Član
- Učlanjen(a)
- 31.07.2010
- Poruka
- 2.814
Otvorio sam ovu temu jer zelim da cujem ko su po vama najvece legende srpskog fudbala.
Imamo ih dosta, a za mene najveca legenda naseg fudbala je Dragan Dzajic.
Rođen je u Ubu 30.maja 1946, mestu nedaleko od Beograda, a celokupna fudbalska karijera vezana je za FK Crvena Zvezda, u kojoj je igrao u periodu 1961-1978 sa izuzetkom dve sezone u Francuskoj Bastiji (1975-1977) gde je bio najbolji strelac ekipe sa 31 pogotkom. Za Crvenu Zvezdu odigrao 590 utakmica, po čemu je rekorder kluba. Igrao na poziciji levog krila i nosio dres sa brojem 11.
U nacionalnom dresu debitovao je sa 18 godina, 17.juna 1964. u meču sa Rumunijom. Rekorder je SFRJ po broju reprezentativnih nastupa, sa 85 utakmica i postignutih 23 gola. Od državnog tima oprostio se 16.09.1979. u Beogradu, protiv tada aktuelnih svetskih prvaka Argentinaca (4:2), u prijateljskoj utakmici specijalno organizovanoj u čast Dragana Džajića.
U većini anketa proglašavan je za najboljeg jugoslovenskog fudbalera svih vremena, a do današnjih dana ostao je ljubimac navijača,zahvaljujući prefinjenoj tehnici na terenu i ponašanjem van njega.
Nakon uspešne karijere na zelenom tepihu, posvetio se posla na mestu direktora Crvene Zvezde, da bi kasnije postao i predsednik. Ostaće zabeleženo da su "crveno-beli" pod njegovim vođstvom postali prvaci Evrope i Sveta 1991.
Tokom 2004. povukao se sa mesta predsednika "crveno-belih" iz zdravstvenih razloga.
Početkom februara stupio na dužnost direktora svih selekcija u Fudbalskom Savezu Srbije, a samo par dana nakon toga priveden zbog istrage u vezi sa transferima fudbalera Crvene Zvezde tokom druge polovine devedesetih i početkom ovog veka. Danas mu je ukinut pritvor i prema poslednjim informacijama braniće se sa slobode.
Dragan Džajić - legenda koja traje
Dragan Džajić je nekako postao i ostao usputna radost našeg života" - napisao je svojevremeno doajen jugoslovenskog novinarstva Miroslav Radojčić. O najznačajnijem fudbalskom imenu na ovim prostorima napisano je tokom minulih četrdesetak godina na hiljade priča ali nijedna od njih nije u potpunosti predstavila svog glavnog junaka. Ne zbog toga što je autorima nedostajalo talenta već zbog činjenice da se priča o najvećoj ikoni Crvene zvezde, jednostavno, ne može zaključiti tačkom. Ona nema kraja i možda je Radojčić, u rečenici koju smo citirali, uspeo da i najpreciznije objasni fenomen koji, ne samo u granicama Srbije i Crne Gore, predstavlja u "najvažnijoj sporednoj stvari" Dragan Džajić. On jeste legenda svetskog, evropskog, jugoslovenskog i srpskog fudbala zbog onoga što je ostvario kao igrač, kao i zbog rezultata koje je postigao kao rukovodilac najtrofejnijeg balkanskog kluba, ali je pre svega "usputna radost naših života". Jer, rekordi koje ovaj 62-godišnjak drži po broju nastupa, osvojenih trofeja i postignutih golova u reprezentaciji i Crvenoj zvezdi, nisu presudno uticali da njegova životna storija postane bestseler na fudbalskim meridijanima planete. Radojčić je to sjajno objasnio: "Džajić je postao nešto veliko i kolosalno, što smo svi mi, manje talentovani, želeli da postanemo ali nismo - on je bio uspešan. ostaje mi da razmišljam šta je tajna životnog uspeha. Iz svih ovih godina, verovatno to više naslućujem nego što znam. Čini mi se da je Džaja, ako ne otkrio, onda najbolje u životu primenio tu tajnu - važno je biti važan ali ne praviti se važan".
