Ljuba Popović: Ovaj lažni svet nije više moj

[crvendac_011]

Ovaj lažni svet nije više moj

Goran ČVOROVIĆ, 30.04.2010 21:00:46, Večernje novosti

SLIKE Ljube Popovića svojom energijom šalju opomenu da nismo večni i da nam ova planeta, takva kakva je, svima pripada.
- Kreacija danas polako gubi tle. Situacija je po slikarstvo, ali i u opštem smislu, dosta pogubna - kaže Ljuba Popović u intervjuu za „Novosti“ u kojem, vizijom priznatog umetnika, islikava sadašnje doba.

* Može li kroz umetnost da se danas vrati dostojanstvo savremenom čoveku?
- Vrlo je teško vreme u kome živimo. Da li će istina da pobedi u ovom haosu, gde je novac u pitanju? Teško. Često se u nas govori da će „istina pobediti“. Ali, stvarnost pokazuje da to nije tačno. I, još, dan-danas, traje hajka na Srbiju...

* Može li se, uopšte, govoriti o nacionalnoj kulturi u globalnom svetu? Hoće li mali narodi uspeti da se izbore za svoje parče neba?
- Takozvana globalizacija je zahvatila čitavu planetu. Male nacije polako, ali sigurno, propadaju. Danas je cilj globalnog ataka na male narode da se uništi njihova kultura. Znam, na primer, da se kod nas zatvaraju bioskopi. A u Parizu postoje mali eksperimentalni i umetnički bioskopi, koji prikazuju probrane filmove i velike reditelje. I, država ih dotira. Nisu to neke pare. Kod nas je stalno prisutna priča o parama. A kultura je najjeftinija investicija.
- Naša država još nije shvatila da se prosperitet jedne zemlje meri kulturom. Iza toga mora da stane cela država, a ne neko ministarstvo, koje je samo administrativna instanca. Naša kultura mora da pokuša da se dovede ovde, u Parizu, u centru svetske umetnosti.
- Ako hoćemo da idemo u Evropu, možemo da idemo samo sa našim pravim vrednostima. Nema drugog puta. Zar je moguće da je Srbija toliko siromašna, da ne može da plati jednog direktora kulturnog centra u Parizu?! Od Broza do danas ovde nikada nije napravljena nijedna velika slikarska manifestacija Srbije. To je tragično. Morali bi ovde, u Parizu, da imamo i naš bioskop, i našu knjižaru... To nije pitanje novca - nego neznanja. Ako to ne uradimo, nemamo nikakve šanse da nešto učinimo u ovom svetu.

* Da bismo nešto naše ponudili svetu, moramo, pre toga, da to ponudimo sebi?
- Mi danas, praktično, uvozimo a ne izvozimo umetnost. Uvozimo zapadno đubre! I to je obuhvatilo mlade. Ništa od naših pravih vrednosti, gotovo ne možemo da pokažemo. Sabijeni smo u našoj balkanskoj rupi i primamo, kao i čitav ostali svet, sve ono što u svetu umetnosti potiče, pre svega, iz Amerike, pa ide preko Francuske, raznih drugih zemalja, i stiže do nas, onako, „odvareno“ i malo bedno. Nema ničeg strašnijeg za mladog čoveka nego da su mu uzori groblja zapadne civilazacije. Umesto da se okrene svojoj tradiciji, da pokuša da aktivira svoj duh, da vidi gde mu je poreklo...
- Uništavanjem domaće kulture, sami sebe svodimo na nulu. U poslednje vreme nismo imali gotovo nijedan film na nekom velikom festivalu. Naše serije su očajne. One nekadašnje, crno-bele, u poređenju s njima, deluju kao filmovi. Degradacija je potpuna. I, to je opasno.
- Pored naših silnih istoričara umetnosti, pametnih ljudi, pisaca, dovodimo strance da nam prave Oktobarski salon! To je nacionalna tragedija! Drama. Imali smo ljude kao što su Aleksa Čelebonović, Oto Bihalji Merin, Oskar Davičo, Vasko Popa, Peđa Milosavljević, pa Žika Bogdanović, Miodrag Protić i drugi. A danas smo svedeni na to da dovedemo nekog iz Norveške ili Nemačke da nam presuđuje šta je umetnost. Katastrofa! Ukoliko država ne preduzme mere i stane iza naše kulture, mi smo propali.

