литургија св. јована златоустог

[Nostradamus]

литургија св. јована златоустог[/i]




i вечерње (недељно и празнично)
ii јутрење
iii божанствена литургија светог оца нашега јована златоуста
iv литургија св. василија великог
v литургија пређеосвећених часних дарова
vi додатак

1. крстовдан
2. божић (25. децембар)
3. богојављење (6/19. јануара)
4. сретење (2. фебруара)
5. цвети
6. васкрс
7. спасовдан
8. духови [/i]




i
вечерње
(недељно и празнично)

свештеник: благословен бог наш свагда, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

затим следи: ходите поклонимо се..., и псалам 103: благосиљај душо моја, господа, господе боже мој...

свештеник: у миру господу се помолимо.

народ: господи помилуј (или: господе помилуј).

свештеник: за вишњи мир и спасење душа

наших, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за мир свега света, за непоколебивост светих божјих цркава, и сједињење свих, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом божјим улазе

у њега, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за најсветијег патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у христу ђаконство, за сав клир и верни народ, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за благоверни и христољубиви род наш и православне хришћане, да им господ бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за овај град (или: за ово село; или: за свету обитељ ову), за сваки град и оне који вером живе у њима, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за оне који плове, за путнике, паћенике и сужње, и за њихово спасење, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: да нас избави од сваке невоље, гњева, опасности и нужде, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу богородицу и приснодјеву марију са свима светима, сами себе и једни друге и сав живот сво] христу богу предајмо. народ: тебје господи.

свештеник: јер теби приличи свака слава, част и поклоњење, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова. народ: амин.

на вечењу уочи великог празника пева се 1. псалам: "блажен муж".уочи недеље чита се:

"слава оцу... и ниње... алилуја, алилуја, алилуја, слава теби боже" (3. пут).

свештеник: опет и опет у миру господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу богородицу и приснодјеву марију са свима светима, сами себе и једни друге и сав живот свој христу богу предајмо.

народ: тебје господи.

свештеник: јер је твоја моћ, и твоје је царство и сила и слава, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

за овим се за певницом пева: "господи возвах" и односне црквене песме. док појци певају: слава оцу – и ниње свештеник чини мали вход са кадионицом и окадивши иконостас и хришћане у цркви, стане пред царске двери и рекне: премудрост прости!

појац: чита: "светлости тиха"...

свештеник: пазимо! мир свима! премудрост! пазимо!

појци: певају за певницом "прокимен" дана 3 пута.

ако је вечерње уочи празника, читају се паримије.

свештеник: рецимо сви из све душе, и од свега ума свога, рецимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: господе сведржитељу, боже отаца наших, молимо ти се, услиши и помилуј.

народ: господи помилуј.

свештеник: помилуј нас, боже, по великој милости својој, молимо ти се, услиши и помилуј.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за благоверни христољубиви род наш и за све православне хришћане.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за најсветијег патријарха (или високопреосвештенога митрополита, или преосвештеног епископа) нашег (име), и за сву у христу браћу нашу.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за браћу нашу, свештенике, ђаконе, и за сво у христу братство наше.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за блажене и незаборавне патријархе православне, за благочестиве цареве и благоверне царице, за осниваче овога светога храма (ако је манастир: свете обитељи ове), и за све до сада преминуле православне оце и браћу нашу који овде почивају, и за православне свуда.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за оне који плодове доносе и добро творе у светом и свечасном храму овом, за оне који се труде, који певају, и за присутни народ који очекује од тебе велику и богату милост.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: јер си милостив и човекољубив бог, и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

појац:чита удостоји нас господе... (сподоби господи)...

свештеник: допунимо вечерњу молитву своју господу.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: сво вече савршено, свето, мирно и безгрешно, од господа молимо.

народ: подај господи (или: подај господе).

свештеник: анђела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: опроштај и отпуштење грехова и сагрешења наших, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: добро и корисно душама нашим, и мир у свету, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: преостало време живота свога у миру и покајању да проведемо, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: крај живота нашег да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на страшном христовом суду, молимо.

народ: подај господи.

свештеник: поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу богородицу и приснодјеву марију са свима светима, сами себе и једни друге и сав живот свој христу богу предајмо.

народ: тебје господи.

свештеник: јер си благ и човекољубив бог, и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: мир свима.

народ: и духови твојему.

свештеник: главе своје господу приклонимо.

народ: тебје господи.

свештеник: нека је благословена и препрослављена моћ царства твога, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

на вечерњу уочи великог празника после овога излази се у притвор храма, појући литијске стихире. слава и ниње: богородичен. по завршетку стихира, говори

свештеник: спаси, боже, народ твој, и благослови наслеђе твоје... а за певницом неколико пута пева се: господи помилуј (трипут велико). ову молитву завршава

свештеник: услиши нас, боже, спаситељу наш, надо свих крајева земаљских и оних на мору далеко, и милостив, милостив буди, владико, нама грешнима, и помилуј нас. јер си милостив и човекољубив бог и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: мир свима.

народ: и духови твојему.

свештеник: главе своје господу приклонимо.

народ: тебје господи.

свештеник: чита молитву: владико многомилостиви..., а потом

народ: амин.

уколико није вечерње уочи неког празника, онда се изоставља ово и певају се стиховње

стихире. слава и ниње. богородичан.

свештеник: сада отпушташ...

појац: чита: свети боже, свети крепки, свети бесмртни, помилуј нас. (трипут).

слава оцу и сину и светоме духу, и сада и увек и у векове векова. амин. пресвета тројице, помилуј нас; господе очисти грехе наше; владико, опрости безакоња наша; свети, посети и исцели немоћи наше, имена твога ради. господе помилуј. (трипут). слава оцу... итд. оче наш, итд.

свешт. јер је твоје царство и сила и слава, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

и одмах за певницом певају тропаре.

свештеник: премудрост (и отвори двери).

народ: оче благослови. (ако је на вечерњу епископ, каже се: владико свети благослови. ако је патријарх: свјатјејши владико, благослови).

свештеник: благословен је христос бог наш свагда, сада и увек и у векове векова.

народ: амин. утврди, боже, свету православну веру православних хришћана у векове векова.

свештеник: пресвета богородице, спаси нас.

народ: часнију од херувима...

свештеник: слава теби, христе боже, надо наша, слава теби.

народ: слава оцу и сину и светоме духу, и сада и увек и у векове векова. амин. господе помилуј (три пута), оче, благослови.

свештеник: окренувши се народу, говори отпуст: христос истинити бог наш...

народ: амин.​

јутрење

(недељно и празнично)

свештеник: благословен бог наш, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

ако није васкршњи пост (тј. св. четрдесница ), чита се: ходите поклонимо се... и псалми 19. и 20., слава и ниње... трисвето, оче наш...

свешт. јер је твоје царство...

народ: амин. затим тропари: спаси, господе народ твој..., слава: уздигавши се на крст..., и ниње: заштитнице моћна...

свештеник: помилуј нас, боже, по великој милости својој, молимо ти се, услиши и помилуј.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за благоверни христољубиви род наш и за све православне хришћане.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за најсветијег патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашег (име) и за сву у христу браћу машу.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за браћу нашу, и за све православне хришћане.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: јер си милостив и човекољубив бог, и теби славу узносимо, оцу и сину светом духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин и затим: именом господњим благослови, оче!

свештеник: слава светој и једносуштној и нераздељивој тројици, свагда, сада и увек и у векове векова

народ: амин

онда се чита шестопсалмије. потом:

свештеник: у миру господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за вишњи мир и спасење душа наших, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за мир свега света, за непоколебљивост светих божјих цркава, и сједињена свих, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом божјим улазе у њега, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за најсветијег патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвећеног епископа) нашег (име), за часно презвитерство, у христу ђаконство, за сав клир и верни народ, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за благоверни и христољубиви род наш и православне хришћане, да им господ бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за овај град (или: за ово село; или: за свету обитељ ову), за сваки град и оне који вером живе у њима, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за оне који плове, за путнике, паћенике и сужње, и за њихово спасење, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: да нас избави од сваке невоље, гњева, опасности и нужде, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу богородицу и приснодјеву марију са свима светима, сами себе и једни друге и сав живот свој христу богу предајмо.

народ: тебје господи.

свештеник: јер теби приличи свака слава, част и поклоњење, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

и почиње се певати: бог господ и јависја нам... и тропари.

свештеник: опет и опет у миру господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштита, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу богородицу и приснодјеву марију са свима светима, сами себе и једни друге и сав живот свој христу богу предајмо.

народ: тебје господи.

свештеник: јер је твоја моћ, и твоје је царство и сила и слава, оца и сина и светота духа, сада и увек и у векове векова.

народ: амин. за овим се пева прво сшихословије (сједален).

свештеник: опет и опет...

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси...

народ: господи помилуј.

свештеник: поменувши пресвету...

народ: тебје господи.

јер си благ и човекољубив бог, и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин. за овим се друго стихословије (сједален), па непорочни тропари: благословен јеси господи... ангелски собор... (ако је празнично јутрење, певају се полијелејни псалми: хвалите имја господње... и други: исповједајтесја господеви јако благ... и величаније).

свештеник: (говори малу јектенију а затим возглас): јер се благослови име твоје и прослави царство твоје, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

ипакој. степена гласа, после њих прокимен.

свештеник: господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: јер си свет, боже наш, и у светима обитаваш, и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

за певницом се пева: всјакоје диханије...

свештеник: и да се удостојимо слушања светог јеванђеља, господа бога молимо.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: премудрост! смерно стојмо! чујмо свето јеванђеље! мир свима!

народ: и духови твојему.