Pet puta u selekcijama Sveta i Evrope
Dragan Džajić je rekorder i kada su u pitanju nastupi fudbalera sa ovih prostora za selekciju Sveta i Evrope - činio je to pet puta! Prvi nastup imao je sa samo 23 godine na Marakani, protiv Brazila. Džajić je priznao da je taj meč dočekao sa klecanjem u kolenima.
- Ne znam ni danas šta mi se dešavalo pre te utakmice, živci su mi potpuno popustili. Takvu tremu nikada u životu nisam osetio ali kada smo istrčali na teren, i kada sam čuo eho 200.000 ljudi sa tribina nešto mi je "kvrcnulo". Mogao sam posle da igram nedeljama na Marakani, bez predaha - kaže Džajić.
Džajić je još jednom osvojio ovdašnju medijsku pozornicu pobedom u izboru za najboljeg fudbalera Srbije i Crne Gore u poslednjih pedeset godina. Osamnaestočlani žiri, sastavljen od selektora i igrača koji su na najmanje deset mečeva nosili kapitensku traku, dao mu je 54 boda što je 65 odsto od maksimalnog broja (Džajić nije imao pravo da glasa za sebe).
Tako ubedljiv trijumf, popularni Firi ostvario je u konkurenciji asova kakvi su Stojković, Savićević, Šekularac, Bobek, Mitić, Mijatović... na taj način i definitivno je stavljena tačka na pitanje "ko je bio najbolji". Naravno, nije i na priču o ovom velikanu sa i pored zelenih pozornica "najvažnije sporedne stvari na svetu". "Knjiga" o njemu je time, zapravo, samo dobila nekoliko novih stranica zbog kojih se vredi podsetiti na one sa njenog početka. naravno ne onih "statističko - rekorderskih", jer su te lekcije odavno naučili napamet svi pravi fudbalski zaljubljenici u ovoj državi.
"Varljivo leto 1968."
Najzanimljivija stranica u igračkoj biografiji Džajića je, verovatno, ona ispisana još daleke 1968. godine. Bila je to sezona u kojoj se "zlatni fudbaler" SCG prvi put popeo na vrh - bio je najbolji igrač evropskog prvenstva, uveo plave spektakularnim golom protiv Engleza u finale, bio strelac i na završnoj predstavi Kupa nacija, zaigrao za tim Sveta na Brazilskoj Marakani pred 200.000 gledalaca... te godine, nažalost, Džajić nije osvojio ni jedan od glavnih trofeja na međunarodnoj sceni. U finalu prvenstva Evrope, na Olimpijskom stadionu u Rimu, plavima je titulu odneo švajcarski arbitar Gotfrid Dinst (zapravo je poklonio Italijanima), a u tradicionalnoj anketi Frans fudbala za najboljeg igrača kontinenta, dvadesetčetvrogodišnjak iz Uba bio je samo treći. Najbolje objašnjenje kvalifikacije "samo", dao je legendarni nemački as Franc Bekenbauer: "Postavio bih pitanje novinarima, na način na koji to retko činim, kako je bilo moguće da Džajić 1968. godine ne dobije Zlatnu loptu Frans fudbala? Izvinite ali to je bio idotski propust!"
Najveći majstor fudbala svih vremena Pele, odabrao je reprezentaciju Jugoslavije za svoj oproštaj od Brazilske selekcije. Pred 170.000 gledalaca Na Marakani, 18. jula 1971. godine, nakon spektakularnog meča (2:2), Dragan Džajić je imao čast da bude poslednji kapiten jedne državne reprezentacije koji je pružio ruku Peleu u dresu "karioka". Mnogo godina kasnije, slavni Brazilac je prokomentarisao:
- Hteo sam da igramo baš proitv Jugoslovena jer su jedini umeli da nam pariraju na planu atraktivnosti, lepote i svega onog zbog čega ljudi dolaze na stadione. Želeo sam takođe i da na mom oproštaju bude Dragan Džajić jer spada u red igrača koji su obeležili istoriju fudbala. Iskreno, taj legendarni as mi budi pomalo i sujetu jer je po završetku igračke karijere postigao ono što ja nisam.
