Libija

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.982
11. septembar 2009.

Bengazi, letovanje u Libiji


Bengazi je drugi po veličini grad u Libiji, sa dobrim prigradskim plažama, nekoliko velikih parkova, i manje betonskih solitera iz 1970ih u odnosu na prestonicu Tripoli.

Izvor: B92


14917428474aa96cc106ed9838453915_extreme.jpg

Photo: Dennixo / Wikimedia Commons


Libija nije turistička destinacija u pravom smislu reči, jer zatvorenost zemlje i njena birokratija onemogućavaju jednostavan protok ljudi, ali ako uspete da obavite sve formalnosti uživaćete u velikom gradu koji kao da je zastao u vremenu.

Sa oko 1 milion stanovnika (Tripoli ima dvostruko više), Bengazi je najveći grad istočne Libije, dela zemlje koji ima pravu atmosferu Bliskog istoka, za razliku od zapadnog gde je društveni život bliži kulturi Magreba.

Za razliku od prestonice, Bengazi je mnogo primamljiviji za turiste – grad je orijentisan ka plažama i moru, a usporen život karakterističan za arapske zemlje na severu Afrike idealan je za odmor od stresnog života u Evropi.

S druge strane, turistička industrija je ovde tek u povoju i malo je ljudi koji govore engleski. Skoro svi natpisi su na arapskom, a kultura oblačenja manje je liberalna nego u Tripoliju, i ženama se savetuje da makar minimalno poštuju lokalne običaje.

Stanovništvo u većini čine Suni Muslimani (Suniti), društvo je vrlo konzervativno, a skoro sve žene nose hidžab kojim prekrivaju kosu.

Iako je živahniji od Tripolija, ni Bengazi nema noćni život u evropskom smislu. Za socijalizaciju je rezervisano kasno popodne i rano predveče.


18047405794aa96d98c5c2d439829345_extreme.JPG

Photo: Dennixo / Wikimedia Commons


ORIJENTACIJA


Arhitektura Bengazija je miks arapskog, otomanskog i italijanskog uticaja. Turci su vladali Bengazijem od kraja 16. veka do 1911. kada su ga okupirali Italijani. Grad je žestoko bombardovan tokom Drugog svetskog rata, ali medina i najuži centar su ostali sačuvani.

Al-Blaad je istorijski centar Bengazija, u kojem se nalaze medina i najveći broj starih građevina. Tu su skoncentrisane najbolje prodavnice garderobe, pijace, i stare džamije. U al-Blaadu se nalazi i nekadašnji italijanski kvart.

Medina se je stari deo grada, iz srednjeg veka kada su Bengazijem vladali Arapi, i do danas je ostala maltene netaknuta. Naslanja se na severni deo luke, a centralni deo čini veliki trg Maydan al-Hurriya (Trg Slobode).

ATRAKCIJE

El-Berka je palata iz 19. veka, najveća otomanska građevina u Bengaziju, sagrađena za vreme Rašid Paše II. Građevina je ofarbana u belo i zeleno i ima 360 soba.

Bait-al Medina al-Thaqafi je najbolji primer stambene arhitekture u Bengaziju. To je kuća nekadašnjeg turskog trgovca koja je danas pretvorena u muzej. Ima nekoliko balkona, arkade, i otvoreno dvorište sa fontanom.

Al-Fuwayhat – zoološki vrt i tematski park, koji lokalci zovu al-Bosco (kolokvijalan italijanski naziv za zoo vrt) nalazi se u centru grada. Sagrađen je još za vreme italijanske vladavine, a danas ima dobar izbor afričkih divljih mačaka i majmuna, dosta vrsta ptica, kao i nekoliko slonova. Odmah pored nalazi se skromni luna park, podignut tokom 1980ih.

Al-Buduzira je najveći i najpopularniji tematski park u gradu. Nalazi se izvan centra, u severnom delu Bengazija, a u njegov sastav ulazi i prirodno jezero. Jedan deo parka je namenjen za piknik, a drugi za zabavu sa velikim toboganima. Park je naročito popularan četvrtkom popodne, jer je petak u Libiji neradni dan.

HRANA I PIĆE

Libijska kuhinja je specifična i predstavlja spoj arapske i mediteranske sa jakim italijanskim uticajem, iz perioda kada je Libija bila italijanska kolonija.

Zbog toga Libijci često jedu testeninu, a pored paste jedu se najviše kus-kus, kebab i salate. U Bengaziju postoji relativno dobar izbor restorana, s tim što je usluga po pravilu spora, ali hrana nije toliko začinjena koliko stranci očekuju. Osim toga, služi se mlaka, pre nego topla.

