Ljubomir Simović

Učlanjen(a)
10.07.2010
Poruka
2.773
Љубомир Симовић

ljsimovic.jpg


Љубомир Симовић је рођен 2. децембра 1935. године у Ужицу.

Подаци о школовању:

У родном граду је завршио основну и средњу шлолу, а дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. Крајем шездесетих година похађао је Курс италијанског језика и културе, који у Санта Маргерити Лигуре организује Универзитет из Ђенове.
За време студија радио је као уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа Видици. Радни век је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.
Симовић је написао више песничких књига, четири драме, један роман-хронику, књигу есеја о песницима и драмским писцима, књигу есеја о сликарима и вајарима, дневник снова, дневник вођен за време бомбардовања Србије 1999. године, путопис о Кини, и чак четири књиге разговора, чланака, есеја, говора и, практично, анализа и коментара онога што се догађало на територији Југославије и Србије крајем двадесетог и почетком двадесет првог века. У тим књигама се смењују, а на неки начин и прожимају, политичке, друштвене, књижевне, позоришне и поетичке теме.
Петнаестог децембра 1988. године изабран је за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности. Приступну академску беседу, под насловом Стерија међу маскама, одржао је на свечаном скупу САНУ 30. маја 1955. године.
Симовићева биографија, и библиографија његових радова, објављени су у Годишњаку Српске академије наука и уметности за 1998, књига CV. У току је рад на допуни његове библиографије.

БИБЛИОГРАФИЈА

Књиге поезије:
Словенске елегије, Клуб студената Титово Ужице, 1958, Просвета, Београд, 1971.
Весели гробови, Нолит, Београд, 1961.
Последња земља, Просвета, Београд, 1964.
Шлемови, Просвета, Београд, 1967.
Уочи трећих петлова, Српска књижевна задруга, Београд, 1972. Библиографско издање, с поднасловом учење у мраку, у издању Јовице Вељовића, Хамбург, 2006.
Субота, Просвета, Београд, 1976.
Видик на две воде, Нолит, Београд, 1980.
Ум за морем, издање Љ. Симовић и М. Јосић, 1982.
Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској, издање М. Јосић и Љ. Симовић, 1983.
Источнице, са цртежима Марија Маскарелија, додатак Књижевним новинама, Београд, 1983. (Претходно је, због песама које су оцењене као непријатељске и идеолошки неприхватљиве, пре штампања, растурен слог у нишкој Градини.
Горњи град, Београдски графичко-издавачки завод, 1990. Два издања.
Игла и конац, јубиларно, LXXXV коло Српске књижевне задруге, штампано о њеној стогодишњици, 1992.
Љуска од јајета, Стубови културе, Београд, 1998.
Тачка, Матица српска Републике Српске, Бања Лука, 2001. с предговором Радивоја Микића.
Тачка, прерађено и допуњено издање, Стубови културе, Београд, 2004.

Књиге изабраних песама:
Изабране песме (1953-1979), Слово љубве - Народна књига, Београд, 1980.
Хлеб и со, с предговором Миодрага Павловића, LXXVIII коло Српске књижевне задруге, Београд, 1985., Дивот издање 1987.
Храст на Повлену, Дисово пролеће, Чачак, 1989.
Источнице и друге песме, џепна књига БИГЗ-а Београд, 1994.
Учење у мраку, изабране и нове песме, Библиотека Награда Десанка Максимовић. Српска књижевна задруга, Задужбина Десанке Максимопвић, Народна библиотека Србије, Београд, 1995.
Видик на две воде + Источнице - Игла и конац, Библиотека Награђени писци, Град театар Будва, Октоих Подгорица, 1998.
Сабране песме I, Стубови културе, 1999.
Сабране песме II, Стубови културе, 1999.
Истина о ексерима, Библиотека Одзиви Филипу Вишњићу, Задужбинско друштво Први српски устанак, Орашац, 2001.
Најлепше песме Љубомира Симовића, избор и предговор Александра Јовановића, Просвета, Београд, 2002.
Среда у суботу, избор и поговор Бранка Кукића, Библиотека Реч и мисао, Рад, Београд, 2002.
Песме, Књига прва, Словенске елегије, Весели гробови + Шлемови + Уочи трећих петлова + Видик на две воде + Игла и конац + Источнице + Тројеручици, Стубови културе, Београд, 2005.
Песме, Књига друга, Субота + Горњи град + Љуска од јајета + Тачка, Стубови културе, Београд, 2005.