свештеник: читање светог јеванђеља од (рекавши име).

народ: слава тебје, господи, слава тебје.

свештеник: чита јутрење јеванђеље, ако је недеља или празник.

потом се за певницом чита: васкрсење христово видевши... и 50 псалам: помилуј ме боже... затим: слава: молитвама апостола... и ниње: молитвама богородице... помилуј ме, боже... и васкрсли исус из гроба...

иза овог (као и на вечерњу кад је литија)

свештеник: спаси, боже, народ твој...

народ: господи помилуј, 40 пута.

свештеник: милошћу и добротом и човекољубљем јединородног сина твог, са којим си благословен, са пресветим и благим и животворним твојим духом, сада и увек и у векове векова.

народ: амин. и пева се катавасија. по трећој песми говори свешт. малу јектенију: опет и опет... и возглас:

свештеник: јер си ти бог наш, и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу...

народ: амин. онда сједален. по шестој песми говори свешт. малу јектенију: опет и опет... и возглас:

свештеник: јер си ти цар мира и спас душа наших, и теби славу узносимо...

народ: амин. кондак и икос.

по осмој песми свешт. кадећи говори:

свештеник: богородицу и матер светлости у песмама величајмо. појци: величит душа моја господа... по деветој песми, мала јектенија: опет и опет... и возглас:

свешт. јер тебе хвале све силе небеске, и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

онда се певају: свјетилен (егзапостилари), хвалитне стихире, са великим славословљем: слава тебје показавшему нам свјет...

свештеник: помилуј нас, боже, по велико]' милости својој...

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо...

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за најсветијег...

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за браћу нашу...

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за блажене...

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за оне који плодове доносе...

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: јер си милостив и човекољубив бог...

народ: амин.

свештеник: допунимо јутарњу молитву своју господу.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси...

народ: господи помилуј.

свештеник: сав дан савршен...

народ: подај господи (или: подај господе).

свештеник: анђела мира, верног вођу...

народ: подај господи.

свештеник: опроштај и отпуштење грехова...

народ: подај господи.

свештеник: добро и корисно душама нашим...

народ: подај господи.

свештеник: преостало време живота свога...

народ: подај господи.

свештеник: крај живота нашег...

народ: подај господи.

свештеник: поменувши пресвету...

народ: тебје господи.

свештеник: јер си благ и човекољубив бог... и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: мир свима.

народ: и духови твојему.

свештеник: главе своје господу приклонимо.

народ: тебје господи.

свештеник: јер је твоје да нас милујеш и спасаваш, боже наш, и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: премудрост (и отвори двери).

народ: оче благослови. (ако је епископ, каже се: владико свети благослови. ако је патријарх: свјатјејши владико, благослови).

свештеник: благословен је христос бог наш, свагда, сада и увек и у векове векова.

народ: амин. утврди, боже, свету православну веру православних хришћана у векове векова.

свештеник: пресвета богородице, спаси нас.

народ: часнију од херувима...

свештеник: слава теби, христе боже, надо наша, слава теби.

народ: слава оцу и сину и светоме духу, и сада и увек и у векове векова. амин. господе помилуј (три пута), оче, благослови.

за овим настаје први час и чита се: ходите поклонимо се (три пута) и псалам овог часа. свештеник: боже, смилуј се на нас и благослови нас, и просвети лице твоје на нама и помилуј нас.

народ: амин.

свештеник чита: христе, светлости истинита...

народ: возбраној војеводје побједитељнаја, јако избаваљшесја от злих, благодарственаја, восписујем ти раби твоји, богородице, но јако имушчаја державу непобједимују, от всјаких нас бјед свободи, да зовем ти: радујсја, невјесто неневјестнаја.

(теби, богородице, војвоткињи која се бори за нас, ми, слуге твоје, узносимо победне захвалне песме, јер смо се избавили од зала. но и сада, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: радуј се, невесто неневестна!)

свештеник: окренувши се народу, говори отпуст: христос истинити бог наш...

народ: амин.

свештеник: слава теби, христе боже, надо наша, слава теби.

народ: слава оцу и сину и светоме духу, и сада и увек и у векове векова. амин. господе помилуј (три пута), оче, благослови.

свештеник чини отпуст по обичају, помињући у њему и светога храма и дана.[/i][/color]

iii
божанствена литургија светог оца нашега јована златоуста

свештеник: благословено царство оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: у миру господу се помолимо.

народ: господи помилуј (или: господе помилуј).

свештеник: за вишњи мир и спасење душа наших, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за мир свега света, за непоколебљивост светих божјих цркава, и сједињење свих, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом божјим улазе у њега, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за најсветијег патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у христу ђаконство, за сав клир и верни народ, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за благоверни и христољубиви род наш и православне хришћане, да им господ бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за овај град (или: за ово село; или: за свету обитељ ову), за сваки град и оне који вером живе у њима, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за оне који плове, за путнике, паћенике и сужње, и за њихово спасење, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: да нас избави од сваке невоље, гњева, опасности и нужде, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу богородицу и приснодјеву марију са свима светима, сами себе и једни друге и сав живот овој христу богу предајмо.

народ: тебје господи.

возглас:

свештеник: јер теби приличи свака слава, част и поклоњење, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин. слава отцу и сину и свјатому духу. и ниње и присно и во вјеки вјеков, амин. благослови душе моја господа и всја внутрењаја моја, имја свјатоје јего. благословен јеси господи.

[на христове празнике, уместо: слава... благослови душе... чита се антифон 1. види додатак].

свештеник: опет и опет у миру господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу богородицу и приснодјеву марију са свима светима, сами себе и једни друге и сав живот овој христу богу предајмо.

народ: тебје господи.

свештеник: јер је твоја моћ, и твоје је царство и сила и слава, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова.

амин. слава отцу и сину и свјатому духу. и ниње и присно и во вјеки вјеков, амин. јединородниј сине и слове божиј, безсмертен сиј и изволивиј спасенија нашего ради воплотитисја от свјатија богородици и приснодјеви марији, непреложно вочеловјечитисја: распнијсја же христе боже, смертију смерт поправиј, једин сиј свјатија тројици, спрослављајемиј отцу и свјатому духу, спаси нас.

[на христове празнике, на овоме месту чита се антифон 2. види додатак]

свештеник: опет и опет у миру господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу богородицу и приснодјеву марију са свима светима, сами себе и једни друге и сав живот свој христу богу предајмо.

народ: тебје господи.

свештеник: јер си благ и човекољубив бог, и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин. одмах затим.

блажени милостиви, јако тији помиловани будут – тропар канона.

блажени чисти сердцем, јако тији бога узрјат – тропар канона.

блажени миротворци, јако тији синове божији нарекутсја – тропар канона.

блажени изгнани правди ради, јако тјех јест царство небескоје – тропар канона.

блажени јесте јегда поносјат вам, и изженут, и рекут всјак зол глагол на ви лажушче мене ради – тропар канона.

радујтесја и веселитесја, јако мазда ваша многа на небесјех – тропар канона.

слава отцу и сину и свјатому духу – тропар канона.

и ниње и присно и во вјеки вјеков, амин – богородичан канона.

[на христове празнике, на овоме месту чита се антифон 3. види додатак]

(за време појања слава... и ниње... чини се вход са светим јеванђељем). по входу каже свештеник: премудрост, прости.

народ: (недељом): придите поклонимсја и припадем ко христу. спаси ни сини божиј, воскресиј из мертвих, појушчија ти: алилуја.

(на празнике богородичне и светитељске или у обичне дане: придите поклонимсја и припадем ко христу. спаси ни сини божиј, во свјатих дивен сиј, појушчија ти: алилуја). [ове песме зову се: входноје. христови празници и сретеније, имају своје посебно входноје. види додатак.].

сад долазе тропари и кондаци. затим:

свештеник: јер си свет, боже наш, и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свјатиј боже, свјатиј крјепкиј, свјатиј безсмертниј, помилуј нас (3 пут). слава отцу и сину и свјатому духу. и ниње и присно и во вјеки вјеков, амин. свјатиј безсмертниј, помилуј нас. амин. свјатиј боже, свјатиј крјепкиј, свјатиј безсмертниј, помилуј нас.

[у неке празничне дане, уместо: свјатиј боже...поју се друге песме. види додатак.]

свешт. пазимо. мир свима. премудрост.

чтец: (онај који чита апостол): и духу твоме, прокимен глас (каже онај глас који је код прокимена означен и гласно прочита прокимен. затим

појци: (певају исти прокимен по гласу који је назначен).

свештеник: премудрост.

чтец: читање из посланице галатима (или јеврејима, или римљанима, тј. наслов апостола који ће читати) светога апостола павла.

свештеник: пазимо!

чтец: чита апостол. по свршетку:

свештеник: мир ти.

чтец: и духу твоме (тихо).

свештеник: премудрост.

појци: алилуја (велико).

свештеник: премудрост смерно стојмо; чујмо

свето јеванђеље. мир свима.

народ: и духови твојему.

свештеник: читање светог јеванђеља од матеја (или име другог јеванђелиста).

народ: слава тебје, господи, слава тебје.

свештеник: пазимо! и чита свето јеванђеље. а по свршетку:

народ: слава тебје, господи, слава тебје.

свештеник: рецимо сви из све душе, и од свега ума свога, рецимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: господе сведржитељу, боже отаца наших, молимо ти се, услиши и помилуј.

народ: господи помилуј.