Džajić je te "varljive" 1968. godine ostao bez "zlatnih" trofeja ali je otvorio svoju riznicu za neke druge, možda i mnog vrednije. Među njima je, svakako, i priznanje koje mu je, nakon duela Brazila i selekcije Sveta, odao proslavljeni mađarski fudbaler Florijan Albert:
"Imao sam čast da u Riju igram zajedno sa Džajićem. Da budem potpuno iskren - na trenutke sam bio samo jedan od onih, neposrednih aktera i svedoka, koji su poželeli da zastanu i gledaju kako taj momak igra".
Dragan Džajić je bio pobednik i u izborima za Zvezdinog sportistu veka. Iako je u sportskom društvu iz Ljutice Bogdana poniklo mnogo vrhunskih asova, utisak je da izbor, ipak, nije bilo teško napraviti. Ovu konstataciju možda najbolje potvrđuju sledeći podaci:
Dragan Džajić je 590 puta nasatupao za Crvenu zvezdu (rekord), i postigao 285 golova (rekord). Kao igrač osvojio je pet titula šampiona Jugoslavije (rekord), i četiri Kupa, Srednjoevropski kup i trofej Super šampiona Jugoslavije. Kao direktor Crvene zvezde, osam puta se radovao osvajanju nacionalnog prvenstva, sedam puta domaćem Kupu i, naravno, jednom tituli Evropskog prvaka i jednom trofeju pobednika Interkontinentalnog kupa. U periodu od kada je predsednik crveno-belih, na Marakanu su stigle dve titule prvaka i tri pobednika Kupa.
Odkad je zakoračio u svet fudbala, Dragan Džajić se tako radovao osvajanju 33 trofeja!
Sličan epilog za Džajića su imale i naredne dve sezone - uspevao je da dovodi publiku do delirijuma, dobijao komplimente sa svih strana planete ali su "zlatne" pehare odnosili drugi. Većina slavljenika iz tih godina, međutim, potonula je brzo u zaborav, za razliku od Džajića. Za to što 1971. godine nije osvojio trofej, kao najbolji igrač ili kao član pobedničke ekipe Kupa evropskih šampiona, glavni krivac je bio irski arbitar Džon Karpenter koji mu je, u četvrtfinalnom meču između Crvene zvezde i Karl Cajsa u Jeni, pokazao crveni karton uskrativši mu priliku da se dokaže u najvažnijim mečevima sezone. O tom događaju Džajić priča:
- Ispostavilo se da je moje isključenje u jeni bilo kobno za Zvezdu. Iako je moj klub u prvom meču polufinala KEŠ-a, savladao u Beogradu Panatanaikos sa 4:1, u revanšu se desio debakl. Bio sam te sezone možda u najboljoj životnoj formi i uveren sam da sam bio u prilici da igram da ne bi onako izgubili. To me i danas "peče" kao i to što u Jeni nisam bio kriv. Tačno je da je neko od mojih saigrača u besu pljunuo sudiju Karpentera, on se okrenuo i crveni karton pokazao meni. Sada nije važno ko je bio krivac, neću to reći do kraja života, ali meni je savest čista. I dalje, međutim, sebi postavljam pitanje da li nas je taj nesrećni događaj koštao titule evropskog prvaka. Mislim da smo te godine bili bolji od Ajaksa ali...
O tome koliko je suspenzija koju je Džajić dobio od UEFA zbog crvenog kartona u Jeni, pokvarila finale KEŠ 1971. godine, možda najbolje govori peticija koju su fudbaleri Ajaksa potpisali tražeći od Evropske kuće fudbala da ispravi grešku. "Smatramo da finale na Vembliju ne bi smelo da prođe bez Džajića. Tražimo, uz pristanak našeg trenera Mihelsa, da on bude oslobođen daljeg izdržavanja kazne. Sa moralnog i ljudskog stanovišta to je naš dug prema ovom velikom fudbaleru. Na taj načinmi uvažavamo i takmičarski čin, sa željom da u finalu igraju najveći fudbalski majstori..." - stajalo je, izmađu ostalog u peticiji Ajaksovih fudbalera. Tvorac totalnog fudbala, tadašnji trener sastava iz Amsterdama Rinus Mihels, je reakciju svojih izabranika prokomentarisao:"To jeste inicijativa fudbalera ali i moja intimna želja. Džajića sam posmatrao na desetak mečeva i, da nije kapiten Crvene zvezde što izuzetno cenim, pokušao bih sve da ga dovedem u Ajaks. Poznajem sve asove od 1938. godine na ovamo ali ni sa kim ne mopgu da ga uporedim. Tako ubitačne, pravovremene i po protivnika razorne centaršuteve nije imao ni Garinča. Zanimljiv je i njegov dribling, ležeran i neshvatljiv. Džajić, jednostavno, dokazuje da fudbal kao igra može da se pretvori i u najprijatniju pesmu..."