Драме:
Хасанагиница, Стеријино позорје, Нови Сад, 1976.
Драме, (Хасанагиница, Чудо у Шаргану са поговором Петра Марјановића, БИГЗ, Београд, 1984.)
Путујуће позориште Шопаловић, Са предговором Ненада Прокића, Библиотека Арс драматика, Југословенско драмско позориште, 1985.
Путујуће позориште Шопаловић, са поговором Јована Христића, Стеријино позорје, Нови Сад, 1986.
Бој на косову, Мала библиотека Српске књижевне задруге, Београд, 1989, два издања
Драме, (Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић), Стубови културе, Београд, 2002.
Бој на Косову, друга верзија, Стубови културе, Београд, 2003.

Књиге прозе:
Ужице са вранама, хроника која је повремено роман или роман који је повремено хроника, Српска књижевна задруга, Београд, и Културно-просветна заједница Ужице, 1996. Два издања.
Ужице са вранама, Стубови културе, Београд, 2002.
Сневник, дневник снова, Стубови културе, Београд, 1998.
Кина: читање спаљених књига, путопис, Сепарат из часописа Књижевност број 3, Београд, 2007.

Књиге есеја:
Дупло дно, Просвета, Београд, 1983.
Дупло дно, есеји о песницима, у оквиру Дела у пет књига, Српска књижевна задруга, БИГЗ, Просвета Београд, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.
Дупло дно, есеји о српским песницима, о комедијама Стерије и Нушића, и о Животу и прикљученијима Доситејевим, Стубови културе,2001.
Читање слика, есеји о сликарима и вајарима, Стубови културе, Београд, 2006.

Књиге разговора, Дневника, Беседа, Писама, Чланака, и Есеја:
Ковцачница на Чаковини, разговори, писма, есеји, 1981-1989, Градина, Ниш, 1990.
Ковачница на Чаковини, разговори, писма, есеји, 1981-1990, Стубови културе, Београд, 2004.
Галоп на пужевима, Срби у југословенском рату, Дечје новине Горњи Милановац, ПросветаБеоград, 1994.
Галоп на пужевима, друго, допуњено издање, Први део (14. април 1987 - 15. мај 1994), Други део (13. мај 1994 - 20. август 1997), Стубови културе, Београд, 1999.
Гуске у магли, дневник, 24. март - 15. јун 1999. Београдска књига, Београд, 2005.
Обећана земља, 9. октобар 1999 - 22. јун 2006. Београдска књига, Београд, 2007.

Дела у пет књига:
Хлеб и со, изабране песме, Словенске елегије, Портус региус, Шлемови, уочи трећих петлова, Субота, Видик на две воде, Ум за морем, Источнице, Тројеручици, Горњи град.
Драме, (Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић)
Бој на Косову
Дупло дно, есеји о песницима
Ковачница на Чаковини, разговори, писма, есеји, 1981 - 1990. (Заједничко издање Српске књижевне задруге, БИГЗ-а, Просвете Београд, и Дечијих новина, Горњи Милановац, 1991)