свештеник: помилуј нас, боже, по великој милости својој, молимо ти се, услиши и помилуј.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за благоверни христољубиви род наш и за све православне хришћане.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за најсветијег патријарха (или високопреосвештенога митрополита, или преосвештеног епископа) нашег (име), и за сву у христу браћу нашу.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за браћу нашу, свештенике, ђаконе, и за сво у христу братство наше.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за блажене и незаборавне патријархе православне, за благочестиве цареве и благоверне царице, за осниваче овога светога храма (ако је манастир: свете обитељи ове), и за све до сада преминуле православне оце и браћу нашу који овде почивају, и за православне свуда.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за оне који плодове доносе и добро творе у светом и свечасном храму овом, за оне који се труде, који певају, и за присутни народ који очекује од тебе велику и богату милост.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: јер си милостив и човекољубив бог, и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

јектенија за упокојене (служи се по потреби).

свештеник: помилуј нас, боже, по великој милости својој, молимо ти се, услиши и помилуј.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: још се молимо за упокојење душа уснулих слугу божјих (имена), и да им се опрости сваки грех вољни и невољни.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: да господ бог настани душе њихове где праведници почивају.

народ: господи помилуј (трипут).

свештеник: милост божју, царство небеско, и опроштај грехова њихових молимо од христа, бесмртног цара и бога нашега.

народ: подај господи.

свештеник: господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: боже духова... јер си ти васкрсење, и живот, и покој уснулих слугу твојих (имена), христе боже наш, и теби славу узносимо, са беспочетним твојим оцем, и свесветим и благим и животворним твојим духом, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: оглашени, помолите се господу.

народ: господи помилуј.

свештеник: верни, помолите се за оглашене.

народ: господи помилуј.

свештеник: да их господ помилује.

народ: господи помилуј.

свештеник: да им открије јеванђеље правде.

народ: господи помилуј.

свештеник: да их присаједини својој светој, саборној и апостолској цркви.

народ: господи помилуј.

свештеник: спаси, помилуј, заштити и сачувај их, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: оглашени, главе своје приклоните господу.

народ: тебје господи.

свештеник: да и они с нама славе пречасно и величанствено име твоје, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: ви који сте оглашени, изиђите; оглашени, изиђите; ви који сте оглашени, изиђите; нико од оглашених (да не остане). а ви који сте верни, опет и опет у миру господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: премудрост. јер теби приличи свака слава, част и поклоњење, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: опет и опет у миру господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: премудрост. да свагда чувани влашћу твојом, теби славу узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин. (одмах за тим).

иже херувими тајно образујушче,

и животворјашчеј тројицје, трисвјатују

пјесан припјевајушче,

всјакоје ниње житејскоје отложим

попеченије.

(ми који херувиме тајанствено изображавамо, и животворној тројици трисвету песму певамо, сваку сада животну 6ригу оставимо).

(сад се врши велики вход, а по входу одмах):

народ: амин.

јако да царја всјех подимем, ангелскими невидимо дориносима чинми. алилуја, алилуја, алилуја.

(као они који ће примити цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога. алилуја, алилуја, алилуја).

свештеник: допунимо молитву своју господу.

народ: господи помилуј.

свештеник: за предложене часне дарове, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом божјим улазе у њега, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: да нас избави од сваке невоље, гњева, опасности и нужде, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: сав дан савршен, свет, миран и безгрешан, од господа молимо.

народ: подај господи (или: подај господе).

свештеник: анђела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: опроштај и отпуштање грехова и сагрешења наших, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: добро и корисно душама нашим, и мир у свету, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: остало време живота свога у миру и покајању да проведемо, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: крај живота нашег да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на страшном христовом суду, молимо.

народ: подај господи.

свештеник: поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу богородицу и приснодјеву марију са свима светима, сами себе и једни друге и сав живот свој христу богу предајмо.

народ: тебје господи.

свештеник: милосрђем јединороднога сина твога, са којим си благословен, са пресветим и благим и животворним твојим духом, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: мир свима.

народ: и духови твојему.

свештеник: љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали:

народ: отца и сина и свјатаго духа, тројицу јединосуштнују у нераздјељнују.

свештеник: двери, двери, премудрошћу пазимо!

народ: сви заједно говоре исповедање вере верујем у једнога бога оца...

свештеник: стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети принос у миру узнесемо.

народ: милост мира, жертву хваљенија.

свештеник: благодат господа нашега исуса христа, и љубав бога и оца и заједница светога духа, да буде са свима вама.

народ: и со духом твојим.

свештеник: горе имајмо срца!

народ: имами ко господу.

свештеник: заблагодаримо господу.

народ: достојно и праведно јест поклањатисја оцу и сину и свјатому духу, тројицје јединосуштњеј и нераздјељњеј.

свештеник: победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи:

народ: свјат, свјат, свјат господ саваот! исполн небо и земља слави твојеја; осана во вишњих, благословен грјадиј во имја господње; осана во вишњих.

свештеник: примите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова.

народ: амин.

свештеник: пијте из ње сви: ово је крв моја новога завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова.

народ: амин.

свештеник: твоје од твојих теби приносећи због свега и за све.

народ: тебе појем, тебе благословим, тебје благодарим, господи, и молимтисја боже наш.

свештеник: особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу богородицу и приснодјеву марију.

народ: достојно јест јако воистину блажити тја богородицу, присно блаженују и пренепорочнују и матер бога нашего. честњејшују херувим и славњејшују без сравњенија серафим, без истљенија бога слова рождшују, сушчују богородицу тја величајем.

(достојно је ваистину да блаженом зовемо тебе, богородицу, увек блажену и свебезпрекорну, и матер бога нашега. часнију од херувима и славнију неупоредиво од серафима, тебе што бога логоса (слова) непорочно роди, ваистину богородицу, ми те величамо).

свештеник: најпре помени, господе, најсветијег патријарха (или високопреосвештенога митрополита или преосвештеног епископа) нашег (име), и даруј га светим твојим црквама у миру, здрава и читава, часна, дуговечна и да правилно управља речју истине твоје.

народ: и всјех и всја.

свештеник: и дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и

величанствено име твоје, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: и да буду милости великога бога и спаса нашега исуса христа са свима вама.

народ: и со духом твојим.

свештеник: поменувши све свете, опет и опет у миру господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: за принесене и освећене дарове, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: да човекољубиви бог наш, примивши их у свој чисти и наднебесни и умни жртвеник, као мирис миомира духовнога, ниспошље нам за то божанску благодат и дар светота духа, помолимо се.

народ: господи помилуј.

свештеник: да нас избави од сваке невоље, гњева, опасности и нужде, господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: сав дан савршен, свет, миран и безгрешан, од господа молимо.

народ: подај господи (или: подај господе).

свештеник: анђела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: опроштај и отпуштење грехова и сагрешења наших, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: добро и корисно душама нашим, и мир у свету, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: остало време живота свога у миру и покајању да проведемо, од господа молимо.

народ: подај господи.

свештеник: крај живота нашег да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на страшном христовом суду, молимо.

народ: подај господи.

свештеник: измоливши јединство воре и заједницу светога духа, сами себе и једни друге, и сав живот свој христу богу предајмо.

народ: тебје господи.

свештеник: и удостоји нас, владико, да смело и неосуђено смемо призивати тебе небескога оца и говорити:

народ: оче наш који си на небесима,

да се свети име твоје,

да дође царство твоје,

да буде воља твоја и на земљи као и на небу.

хлеб наш насушни дај нам данас;

и опрости нам дугове наше

као што и ми опраштамо

дужницима својим,

и не уведи нас у искушење,

но избави нас од злога.

свештеник: јер је твоје царство и сила и слава, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: мир свима.

народ: и духови твојему.

свештеник: главе своје господу приклонимо.

народ: тебје, господи.

свештеник: благодаћу и милосрђем и човекољубљем јединородног сина твога с којим си благословен, са пресветим и благим и животворним твојим духом, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: пазимо! светиње светима.

народ: једин свјат, једин господ, исус христос, во славу бога отца. амин.

затим народ пева причастен: хвалите господа с небес, хвалите јего во вишњих.

алилуја (трипут).

(причастен може бити и други: празнични или произвољни).

свештеник: са страхом божјим, вером и љубављу приступите.

народ: благословен грјадиј во имја господње, бог господ и јависја нам.

тада верни приступају причешћу божанским тајнама.

по причешћу говори:

свештеник: спаси, боже, народ твој и благослови наслеђе твоје.

народ: видјехом свјет истиниј; пријахом духа небеснаго; обрјетохом вјеру истинују, нераздјељњеј тројицје поклањајемсја, та бо нас спасла јест.

свештеник: свагда, сада и увек и у векове векова.

народ: амин. да исполњатсја уста наша хваљенија твојего господи, јако да појем славу твоју, јако сподобил јеси нас причаститисја, свјатим твојим божественим безсмертним и животворјашчим тајнам: собљуди нас во твојеј свјатињи, вес ден поучатисја правдје твојеј. алилуја, алилуја, алилуја.

свештеник: примивши божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне христове тајне, стојећи смерно, достојно заблагодаримо господу.

народ: господи помилуј.

свештеник: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, боже, благодаћу твојом.

народ: господи помилуј.

свештеник: измоливши сав дан савршен, свет, миран и безгрешан, сами себе и једни друге

и сав живот свој христу богу предајмо.

народ: тебје, господи.

свештеник: јер си ти освећење наше, и теби славу узносимо, оцу и сину и светоме

духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: у миру изиђимо.

народ: 0 имени господњи.

свештеник: господу се помолимо.

народ: господи помилуј.

свештеник: господе, ти благосиљаш оне који тебе благосиљају... и теби славу и благодарење и поклоњење узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова.

народ: амин. буди имја господње, благословено от ниње и до вјека (трипут).