* Ko nas, onda, više nagriza? Mi, sami sebe, iznutra, ili jači, spolja?
- I jedni i drugi. Neće, na primer, da se kaže, da je Kosovo otišlo zbog toga što je Amerikancima bila potrebna baza. Na zapadu često pominju Kosovo, ali zato niko od običnih ljudi ovde u Parizu nije čuo za „Bondstil“, najveću vojnu bazu u Evropi. Amerikanci ne obožavaju narode, nego teritorije s kojih mogu da kontrolišu koga žele. Zato smo i bombardovani. I, mi možemo da se „koprcamo“ koliko hoćemo, ali njima je ta baza od životne važnosti, da mogu da viziraju Ruse i Evropu.
- Kod nas se, opet, pojavio umor. Srbija je u jednom trenutku imala „eksploziju“, održavale su se demonstracije, udaralo se kašikama u šerpe, bila je čudna energija u vazduhu... Ta energija je potpuno splasnula. Danas je naš čovek ravnodušan.

* Nije, valjda, sve izgubljeno?
- Mnoge stvari su za kritiku, ali nije tako strašno. Srbija se, ipak, nekako održava. Naša teritorija je bogata. Imamo pametne, vrlo visoko obrazovane ljude... Kod nas se puno prevodi. Jedan deo naše elite je, hvala Bogu, praktično, sveznajući.
- Na Novom Beogradu je nedavno organizovan bijenale mozaika. To deluje veoma dobro, naški, između dekorativne i klasične tradicije. Bio sam vrlo prijatno iznenađen. Ovde toga nema.
- Postoji, naravno, kod nas jedan broj slikara koji vrede. To je veoma zanimljivo slikarstvo. Ima najamanje desetak veoma dobrih slikara, mladih, koji imaju talenta, likovno su vrlo edukovani. Ali, oni ne mogu da dođu do izražaja, jer je zvanična likovna priča uvezena. Ne može da ih vidi, eto, Pariz. I to je velika nesreća za našu kulturu.

* Šta se, za to vreme, događa s „velikim“ narodima? Preti li zapadnoj civilizaciji ekspanzija vrednijih, poput Kine, Indije ili brojnijih, poput Afrikanaca i muslimana na njihovom tlu?
- Činjenica je da su u opasnosti manji narodi, ali je, na primer, čak i velika Francuska ugrožena američkim kapitalom. Iako je Francuska moćna država, u bioskopima se trenutno prikazuje možda i 80 odsto američkih filmova. Francuski film je potpuno uništen, a američki je u ekspanziji. Kada su saveznici krajem rata bombardovali Evropu, jedan od ciljeva je bio da se uništi UFA, ogromna nemačka filmska kuća, tada jedna od najmoćnijih na svetu. Uništena je, na drugi način, i „Ćinećita“. Ostao je samo Holivud. Nije to slučajno. Amerikanci su shvatili da kultura mora da bude lansirana na nivou države.

* Pariz je, tako, krajem prošle decenije počeo da gubi kulturni primat. Ipak, situacija se, na sreću, menja...
- Amerikanci su odlučili da kroz priču o privatnim galerijama uvedu svoju kulturu u Francusku. Tako je otvoreno nekoliko desetina galerija s američkim parama. Te privatne galerije izlažu - Ameriku. Galerista ili direktori muzeja jedva čekaju da dobiju novac koji je danas veoma teško zaraditi na slikama.
- Čak ni francuski političari nisu shvatili da Francuska nije šampion sveta u nosačima aviona, nego je prepoznatljiva po katedralama, muzejima, po Luvru i Versaju, po svemu što čini kulturu. Sada se ponovo vraćaju galerije iz Londona, Njujorka, Minhena. Pokušavaju ponovo da objasne svetu da ono što je ovde proglašeno dobrim - važi za ceo svet. Nije Pariz džaba nazvan
gradom svetlosti i umetnosti.