Књиге на страним језицима:
Four Yugoslav Poets ( Ivan V. Lalić, Branko Miljković, Milorad Pavić, Ljubomir Simović ), izbor i prevod Čarls Simić, Lillabulero press, Northwood Narrows, N.H. 1970.
Spev o zazračnikovi, izbor, prevod i pogovor František Lipka, Mala edicia svetovyich autorov, Slovensky spisovatel, Bratislava, 1981.
Повленскиот даб, избор и превод Ефтим Клетников, Народна књига, Скопје, 1988.
Le theatre ambulant Chopalovitch, preveli sa srpskohrvatskog Borka Legra i An Renu, L Age d Homme, Lausanne, 1995.
Miracle au "Chargan", preveli sa srpskog Jozo Uvodić i Kler Selesković, Editions L Age d Homme, Lausanne, 2001.
Termaji pe Strollad Chopalovitch, preveo na bretonski Remi Derien, Teatr Penn-ar-Bed, Brud Nevez, Brest, 2001.
Симовићеве песме и драме су превођене и штампане на многим језицима, било у посебним књигама, било у књижевним и позоришним антологијама, зборницима и часописима. Највише успеха у иностранству доживела је драма Путујуће позориште Шопаловић, која је преведена на француски, енглески, пољски, чешки, словачки, руски, румунски, бретонски, корејски, словеначки, македонски, шпански, бугарски и украјински језик, и која је постављена на сцене преко педесет позоришта у Француској, на сцене у Белгији, Швајцарској, Чешкој, Словачкој, Пољској, Канади, Словенији, Македонији, Јужној Кореји, као и у једном француском позоришту у Мароку, у Казабланки. Од јануара 2003. на француским сценама се игра и Чудо у Шаргану. О извођењима Симовићевих драма у земљи и у свету приређена је, у Музеју позоришне уметности Србије у Београду, у пролеће 2005. изложба под насловом Путујуће позоришзе Љубомира Симовића.

Симовићеве драме на сценама некадашње Југославије:
Хасанагиница
Праизведба на Великој сцени Народног позоришта у Београду, 19. маја 1974, у режији Жељка Орешковића. Потом је играна на сценама у Крушевцу, Титограду...
Чудо у Шаргану
Праизведба на Великој сцени Атељеа 212 у Београду, 24. октобра 1975, у режији Мире Траиловић.
Поред гостовања на домаћим сценама, Чудо у Шаргану је, у овој поставци, приказивано и на гостовањима и фестивалима у Минхену, Персеполису (Иран), Мексико Ситију, Каракасу, на Театру нација у Паризу, и на Театру нација у Софији.
Постављено је на сцене позоришта у Крушевцу, Зајечару, Нишу, Марибору, Вршцу, Крагујевцу, Зрењанину, Сомбору, Шапцу, Титовом Ужицу, Тузли, Новом Саду (Српско народно позориште, режија Егон Савин, представа је била победник Стеријиног позорја 1993), затим у Параћину, Приштини, Приједору, Бањалуци и поново на Великој сцени Атељеа 212, у режији Дејана Мијача. Ова представа је била победник на Стеријином позорју 2002.
Путујуће позориште Шопаловић
Праизведба на Великој сцени Југословенског драмског позоришта у Београду, у режији Дејана Мијача, 10. октобра 1985. Представа је била победник Стеријиног позорја 1986. године. Гостовала је у Горици (Италија), Љубљани, Загребу, на Дубровачким летњим играма, у Москви, Лењинграду и Берлину.
Била је на репертоару позоришта у Зрењанину, Титовом Ужицу, Крагујевцу, Шапцу, Бањалуци, Вршцу, Новој Горици, Сарајеву, Куманову, Тузли, Битоли, Скопју, Зеници, Мостару, на сцени Академсклог позоришта Промена Академије уметности у Новом Саду, у Српском народном позоришту у Новом Саду, затим у Нишу, на Великој сцени Народног позоришта у Београду и, у октобру 2007, на Великој сцени Атељеа 212.