ISPRAĆALA GA JE CELA KORZIKA
Izuzetno zanimljiva stranica Džajićeve fudbalerske karijere, ispisana je i za vreme njegovog boravka u Bastiji. Među domaćim kritičarima ima i onih, "umnih", koji su igračke vrednosti treće "Zvezdine zvezde" osporavali zbog toga što nije otišao u neki veći evropski klub. Baš zbog takvih stavova, koji se još ponegde, istina u debeloj senci, mogu čuti, vredi se podsetiti kako je Džajić bio dočekan i ispraćen sa Korzike. U "Frans fudbalu" dolasku slavne "jedanaestice" bile su posvećene pune tri stranice na kojima je, između ostalog, pisalo: "Francuski fudbal je, nesumnjivo, počašćen i obogaćen. Najmanje dve sezone, prema slovu ugovora i datoj reči Džajića, mi Francuzi divićemo se estetskom i racionalnom fudbalu ovog gospodina u kopačkama, čoveka koji je dribling i slobodan udarac levom nogom usavršio do perfekcije..."
U Bastiji, Džajić je zaslužio još jedan trofej koji nije bio obložen zlatom ali spada u red onih sa neprocenjivom vrednošću - za dve godine postao je idol stanovnika ovog malog korzikanskog grada. Kada se vraćao u Beograd, ispraćao ga je celi grad, kolona automobila bila je razvučena od centra do aerodroma... Popularnost koju je uživao tokom boravka na Korzici Džajić je, u knjizi Miše Vasiljevića "Džaja 11", objasnio rečima: "Iznenadio sam ljude u klubu jer nisam tražio vilu, kako su Parižani pisali, već običan apartman u blizini stadiona. Još više sam to učinio kada sam odbio mercedes koji su mi nudili, zadovoljavajući se jednim vremešnim ali solidno očuvanim folksvagenom. Okružen dobrim ali siromašnim svetom, nijednom nisam ni pomišljao da živim na visokoj nozi u tom ogromnom kamenjaru, i iritiram te ljude primitivnim zahtevima."
Naravno, Džajić je zaslužio naklonost Korzikanaca i sjajnim partijama u dresu njihovog prvoliogaša koji je te dve godine, u Francuskom šampionatu, prvi put u istoriji izgubio ulogu autsajdera.
Interesantno, kada je odlazio u Bastiju, Džajića nije ispratio niko iz Zvezde. Kao rukovodilac kluba iz Ljutice Bogdana, on kasnije nije dozvolio da se bilo kojem fudbaleru desi ono što je njemu 2. avgusta 1975. godine na surčinskom aerodromu kada su ga, posle dvanaest godina provedenih u Zvezdi, ispraćali samo članovi najuže familije. Oni igrači koji su u poslednjih dvadesetak godina odlazili iz Ljutice Bogdana u svet, upravo zahvaljujući Džajiću, nisu imali takvo iskustvo. Lep primer za ovu konstataciju su i reči Branka Boškovića koji je 2003. otišao iz Zvezde u Paris Sen Žermen: "Od kada sam došao na Marakanu do dan kada sam sa nje otišao Džajić mi je bio drugi otac. Bez njegove brige ne bih bio spreman za ovu fazu života koju sam započeo u Parizu".
MEČ U BARIJU NIJE IMAO REVANŠ
Džajić je umeo da ispravi i još jednu nepravdu koju je, kao fudbaler doživeo u Crvenoj zvezdi - nije dozvolio da se maja 1991. godine u Bariju ponovi greška iz Jene, odnosno Atine. To je najsvetlija stranica iz njegove karijere sportskog funkcionera. Najlepše ju je sam opisao prisećajući se detalja sa konferencije za novinare u sali stadiona "San Nikola", nakon osvojenog pehara pobednika KEŠ.