свештеник: благослов господњи нека дође на вас, његовом благодаћу и човекољубљем, свагда, сада и увек и у векове векова.

народ: амин.

свештеник: слава теби, христе боже, надо наша, слава теби.

народ: слава оцу и сину и светоме духу, и сада и увек и у векове векова. амин. господе помилуј, господе помилуј, господе помилуј, оче благослови.

свештеник: васкрсли из мртвих христос истинити бог наш, молитвама пречисте своје матере, светих славних и свехвалних апостола, светога оца нашега јована, архиепископа цариградскога, светога (чији је храм) и светога (чији је дан), светих и праведних богоотаца јоакима и ане, и свих светих, да нас помилује и спасе као благ и човекољубив.

народ: амин.[/i]

 

[Nostradamus]

iv
литургија св. василија великог

ова литургија служи се свега 10 пута у години и то: 1. на бадњи дан; 2. на обрезање господње (а то је и дан празновања св. василија великог); 3. на крстовдан уочи богојављења; +-8. прве, друге, треће, четврте и пете недеље св. четрдесетнице (часног поста); 9. на велики четвртак и 10. на велику суботу. (ако би божић или богојављење пали у недељу или понедељак на бадњи дан и на крстовдан служи се литургија св. јована златоустог, а на сам празник литургија св. василија). поредак ове литургије готове је исти као и златоустове литургије. разлика је само утолико што су неке молитве – у канону евхаристије – које свештеник чита дуже.

уместо: достојно јест јако воистину..., пева се на 8. глас:

0 тебје радујетсја, благодатнаја, всјакаја твар: ангелски собор и человјеческиј род; освјашчениј храме и рају словесниј, дјевственаја похвало из њејаже бог воплотисја и младенец бист; прежде вјек сиј бог наш: ложесна бо твоја престол сотвори и чрево твоје прострањеје небес содјела; о тебје радујетсја, благодатнаја, всјакаја твар – слава тебје.

иза: и всјех и всја, поји се на 4. глас:

небојављенаго христова тајника, владичња свјетилника пресвјетла; иже от кесарији кападокијскија страни, василија великаго – вси да восхвалим.[/i]

 

[3coma14shkota]

Sveti Jovan Zlatousti i njegova liturgija - Vladimir Dimitrijević

*

Владимир Димитријевић: Свети Јован Златоусти и његова Литургија​

(Поводом 1600 година од упокојења св. Јована Златоустог)​

​

Уводна реч


У свом делу „О Цркви и Литургији” Св. Симеон Солунски вели: „Јер ништа не додајемо ономе што су нам предали, нити смо изменили шта од онога што нам пренеше. Све смо сачували онако како смо сачували и „Символ вере”. Служимо Литургију онако како су нам је предали сам Спаситељ, апостоли и Свети Оци. Како ју је Господ савршио са Својим ученицима, преломивши хлеб и раздавши им га, као и Чашу, тако поступа и Црква – епископ служи са свештеницима или свештеник са другим свештеницима. О томе сведочи прејемник апостола, Свети Дионисије, учећи нас како да служимо, што ми и чинимо. Василије са Златоустом, који нам предадоше ствари божанствене, тумачећи све више о великим Тајнама, завешташе нам да је савршавамо тако како их савршава наша Црква, и њихове молитве у Литургији сведоче о њиховом учењу које се тиче првог и другог Входа и целокупног остатка обреда”.

Западни литургичари се чуде Св. Симеону, тврдећи да је његов исказ нетачан, јер се кроз векове Литургија ипак мењала. Али, Св. Симеон је битијно у праву: Литургија се мењала само у акцентуацији, а у сржи својој остала је истоветна. Шта то значи? Рецимо, док су Литургији у Римској империји присуствовали и на њој се причешћивали само људи спремни на мучеништво, а незнабошци и катихумени нису могли ни да знају шта се дешава на њој, дотле је Литургија била „отворенија” за присутне; кад су се масе пагана после цара Константина, крстиле, олтар се „затвара” и свештеничке молитве се читају тихо, да би присутни схватили да се у храму збива велико и страшно чудо претварања хлеба у вина у Тело и Крв Христову. Свети Симеон Солунски је потпуно у праву: семе које је засејао Христос дало је огромно дрво црквене побожности и ми, на свакој Литургији, улазимо у Сионску горњицу, да бисмо учествовали у Божанској Тајној вечери.

С тим у вези је и питање – чија је Литургија којој најчешће присуствујемо.

Столећима православни хришћани верују да је Литургија Св. Јована Златоуста дело самог Златоуста. Онда је дошао XX век, век сумње, па су неки западни научници (а ко би други?) такво веровање довели у питање. Но, православна ученост „окађена светињом” (владика Данило) ипак је доказала обрнуто. Архиепископ Георгије (Вагнер), православни Немац, спровео је обимно истраживање, поредећи богословље Златоустово и текст његове Св. Литургије; велики првосвештеник Цариграда, доказао је Вагнер, заиста је богонадахнути састављач најважнијих молитава ове службе, коју Црква служи скоро у току целе године.

У литургијској молитви анафоре (приношења Св. Дарова), свештеник се обраћа Богу Који је неисказан, непојаман, непостижан, Који увек јесте и на исти начин јесте, Отац и Син и Дух Свети. Овај се израз у тексту приношења понавља три пута. То свечано троструко исповедање Тројице као Једнога Бога, Који надилази и људски и анђелски разум, било је нарочито значајно у доба Златоустово, у IV веку, јер су јеретици аријанци порицали божанственост Сина називајући Га „првим створењем” Божјим. Крајњи аријанац Евномије чак је тврдио да је Бог потпуно појмљив човеку. Због тога Св. Златоуст у Литургији наглашава да је Света Тројица – Једини Бог, а да је Господ, по природи Својој, изнад сваког поимања створених бића. Свештеник се, у току анафоре, обраћа Богу, указујући на то да нас је Он из небитија (непостојања) привео у битије (постојање). У једној својој младалачкој беседи, Златоуст јасно каже: „Иако Му ништа од нас није било потребно, иако је Самом Себи довољан, привео нас је у битије, мада нисмо постојали”. Даље у молитви узношења, Златоуст благодари не само што смо створени, него што нас Господ, и кад смо отпали, није оставио, него је учинио све да нас узведе на небо и дарује нам своје будуће Царство. И о томе је овај дивни учитељ Цркве говорио у својим беседама: „Бог није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена”.

О чему је ту реч? О ономе што Св. апостол Павле каже – да нас је Бог са Христом васкрсао и посадио на небесима у Његовом Сину, Богочовеку (Еф. 2, 5-7). Христос је Бог Који је постао човек, и Својом људском природом седи с десне стране Оца, а то је залог и нашег спасења и обожења: кроз Христа, наша природа је „одеснују Оца”.

Златоусти, у молитви анафоре, благодари Светој Тројици и за сва „знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства”. И о томе је говорио у једној својој беседи: „Знам једног човека који се овако молио: „Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива... за сва доброчинства која су нам учињена”. Човек, који се тако молио, свакако је неки од Златоустових учитеља, чију је молитву цариградски патријарх унео у Литургију.

Свети Јован је све литургијске молитве желео да сажме у кључну истину Откривења: „Јер Бог толико заволе свет да је и Сина Својега Јединороднога дао, да сваки Који верује у Њега не погине, него да има живот вечни” (Јн. 3, 16). По његовим речима, „крст је узвео на небо и посадио с десне стране престола нашу (људску) природу”. Архиепископ Георгије у својој књизи наводи многе чињенице које доказују Хризостомово ауторство.

Због свега овога, с пуним правом можемо да кажемо да је Златоустова Литургија у основи својој, његово, Духом Светим, саздано дело, на добро Цркве у којој је пастирствовао и пастирствује по угледу на Пастироначалника Христа.


Литургија оглашених

У доба Светог Јована Златоуста, Литургија оглашених се састојала из псалмопоја, читања Светог Писма, проповеди речи Божје и заједничких молитава за сав свет и људе који се нису причешћивали Светим Тајнама. Предстојатељ је улазио у храм и изговарао: „Мир свима”, а затим су започињале заједничке молитве: „Ми и за непосвећене творимо заједничке молитве, молимо се за болесне, за плодове васељене, за земљу и море” (из 78. беседе Златоустове на Еванђеље по Јовану); а на другом месту каже: „Заповеђено нам је да се молимо за болеснике, оне у рудницима и тешком ропству, као и за ђавоимане”.

Затим су следила читања из Старог и Новог Завета: најмање два, а било их је каткад и четири. У току Великог поста нарочито је читана Књига Постања. Читања су била распоређена (као и данас) у складу са празницима. Златоусти пастир вели: „По распореду датом од стране Цркве, у дан Крста, то јест на Велики петак, читамо све што се на Крст односи; на Велику суботу опет о томе како је Господ наш био предан, распет, умро по телу, погребен... На исти начин оно што се односи на Васкрсење читамо у дан Васкрсења, и на сваки празник оно што се на тај празник односи... Зашто се Дела апостолска, која описују њихова чуда, после Педесетнице, читају пред Педесетницу? После Крста ми одмах објављујемо Васкрсење Христово. Али чуда апостола служе као доказ Васкрсења Господњег, знамења се апостолска излажу у тој књизи. Зато су Оци установили да се после Крста и живоносног Васкрсења чита оно чиме се нарочито потврђује истина Васкрсења”. Дакле, у доба Златоустово јасно су била установљена штива у храму, и то није могло да се бира по вољи онога ко служи Литургију.