Литература о писцу:
Посебне књиге:
Часлав Ђорђевић: Песнички видици Љубомира Симовића, Народна књига, Београд, СИЗ културе Титово Ужице, 1982.
Павле Зорић: Врхови - Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић. Љубомир Симовић као тријумф поетске слике, Љубомир Симовић - песник гротескне визије, То није случај - то је поезија, Критика као именовање смисла, Принцип духа, Како је писано и како смо заслужили. Српска књижевна задруга, Београд, 1991.
Поезија Љубомира Симовића, зборник радова, поводом књиге Учење у мраку. Задужбина Десанке Максимовић, Београд, 1995.
Никола Цветковић: Милош Црњански и видови ране поетике Љубомира Симовића; Александар Јерков: Тежина живог бића: о констектуализму у поезији Љубомира Симовића; Мирко Магарашевић: Песник епске синтезе; Александар Јовановић: Два сећања у једном сну (над песмом Солдатуша Љубомира Симовића); Павле Зорић: Предсказања у Симовићевој поезији; Слађана Стојановић: Два начела у Симовићевој поезији; Милосав Тешић: Три видика у Видику на две воде.
Портрет Љубомира Симовића, Блок посвећен добитнику Жичке хрисовуље, у оквиру Четвртог српског духовног сабора - Дана преображења; Милован Данојлић: Универзално у криворечком аутобусу; Радивоје Микић: Инверзија и лирски опис; Ефтим Клетников: Спознаја и поезија; Вида Огњеновић: Аутопоетички почетак Љубомира Симовића; Часлав Ђорђевић: Веристички поступак у песништву Љубомира Симовића; Саша Радојчић: Песник вере и наде; Слађана Стојановић: Умножени глас; Драган Хамовић: Љубомир Симовић или ангажман нарочите врсте; Зоран Милутиновић: Дрвеним мачем пресечен наковањ; Александар Милосављевић: Ужице у Оранжу; Жарко Требјешанин: Косово путоказ и мера; Небојша Брадић: Миракул као поступак; Ненад Прокић: Слово љубве; Марко Недић: Романсирана хроника Ужица; Зоран Глушчевић: Ужице са вранама; Миодраг Матицки: Беседа о беседи Љубомира Симовића; Јован Ћирилов: Лауда драматичару Љубомиру Симовићу; Предраг Палавестра: Метафизичка вертикала Љубомира Симовића. Љубомир Симовић: Беседа о молитви.
Јасмина Врбавац: Жртвовање краља - Мит у драмама Љубомира Симовића. Позоришни музеј Војводине, Нови Сад, 2005.
Милош Јевтић: Рукопис времена. Разговори са Љубомиром Симовићем. Београдска књига, 2005.
Олга Марковић: Путујуће позориште Љубомира Симовића. Каталог изложбе која је одржана у Музеју позоришне уметности Србије, Београд.

Појединачне критике и есеји
Јован Христић: Крај сезоне. Сезона је почела у Шаргану, у књизи Позориште, Позориште, Просвета, Београд, 1977.
Јован Христић: Драматуршка белешка о драми Путујуће позориште Шопаловић Љубомира Симовића, у књизи Љубомир Симовић: Путујуће позориште Шопаловић, Стеријино позорје, Нови Сад, 1986.
Владимир Стаменковић: Хасанагиница или крај игре (Хасанагиница, Љубомира Симовића у Народном позоришту), Људска ситуација (Чудо у Шаргану Љубомира Симовића у Атељеу 212), О човеку, о тајни (Путујуће позориште Шопаловић Љубомира Симовића у Југословенском драмском поѕоришту). У књизи Позориште у драматиѕованом друштву, Просвета, Београд, 1987.
Јован Христић: Покушавам да надокнадим пропуштено (2), Позоришни реферати, НОЛИТ, Београд, 1992.
Зоран Милутиновић: Употреба привида: Симовић, Брехт, Вајс, у књизи Метатеатралност, Студентски културни центар, Београд, 1994.
Славко Гордић: Љубомир Симовић: На ширим плановима времена и дубљим нивоима бића, у књизи Профили и ситуације, Филип Вишњић, Београд, 2004.
Александар Јовановић: Жена у сенци храста или како повезати расуте нити нашег постојања. У књизи Песници и преци, Српска књижевна задруга, Београд, 1993.
Радивоје Микић: Инверзија и лирски опис, у књизи Песма: текст и контекст, Григорије Божовић, Приштина, 1996.
Павле Зорић: Поетска космогонија Љубомира Симовића - Злато и катран, Тачка као апсолутна стварност, у књизи Исидора Секулић о косовском завету и други есеји, Српска књижевна задруга, Београд, 2006.
Василије Б. Сујић: Радост малих истина, о Читању слика Љубомира Симовића, Вечерње новости, 25. октобар 2005.
Драган Јовановић Данилов: Скривено лице слике, поводом књиге есеја Читање слика, Љубомира Симовића, Политика, 24. март 2007.
Милета Аћимовић Ивков: Лични каталог, о ликовним есејима Љубомира Симовића, Бестселер, Београд, август 2007.

