Lepe kuće Srbije

Član
Učlanjen(a)
28.02.2010
Poruka
3
Kuće zidane u šumadiji sa viševodnom drvenom krovnom konstrukcijom i velikim strehama i tremovima sa drvenim stubovima i kosnicima su najlepše stanište za čoveka.Takve kuće je projektovao prof.Boža Petrović,koji je inače rodom iz jednog pitomog sela u srcu šumadije po imenu Dići.
 
Učlanjen(a)
10.07.2010
Poruka
2.773
Проф. Божидар Петровић

bozidar_petrovic.jpg


Пре 15 година био је актуелан тај фамозни коридор 10 који је и данас актуелан. Божидар Петровић, пензионисани професор Архитектонског факултета у Београду, тада је у једном интервјуу рекао оно што од речи до речи још понавља:

„Много се говори о изградњи аутопута, а тиме и о новим царинским зонама, хотелима, мотелима, бензинским пумпама, банкама, мењачницама и другим објектима крај пута.
Ако тај аутопут пролази кроз брдовити Балкан и ову Србију, зашто не урадимо да онај путник намерник што долази са севера Eвропе осети да је прошао кроз једну особену земљу, јер ти објекти чине идентитет овог поднебља и овог народа. По бреговима и вијацима куда ће проћи тај велики светски пут, наши дедови и прапрадедови оставили су трагове својих хтења и своје енергије. Од нас, њихових потомака, било би и морално и дужнички да не подражавамо туђу памет као неуки потрошачи, већ да градећи светски пут градимо и свој на нама својствен начин. Кад већ улажемо толике паре, зашто не искористимо ову прилику да простор покрај будућег пута буде и особен и леп, да има своју атмосферу и своју духовност".



Заробљавање потомака


Добро зна проф. Петровић да за овај циљ треба да се бију још многе битке, па их он и бије. У 84. години живота. Бије битке против метала, стакла и бетона, састанци, обилази министарства, убеђује. Свуда наилази на исте препреке: паре, паре, паре. Сви говоре о парама, нико о духовности. То је он узео на себе, до последњег даха. Мада је изучио највише школе на којима се неимарство у нас учи, проф. Божидар Петровић није „патријарх" у српској архитектури. Општина Горњи Милановац, на чијем је тлу рађен, изабрала га је за главног архитекту, док је главни архитекта Београда његов ученик Ђорђе Бобић. Нема везе, чика Божи је важније да буде препознатљив него познат. А то је постигао више него ико. Ономе ко је бар једном видео неку од стотинак његових кућа просутих по Србији Гроцка, Лици, Прањани, Коштунићи, Рајац, Тара, Рипањ, Ириски венац... његово име аутоматски изазива топлину и нежност. Зато што су и куће према његовим пројектима топле и нежне, материнске, човекомерне, у потпуној хармонији с природом. Књига „Старе српске куће као градитељски подстицај", која је доживела четврто издање, има, вели, грешку у наслову, пошто нису само Срби такве куће правили, оне су израз балканског поднебља.
Појашњава: Кућа треба да задовољи два основна услова: потребе корисника и захтеве поднебља. Такве куће су у Србији постојале све до 20. века, а онда је полако започела њихова декаденција и сви су постали „модернисти". Најцрње је то што се обогатио скоројевић, а он прави кућу која му нити треба, нити је добра и која ће остати у наслеђе неким несрећницима после њега. Услед брзих промена навика и потреба, треба да правимо куће кратког века, највише за једну или две генерације. А ми правимо куће за наредних 300 година, као сто су, рецимо, оне бетонске зграде на Новом Београду, за наше чукунунуке који ће ко зна како живети и желети да живе. Тиме их заробљавамо што је веома нехумано.