Свети Јован је оштро прекоревао људе који не слушају шта се чита из Светог Писма: „Они овде гледају и слушају нешто друго, и не обраћају пажњу на то што се ту излаже... Ти, који си овде узалуд дошао, реци, који је пророк, који апостол разговарао с нама, и о чему? Не можеш ништа да кажеш о томе, јер си у то време о многим стварима разговарао сам са собом, као у сну, и ниси слушао оно што се ван тебе збивало у самој стварности” (24. беседа на Посланицу Римљанима.)

У 8. беседи на Посланицу Јеврејима, Златоуст додаје: „Зато код нас ни нема ничег здравог, ничег корисног, јер многи не само да непажљиво слушају реч Божју, него ни не знају за постојање Светог Писма – међутим, та наука захтева непрестано изучавање. Да говорим истину, навешћу доказ: на пример, један пророк вели: „Приђите, чеда, послушајте мене, страху Господњем ћу вас научити”, а други: „Научите се добро творити”. Знате ли ви где се те изреке налазе? Не мислим да неко зна, осим мањег броја. Међутим, сваке седмице се та књига чита два или три пута. Чтец, изашавши, прво каже чија је књига, управо кога пророка, или апостола, или еванђелиста, а затим произноси његове изреке, да бисте их боље уочили и знали не само садржај, него и узроке написаног и онога ко је то написао”.

У 3. беседи на Посланицу Солуњанима, он кори људе који заборављају да кроз Свето Писмо сам Бог беседи са њима: „Кад чтец, уставши, говори: „Овако вели Господ”, и када ђакон, стојећи, све подстиче на ћутање, он то не чини да би указао част чтецу, него да би указао част Ономе Који се преко Њега обраћа свима. Даље, неки своју непажњу објашњавају нејасношћу и непојамношћу изрека Светог Писма, али и то је само изговор, јер би требало да онда будеш још пажљивији. На крају кажу да су непажљиви јер у цркви увек слушају једно исто. Па добро, реци ми, зар и у позоришту не слушаш стално једно исто? Зар не гледаш на коњским тркама стално једно исто? Сад бих хтео да те испитам – од ког пророка је сада узето штиво, од ког апостола, из које посланице? Али ми не можеш рећи ништа, јер ти изгледа да си чуо нешто непознато. Стога, кад хоћеш да оправдаш своју лењост, говориш да стално слушаш једно исто, а кад те питају, тако се смућујеш као да тако нешто никад ниси чуо”.

На Литургији се, наравно, и певало. Златоусти и то објашњава: „Бог видећи да су многи људи немарни, да им је тешко читање духовних Св. Писама, и да на себе нерадо примају тај труд, и желећи да овај напор учини пожељним и да уништи осећање умора, сједињује мелодију с пророштвима, да би сви, наслађујући се хармоничношћу напева, с великим усрђем узносили Њему свештене песмопоје. У самој ствари, ништа тако не узвисује и не окрилаћује душу, не одваја је од земље, не избавља је од окова тела, не наводи на мудрољубље и да презире све житејско, као сагласни песмопој и складно састављене божанствене песме”.

У храму су сви појали псалме: „Давид је некад имао псалтир са бездушним струнама, а Црква има псалтир саздан од струна одуховљених. Наши језици су струне тог псалтира... Жене и мушкарци, старци и младићи, мада се разликују по узрасту, не разликују се по псалмопоју, зато што Дух, удешавајући глас свакога, код свију производи једно сагласно појање... Некад је Давид то говорио својим језиком, а сад, после своје кончине, говори то помоћу безброј језика, не само код нас, него по свој васељени”.

Тумачећи 117. псалам, Златоуст каже: „У том псалму постоји изрека, коју управо поје народ: „Ово је дан, који створи Господ...” Она код многих изазива усхићење, и зато народ има обичај да га поје нарочито за време духовног и небеског празника (Пасхе)... Оци су заповедили народу да поје тај стих, као најмилозвучнији и онај који у себи има узвишену истину”...

Нарочито је наглашавао антифоно појање: „Слично како при псалмопоју певају стихове наизменично, тако и горње силе наизменично певају хорски и произносе славословље на начин антифоног појања”.

После читања Еванђеља, држана је беседа где је тумачено прочитано. Златоуст је нарочито упозоравао свештена лица, поготову епископе, да беседе и народу дају духовно-моралне поуке. Народ је волео да слуша беседе, али Златоусти је указивао да је недопустиво одлазити после беседа, да храм не би остао пуст приликом узношења Светих Дарова.

Затим су читане молитве за оглашене и покајнике који су, после тога, били отпуштани са сабрања. Настављала се молитва за епископа и свештенике, власти и „благорастворење ваздуха”. Златоуст је говорио да је велика сила саборне молитве верних, и да се то никад не сме губити из вида (у беседи о нејасним местима Старог Завета).

Затим је следило приношење дарова у току Великог входа. Дарове су доносили верни: оглашени и покајници нису смели да их доносе, и од њих се нису примали.

У XVIII беседи на Књигу постања Златоуст вели: „Бог прима наше приносе не зато што за њима има потребу, него зато што хоће да се и кроз њих изражава наша благодарност”.

За време Великог входа, померала се олтарска завеса: „Кад се износи Жртва, кад се на Жртву предлаже Христос, то Јагње Владикино, кад чујеш: „Помолимо се сви скупа”, кад видиш да се помера завеса, замисли да се отварају небеса и да одозго силазе ангели”.


Литургија верних

После преношења Дарова на Свети Престо била је јектенија за предложене Дарове. Свети Златоуст вели: „Ђакон, позивајући да се молимо, између осталих прозби заповеда да тражимо ангела мира” (3. беседа о онима који посте на Пасху). Епископ би возгласио: „Мир свима”, а народ је одговарао: „И духу твоме”: „Предстојатељ цркве, кад благосиља, каже: „Мир свима”, кад заповеда да целивамо једни друге, вели: „Мир свима”, кад се саврши жртва: „Мир свима”, и за време њеног обављања такође: „Мир свима” (2. беседа на Посланицу Колошанима). Затим се обављао „целив мира”: мушкарци су целивали мушкарце, а жене жене – као доказ да је Христос њихова узајамна љубав, вера и нада. Данас се узајамно целивају свештеник са свештеником и ђакон са ђаконом, поздрављајући се са: „Христос је међу нама” и отпоздрављајући: „И јесте и биће!”

Свети Златоуст је често говорио о целиву мира, упоређујући лицемерје оних који тај целив дају а немају жељу да опросте ближњима, са лицемерјем Јуде. Затим је ђакон последњи пут опомињао да се затворе двери, да непосвећени не би присуствовали узношењу Светих Дарова. У четвртој беседи о Непојамном Златоуст говори о даљем току Литургије: „Свима заповеда ђакон кад каже: „Станимо право, станимо смерно”, и то је установљено не узалуд и не без разлога, него зато да бисмо уздигли своје помисли, које гмижу по земљи, да бисмо, одбацивши расејаност, која код нас произилази од бриге о свакодневним пословима, душу своју могли да узведемо да стоји право пред Богом”. Онда је епископ позивао да се остави свака животна брига, и да се срца, ослобођена свакидашњих помисли, узнесу ка небесима. Народ је одговарао: „Имамо их пред Господом”. У деветој беседи о покајању Свети Златоуст каже: „Шта то радиш, човече? Зар ниси дао обећање свештенику и на његове речи: „Горе имајмо свој ум и срца”, зар ниси одговорио: „Имамо их пред Господом”? Зар не осећаш страх, зар се усуђујеш да се покажеш као лажљивац у најстрашнијем часу?” Затим је свештеник упућивао позив да се заблагодари Господу, на шта је народ одговарао: „Достојно је и праведно”. Златоуст вели: „Молитве благодарења такође су заједничке, зато што не благодари само свештеник, него и сав народ. Добивши прво одговор од народа и затим сагласност о томе да је достојно и праведно оно што се савршава, свештеник почиње благодарење”. О канону Евхаристије нема непосредних сведочанстава, али се његов садржај делимично види из неколиких беседа цариградског учитеља: „Страшна и толико спасоносна Света Тајна, која се збива на нашим сабрањима, назива се Евхаристија, зато што она служи као спомен многих доброчинстава и указује на најважније деловање Промисла Божјег, и преко свега тога нас побуђују на благодарност Богу... Зато нам и свештеник за време предложења те Жртве заповеда да Богу благодаримо за сву васелену, за одсутне, за присутне у храму, за оне који су били пре нас и оне који ће после нас да буду” (Беседа 25 на Еванђеље по Матеју); и још: „Заиста, приступајући Чаши и причешћујући се, сећамо се неизрецивих доброчинстава Божијих и свега што смо добили, и благодаримо што је Он избавио род људски од заблуда, да је оне из даљине призвао и да је безнадежне /.../ учинио Својом браћом и санаследницима; за све то и томе слично, ми Му благодаримо и на тај начин приступамо”. Затим су верни певали Серафимску песму, коју је чуо пророк Исаија: „Свјат, Свјат, Свјат Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје”. У шестој беседи о серафимима Златоуст каже: „Некада се та песма певала само на небесима, али када је Владика решио да сиђе на земљу, донео нам је и овај песмопој. Зато и тај велики првосвештеник, ставши пред Св. Трпезом, савршавајући словесно служење, приносећи бескрвну Жртву, не само да нас призива на то славословље, него, претходно изрекавши Херувимску песму и поменувши серафиме, заповеда нам, на тај начин, да сви завапијемо овим страшним вапијањем, да би, подсетивши нас на бића која поју с нама, уздигли свој ум од земље”. Затим је свештеник изговарао речи установљења: „Примите, једите, ово је Тело Моје” и „Пијте из ње сви, ово је Крв Моја...” Златоуст јасно каже: „Не претвара човек оно што је предложено у Тело и Крв Христову, него Сами Христос, за нас распети. Представљајући себи Његов лик, свештеник стоји, изговарајући те речи, а делује сила и благодат Божја”. У Беседи о гробљу, он додаје: „Кад свештеник стоји пред Трпезом, подижући руке небу, призивајући Духа Светога, да Он сиђе и додирне оно што на њој почива, бива велика тишина, велико безметежје. Дух дарује благодат, силази, додирује предложене Дарове, и Јагње је заклано и приготовљено”. Светитељ јасно каже: „Пре но што се освешта, хлеб се назива хлебом, али кад га Божанска благодат освешта преко свештеника, више се хлебом не назива, него га је достојно назвати Телом Господњим”.