- Novinari iz inostranstva, pre svih iz Francuske, insistirali su od mene da im kažem nešto što ne mislim i što bi bio alibi za Olimpik. Optuživali su me, kao i trenera Petrovića, da smo u finalu Kupa šampiona igrali dekadentno, ziheraški, da smo uništili fudbal! Saslušao sam ih i upitao:"Ako je Olimpik bio bolji zašto nije postigao gol za 120 minuta? Usput sam slušao i dijalog Bobija Čarltona i našeg tadašnjeg selektora Ivice Osima. Englez se čudio što je tim kakav je Zvezda igrao tako oprezno i bojažljivo. Osim mu je odgovorio:"Mi često igramo dobro, ponekad i najbolje ali na kraju gubimo. Zar nije bolje kritikovati Zvezdu u pobedi nego u porazu? Tada sam zagrlio Osima i setio se kako su nas tapšali po ramenima i uvek govorili posle poraza da će sutra biti bolje i kako svaka igra ima i revanš. Nešto sam, međutim, dobro naučio i u Firenci 1968. godine, i u Atini tri godine kasnije - znao sam da utakmica u Bariju nije imala revanš - ispričao je Džajić.
Sportski zurnal
Imamo ih dosta, a za mene najveca legenda naseg fudbala je Dragan Dzajic.
Rođen je u Ubu 30.maja 1946, mestu nedaleko od Beograda, a celokupna fudbalska karijera vezana je za FK Crvena Zvezda, u kojoj je igrao u periodu 1961-1978 sa izuzetkom dve sezone u Francuskoj Bastiji (1975-1977) gde je bio najbolji strelac ekipe sa 31 pogotkom. Za Crvenu Zvezdu odigrao 590 utakmica, po čemu je rekorder kluba. Igrao na poziciji levog krila i nosio dres sa brojem 11.
U nacionalnom dresu debitovao je sa 18 godina, 17.juna 1964. u meču sa Rumunijom. Rekorder je SFRJ po broju reprezentativnih nastupa, sa 85 utakmica i postignutih 23 gola. Od državnog tima oprostio se 16.09.1979. u Beogradu, protiv tada aktuelnih svetskih prvaka Argentinaca (4:2), u prijateljskoj utakmici specijalno organizovanoj u čast Dragana Džajića.
U većini anketa proglašavan je za najboljeg jugoslovenskog fudbalera svih vremena, a do današnjih dana ostao je ljubimac navijača,zahvaljujući prefinjenoj tehnici na terenu i ponašanjem van njega.
Nakon uspešne karijere na zelenom tepihu, posvetio se posla na mestu direktora Crvene Zvezde, da bi kasnije postao i predsednik. Ostaće zabeleženo da su "crveno-beli" pod njegovim vođstvom postali prvaci Evrope i Sveta 1991.
Tokom 2004. povukao se sa mesta predsednika "crveno-belih" iz zdravstvenih razloga.
Početkom februara stupio na dužnost direktora svih selekcija u Fudbalskom Savezu Srbije, a samo par dana nakon toga priveden zbog istrage u vezi sa transferima fudbalera Crvene Zvezde tokom druge polovine devedesetih i početkom ovog veka. Danas mu je ukinut pritvor i prema poslednjim informacijama braniće se sa slobode.
Dragan Džajić - legenda koja traje
Dragan Džajić je nekako postao i ostao usputna radost našeg života" - napisao je svojevremeno doajen jugoslovenskog novinarstva Miroslav Radojčić. O najznačajnijem fudbalskom imenu na ovim prostorima napisano je tokom minulih četrdesetak godina na hiljade priča ali nijedna od njih nije u potpunosti predstavila svog glavnog junaka. Ne zbog toga što je autorima nedostajalo talenta već zbog činjenice da se priča o najvećoj ikoni Crvene zvezde, jednostavno, ne može zaključiti tačkom. Ona nema kraja i možda je Radojčić, u rečenici koju smo citirali, uspeo da i najpreciznije objasni fenomen koji, ne samo u granicama Srbije i Crne Gore, predstavlja u "najvažnijoj sporednoj stvari" Dragan Džajić. On jeste legenda svetskog, evropskog, jugoslovenskog i srpskog fudbala zbog onoga što je ostvario kao igrač, kao i zbog rezultata koje je postigao kao rukovodilac najtrofejnijeg balkanskog kluba, ali je pre svega "usputna radost naših života". Jer, rekordi koje ovaj 62-godišnjak drži po broju nastupa, osvojenih trofeja i postignutih golova u reprezentaciji i Crvenoj zvezdi, nisu presudno uticali da njegova životna storija postane bestseler na fudbalskim meridijanima planete. Radojčić je to sjajno objasnio: "Džajić je postao nešto veliko i kolosalno, što smo svi mi, manje talentovani, želeli da postanemo ali nismo - on je bio uspešan. ostaje mi da razmišljam šta je tajna životnog uspeha. Iz svih ovih godina, verovatno to više naslućujem nego što znam. Čini mi se da je Džaja, ako ne otkrio, onda najbolje u životu primenio tu tajnu - važno je biti važan ali ne praviti se važan".