* Svašta nam se dešava: spopadaju nas epidemije, ekonomske krize, vulkanski pepeo spušta avione...
- Potoji teorija da negde na Aljasci Amerikanci imaju ogromnu laboratoriju koja služi za proizvodnju zemljotresa! Zemljotresi će uskoro biti vrsta oružja mnogo jača od onog koje je upotrebljivano u Vijetnamu ili Avganistanu.
* Da ne preterujete?
- Zašto da ne? Pre dvadeset godina mobilni telefoni su bili mislena imenica. Tehnika napreduje. Ako uspeju time da ovladaju, mnogo je lakše da se pritisne dugme, nego da se vode ratovi. Nije slučajno gospođa Olbrajt jednom izjavila da prirodni izvori u Sibiru ne pripadaju samo Rusiji, nego svima. Komunistička deviza postaje i kapitalistička: što je moje, to je moje, a što je tvoje, to je i moje i tvoje!

* Svojevremeno ste rekli da 20. vek nije srećan i da je to bio vek destrukcije. Nastavlja li 21. ovu neslavnu tradiciju?
- Gori je. Dvadeseti vek je samo načeo čovečanstvo. To može da se vidi iz obične analize o tome šta se dešavalo u likovnom svetu, koji je u 20. veku postao neka vrsta đubrišta. Nagomilavanje ničega. Danas živimo u vremenu u kom su pevači lažni, slikari su lažni, propali reditelji se bave performansima. Sve je potpuno iskrivljeno. Danas neko napravi trideset slika, za dva-tri dana. Sve se može. Takvo je vreme. Pisoar Marsela Dišama je zatrovao čitavu jednu generaciju. I dan-danas neki umetnici razmišljaju na nivou pisoara.

* Ima li nade da ozdravimo?
- Kad bi Gospod Bog postojao, sišao s neba i rekao: „Ljubomire, bio si fenomenalan, pošten i ispravan građanin na planeti, od danas ćeš ponovo imati 20 godina i živećeš još jedan život“, ja bih mu se zahvalio, ali to ne bih prihvatio. Ne bih mogao da živim u ovom svetu koji više nije moj. Niti ga dobro vidim, niti ga dobro poznajem. S dvadeset godina, ležao sam na livadi, gledao u nebo i igrao fudbal. Moj sin Aleksa, s isto toliko godina, danas sedi ispred kompjutera. I, u tome nalazi uživanje. Ogromne su provalije u generacijama. Namerno nisam hteo da uđem u logiku instrumenata i novih igračaka, jer za tim nemam potrebe. Imam običan, stabilan telefon i to mi je sasvim dovoljno.

* Hoće li tehnika, koja se razvija iz dana u dan, da nas uništi u budućem neminovnom obračunu čoveka i mašine?
- Ona polako, ali sigurno, uništava čoveka. Uništava kreativnost. Novo vreme, nova civilizacija i kompjuterizacija, učinili su da se krene drugim putevima. Za takve senzibilitete, umetnost više nije važna. Ona njima ne treba.
- Danas, na primer, ljudi ne mogu da shvate vrednost čitanja. Kad čitaš Ničea, Šopenhauera, Tolstoja, Tomasa Mana, velike mislioce i pisce, imaš šansu da se s njima družiš, kao da si na spiritualističku seansu pozvao Dostojevskog, koji je došao kod tebe da ti priča „Zapise iz mrtvog doma“. Danas niko ništa ne čita. Kao što ljudi ne mogu da se skoncentrišu ni da gledaju slike...

* Sve se brzo saopštava i čovek jednostavno nema vremena da se usredsredi na ogromnu količinu informacija koju dobija...
- Hvala Bogu, u Parizu još uvek postoje velike izložbe. Recimo, Tarnera, i majstora oko njega. Kad čovek vidi slike iz 19. veka, može da nađe unutrašnju ravnotežu... U pariskoj kinoteci svakoga dana se okreće po petnaestak filmova. Ko ima određeni senzibilitet, ima šansu da nešto nauči. Pariz ima ogromnu mašineriju. Dogodi mi se da odem na desetak dana, i kad se vratim, sve je novo: i plakati, i pozorišni komadi, i filmovi. Kad vidim da ljudi stoje u redu da pogledaju slike, mislim da ima nade. Pomislim: nije sve propalo.