После освештања Дарова, који се претварају у Тело и Крв Христову, приносе се молитве за живе и упокојене. Помињани су и свети, Богом прослављени. У 21. беседи на Дела апостолска, Златоуст каже. „Нису узалудни приноси за упокојене... не возглашава ђакон узалуд: „За у Христу уснуле и за оне који њихов спомен творе”. Не изговара те речи ђакон, него Дух Свети (под тим подразумевам Његове дарове). А шта ти кажеш? Жртва је у рукама (свештеника) и све је припремљено и постављено, ту стоје архангели, ангели, сам Син Божји присуствује; сви стоје са таквим трепетом... И ти мислиш да је то узалуд... приношења за Цркву, и за свештенике, и за све (хришћане)? Напротив, све то са вером бива. Зашто, мислиш ти, бива принос за мученике, и зашто се они у тај час призивају? Мада су они мученици, мада је то (принос) за мученике, али велика је част да будеш поменут у присуству Господа, за време савршења такве смрти, Страшне Жртве, неизрецивих Тајни... Скупа с тим тајнодејстовом, благовремено се помињу и они који сагрешише” (да им се греси опросте, нап. В. Д.) У Трећој беседи о Непојамном, Златоуст указује да је Евхаристија и велика молитва умилостивљења Господа: „Не само да овде људи вапајно дозивају, него и ангели клече пред Владиком и архангели се моле. Само време је благопријатно за то, само жртвоприношење садејствује томе... Они, стојећи пред Телом Господњим, умољавају Владику за род људски, и као да говоре: „Молимо се за оне које си Ти некад удостојио такве љубави Своје да си за њих Своју душу дао... за које си Ти Сам крв пролио... за које си на жртву Своје Тело принео...” О значају помињања покојника на Литургији вели Златоуст и ово: „Не творимо ми при обављању Светих Тајни узалуд молитве за умрле и не заступамо их упразно, умољавајући Јагње Које ту лежи, и Које је узело на Себе грехе света, него (то чинимо) због тога да би они добили извесну утеху”. У Трећој беседи на Посланицу Филипљанима, велики учитељ Цркве каже да је овај обичај из апостолских времена: „Нису узалуд апостоли установили да се приликом савршавања Страшних Тајни помињу покојници... Кад сав народ и свештени хор стоји с подигнутим рукама и кад пред нама лежи Страшна Жртва, како нећемо умолити Бога, просећи за њих (милост)”?

Затим се Црква моли и за живе. Златоуст у II беседи на Другу посланицу Коринћанима каже: „Нама је заповеђено да се овде, у присуству верних, молимо Човекољупцу Богу за епископе, за презвитере... за власти, за земљу и море, за лепо време, за сву васелену”. И још каже: „Предстојећи овој свештеној Трпези и узносећи Страшну Жртву, ми молимо опроштај како грехова народа, тако и наших, призивамо, молимо, просимо и за све узносимо жртву”.


Свети Јован Златоусти и Свето Причешће

Свети Јован се бескрајно дивио Светој Тајни Причешћа, кроз коју се пројављује огромно Божје човекољубље, ненасита љубав Христова према роду људском: „Какав пастир храни стадо сопственим удовима? Та шта говорим пастир? Често има и матера, које после порођаја дају децу дојкињама-туђинкама, али Он то није допустио, већ нас Сам храни Сопственом крвљу и кроз њу све нас сједињује са Собом”, подсећа нас цариградски пастир.

Златоуст је био велики учитељ страха Божјег пред Причешћем. Ханс Јоаким Шулц, у својој студији „Византијска литургија”, каже да реч „Тајне” (Свете Тајне) у Златоустовим делима нема никакве везе са паганским мистиријалним култовима, него је ту било говора о „скривеној, тајанственој стварности” која се односи на Божји домострој и откривање Господа у Исусу Христу. Реч „Тајне” појављује се на 275 места у Златоустовом делу: око 160 референци односи се на богослужење и друге Св. Тајне, а око 125 на Свету Тајну Евхаристије. Пошто су Тајне откривење божанске стварности, оне се називају „божанственим”, „светим”, „испуњеним Духом”. С обзиром да су их људи недостојни, оне су „страшне” и „ужасавајуће”. За Златоуста, светиње које изазивају страх Божји су: олтар и место где се чува Свето Писмо; време служења Литургије; литургијске молитве; ђаконски возглас: „Светиње светима”; пољубац мира током евхаристијске трпезе. Све је страшно јер нас обавезује пред Богом, и не дозвољава нам да живимо плитко и површно.

Литургија је продужена Тајна вечера: „Наша Трпеза иста је као и она, и што на њој почива нема мању вредност... Овде (у нашој цркви) је Горња соба у којој су се сабрали оне вечери, одавде су отишли на Маслинску гору”. И одмах додаје: „Хајде да и ми онда идемо међу мноштво убогих, јер су они наша Маслинска гора” (то јест, преко милостиње сиромасима ми се вазносимо на небеса.) Зато је ово свештени чин по преимућству, и зато Златоуст вели да је „свештеник окружен ангелима”.

Много се старајући да се Светињи приступа са највећом побожношћу, цариградски пастир је пазио да се верници на таште (на празан стомак) причешћују. Једна од оптужби и злобника против њега била је да је неке људе причестио иако је знао да су пре тога јели. У писму „Cyriaco Episcopo exsulanti”, он каже: „Ако сам то учинио, нека се избрише моје име из књиге епископа и нека се не уписује у књигу православне вере, чак, ако сам тако нешто учинио, нека ме и Христос из Свога Царства избаци”.

Једна од најлепших химни Златоустових Телу и Крви Христовој налази се у 24. беседи на Прву посланицу Коринћанима. Ево шта нам учитељ поручује: „Ако се нико не усуђује, да се безобзирно додирне људског одела, како онда да примамо са толиком непристојношћу Тело свемогућег Бога, тело – непорочно, чисто, које се сјединило са оном божанском природом, благодарећи коме постојимо и живимо, кроз које су порушена врата смрти и сводови небески отворени. Умољавам вас, не да себе погубљујемо недостатком побожности, већ да са трепетом и потпуном чистотом Њему приступамо. И када га (тело) само видиш пред собом, реци сам себи: кроз ово тело ја нисам више земља и пепео, нити заробљеник, већ слободан, кроз ово се надам небесима и примању блага, која се на њима налазе: бесмртном животу, уделу анђелском, заједници с Христом. Ово тело клинцима приковано, ишибано, смрт није однела; ово тело, кад је сунце видело на крсту распето, зраке је своје сакрило; због њега се тада завеса храмовна раздера, и камење се распаде, и сва се земља потресе; то је оно тело, које бејаше окрвављено, копљем прободено, и које је спасоносне изворе излило целој васељени: један крви, други воде. Ако желиш знати – колика је сила његова? – упитај ону жену, која је боловала од крвоточења, која се је дотакла не Њега, већ хаљине Његове, не читаве, већ скута њеног; упитај море, које Га је на својој површини носило; упитај и самог ђавола и реци му: откуд носиш неизлечиву рану, откуд ништа више не можеш, откуда си заробљен, киме си заустављен кад си бежао?, и ништа друго неће одговорити, већ – тело на крсту распето. Овим (телом) је жалац ђавола сломљен, овим је глава његова смрвљена, овим је власт и сила његова посрамљена (2. Кол. 2, 15). Упитај и смрт и реци јој, како је твој жалац извучен, како је твоја победа поништена, како су нерви твоји пререзани, и како си девојкама и младићима постала смешна, ти, која си пре тога била страшна свима – и тиранима и праведницима?