Награде и признања:
Симовић је добитник више књижевних и позоришних награда, међу којима су награда Ђорђе Јовановић, Змајева награда, Октобарска и Седмојулска награда, БИГЗ-ова, Златан крст кнеза Лазара,
Бранко Миљковић, Исидора Секулић, Десанка Максимовић, Награда Града театра Будве Стефан Митров Љубиша, Милан Ракић, Исидоријана, Жичка хрисовуља, Беловодска розета, Велика базјашка повеља (коју додељује Савез Срба у Румунији), Рамонда сербика, Рачанска повеља, Одзиви Филипу Вишњићу, Васко Попа, Дучићева награда, Библиос, Мића Поповић, Плакета Дисовог пролећа, Печат Народног позоришта Београд, Статуета Јоакима Вујића Крагујевачког позоришта и друге.
Стеријина награда му је додељена четири пута: три пута за најбољи драмски текст (Хасанагиница, Путујуће позориште Шопаловић, Чудо у Шаргану), а четврти пут за допринос развоју позоришне уметнмости.


Извор. српско књижевно друштво
 
Učlanjen(a)
10.07.2010
Poruka
2.773
Rugalica o vinu

Ako su gospodi Grcima i Latinima

spremali gozbe s ovakvim vinima,
kraljevi naši, kukavci nam sinji,
dosta su ih i poštovali Latini!

Je li ovo iz močvari zahvaćeno? Slično kiši!

Da ga pije, povratilo bi i more!
E ako smo s ovim u proševine išli,
lepe smo neveste dovodili u dvore!

Pa zar ovim da se posvete Dečani?

Ovim bi se i ale i guje plašile!
Pa zar si ovo pio, Stefane Prvovenčani?
Zar ovo, despote Uglješa? Ovo, kralju Vukašine?

Pa zar je ovo vino za patrijarha?

Ovo ambrozija? Ovo zlatno peraje?
Pijem, pa razumem Kraljevića Marka
što pola pije, a pola Šarcu daje!

Ovo je vino zaseda u mraku!

Žaba u ustima, kandža u stomaku!
Nije ti ovo ni radost siromaku,
akamoli caru! akamoli junaku!

Ako smo ovo pred Kosovo pili,

kako smo mogli — dobro smo i prošli!
Bolje da su nam brade osmudili
no s ovim što nam rekoše: dobrodošli!

Bolje i guja da pljune u lice! Bolje

i šlem s više rupa nego u svirali!
Ako smo od ovog uzimali pričest,
dosta smo milosti Božje i imali!

S čorbom po prsluku, sa štalom u glavi,

znam ja, vinopije, kako vam je bilo!
Ne može niko ko naši vinari
od boljega grožđa gore vino!


Smrt pesnikova


Kad pesnik umre

smrt skine maglu s njegovih stihova,
gradovi osvanu zaista na nebu,
jedna jabuka puna ptica zaplovi niz oganj.

Kad pesnik umre

zašumi iznad krošnji
zvezda koja obuhvata ceo nebeski svod,
i pesnik više ne čuje lavež ni zvuke roga;
poraženi svetlošću koju ne vide
gonioci se povlače
u bezimen mrak iz koga su i došli.

Kad pesnik umre

smrt mu donosi pravdu
koju mu život uskraćuje.
U gluvo doba, vetar na gumnu odvaja
čist vazduh i svetlost od ostale pleve.
Pesnik, odeven u dronjke svoje kože,
i mrtav gonjen plamenom preko leda,
s ostatkom svoga užeta, i mrtav
iz nekog drugog sveta kroz nas u treći gleda.

Kad pesnik umre

njegove ptice počnu da lete
nad premlaćenim žitom i morem koje cveta.
Ruža zaista jaše na konju,
čovek u more unosi ženu s kojom je ležao,
i doboše, frule i oružje pšenicom zasipa vetar.

I hrastom razvaljen vazduh,

i surovi narod, i mračna polja, i zveri,
gledaju njegov grob kako se diže u svet
progoneći one pred kojima je bežao.
 
Natrag
Top