* Rekli ste da je optimizam smešan i da je to teška reč za svakodnevnu upotrebu. Imaju li ljudi danas pravo na vedrinu?
- Optimizam je lična stvar. Zavisi od toga kako smo napravljeni. Biti optimista je mnogo lepo, jer ti to, na neki način, stvara iluziju o životu. Postoje ljudi koji, jednostavno, ne žele da imaju probleme. Oni žive jedan fini život na planeti, bez ikakvih poremećaja. Ja sam rođen u melanholično-tragičnoj sferi moga bića i čitavog života sam imao neku vrstu trauma, koje sam pokušavao da izrazim kroz slike. Žuč u čoveku može da bude kreativna, nagoni ga da se iskaže, da iznese iz sebe skrivene strane. I, na kraju, čovek se slikarstvom, poezijom, literaturom, filmom, uopšte umetnošću, brani od pesimizma.

* Sve je više pesimista u svetu u kojem se jedan sloj ljudi dodatno bogati, dok drugi, daleko brojniji, dalje osiromašuje. I, taj jaz je sve veći. Imate li utisak da ljudi danas shvataju da nisu večni, da postoje i život i smrt, kao što život i smrt postoje na svakoj vašoj slici?
- Ogromna je razlika između bogatih ljudi posle Prvog svetskog rata i ovih današnjih. Ondašnji trgovci i drugi imućni, poput Kolarca, imali su ljubav prema otadžbini. Ostavili su fakultete, pozidali škole, bolnice. Ogromnu većinu sadašnjih bogataša to ne insteresuje. Zanima ih samo da zgrnu pare. Ko je od sadašnjih tajkuna nešto ostavio na kulturnom planu našoj Srbiji? Jednom mladom bogatom čoveku, koji se raspitivao za moje slike, rekao sam: „Nisu moje slike za vas. Kupujte gvožđe.“ Veliki broj ljudi danas slike ne kupuje zato što ih vole, već zato što im raste vrednost. Voleti, na primer, Dada Đurića, znači da moraš da imaš ogromnu kulturu, da pratiš svet od Boša do danas. Ipak, na sreću, ima i zaljubljenika koji znaju šta je slikarstvo. Biti kolekcionar znači imati stil. Ta vrsta kolekcionara ne mora da bude mnogo bogata. Važni su ljubav i znanje. A slikari su sentimentalni prema takvim ljudima, u stanju su im da im poklone sliku, ako vide da voli.

ĆELIJA
* KAKO, kao umetnik, doživljavate sudar s današnjim svetom?
- Trudim se da živim kao u ćeliji. Ne izlazim mnogo. Ne volim, naročito sad, mnogo kontakte sa svetom, jer moram da se sabiram. Moram da probam da maksimum energije unesem u slike. A energiju nemam preko celog dana, već samo četiri-pet sati pre podne, kada mi je sve jasno. I, onda najbolje radim.
- Blokiran sam samim sobom. Kad čovek uđe u neke godine, jednostavno mora da pokuša da se održi. A nije lako održati se, naročito u ovom zagađenom svetu.

ŠETNJA POSLE SMRTI
* PREKRIVENA belim čaršavom, sakrivena od pogleda znatiželjnika, u pariskom ateljeu Ljube Popovića polako nastaje jedna od njegovih kapitalinih slika, ogromnih dimenzija, na platnu 2,60 sa 4 metra.
- To je, u neku ruku, moj slikarski testament. Slika je imala više radnih naslova. Ako ima energiju, slika sama počinje da diktira svoje uslove. Jednom sam, pod ovo platno, slučajno podmetnuo knjigu „Ima li života posle smrti?“ Je li to slučajno? Onda mi se učnilo da pravim samog sebe kako se šetam posle smrti, da se, tu, kao duh, još, malo muvam. Poslednji naslov te slike bi trebalo da bude „Moja šetnja posle smrti“. Tu nije kraj, ima bar još čitavih godinu dana da se radi. Otići će u dvorac u Normandiji, kod kolekcionara, koji već ima preko 40 mojih velikih platna. Čak bih voleo da me jednog dana sahrane pored tih slika.

