LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Lenjingrad se branio kulturom
70 godina od blokade Lenjingrada, koji se od nemačkih granata, gladi i hladnoće branio i kulturom. Velika tragedija ruske istorije ispisana u brojnim književnim, filmskim i muzičkim delima
KRAJEM septembra 1941. godine nemačka vojska presekla je i poslednje prilaze Lenjingradu. Blokada je trajala skoro 900 dana. Od bombi, hladnoće, gladi, iznemoglosti, zaraze, umrlo je 1.500.000 ljudi. Takvo masovno stradanje stanovništva jednog grada nije do tada upamtila ni ruska, ni svetska istorija.
Od agonije bele smrti, koja je pred sobom mlela decu, starce, žene, radnike, lekare, inženjere, pisce... sve što je disalo, Lenjingrađani su se branili i - kulturom.
- Postoje dokumenti iz kojih se vidi da je odbrana kulturnih institucija, pozorišta i biblioteka imala jednak prioritet kao i odbrana fabrika municije - objašnjava nam dr Aleksej Timofejev, sekretar Centra za ruske studije pri Filozofskom fakultetu i naučni savetnik Instituta za noviju istoriju Srbije. - Sačuvani su i filmovi na kojima se vide izgladneli ljudi kako zaleđenim prstima listaju u biblioteci stranice knjiga. Dve su dimenzije bitne za razumevanje uloge umetnosti i kulture tokom blokade. Ona ljudska, najbolje se vidi iz primera pesnikinje Ane Ahmatove, koja u tim neljudskim uslovima piše stihove, bez obzira na to da li će i gde oni biti objavljeni, kao i državno-strateška, za koju je bilo od izuzetne važnosti da se muzikom, igranjem pozorišnih predstava podigne duh i moral, kako stanovištvu, tako i braniteljima.
U prvim nedeljama opsade kompozitor Dimitrij Šostakovič otpočeo je i svoju čuvenu 7. simfoniju, poznatu i kao “Lenjingrad”. Na izvestan način, tokom celog Otadžbinskog rata ona je simbolizovala otpor SSSR-a Trećem rajhu. Šostakovič, koji je sa porodicom evakusan već u oktobru, slavno delo koje je trebalo da predstavlja herojsku borbu protiv patnje, završio je u današnjoj Samari.
Filmska verzija simfonije “Lenjingrad”, u režiji velikog gruzinskog reditelja Georgija Paradžanova, izvedevna je premijerno mnogo godina kasnije - 31. januara 2005. godine. Dokumentarne sekvence užasa blokade pratio je sankpeterburški akademski simfonijski orkestar pod upravom Maksima Šostakoviča, dok su gosti u publici bili Leningrađani koji su preživeli opsadu.
- Ispovesti “blokadnika”, objavljene u nekoliko knjiga izuzetno su potresne, a u to vreme nastao je i ruski pandan “Dnevniku Ane Frank” - priča nam Timofejev. - To je “Dnevnik Tanje Savičeve”, u kome devojčica beleži smrti svih najbližih, a završava se čuvenom rečenicom “Ostala je samo Tanja”.
Veliki broj sećanja na izrazito hladnu zimu 1941. koja je bila najteža od sve tri provedene pod opsadom, prikupili su tokom 60-tih godina prošlog veka Danil Granin i Aleš Adamovič, a zbog cenzure u SSSR, njihova “Knjiga o blokadi” pojavila se tek nekoliko decenija kasnije. Ovogodišnji dobitnik Zlatnog lava u Veneciji, reditelj Aleksandar Sokurov je prema njoj pre dve godine snimio film, u kom današnja deca, vojnici, obični ljudi, umetnici, glumci, bez glume i rezova, samo čitaju ispovesti, proživljavajući na svoj način sve ono kroz šta su njihovi sugrađani prolazili pre mnogo decenija.
“Želeo sam da uhvatim trenutna osećanja koja izazivaju ove istinite priče o ogromnoj patnji, hladnoći, oskudici i smrti na ljude koji danas žive sigurno i udobno”, objasnio je reditelj koji tvrdi da je celog života želeo da snimi film o opsadi Lenjingrada. “Iako je “Knjiga o blokadi” prevedena na mnoge jezike, na zapadu ljudi i dalje ne razumeju šta znači jesti cipele, zemlju, ili jedni druge da bi preživeli.”
Svoje refleksije na detinjstvo pod opsadom, u gotovo autobiografskom “Ogledalu”, ovekovečio je i legendarni ruski reditelj Andrej Tarkovski. Uoči nenadane smrti od srčanog udara 1989. godine, velikan italijanskog filma, Serđo Leone pripremao se da otpočne snimanje filma o lenjingradskoj blokadi, a prema knjizi “900 dana” britanskog autora Harisona Salsberija. Inače, u posednje dve decenije, i u Rusiji, i na zapadu, objavljene su desetine beletrističkih, ali i publicističkih dela inspirisanih tragedijom grada na Nevi.