Разум, а не патриотизам

А како треба?
Ја сам за наслеђе које неће бити полигон за клањање, него за остваривање савременог деловања. И ја сам за модерно, прихватићу све што је у модерном вредно, али нећу да копирам и компилирам, већ да га ускладим са подлогом наслеђа. Наши преци нису случајно правили куће какве су правили. Имате моравску кућу, војвођанску, златиборску, шумадијску, босанску... све различите, али све одговарају поднебљу. У Немачкој, у Поморанији, све је исти тип кућа, а ја сам богатији од њих јер је и моје наслеђе богатије. Два основна типа куће овог поднебља, објашњава професор, су динарска брвнара и моравска кућа. Прва се простире од Динаре до Мораве, док је друга дошла с југа, основа јој је косовска кућа. Шумадија се нашла тачно на судару та два типа и носи обележја оба. Пинарска брвнара је дводелна или троделна. Основни део је онај у коме се налази огњиште, заправо тај део носи име „кућа" које се касније пренело на цео објекат. Други део је соба, односно две собе ако је троделна. Посебан део је вајат, место за становање младих чланова домаћинства са потомцима. Стигла с југа у богатији поморавски крај, и моравска кућа је постала богатија у решењу. Лобила је трем из кога се улазило у све остале просторије, а касније и чардак, заправо проширени део трема у коме се живело, чак и спавало лети. Стиг је био читав мали град таквих кућа, била је милина стати и гледати их казе проф. Петровић. Велика је штета што бар нису у целини снимљене пре него што су потопљене на Ђердапу. И војвођанска кућа има трем, обележје моравске куће која јој је у основи. Као типична динарска брвнара, по мени је златиборска кућа ипак једна од најлепших. Шумадијска носи обележја и динарске и моравске, а највећи степен развоја достигла је као полубрвнара. Обе ове куће и њихове комбинације развијале су се и у градским условима, а неке од њих биле су праве палате са прекрасним тремовима и балконима. Али у градовима су такве куће углавном уништене. Уместо закључка, преносимо изјаву проф. Петровића из књиге Снежане Тошеве „Божидар Петровић Кућа као отисак трајања": „Морамо поштовати географију и наш положај на овој планети као неминовност и полазити у градњи од те условности. Самим тим, остварујемо континуитет. Очување континуитета није никакав 'изам', нити било чији патриотизам, већ логично, нужно и условљено понашање ако нам је стало до разумности, а не до помодарског и јефтиног егзибиционизма. Спајање модерног и наслеђеног и њихово претапање у особено је најтеже, али је зато највредније у култури једног народа".

Извор:srpskekuce



 
Učlanjen(a)
10.07.2010
Poruka
2.773
kapija-i-vajat-velisevci.jpg

Капија и вајат у Велишевцима

kuca_vlasotince.jpg

Породична кућа - Власотинце

kuca_cibutkovica.jpg

Породична кућа - Луњевица

kuca_u_brestoviku.jpg

Породична кућа - Брестовик

svestenicki_dom_g_milanovac.jpg

Свештенички дом - Горњи Милановац

selo_velisevci-ljig.jpg

Село Велишевци код Љига

skola_selo_poljanice-ljig.jpg

Школа у селу Пољанице код Љига

trem_u_banji_vrujici.jpg

Трем у Бањи Врујици
 
UREDNIK
Učlanjen(a)
26.09.2010
Poruka
992
Божžурња код Тополе
Власник ове куће подно Опленца Зоран, ради и жžиви у Тополи, али му је у селу Боžжурња очевина и стара очева кућа. Како је ова стара кућа дотрајала, он одлучи, не дирајући је, да јој придода ову своју. Мајсторе и неке материјале довео је и дотерао од Љига где је у последње време све вишšе мајстора за рад у камену. И то добрих мајстора који су срасли са својим гласовитим љиšшким пеšшчаром. И као šшто се на слици види, све је урађено како треба - зналачки и професионално.

Božurnja kod Topole

Vlasnik ove kuće podno Oplenca Zoran radi i živi u Topoli, ali mu je u selu Božurnja očevina i stara očeva kuća. Kako je ova stara kuća dotrajala, on odluči, ne dirajući je, da joj pridoda ovu svoju. Majstore i neke materijale doveo je i doterao od Ljiga gde je u poslednje vreme sve više majstora za rad u kamenu. I to dobrih majstora koji su srasli sa svojim glasovitim ljiškim peščarom. I kao što se na slici vidi, sve je urađeno kako treba - znalački i profesionalno.

Kuca (1).jpg

Kuca (2).JPG

bozurnja_topola1.jpg

Kuca (3).jpg

BOŽURNJA – Vođen idejom da se gradnjom prepoznaje narod, njegove osobenosti i duh, Zoran Miloradović, iz Božurnje kraj Topole, rešio je da lično doprinese predstavljanju srpskog naroda kulturom i arhitekturom, odnosno narodnim graditeljstvom.