Po kafeima u Libiji se najčešće piju kafa i čaj. Nescafe je poslednjih godina sveprisutan i postao je sinonim za kafu uopšte, tako da ako hoćete pravi espreso ili tradicionalnu arapsku kafu, onda to morate i da naglasite. Popularna su i gazirana bezalkoholna pića, kao i gusti sok od manga.

Akohol je u Libiji zabranjen, tako da se ne može nabaviti u regularnoj prodaji, ali se može naći ispod tezge. U glavnom se nalazi strano vino ili viski, ali po ceni koja može da dostigne i 100 $ po flaši. Postoje i lokalna alkoholna pića, mada prilično lošeg kvaliteta. Bezalkoholno pivo se legalno može kupiti na više mesta u gradu.

KAKO STIĆI

Avion - do Bengazija postoje direktni letovi iz Ciriha i Atine, a veća frekvencija saobraćaja je do Tripolija, odakle je moguće doći lokalnom kompanijom do Bengazija. Avio karte za domaće linije su vrlo jeftine.

Autobus – postoje direktne autobuske veze do Egipta, Jordana, i Sirije. Do Libijske prestonice Tripolija autobusom treba oko 12 sati.

SMEŠTAJ

Većina hotela je u državnom vlasništvu, pa su skladno tome najčešće nedovoljno održavani.

Tibetsi Hotel Benghazi je najbolja opcija za smeštaj u Bengaziju. Hotel je sagrađen 1970ih, malo je oronuo, ali je čist, klima i TV rade, a najbolje sobe imaju pogled na jezero. Na vrhu zgrade postoji kafe gde uz čaj i keks možete posmatrati zalazak sunca. Tel: +218 61 9095160
 
Poslednja izmena:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.982
Терасе резервисане за жене

БЕЛЕШКЕ С ПУТА: ЛИБИЈА

Терасе резервисане за жене


У Фезану, где оазе омогућују постојање насеља у суровој Сахари, препознатљив по сопственој архитектури, столећима опстаје Гадамес



Гадамес има и улице под ведрим небом



Гадамес, знан као римски Сидамус, а описиван као „Драгуљ пустиње”, „Бисер Сахаре“, „Лепота саграђена у иловачи”, „Пустињски извор плодности” је међу Туарезима, најпознатијим представницима Сахарских Бербера, одувек словио за земаљски рај. Данас је овај рај „напуштен”, будући да је либијска влада почетком осамдесетих година прошлог века саградила бетонске куће за становање са употребом воде, струје и санитарија, у које су пресељени становници старог Гадамеса.

У новом Гадамесу данас живи око 10.000 становника, углавном Туарега и Бербера, међу којима има и оних у чијим жилама тече арапска и црначка крв. Ове етничке групе одувек су живеле у некој врсти симбиозе. Једни су били трговци, а други транспортери и живот у оази без њих не би био могућ. Иако није насељен, стари Гадамес није сасвим пуст. Стари град је стављен под заштиту Унеска, као светска културна баштина, па све већи број младих људи реновира породичне куће, како би се бавили туризмом, који све више осваја Либију.

Свако у својој четврти

Гадамес је најбоље очувани град-оаза у Либији, опасан баштама и зидинама дугим седам километара, тако да споља делује као тврђава са капијама које се ноћу закључавају. Удаљен је око 600 километара од Триполија и налази се на тромеђи Либије, Туниса и Алжира, али у потпуности лежи на либијској територији. Називају га и „Капијом за Сахару” због стратешки важног положаја на коме се од давнина трговало и где су се укрштали каравански путеви за Тунис и Нигер, а касније за Триполис, Ал Кахир, Керуан и Тимбукту. Превозила се свакојака роба, со, племенити метали, дивље животиње, робови...
И Лимес Триполитанум, пут кога су изградили Римљани, завршавао се у Сидамесу. Столећима је овај град свијен око оазе, био централни трговачки центар за околне становнике пустиње, Бедуине, Бербере и Туареге, али и становници Фезана; Гараманти, Римљани, Арапи и Османлије, изузетно добро су профитирали од Транс Сахарске трговине.
Трговина постоји и данас, али се превози и шверцује нека друга роба. Због тога су у овом делу Сахаре појачане контроле и без посебне дозволе, странци не могу да посећују Гадамес. На сву срећу, ја сам добила дозволу без проблема, јер сам била гост либијског генерала авијације, који се школовао у бившој Југославији, у Вршцу и Задру. Оазу Гадамес дели седам породица-кланова који су произашли из два племена, Бени Уасит и Бени Улит. Сваки клан поседовао је своју четврт са идентичним детаљима: џамијом, медресом, тргом на коме су се одржавале светковине, вртом са танковијастим палмама и сопственом градском капијом. Кланови су имали вође, а припадници су се међу собом ословљавали са посебним именима – надимцима.