PLATANI
- SEČA platana u Bulevaru kralja Aleksandra je jedan od najvećih zločina u istoriji Srbije, posle seče knezova u Valjevu, za koji niko neće odgovarati. Monstruozno je iseći i jedno zdravo drvo, a kamoli toliki broj.

VALJEVO
KRAJEM maja, u Valjevu, biće otvorena velika izložba Ljubinih ranih crteža. Biće izloženo stotinak laviranih crteža, crteža perom, večernjih aktova sa Akademije.

 

[crvendac_011]

Beograd me neće

03. 06. 2010
PRESS

Intervju, Ljuba Popović, slikar
Beograd me neće

Dva puta su odlagali moju izložbu u prestonici Srbije, i to bez ikakvog obrazloženja. Ja nemam drugi grad osim Valjeva. Ne volim nagrade, ne idem na prijeme, nemam odelo i nikad nisam stavio kravatu.

Rekord... Najskuplja Ljubina slika prodata je za 45.000 evra

U Modernoj galeriji u Valjevu do kraja jula biće otvorena izložba crteža jednog od najcenjenijih srpskih slikara u svetu, Ljube Popovića. Valjevac, koji decenijama živi i stvara u Parizu, u intervjuu za Press otkriva da su njegovi prvi crteži nastali u šupi u valjevskom naselju Brđani, gde se, zajedno sa roditeljima, doselio iz Bosne. Popović tvrdi da ga Beograd ne prihvata i da će valjevska publika imati priliku da premijerno pogleda crteže koje nigde nije izlagao.- Izloženi crteži nastali su za vreme studentskih dana, u periodu od 1952. do 1962. godine. Želja mi je bila da na taj način obeležimo 25 godina od osnivanja Moderne galerije, koja je jedinstvena ustanova u Srbiji, jer gaji ideje koje su isključivo potekle sa našeg tla i nema ničeg „uvoznog". Tako se rodila ideja da izložim crteže iz mojih studentskih dana, koje sam kasnije malo dorađivao. Zahvaljujući valjevskoj Modernoj galeriji, uspeli smo da vaskrsnemo Milana Popovića, Igora Vasiljeva i još mnoge koji su bili zaboravljeni. Svi su bili skeptični kada smo je pre četvrt veka otvorili, procenjivali su da ćemo je vrlo brzo zatvoriti. Moderna galerija je sada iznad Ministarstva kulture, koje u nju nikada nije uložilo nijedan dinar. Kultura je mnogo jeftinija u odnosu na autoputeve i „čuda" koja se zidaju, ona ne traži pare, već samo žar.

Da li u skorije vreme planirate izložbu u Beogradu?
- U Beogradu nikad nisam imao samostalnu izložbu. Moja izložba slika u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti je dva puta bila odlagana, i to bez ikakvog obrazloženja, tako da je očigledno da me Beograd neće. Nemam dovoljno slika za izložbu, a očigledno niko neće da plati osiguranje slika ljudima koji ih imaju u privatnom vlasništvu. Moje je da prodajem slike, a ne da pravim izložbe. Obično većina slikara ima svoj putujući cirkus, sakupe 30 slika, stave ih u kamione i sa njima obilaze ceo svet. Na mom spisku ima samo deset gradova u celom svetu u kojima sam izlagao. Što se tiče Srbije, moju umetnost su, izgleda, prepoznali samo Subotičani, gde sam jedino, pored Valjeva, imao samostalnu izložbu slika.

Kada i kako stvarate?
- Tajna slikanja je u biću. Nikad nisam želeo da budem slikar. Kada sam došao na studije u Beograd, nameravao sam da naučim da pravim plakate i da pišem slova i da od toga živim. Slučajno sam jednog zimskog popodneva počeo da mućkam neke boje, primetio sam da tu postoji neki svet i tada sam prešao na Akademiju. Nisam mislio da ću živeti od slika i da ću ih prodavati, to mi nije padalo na pamet. Prvu sliku mi je kupio 1962. godine tadašnji danski ambasador u našoj zemlji. Slika se zvala „Rađanje idiota" i bio sam šokiran time da neko želi da kupi moju sliku. Kada slikam meni je samo važno da skupim pozitivnu energiju. Najviše radim prepodne. Slikanje ne shvatam kao posao, iako me tretiraju kao profesionalca, već kao jednu ljubav. Svaka slika mora da ima energiju i ona mora da zrači. Ako je slikar sliku stvarao šest meseci, nemoguće je da se ne oseti energija.