- Bez obzira na ideološku različitost i odnos koji ljudi imaju prema Otadžbinskom ratu i Staljinu, uspomena na blokadu ujedinila je i povezala stanovištvo ne samo Petrograda, već i cele Rusije, stvorena je neka vrsta kolektivnog mita, simbola otpora neljudskom stradanju - tvrdi dr Aleksej Timofejev.
Prema mišljenju ovog istoričara, oštra ruska zima koja se najčešće navodi kao jedan od glavnih razloga kraha Hitelerove vojske na istočnom frontu, jednako je bila nemilosrdna za sve. A najbolje su je, te 1941. godine, upamtili stanovnici Lenjingrada.
GORELO BRAŠNO
I ŽIVOTI ČESTO se među istoričarima vodila polemika da li je glad tokom blokade Lenjingrada bila posledica nemara i bahatosti sovjetske vlasti ili samog ratnog okruženja. - Nestašica hrane nije bila posledica nespremnosti, već granatiranja - smatra naš sagovornik. - Brašno, koje bi garantovalo opstanak, čuvalo se u takozvanim badajevskim magacinima, koje su Nemci pogodili već u jesen. Kada se to desilo svi su shvatili da ne gori brašno, već ljudski životi. Inače, tokom prve zime blokade dnevno sledovanje hrane bilo je obično parče crnog hleba.
SMRZNUTI HARMS Kobnu lenjingradsku zimu nije preživeo ni pisac Danijel Harms. Ekscentričan i neshvatan, pa samim tim i opasan tadašnjim vlastima, uhapšen je jedne večeri, u pozno leto 1941. i u kućnom rublju i papučama, crnom “maricom” sproveden u staljinističke kazamate. U februaru 1942, Danil Ivanovič Harms umro je od gladi u zatvorskoj bolnici u Lenjingradu.
STIHOVI
Ptice smrti u zenitu stoje,
taj što će Lenjingrad izdati, ko je?
Ne vičite, on diše i snuje,
još živ je on i sve čuje:
Kako na baltijskom dnu
sinovi njegovi jauču u snu.
Kako iz grudi im jecaj:
hleba i do sedmog se čuje neba...
Al’ surov je svod taj i škrt,
a iz svih prozora gleda smrt
(Odlomak iz pesme Ane Ahmatove)
Novosti
70 godina od blokade Lenjingrada, koji se od nemačkih granata, gladi i hladnoće branio i kulturom. Velika tragedija ruske istorije ispisana u brojnim književnim, filmskim i muzičkim delima
KRAJEM septembra 1941. godine nemačka vojska presekla je i poslednje prilaze Lenjingradu. Blokada je trajala skoro 900 dana. Od bombi, hladnoće, gladi, iznemoglosti, zaraze, umrlo je 1.500.000 ljudi. Takvo masovno stradanje stanovništva jednog grada nije do tada upamtila ni ruska, ni svetska istorija.
Od agonije bele smrti, koja je pred sobom mlela decu, starce, žene, radnike, lekare, inženjere, pisce... sve što je disalo, Lenjingrađani su se branili i - kulturom.
- Postoje dokumenti iz kojih se vidi da je odbrana kulturnih institucija, pozorišta i biblioteka imala jednak prioritet kao i odbrana fabrika municije - objašnjava nam dr Aleksej Timofejev, sekretar Centra za ruske studije pri Filozofskom fakultetu i naučni savetnik Instituta za noviju istoriju Srbije. - Sačuvani su i filmovi na kojima se vide izgladneli ljudi kako zaleđenim prstima listaju u biblioteci stranice knjiga. Dve su dimenzije bitne za razumevanje uloge umetnosti i kulture tokom blokade. Ona ljudska, najbolje se vidi iz primera pesnikinje Ane Ahmatove, koja u tim neljudskim uslovima piše stihove, bez obzira na to da li će i gde oni biti objavljeni, kao i državno-strateška, za koju je bilo od izuzetne važnosti da se muzikom, igranjem pozorišnih predstava podigne duh i moral, kako stanovištvu, tako i braniteljima.
U prvim nedeljama opsade kompozitor Dimitrij Šostakovič otpočeo je i svoju čuvenu 7. simfoniju, poznatu i kao “Lenjingrad”. Na izvestan način, tokom celog Otadžbinskog rata ona je simbolizovala otpor SSSR-a Trećem rajhu. Šostakovič, koji je sa porodicom evakusan već u oktobru, slavno delo koje je trebalo da predstavlja herojsku borbu protiv patnje, završio je u današnjoj Samari.