Pet puta u selekcijama Sveta i Evrope
Dragan Džajić je rekorder i kada su u pitanju nastupi fudbalera sa ovih prostora za selekciju Sveta i Evrope - činio je to pet puta! Prvi nastup imao je sa samo 23 godine na Marakani, protiv Brazila. Džajić je priznao da je taj meč dočekao sa klecanjem u kolenima.
- Ne znam ni danas šta mi se dešavalo pre te utakmice, živci su mi potpuno popustili. Takvu tremu nikada u životu nisam osetio ali kada smo istrčali na teren, i kada sam čuo eho 200.000 ljudi sa tribina nešto mi je "kvrcnulo". Mogao sam posle da igram nedeljama na Marakani, bez predaha - kaže Džajić.
Džajić je još jednom osvojio ovdašnju medijsku pozornicu pobedom u izboru za najboljeg fudbalera Srbije i Crne Gore u poslednjih pedeset godina. Osamnaestočlani žiri, sastavljen od selektora i igrača koji su na najmanje deset mečeva nosili kapitensku traku, dao mu je 54 boda što je 65 odsto od maksimalnog broja (Džajić nije imao pravo da glasa za sebe).
Tako ubedljiv trijumf, popularni Firi ostvario je u konkurenciji asova kakvi su Stojković, Savićević, Šekularac, Bobek, Mitić, Mijatović... na taj način i definitivno je stavljena tačka na pitanje "ko je bio najbolji". Naravno, nije i na priču o ovom velikanu sa i pored zelenih pozornica "najvažnije sporedne stvari na svetu". "Knjiga" o njemu je time, zapravo, samo dobila nekoliko novih stranica zbog kojih se vredi podsetiti na one sa njenog početka. naravno ne onih "statističko - rekorderskih", jer su te lekcije odavno naučili napamet svi pravi fudbalski zaljubljenici u ovoj državi.
"Varljivo leto 1968."
Najzanimljivija stranica u igračkoj biografiji Džajića je, verovatno, ona ispisana još daleke 1968. godine. Bila je to sezona u kojoj se "zlatni fudbaler" SCG prvi put popeo na vrh - bio je najbolji igrač evropskog prvenstva, uveo plave spektakularnim golom protiv Engleza u finale, bio strelac i na završnoj predstavi Kupa nacija, zaigrao za tim Sveta na Brazilskoj Marakani pred 200.000 gledalaca... te godine, nažalost, Džajić nije osvojio ni jedan od glavnih trofeja na međunarodnoj sceni. U finalu prvenstva Evrope, na Olimpijskom stadionu u Rimu, plavima je titulu odneo švajcarski arbitar Gotfrid Dinst (zapravo je poklonio Italijanima), a u tradicionalnoj anketi Frans fudbala za najboljeg igrača kontinenta, dvadesetčetvrogodišnjak iz Uba bio je samo treći. Najbolje objašnjenje kvalifikacije "samo", dao je legendarni nemački as Franc Bekenbauer: "Postavio bih pitanje novinarima, na način na koji to retko činim, kako je bilo moguće da Džajić 1968. godine ne dobije Zlatnu loptu Frans fudbala? Izvinite ali to je bio idotski propust!"