Moderan život nije za mene

Kuda odlazite posle Valjeva?
- Odlazim u Grčku, u jedno malo selo blizu Svete gore, gde imam iznajmljeni atelje. Do tog sela se stiže samo kolskim putem. Nema niti jedne radnje, čak nijedne kafanice. U samouslugu se ide u susedno mesto. Ima nekoliko vikendica, što mi odgovara, jer ne volim blagodeti urbanog života i civilizacije. Kada to kažem znači da ne volim ni kola, ni motore, ni mobilne telefone, ništa što se vezuje za moderni način života. Ja se tamo odmaram od svega toga. Meni je to neka vrsta mentalnog odmora jer zagađenje, buka i vreva velegrada za mene su pravi pakao. Od 1990. svake godine po tri meseca provedem u ateljeu u Grčkoj, ali slike koje tamo nastaju dovršavam u Parizu.

Koliko su žene uticale na vaš rad?- Žene sam počeo da slikam još na Akademiji, ali to nije nikakav novitet. Pariski Luvr je pun golih žena, tako da ja nisam ništa izmislio. Na ženskom telu ima puno boja, više nego na muškom. Muško telo je više studija mišića i pokreta, a žensko telo je jedna paleta različitih boja. Desilo mi se da sam izlagao u jednom zamku u Švajcarskoj, gde je predsednik regiona rešio da zabrani moju izložbu jer je smatrao da su slike čista pornografija. Kada sam mu objasnio da je Luvr pun golih žena, dozvolio je otvaranje izložbe.

Da li može da se živi od prodaje slika?
- U mom ateljeu u Francuskoj imam samo tri-četiri slike. Da bih napravio jednu sliku potrebno mi je dva-tri meseca rada, zavisi od inspiracije. Kada je završim sliku prodam i živim od toga, a onda počinjem da stvaram novu. Najskuplja moja slika prodata je na jednoj aukciji za 45.000 evra. Međutim, slike tek na tržištu dobijaju na ceni, dok ih ja prodajem po dosta nižim cenama. Ali, od njih može da se živi.

Zbog čega ne volite nagrade?
- U životu nisam dobio nijednu nagradu, niti ću pristati da je primim. Mislim da nije fer dodeljivati nagrade slikarima, jer su oni svi isti. Nagrade se dodeljuju književnicima da bi se bolje prodavale njihove knjige. Ne volim nagrade, ne idem na prijeme, nemam odelo, nikad nisam stavio kravatu. Mene to ne zanima. Ja ne želim da se dodvoravam publici. Da sam takav, crtao bih samo cveće...

U Švajcarskoj su hteli da zabrane moju izložbu jer su smatrali da su slike čista pornografija

Kakve vas uspomene vežu za Valjevo?- U Valjevo sam se sa roditeljima doselio 1941. godine. Tu sam praktično progledao, celo detinjstvo mi je vezano za ovaj grad, za osnovnu školu koju sam učio po kafanama, jer su Nemci tada zauzeli škole. Prvi crtež sam još kao osnovac napravio u šupi, koju mi je otac sagradio pored kuće, gde sam imao i svoju malu biblioteku. Prve pare sam zaradio u valjevskom bioskopu, gde sam radio kao crtač i cepač karata u gimnazijskim danima. Ja nemam drugi grad osim Valjeva. Kada imam krize u slikanju, kada se zasitim svega, dođem u Valjevo. Ali, ja ovde nemam kuću, već odsedam u hotelu. Od Valjeva nikada ništa nisam tražio i sve što sam radio to je bilo iz ljubavi prema gradu u kom sam odrastao.

S. STEVANOVIĆ