И као узрок томе навешће ово тело, јер кад се је ово на крсту распињало, тад су мртви васкрсавали, тад је онај затвор сломљен и бромзана врата порушена, мртви ослобођени и сви вратари ада ужаснули се... Ово тело даде нама, да га држимо и једемо, јер кога силно волимо често га и угриземо... Тако је и Христос дао нама Своје тело да се нахранимо, привлачећи нас у што веће пријатељство. Приступимо дакле с жаром и са пламеном љубављу ка Њему, да не навучемо на себе казне, јер уколико смо већа доброчинства примили, утолико ћемо већма бити кажњени, ако се покажемо недостојни доброчинства. Ово тело још кад је у јаслама лежало, успоштоваше мудраци (са Истока, нап. В. Д.). И непобожни људи и варвари, оставивши отаџбину и кућу, предузеће далеки пут и дошавши, са страхом и великим трепетом поклонише Му се. Подражавајмо дакле макар и варварима ми грађани небески, јер они гледајући у јаслама и колиби, не видеше ништа такво, што ти сада видиш, па ипак са великим трепетом приступише, а ти гледаш не у јаслама, већ на жртвенику, не жену, која (Га) држи, већ јереја, где предстоји, и Духа, где са великим изобиљем (благодати) лебди над предложеним (даровима). Гледаш не једноставно оно исто тело, као они, већ познајеш и његову силу и цело домостројитељство и ништа ти није од онога непознато, што је кроза њ извршено, будући да си у све тајне тачно посвећен. Побудимо дакле себе и ужаснимо се и покажимо много већу побожност од оних варвара, да не би одједном, нити без размишљања приступајући, огањ себи на главу сакупили. А то говорим, не да не приступамо (Причешћу), већ да не приступамо лакоумно, јер као што је опасно приступати непромишљено, тако је неучествовање у овој мистичној вечери – глад и смрт. Та ова је трпеза нерв наше душе, свеза разума, узрок поуздања, нада, спасење, светлост, живот. Ако после ове жртве тамо одемо, са великим поуздањем попећемо се до оних светих дворова, као да смо одасвуд неким златним оружјем опојасани. Та што говорим о будућем? Та ова ти тајна овде земљу небом прави. Отвори дакле врата неба и погледај, боље рећи не небо, већ небо небеса, и тада ћеш видети оно што је речено, јер оно што је тамо најдрагоценије, то ћу ти показати на земљи где лежи. Као што је у царским дворима најважније, не зид, не златни кров, већ тело цара, који седи на престолу, тако и на небесима тело Цара (Христа). Али то ти можеш сада видети на земљи. Не показујем ти анђеле, нити арханђеле, нити небеса, нити небеса небесâ, већ самог Владику њиховог. Зар не видиш, како на земљи гледаш оно, што је најдрагоценије? Не само гледаш, него и додирујеш, и једеш, и примајући идеш кући својој? Очишћавај дакле душу, спремај срце за примање ових Тајни”.

Знао је Свети Златоуст да људима није лако да приме истину о Телу и Крви Господњој, па је подсећао верне (у 82. беседи на Еванђеље од Матеја) да је Христос „Сам пио из чаше ради тога да ученици, чувши то (да су Његово Тело и Крв под видом хлеба и вина, нап. В. Д.), не би рекли: „Шта је то, зар једемо тело и пијемо крв?” и да се због тога не би смутили; јер кад је Христос о томе говорио, Његове речи су многе саблазниле. И тако, да се ученици тада не би збунили, Он сам је то први савршио, побуђујући их да Тајнама приступе без смућивања. С тим циљем Он је Сам пио сопствену крв”. И, на другом месту, вели Св. Отац: „Реч је Његова непроменљива, а наша чула се лако варају /.../ Христос нам није предао ништа чулно, него све духовно, само кроз чулне предмете /.../ Кад би ти био бестелесан, Христос би ти дарове предао бестелесно; али пошто је душа твоја сједињена с телом, Он ти духовно предаје кроз чулно”.

Свети оче Јоване Златоусте, учитељу наш и заступниче пред Престолом Свете Тројице, помоли се Великом Архијереју нашем, Христу Богу, да свагда учествујемо у Литургији и причешћујемо се на живот вечни и бесмртни, а не на суд или на осуду!


Литература

1. А. Фокин: Пресуштаствљење Светих Дарова у Тајни Евхаристије по учењу Св. Јована Златоуста (Алфа и омега 2-3/1996.) (на руском)

2. Душан Н. Јакшић: Живот и учење Св. Јована Златоуста, Сремски Карловци 1934.

3. Митрополит Никодим: Хришћански храмови и богослужења у време Св. Јована Златоуста (по његовим делима), „Журнал Московске Патријаршије” (бр. 11-12/1964, 2-3-4/1965, итд.), на руском)

4. Hans – Joachim Shulz: The Byzantine Liturgy, Pueblo Publishing Company, New York 1986.

5. Hugh Wybrew: The Orthodox Liturgy / The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine R. te, SPCK, 1989.

6. Архиепископ Георгије Вагнер: Златоустова Литургија и Св. Јован Златоуст, „Видослов” бр. 34/2005.

7. Архиепископ Георгии (Вагнер): Присхождение Литургии Иоанна Златоуста, „Liturgica”, 12 Rue Daru, Paris 1995.

 

[3coma14shkota]

O Ovom Prevodu SVetih Liturgija - Otac Justin Ćelijski

*

Отац Јустин Ћелијски​

​

О ОВОМ ПРЕВОДУ СВЕТИХ ЛИТУРГИЈА​

​

Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тај не Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна — света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Јер она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскоши Његове Бо
гочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Јер је Света Литургија: Црква са Христом и у Христу и Христос међу нама и у нама.


У светој тајни Крштења дат је сав свети програм и свети подвиг човекова спасења и обожења: сјединити се са Христом, обући се у Христа, охристовити се, обогочовечити се (Гал, 3, 27; Рм. 13, 14; Кол. 3, 9—12). А тај свети програм, а тај све*ти подвиг: то охристовљење, то обогочовечење остварује се најсавршеније у светој тајни Евхаристије, у светој тајни Литургије. Ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав богочовечански домострој спасења: од Оваплоћењадо Вазнесења Христовог, као живот живота нашег и као душа душе наше. Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостро]а спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Светог Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога домостроја спасења". Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом". И смерни причасник пре светог Причешћа исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни на необичан начин". Посреди је страшна и изузетно огромна тана; причасник сав трепти „гледајући боготворећу Крв и Тело" и причешћујући се њима, и доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 19; Кол. 2, 10).


Литургијско сабрање верних у Христу и причешће Христом открива и пројављује тајну Цркве као тела Христовог; литургијско свето Причешће је увек тело свеживог Господа Исуса: „Ово је тело мoje"; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда на*ново Његови. А и оних који се са нама тим светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (то јест чаша Св. Евхаристије) коју благосиљамо, није ли заједница — κοινωνία — крви Христове? Хлеб који ломи*мо (у Св. Евхаристији), није ли заједница — κοινωνία — тела Христовог? Јер је један хлеб, једно смо тело ми многи; јер се сви од једнога хлеба причешћујемо" (1 Кор. 10, 16—17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску заједницу — Цркву. У са*мој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њенеTajне и њене светиње. УЊoj je сав Нови Завет, завет у свеживотворној крви Бoжиjoj. Богомудри Кавасила благовести: „Црква показује себе у светим тајнама тела и крви Христове (тј.у Св. Литургији), не као у символима, него као удави у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој,као лозе у чокоту (Jн. 15, 1—5). Jep овде не постојисамо општост — κοινωνία— имена или аналоги ja по сличности, него истоветност — ταυτότης. Jep су овеTajne — тело и крв Христова, а то и jecτe истинита храна и пиће Цркви Христовоj; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људоском храном, него се она сама(тј.Црква) претвара у то тело и крв Христову ... И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћући се Његовим телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте тело Христово, и уди међу собом (1 Кор. 12, 27)".


Тако je апостолско и светоотачко доживљавање Свете Литургије као Tajнe саме Цркве, Tajнe причешћа и сједињења са Христом. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо cвoj савез са Господом Христом и као појединци и као „народ Божји" (ср. Тит. 2, 14; 1евр. 2, 17; 8, 8—10; 2 Кор. 6, 16); стално се утврђујемо и уцрквљујемо у Њему; и то je за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. То je оно што никада, никада не треба заборавити већ увек памтити и обнављати, и тако себе у Цркви стално изнова богочовечанским живо*том оживљавати. Зато Спаситељ иозакоњуje благовесну заповест: ,уОво чините у Moj спомен" (1 Кор. 11, 24—25; Лк. 22, 19).


Овај литургијски, овај евхаристијски спомен не само подсећа него и продужује сав Богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом.

По богонадахнутој речи Светог Јована Дамаскина: „Свршавање светих тајни на Литургији испуњава сав духовни и надприродни домострој оваплоћеља Бога Логоса".

Кроз Свету Литургију и свето Причешће на њој ми доживљујемо сав Спаситељев Бо*гочовечански домострој спасења као свој. А пре свега Његову свеопасоносну смрт и чудесно васкрсење. Јер они потпуно уводе у само срце и у саму вечност Богочовечанског подвига спасења.

Стога свети Апостол благовести: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господињу и васкрсење об- знањујете, докле не дође" (1 Кор. 11, 26).

Стога je Света Литургија основна тајна вере хришћанске — тајна обзнањивања и литургијског причесног даривања Христове смрти и васкрсења као нашег спа*сења, охристовљења, оцрквљења, обожења, обогочовечења.


Са тих разлога ево и три Свете и Божанствене Литургије на српском језику. Јер? — Православии хришћани су позвани да помоћу светих тајни и светих врлина, чијије извор и центар Света Литургија, доживљују Богочовечански домострој спасења у свима његовим богочовечанским красотама и блаженствима.


Следујући апостолском предању свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Св. Саве, дајемо овај превод Божанских Литургија на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма.

Јер као што се живот Цркве у целостиувек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски ихспајајући и сједињујући,тако и њен молитвени језик: самоjeонда истински народни акоjeизраз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика.

Kao што je смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати cвојом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примаjући га засвoj jeзик којим се обрaћa Богу, она га надахњхује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности.

Црква je.мерило и народа и jeзика народног, никад обратно.

Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив — увек сабира и спаја народ и народе и њихове jeзике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог.

У jeзику jeувек главно тајна речи; а тајна речи људске не oдвojивa je од тајне Речи Божje,словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег — Христа Богoчовека.

Отуда je литургијски jeзик увек еванђелски, псаламски, .молитвени jeзику надахнућу Духа Светог,jeзик богослужења и богославословљења, којим се ocвећује и посвећује народни jeзик. Тако се и живи народни jeзик ocвећyje богослужбеном, литургијском употребом,jep се, по Апостолу, све ocвећује peчју Божјом и молитвом (1 Тим. 4, 5).