– Svaka zemlja ima svoj stil gradnje, a mi ovde gradimo kuće kako ko hoće. Zagubismo tradiciju – kaže Miloradović, vlasnik tek završene kuće, građene u starom pomoravsko-šumadijskom stilu, pored očeve kuće, stare oko 300 godina.

Kuću u duhu tradicije je podigao u Božurnji, preko puta Oplenca, iznad najveće šumadijske reke Jasenice. Sagrađena je na Zoranovoj očevini, pored stare kuće. Pošto je stara dotrajala, Zoran je odlučio, ne dirajući je, da pridoda svoju novu, ali građenu "po starinski".

Građena "po starinski"

– Neka se preko njih ređaju generacijski prstenovi kao što je to nekad bio zakon u Srbiji – kaže Zoran koji, inače, živi u Topoli i podseća da Miloradovići vode poreklo iz sela Buljana kod Trstenika, odakle su se povlačili od Turaka ka Topoli.

Na ideju da staroj očevoj kući doda svoju novu, ali građenu u istom duhu, Zoran je došao 1992. kada je njegov kolega Miladin Josipović, iz Veliševca, renovirao staru kuću, uz pomoć arhitekte Božidara Petrovića, poznatog po osobenom stvaralačkom opusu koji čine kuće inspirisane srpskim narodnim graditeljstvom.

"Arhitekta Petrović je došao u Božurnju", seća se Zoran, "sa majstorskim metrom u džepu i posle proučavanja zaključio da na lepšem mestu nije postavio kuću, jer ova moja ima pogled na Oplenac, Rudnik, Venčac i Svetinju".

Gradnja je počela. Prvo je 1993. napravljen put, pa temelj za kuću, pa ploča, "a posle je krenulo redom da se prinavlja", priča Zoran, dodajući da je pored kuće sazidao i starinsku kačaru, neki bi rekli letnjikovac, a ovih dana završio je i trem.

Prednost ovih kuća, građenih sa krovom "na četiri vode", višestruka je – vetar im ne može ništa, imaju velike streje i oluci im nisu potrebni, a i geografski su okrenute kako treba, objašnjava Zoran.

Pomoć prijatelja

Kaže da je majstore doveo i neke materijale doterao iz Ljiga gde je u poslednje vreme sve više majstora za rad u kamenu. Kamen je iz Slavkovice, kamene ploče oko kuće su iz Struganika, zidano je duplom jaseničkom ciglama iz Natalinaca, kape za odžake kupljene su u Rači.

Za krovnu konstrukciju i ogradu svih objekata utrošeno je, prema rečima vlasnika, oko 30 kubika čamove građe sa Zlatibora.

U gradnji su učestvovali i prijatelji, a sve koji su pomogli Zoran je 31. avgusta okupio na osveštenje i veselje povodom završetka radova.

Zoranovu kuću u Božurnji je osveštao jerej Aleksandar Petrović koji je, podsećajući da u Srbiji postoji tradicija graditeljstva, napomenuo da sam živi u kući koju je još 1846. u Topoli sagradio Karađorđev sin, knez Aleksandar Karađorđević.

Knez Aleksandar je u toj kući, veličine oko 60 metara kvadratnih, sa kamenim podrumom i zidovima debljine oko 70 santimetara, živeo 10 godina, a onda je ostavio topolskom proti, a od 1996. u njoj je đakonski stan. "Ovo što sam uradio svakom se sviđa", priča Zoran, napominjući da "samo treba imati volje za srpsku tradiciju", jer, isto koštaju i kuće građene u duhu tradicije i "ove moderne kućetine, po lošim imitatorskim zapadnim uzorima, nikle širom Šumadije i Srbije".

Sličnih tipičnih srpskih kuća, prema projektima arhitekte Petrovića, ima oko 50 – uglavnom u selima oko Čačka, Gornjeg Milanovca i Ljiga (Donja Gorevnica, Zagrađe, Pranjani, Brđani, Dići, Rajac, Bečanj, Trbušani, Koštunići, Takovo, Lunjevica i druga).
 
Poslednja izmena:
Natrag
Top