености, Тамара Лемпицка обнажене жене и мушкарце...
Микеланђелов наги мушкарац с таванице Сикстинске капеле
Лепоту и овоземаљску страст приказивали су и скулптори, а Огист Роден успео је да достигне савршенство у дочаравању мекоће пути у тврдом камену. Међутим, своје обожаване љубави Пикасо је сликао онако како их је замишљао, не како их је видео, а није се устручавао ни да зарони у отворену еротику, надахнуту сценама с грчких ваза и фресака из Помпеје и Херкуланума.
Током времена публика и критичари све више су се навикавали на „голицаве” теме, па је мало тога могло да их изненади. „Помериле” су их ипак неке ствари: Франсис Бејкон са сликом „Два мушкарца у кревету” из 1953. године, Ив Клајн који је моделе премазивао бојом и затим их отискивао на платну, духовити спојеви фантастике и еротике...
И фотографија, због које је Пикасо очајавао јер се плашио да ће му узети хлеб, дала је изузетна остварења и чак преузела вођство у приказивању актова и еротике. Десило се нешто чудно – чувена слика глумице Мерилин Монро с календара из 1953. године постала је такмац Гојиној „Голој маји”, док је слика писца Јукија Мишиме као светог Себастијана из 1970. године стала раме уз раме са „Светим Себастијаном” Гвида Ренија!
Слављење лепоте женског тела није заобишло ни српско сликарство. На изложби Ђорђа Крстића, у Београду 1880. године, на слици „Љуби ме – не љуби ме” видела се једна „упола гола девојка” у пољу, а раскошни облици нагих женских фигура обележили су потом рад Леона Којена, Надежде Петровић, Јована Бијелића, Паје Јовановића, Саве Шумановића...
Док су током векова приказивали разне актове, бујне или витке, хладне или сензуалне, уметници су често замишљали да све у природи има идеални облик и да он може да се оствари. У потрази за потпуним савршенством, некад су користили „средњу форму”: узимали су најлепше делове тела с разних фигура и затим их спајали. Међутим, резултат није био задовољавајући. Само уметници који су схватили да су дух и тело једно, и да је најважнији однос између акције и врсте лепоте, остварили су вредне радове. И поред бројних тешкоћа, доказали су да је приказивање нагог тела „прва и последња ствар у уметности”, како је говорио славни сликар Мане. Ипак, то не би могли да учине да на њиховој страни није стајала истина – а истина је, зна се, такође гола.
Аутор: Весна Живковић
Извор: Политикин забавник