Превод Божанствених Литургија: Св. Јована Златоуста, Св. Василија Великог и Прећеосввћених Дарова извршен је према грчком, староорпском и црквенословеноком тексту. За превоћење са грчког употребљавали смо пре свега старије и новије штампане Служебнике Јерусалимске Цркве, цари- градске Велике Цркве, Јеладске Цркве и Свете Горе, а затим и научна издања најстаријих грчких литургичких рукописа, као што су:


J.Goar, Ευχολόγιον. Venetia1730.


F. Ε. Brightman, LiturgiesEasternandWestern, Oxford 1896.


А .А. Дмитриевсюй, Описание литургическихъ рукописей хранящихся въ библютекахъ православ*ного Востока. ТомьII: Ευχολόγια. Кiевъ1901.


П. Τρεμπέλας, Αι Τρεις Λειτουργίαι κατά τούς έν 'Αθήναις κώδικας, Αθήναι 1935.


Μ. И. Орловъ, ЛитурияСв. ВасилияВеликаго, Спб. 1909.


Δ. Μοραΐτης, Ή Λειτουργία τών Προηγιασμένων, Θεσσαλονίκη 1955.

При превођењу на српски, као што рекосмо, користили смо и старосрпски превод, углавном из србуљских рукописних Служебника 14—16. века (првенствено из фонда библиотеке и музеја Српске Патријаршије) и из првог штампаног Служебника Божидара Вуковића. За црквенословеноки текст користили смо неколико стариjих и новијих издања Служебника Руске и Српске Цркве.

Као помоћна средства при превођењу имали смо ν виду и нови jeпреводе на новогрчки, руски, бугарски, немачки, енглески и француски (П. Tpεμπ'ελas-a, К. Керн-а, Митроп. Герасима, A. Maltzew-a, Т. Таrnawskog, Robertson-a, MgrSylvestre-a), као и досадашње преводе на српски jeзик (наш превод Ли*тургије Св. Лована Златоуста из 1922. године овде смо поправили а понегде и прерадили).


За коначну припрему српског текста Светих и Божанствених Литургща много су нам користила светоотачка тумачеша Свете Лиτyprиje)и то: Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског, као и новији литургички радови православних руских, грчких и српских литургичара и богослова.

Још неке напомене и објашњења ради больег разумевања овог превода и издања Светих Литургија на српском. Текст молитава, јектенија и возгласа, као и примедаба и упутстава за свештенослужитеље, унет је у овај Служебник онакав какав је засведочен данашњом саборном васељенском праксом Православних Цркава која продужује древно право*славно литургщско Предање. Сходно тој пракси, у овом нашем преводу све молитве у божаноком чину Св. Литургије налазе се на свом природном месту: непосредно испред свод их возгласа, којима се свака молитва логички и завршава. То посведочује већина старих литургијских рукописа и не мали број штампаних издања Служебника.

Исто тако, сходно литургијском сведочанству древног и савременог саборног Православља, извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније, и тропар Трећега часа у самом канону Евхаристије), стављени су овде у угласте заграде, јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. То особито важи за тропар Трећега часа у канону Евхаристије, за који су последньих неколико векова многи православни јерарси, литургичари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве епиклезе, што смо ми овде и учинили (тј. ставили смо га у Литургији Златоустовој испред молитве ,, Још Ти приносимо ...", а у Литургији Св. Василија испред молитве „Стога и .ми, Пресвети Владико .. .") На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста свете Анафоре, то jecт текста молитве епиклезе и освећења Дарова. Одсуство тог тропара Трећега часа у старијим (пре 16. века) рукописним Служебницима, како грчким тако и србуљским, као и у свим даначњим штампаним грчким Служебницима, сматрамо да овде није потребно ни доказивати.

Такође напомињемо да у Литургији Св. Васи*лија Великог, при самом освећењу евхариситијских Дарова, речи „Претворивши их Духом Твојим Све*тим" овде су изостављене (иако у .новијим словен*ским Служебницима постоје). Оне су непотребно и неумесно пренете овде из Златоустове Литургије, док у изворним текстовима Василијеве Литургије не постоје, јер су текстуално сувишне. Наравно, остале су овде завршне речи освећења Дарова Василијеве Литургије: „Проливеном за живот света. Амин, Амин, Амин."

Да не би некима изгледала чудна или неуобичајена понека места у овом нашем преводу Божанствених Литургија, те да то не би сматрали као од нас уведену новину, напомињемо и следеће:

Спомињање (и вађење честице) међу девет светих чинова на Проскомидији као првих Светих Анђела и Арханђела, засведочено је не само целокупном данашњом грчком литургијском праксом, него и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и србуљским и словенским.
Јер и Свети Анђели спадају такође у Цркву као Тело Христа Спаситеља и као „побожни Сабор Његових верника" (како о томе дивно говори оно сажето тумачење Св. Проскомидије од патриарха Филотеја Цариградског, наведено у нашем преводу на крају Проскомидије, у примедби испод текста).

Даље, возглас пред Трисветом песмом: ,,Јер си свет, Боже наш, и у Светима обитаваш ..." текстуално се тако налази у многим старим рукописним Служебницима, а тако је дословно очуван и у васкроном и празничном јутрењу (где је, несумњиво, пренет као такав из Литургије).

Даље, поредак ђаконовог узимања благослова од свештеника после завршеног Великог Входа дат је у овом Служебнику према извесним старим рукописним и штампаним Служебницима и, што је главно, према Архијерејском Чиновнику, јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља.

Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености и литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што je то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим Служебницима.

Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јересоког Служебника.


На крају, треба додати и следеће објашњење односно упутстава за свештенослужитеље при служењу Свете Литургије:

Постојеће напомене, упутства и објашњења у Служебнику, што су опширнија и детаљнија, тим самим показују да су новија и млађа, тј. да њихово уношење у текст Лилургије каснијегје датума.

Зато смо и ми у овом преводу, не могући их ипак изоставити или пренебрегнути, настојали пре свега да се не упуштамо у било каква додавања или прошириваньа тих упутстава и објашњења, а понегде и да не уносимо све оне подроб*ности које се налазе у новијим штампаним Служебницима.


Последња наша напомена одно си се на певање и одговарање на Светој Литургији:

Свуда смо бележили древну литургијску праксу Саборне Пра*вославне Цркве, засведочену и најстаријим изворним текстовима Литургије, а то је — да на све свештеничке и ђаконске возгласе, прозбе, јектеније и молитве на Литургији увек одговара народ, сав православни верни народ Божји.
Јер је Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа и у њој сви саборно живимо и саборно се молимо. У томе се такође испољава саборни карактер Свете Евхаристије.


На крају свега, моја небоземна молитвена, евхаристијска, литургијска благодарност Пастиреначалнику и Великом Архијереју Богочовеку Господу Исусу Христу и Светим Оцима, Литурзима Цркве Његове, што ме недостојнога удостојише и омоћаше да ово свето дело завршим.


Такође се овде особито захваљујем за драгоцену помоћ при коначном прегледу овога превода Божанствених Литургија четворици младих христољубивих богослова, докто*ра православие светоотачке теологије, јеромонасима: Атанасију, Амфилохију, Артемију и Иринеју. За труд њихов нека их Господ Бог помене у Цар*ству Своме.


На Благовести
1978. године



Архимандрит Јустин,
духовник Манастира Ћелије

ИЗВОР: БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ, превео Архим. Др Јустин Поповић, Београд, 1978.223-232.

+ + +​

Из предложеног текста Преп. Оца Јустина Поповића можемо јасно видети какав је став имао о поретку богослужења (тј. Свете Литургије), а истовремено видимо и његов начин опхођења према Црквеној власти у чијој је надлежности била и остала евентуална измена богослужбеног поретка.



Следујући светоотачком богољубљу Преп. Отац Јустин је радио на приближавању богослужења народу Бојем истовремено чувајући његову светоотачко искуствену утемељеност без рушења постојећег или наметања својег мишљења као нерикословеног.


Превелика је разлика између Духа који је руководио Преп. Оца Јустина и оног који руководи, нажалост, поједине од оних који себе издају за његове једине настављаче.



Све је Преп. Отац Јустин примао са смирењем што му је ондашња Црквена или Државна власт наметала али није се дрзнуо да спроводи самовољу у било чему.



Данас Атанасије, Амфилохије и Иринеј спроводе насиље над Артемијем, и онима који би да следују примеру Преп. Оца Јустина, узвикујући на сав глас да би тако радио и Отац Јустин да је жив.



Преподобни Отац Јустин није тако радио док је био жив, већ је напротив, пре страдао и трпео него што би другима наносио насиље и неправду.



Уосталом, и сам превод Св. Литургија које је урадио Преп. Отац Јустин је «стари начин» служења Литургије који суштински нема ничег заједничког са од Атанасија, и њему сличних, наметаног начина служења.



Тачно је да је Преп. Отац Јустин указивао на ствари које би требало испитати и евентуално променити у поретку Литургије, али је то остављао Св. Арх. Сабору СПЦ да уради, указујући му на постојеће проблеме.



Није ишао против и мимо Св. Арх. Сабора што је његова главна поука онима које именује на крају овог текста.



Ко је по питању богослужења и верности Оцима остао на путу Преп. Оца Јустина и ко трпи страдање, а ко клевеће, блати и распиње једног од духовних чеда Преп. Јустина, нека верни просуде сами.



Не заборавимо само да је Каинов грех одмах после Адамовог и по историјском следу и по суштини, зато треба запитати и савремене Каине: Где Вам је Брат?

Михаило Перовић​