Najveći majstor fudbala svih vremena Pele, odabrao je reprezentaciju Jugoslavije za svoj oproštaj od Brazilske selekcije. Pred 170.000 gledalaca Na Marakani, 18. jula 1971. godine, nakon spektakularnog meča (2:2), Dragan Džajić je imao čast da bude poslednji kapiten jedne državne reprezentacije koji je pružio ruku Peleu u dresu "karioka". Mnogo godina kasnije, slavni Brazilac je prokomentarisao:
- Hteo sam da igramo baš proitv Jugoslovena jer su jedini umeli da nam pariraju na planu atraktivnosti, lepote i svega onog zbog čega ljudi dolaze na stadione. Želeo sam takođe i da na mom oproštaju bude Dragan Džajić jer spada u red igrača koji su obeležili istoriju fudbala. Iskreno, taj legendarni as mi budi pomalo i sujetu jer je po završetku igračke karijere postigao ono što ja nisam.
Džajić je te "varljive" 1968. godine ostao bez "zlatnih" trofeja ali je otvorio svoju riznicu za neke druge, možda i mnog vrednije. Među njima je, svakako, i priznanje koje mu je, nakon duela Brazila i selekcije Sveta, odao proslavljeni mađarski fudbaler Florijan Albert:
"Imao sam čast da u Riju igram zajedno sa Džajićem. Da budem potpuno iskren - na trenutke sam bio samo jedan od onih, neposrednih aktera i svedoka, koji su poželeli da zastanu i gledaju kako taj momak igra".
Dragan Džajić je bio pobednik i u izborima za Zvezdinog sportistu veka. Iako je u sportskom društvu iz Ljutice Bogdana poniklo mnogo vrhunskih asova, utisak je da izbor, ipak, nije bilo teško napraviti. Ovu konstataciju možda najbolje potvrđuju sledeći podaci:
Dragan Džajić je 590 puta nasatupao za Crvenu zvezdu (rekord), i postigao 285 golova (rekord). Kao igrač osvojio je pet titula šampiona Jugoslavije (rekord), i četiri Kupa, Srednjoevropski kup i trofej Super šampiona Jugoslavije. Kao direktor Crvene zvezde, osam puta se radovao osvajanju nacionalnog prvenstva, sedam puta domaćem Kupu i, naravno, jednom tituli Evropskog prvaka i jednom trofeju pobednika Interkontinentalnog kupa. U periodu od kada je predsednik crveno-belih, na Marakanu su stigle dve titule prvaka i tri pobednika Kupa.
Odkad je zakoračio u svet fudbala, Dragan Džajić se tako radovao osvajanju 33 trofeja!
Sličan epilog za Džajića su imale i naredne dve sezone - uspevao je da dovodi publiku do delirijuma, dobijao komplimente sa svih strana planete ali su "zlatne" pehare odnosili drugi. Većina slavljenika iz tih godina, međutim, potonula je brzo u zaborav, za razliku od Džajića. Za to što 1971. godine nije osvojio trofej, kao najbolji igrač ili kao član pobedničke ekipe Kupa evropskih šampiona, glavni krivac je bio irski arbitar Džon Karpenter koji mu je, u četvrtfinalnom meču između Crvene zvezde i Karl Cajsa u Jeni, pokazao crveni karton uskrativši mu priliku da se dokaže u najvažnijim mečevima sezone. O tom događaju Džajić priča:
- Ispostavilo se da je moje isključenje u jeni bilo kobno za Zvezdu. Iako je moj klub u prvom meču polufinala KEŠ-a, savladao u Beogradu Panatanaikos sa 4:1, u revanšu se desio debakl. Bio sam te sezone možda u najboljoj životnoj formi i uveren sam da sam bio u prilici da igram da ne bi onako izgubili. To me i danas "peče" kao i to što u Jeni nisam bio kriv. Tačno je da je neko od mojih saigrača u besu pljunuo sudiju Karpentera, on se okrenuo i crveni karton pokazao meni. Sada nije važno ko je bio krivac, neću to reći do kraja života, ali meni je savest čista. I dalje, međutim, sebi postavljam pitanje da li nas je taj nesrećni događaj koštao titule evropskog prvaka. Mislim da smo te godine bili bolji od Ajaksa ali...