Filmska verzija simfonije “Lenjingrad”, u režiji velikog gruzinskog reditelja Georgija Paradžanova, izvedevna je premijerno mnogo godina kasnije - 31. januara 2005. godine. Dokumentarne sekvence užasa blokade pratio je sankpeterburški akademski simfonijski orkestar pod upravom Maksima Šostakoviča, dok su gosti u publici bili Leningrađani koji su preživeli opsadu.
- Ispovesti “blokadnika”, objavljene u nekoliko knjiga izuzetno su potresne, a u to vreme nastao je i ruski pandan “Dnevniku Ane Frank” - priča nam Timofejev. - To je “Dnevnik Tanje Savičeve”, u kome devojčica beleži smrti svih najbližih, a završava se čuvenom rečenicom “Ostala je samo Tanja”.
Veliki broj sećanja na izrazito hladnu zimu 1941. koja je bila najteža od sve tri provedene pod opsadom, prikupili su tokom 60-tih godina prošlog veka Danil Granin i Aleš Adamovič, a zbog cenzure u SSSR, njihova “Knjiga o blokadi” pojavila se tek nekoliko decenija kasnije. Ovogodišnji dobitnik Zlatnog lava u Veneciji, reditelj Aleksandar Sokurov je prema njoj pre dve godine snimio film, u kom današnja deca, vojnici, obični ljudi, umetnici, glumci, bez glume i rezova, samo čitaju ispovesti, proživljavajući na svoj način sve ono kroz šta su njihovi sugrađani prolazili pre mnogo decenija.
“Želeo sam da uhvatim trenutna osećanja koja izazivaju ove istinite priče o ogromnoj patnji, hladnoći, oskudici i smrti na ljude koji danas žive sigurno i udobno”, objasnio je reditelj koji tvrdi da je celog života želeo da snimi film o opsadi Lenjingrada. “Iako je “Knjiga o blokadi” prevedena na mnoge jezike, na zapadu ljudi i dalje ne razumeju šta znači jesti cipele, zemlju, ili jedni druge da bi preživeli.”
Svoje refleksije na detinjstvo pod opsadom, u gotovo autobiografskom “Ogledalu”, ovekovečio je i legendarni ruski reditelj Andrej Tarkovski. Uoči nenadane smrti od srčanog udara 1989. godine, velikan italijanskog filma, Serđo Leone pripremao se da otpočne snimanje filma o lenjingradskoj blokadi, a prema knjizi “900 dana” britanskog autora Harisona Salsberija. Inače, u posednje dve decenije, i u Rusiji, i na zapadu, objavljene su desetine beletrističkih, ali i publicističkih dela inspirisanih tragedijom grada na Nevi.
- Bez obzira na ideološku različitost i odnos koji ljudi imaju prema Otadžbinskom ratu i Staljinu, uspomena na blokadu ujedinila je i povezala stanovištvo ne samo Petrograda, već i cele Rusije, stvorena je neka vrsta kolektivnog mita, simbola otpora neljudskom stradanju - tvrdi dr Aleksej Timofejev.
Prema mišljenju ovog istoričara, oštra ruska zima koja se najčešće navodi kao jedan od glavnih razloga kraha Hitelerove vojske na istočnom frontu, jednako je bila nemilosrdna za sve. A najbolje su je, te 1941. godine, upamtili stanovnici Lenjingrada.
GORELO BRAŠNO
I ŽIVOTI ČESTO se među istoričarima vodila polemika da li je glad tokom blokade Lenjingrada bila posledica nemara i bahatosti sovjetske vlasti ili samog ratnog okruženja. - Nestašica hrane nije bila posledica nespremnosti, već granatiranja - smatra naš sagovornik. - Brašno, koje bi garantovalo opstanak, čuvalo se u takozvanim badajevskim magacinima, koje su Nemci pogodili već u jesen. Kada se to desilo svi su shvatili da ne gori brašno, već ljudski životi. Inače, tokom prve zime blokade dnevno sledovanje hrane bilo je obično parče crnog hleba.
SMRZNUTI HARMS Kobnu lenjingradsku zimu nije preživeo ni pisac Danijel Harms. Ekscentričan i neshvatan, pa samim tim i opasan tadašnjim vlastima, uhapšen je jedne večeri, u pozno leto 1941. i u kućnom rublju i papučama, crnom “maricom” sproveden u staljinističke kazamate. U februaru 1942, Danil Ivanovič Harms umro je od gladi u zatvorskoj bolnici u Lenjingradu.
STIHOVI
Ptice smrti u zenitu stoje,
taj što će Lenjingrad izdati, ko je?
Ne vičite, on diše i snuje,
još živ je on i sve čuje:
Kako na baltijskom dnu
sinovi njegovi jauču u snu.
Kako iz grudi im jecaj:
hleba i do sedmog se čuje neba...
Al’ surov je svod taj i škrt,
a iz svih prozora gleda smrt
(Odlomak iz pesme Ane Ahmatove)
Novosti