Кобиљи извор

Легенда каже да је Гадамес настао на месту где је једна група уморних бедуина заноћила. Сутрадан, када су кренули даље, један бедуин приметио је да је јуче у подне „гада амс”, нешто важно заборавио на пијаци. Враћајући се на пијацу несрећни бедуин пао је са коња. Оставши беспомоћно да лежи на тлу, умирао је од жеђи.
У једном тренутку његова кобила ударила је снажно копитом о тло, а већ у следећем, шикнула је вода и настао је извор. Назван је Кобиљи извор, „Аин Ал Фрас” и дуго времена град се једино из њега снабдевао водом. Данас је овај драгоцени извор запуштен и у бари која је преостала, башкаре се жабе. Гадамес се водом снабдева из бунара који се налазе ван зидина, а вода у град стиже подземним, или надземним каналима.
Снабдевање се строго контролише, па се водом прво снабдевају џамије, затим куће, домаће животиње, места за прање веша и на крају баште. Стари Гадамес је посебан доживљај, који подсећа на неки сан из 1001. ноћи. У њему, као да је време стало, па сам крећући се кроз његов тајанствени свет, у мислима и уз мало маште, успела да закорачим у прастара времена.
Већина кућа у Гадамесу наслања се са три стране на суседне куће, па одатле граду изглед лавиринта. Изгледу доприносе и наткривене улице од којих поједине имају отворе који пропуштају светлост и ваздух. Ови отвори штитили су од врућине, али и од непријатеља, јер њиховим затварањем у граду би настајао потпуни мрак. За овакав начин градње било је више разлога; пре свега заштита од Гиблија, пешчане олује која у пролеће и лето дува са југа, затим изједначавање огромних температурних осцилација током године у распону од плус 55 до минус 10 степени Целзијуса, и заштита од напада. Ако би непријатељ успео да уђе у град, одмах би се затварали отвори за светлост, гасиле би се лампе, а обезглављени уљези тапкали би по мрачним улицама као слепци. Троспратнице у Гадамесу које немају унутрашње двориште, на врху имају терасу, оивичену специфичним троугластим парапетима. Ове терасе спојене су међу собом неком врстом уских прелаза-мостића и чине „други ниво” града по коме су се кретале и живеле искључиво жене. Док су се мушкарци кретали „по првом нивоу”, мушког света, бавећи се трговином, обрађујући поља, и бринући се око стоке, жене су не силазећи на улице, без бурки и фереџа, живеле свој живот на крововима Гадамеса.
На питање како су преко уских мостића прелазиле старије и гојазне жене, речено ми је да су балансирање вежбале одмалена! Жене су господариле кућом и заштићене од мушких погледа, посећивале су родбину и пријатељице, а на кровним терасама су се дружиле, ћаскале, шминкале и чешљале огледајући се у огледалима утиснутим у парапете, украшавале шаке каном, размењивале куварске рецепте и оговарале.
Пошто су са тераса имале добар поглед на околину, најављивале су мушкарцима долазак каравана, избијање пожара, али и долазак нежељених гостију. Радиле су то певајући одређене песме са порукама вешто скривеним у текст и мелодију. Мушкарци би тада затварали вентилационе отворе и гасили лампе, остављајући лавиринте Гадамеса у потпуном мраку.

