- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.034
Ljudi koji ne mogu da vole
Politika 05.06.2010 00:02
Emocionalno vezivanje je temelj osećanja ljubavi. Zato osećanje ljubavi uvek uspostavlja neku posebnu vezu onoga ko voli sa nekim ili nečim. Ovo vezivanje nam omogućuje da nam određeni ljudi, druga živa bića, objekti i predeli postanu emocionalno važni. I zato većina ljudi gledajući svet doživljava jedan njegov deo kao veoma važan, kao svet onoga što voli.
Ali postoje i ljudi koji se ne vezuju za druge i koji zbog toga nisu u stanju da vole. Kako oni doživljavaju druge i svet?
Nekada su u pitanju osobe koje su u detinjstvu bile zanemarene, nevoljene od strane ljudi koji su o njima brinuli. Zbog toga nemaju usvojen model tople i stabilne emocionalne veze prema kojem bi i oni voleli druge. Umesto toga su zaključili da su prepušteni sami sebi i da se drugima ne može verovati. A nekada, sasvim suprotno, u pitanju su osobe koje su razmažene. One druge ljude ne doživljavaju kao ljude sa osećanjima, već kao slike koje su tu da bi im ugađale i služile. To je posledica toga što nisu razvili sposobnost empatije, da druge doživljavaju kao osobe koje imaju osećanja. Zbog toga se oni i ne saosećaju sa drugima. Iz tog razloga su nazvani narcisima, što na grčkom znači „neosetljivi”.
Neki ljudi su imali nesreću da su još kao deca izgubili nekoga za koga su bili jako vezani. Kako su deca u psihološkom smislu veoma neopremljena za podnošenje osećanja tuge, gubitak voljene osobe izaziva veoma snažnu i veoma trajnu patnju. Shvatajući da ih gubitak osobe toliko boli upravo zato što su je voleli, a ne želeći da se takav bol ikada ponovi, neka deca donose odluku da nikada više neće nekoga voleti. Štiteći sebe od ponavljanja traume gubitka, ona su sebi zabranila da se u kasnijem životu emocionalno vežu.
Kada je onemogućeno emocionalno vezivanje, osoba živi u svetu bez ljubavi. Ona sve vidi, razume i zna, ali joj drugi ljudi nisu važni na onaj emocionalan način. Drugi joj mogu biti važni iz nekih drugih, situacijskih i prolaznih razloga. I zato oni na izvestan način glume društvene uloge partnera, prijatelja, sina ili kćerke, roditelja. Kako im nedostaje ona vezanost za druge koja daje stabilnost odnosima, često im gluma dosadi tako da prekidaju odnose.
Nesposobnost da se voli drugi utiče i na sposobnost da se bude voljen. Jer i onda kada nju voli neko drugi, to joj nije važno, jer joj nije emocionalno važan onaj koji je voli. Emocionalni kvalitet života ovih ljudi je nizak. I kada su među ljudima oni su osamljeni. A kada osamljenost pređe u usamljenost, kada svoju nesposobnost da se vežu dožive kao problem, tada su postali spremni da nauče da vole.
Politika 05.06.2010 00:02
Emocionalno vezivanje je temelj osećanja ljubavi. Zato osećanje ljubavi uvek uspostavlja neku posebnu vezu onoga ko voli sa nekim ili nečim. Ovo vezivanje nam omogućuje da nam određeni ljudi, druga živa bića, objekti i predeli postanu emocionalno važni. I zato većina ljudi gledajući svet doživljava jedan njegov deo kao veoma važan, kao svet onoga što voli.
Ali postoje i ljudi koji se ne vezuju za druge i koji zbog toga nisu u stanju da vole. Kako oni doživljavaju druge i svet?
Nekada su u pitanju osobe koje su u detinjstvu bile zanemarene, nevoljene od strane ljudi koji su o njima brinuli. Zbog toga nemaju usvojen model tople i stabilne emocionalne veze prema kojem bi i oni voleli druge. Umesto toga su zaključili da su prepušteni sami sebi i da se drugima ne može verovati. A nekada, sasvim suprotno, u pitanju su osobe koje su razmažene. One druge ljude ne doživljavaju kao ljude sa osećanjima, već kao slike koje su tu da bi im ugađale i služile. To je posledica toga što nisu razvili sposobnost empatije, da druge doživljavaju kao osobe koje imaju osećanja. Zbog toga se oni i ne saosećaju sa drugima. Iz tog razloga su nazvani narcisima, što na grčkom znači „neosetljivi”.
Neki ljudi su imali nesreću da su još kao deca izgubili nekoga za koga su bili jako vezani. Kako su deca u psihološkom smislu veoma neopremljena za podnošenje osećanja tuge, gubitak voljene osobe izaziva veoma snažnu i veoma trajnu patnju. Shvatajući da ih gubitak osobe toliko boli upravo zato što su je voleli, a ne želeći da se takav bol ikada ponovi, neka deca donose odluku da nikada više neće nekoga voleti. Štiteći sebe od ponavljanja traume gubitka, ona su sebi zabranila da se u kasnijem životu emocionalno vežu.
Kada je onemogućeno emocionalno vezivanje, osoba živi u svetu bez ljubavi. Ona sve vidi, razume i zna, ali joj drugi ljudi nisu važni na onaj emocionalan način. Drugi joj mogu biti važni iz nekih drugih, situacijskih i prolaznih razloga. I zato oni na izvestan način glume društvene uloge partnera, prijatelja, sina ili kćerke, roditelja. Kako im nedostaje ona vezanost za druge koja daje stabilnost odnosima, često im gluma dosadi tako da prekidaju odnose.
Nesposobnost da se voli drugi utiče i na sposobnost da se bude voljen. Jer i onda kada nju voli neko drugi, to joj nije važno, jer joj nije emocionalno važan onaj koji je voli. Emocionalni kvalitet života ovih ljudi je nizak. I kada su među ljudima oni su osamljeni. A kada osamljenost pređe u usamljenost, kada svoju nesposobnost da se vežu dožive kao problem, tada su postali spremni da nauče da vole.