Куће за лутке

Неки делови Гадамеса су рестаурирани, тако да сам обилазећи их стекла представу о некадашњој култури становања у граду. Архитектура кућа грађених од иловаче, камена пешчара, палминог лишћа и стабла је јединствена, што се односи и на њихову унутрашњост.
Да би сазнала како се у њима живело, ушла сам у једну, питајући се читаво време како су многочлане породице могле да живе у кући за лутке и у тако скученом простору, како су се пели уз стрме степенице, како су пролазили кроз малена врата а да не ударе главом о довратак и како су у малој собици 2 x 2 могли да спавају мама, тата и петоро деце? Станови су традиционално окречени у бело, са црвеним геометријским цртежима и уобичајеним детаљима на зиду; ћилимима, орнаментима, огледалима, сликама Меке и бакреним судовима, тепсијама, чинијама и ибрицима.
У минијатурни стан ушла сам кроз уски ходник са нишама за лампе и посуде за воду и просторијом која би могла да се назове шпајзом. Уским степеницама попела сам се у китњасту просторију за госте и обедовање, украшену са много детаља, тепихом, меким јастуцима, деловима одеће и нишама са шареним вратима, налик плакарима. Из ове просторије одвајају се собице предвиђене за спавање, а спрат изнад налази се кухиња, тоалет и тераса, повезана са осталим женским терасама у Гадамесу.
Када сам се са душом у носу попела на терасу, угледала сам оно по чему се препознаје Гадамес. По женском свету, белим кровним терасама и читавом оазом која се видела као на длану. Недостајале су само жене, њихова граја и смех, но ту сам била ја, као усамљена представница женског рода. Уживала сам у погледу, прелазила сам са куће на кућу, преко уских мостића и огледала се у маленим огледалима као некада жене Гадамеса. Сишавши у врт да одахнем, препустила сам се мислима и испијању укусног чаја са свежим листовима менте и љуштеним бадемима.
Листајући брошуру која се нашла на столу, сазнала сам да су се у предивним кулисама Гадамеса снимали и филмови, међу њима најпознатији „Црни Шатор”, са Софијом Лорен и Џоном Вејном у главним улогама. Одлазећи из Гадамеса питала сам се на шта ме подсећа овај чудесни град. И сетила сам се. По свему, на добро организовану кошницу.

Соња Лапатанов
Објављено: 13.02.2011.
Извор: Политика магазин



 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
Najbolje očuvana rimska ruševina: Leptis Magna

Najbolje očuvana rimska ruševina: Leptis Magna


Blic



Leptis Magna nekada je bio znameniti grad Rimskog Carstva, sada je u ruševinama, ali vrlo dobro očuvanim, zbog čega se od 1982. godine ovaj lokalitet nalazi na UNESCO-voj listi Svestke baštine Afrike. Ruševine grada nalaze se u Al Khumsu, u današnjoj Libiji, i udaljene su svega 130 km od Tripolija.

97971_slavoluk-septimija-severa----nh53_af.jpg

Slavoluk Septimija Severa foto: NH53/flickr.com


Grad Leptis Magna osnovali su Feničani kao svoju koloniju oko 1100. godine pre Hrista. Važio je za jedan od vodećih gradova i bio je glavno trgovačko središte. Leptis Magna doživljava vrhunac 193. godine, kada Septimije Sever postaje rimski car. Sagradio je brojne građevine, čime Leptis Magna postaje treći grad po veličini u važnosti (ispred njega bile su Kartagina i Aleksandrija).

97972_hram-----ben-sutherland_af.jpg

Ostaci hrama foto: Ben Sutherland/flickr.com



Dioklecijan ga je učinio glavnim gradom provincije, ali nakon naglog pada trgovine, za vreme cara Teodosija I doživljava preporod i postaje sedište biskupije. Veliki udar za grad bio je napad Barbera 523. godine, od čije se pljačke grad nikad oporavio.

97974_rimsko-pozoriste-----robboman_af.jpg

Rimsko pozorište foto: Robbo-Man/flickr.com


Velzar, vojskovođa Justinijana I, osvaja Leptis Magnu 534. godine i pretvara je u provincijsku prestonicu Rimskog carstva. Međutim, zbog brojnih pljački do 650. godine grad napuštaju svi, tu ostaje samo vojni odred Rimskog carstva.

97975_severova-bazilika-----travcoa-travel_af.jpg

Severova bazilika foto: Travcoa Travel/flickr.com



Iskopavanja grada kojeg je prekrio pustinjski pesak, počela su 1911. godine, i sve do današnjih dana otkriveno je samo 5 % od ukupne površine. Sa iskopavanjem se prestalo, jer su usled jakih vrućina i suvih pustinjskih vetrova, počeli da propadaju otkriveni spomenici.

97976_votivni-luk------sludgegulper_af.jpg

Deo marketa: Votivni luk foto: sludgegulper/flickr.com


Leptis Magna je vrlo dobro očuvan rimski grad. I dalje ponosno stoje i prkose vremenu: slavoluk Septimija Severa, rimske terme, rimsko pozorište, stari i novi forum, skladišta... Bazilika i slavoluk važe za najnaprednije primere rimske umetnosti, na koje su uticaj izvršile afrička i istočnjačka tradicija.

97982_amfiteatar-----travcoa-travel_af.jpg

Amfiteatar foto: Travcoa Travel/flickr.com


Najbolje sačuvani deo grada je market, u okviru kojeg se nalaze votivni luk, kolonada i prodavnice. Što se tiče drevne gradske luke, još uvek se mogu prepoznati pristanište, skladišni prostor, tvrđave, hramovi. Ova luka pravi je primer najrazvijenije rimske tehnologije sa kanalima koji su regulisali reku Lebdu.
 
Natrag
Top