O tome koliko je suspenzija koju je Džajić dobio od UEFA zbog crvenog kartona u Jeni, pokvarila finale KEŠ 1971. godine, možda najbolje govori peticija koju su fudbaleri Ajaksa potpisali tražeći od Evropske kuće fudbala da ispravi grešku. "Smatramo da finale na Vembliju ne bi smelo da prođe bez Džajića. Tražimo, uz pristanak našeg trenera Mihelsa, da on bude oslobođen daljeg izdržavanja kazne. Sa moralnog i ljudskog stanovišta to je naš dug prema ovom velikom fudbaleru. Na taj načinmi uvažavamo i takmičarski čin, sa željom da u finalu igraju najveći fudbalski majstori..." - stajalo je, izmađu ostalog u peticiji Ajaksovih fudbalera. Tvorac totalnog fudbala, tadašnji trener sastava iz Amsterdama Rinus Mihels, je reakciju svojih izabranika prokomentarisao:"To jeste inicijativa fudbalera ali i moja intimna želja. Džajića sam posmatrao na desetak mečeva i, da nije kapiten Crvene zvezde što izuzetno cenim, pokušao bih sve da ga dovedem u Ajaks. Poznajem sve asove od 1938. godine na ovamo ali ni sa kim ne mopgu da ga uporedim. Tako ubitačne, pravovremene i po protivnika razorne centaršuteve nije imao ni Garinča. Zanimljiv je i njegov dribling, ležeran i neshvatljiv. Džajić, jednostavno, dokazuje da fudbal kao igra može da se pretvori i u najprijatniju pesmu..."
ISPRAĆALA GA JE CELA KORZIKA
Izuzetno zanimljiva stranica Džajićeve fudbalerske karijere, ispisana je i za vreme njegovog boravka u Bastiji. Među domaćim kritičarima ima i onih, "umnih", koji su igračke vrednosti treće "Zvezdine zvezde" osporavali zbog toga što nije otišao u neki veći evropski klub. Baš zbog takvih stavova, koji se još ponegde, istina u debeloj senci, mogu čuti, vredi se podsetiti kako je Džajić bio dočekan i ispraćen sa Korzike. U "Frans fudbalu" dolasku slavne "jedanaestice" bile su posvećene pune tri stranice na kojima je, između ostalog, pisalo: "Francuski fudbal je, nesumnjivo, počašćen i obogaćen. Najmanje dve sezone, prema slovu ugovora i datoj reči Džajića, mi Francuzi divićemo se estetskom i racionalnom fudbalu ovog gospodina u kopačkama, čoveka koji je dribling i slobodan udarac levom nogom usavršio do perfekcije..."
U Bastiji, Džajić je zaslužio još jedan trofej koji nije bio obložen zlatom ali spada u red onih sa neprocenjivom vrednošću - za dve godine postao je idol stanovnika ovog malog korzikanskog grada. Kada se vraćao u Beograd, ispraćao ga je celi grad, kolona automobila bila je razvučena od centra do aerodroma... Popularnost koju je uživao tokom boravka na Korzici Džajić je, u knjizi Miše Vasiljevića "Džaja 11", objasnio rečima: "Iznenadio sam ljude u klubu jer nisam tražio vilu, kako su Parižani pisali, već običan apartman u blizini stadiona. Još više sam to učinio kada sam odbio mercedes koji su mi nudili, zadovoljavajući se jednim vremešnim ali solidno očuvanim folksvagenom. Okružen dobrim ali siromašnim svetom, nijednom nisam ni pomišljao da živim na visokoj nozi u tom ogromnom kamenjaru, i iritiram te ljude primitivnim zahtevima."
Naravno, Džajić je zaslužio naklonost Korzikanaca i sjajnim partijama u dresu njihovog prvoliogaša koji je te dve godine, u Francuskom šampionatu, prvi put u istoriji izgubio ulogu autsajdera.
Interesantno, kada je odlazio u Bastiju, Džajića nije ispratio niko iz Zvezde. Kao rukovodilac kluba iz Ljutice Bogdana, on kasnije nije dozvolio da se bilo kojem fudbaleru desi ono što je njemu 2. avgusta 1975. godine na surčinskom aerodromu kada su ga, posle dvanaest godina provedenih u Zvezdi, ispraćali samo članovi najuže familije. Oni igrači koji su u poslednjih dvadesetak godina odlazili iz Ljutice Bogdana u svet, upravo zahvaljujući Džajiću, nisu imali takvo iskustvo. Lep primer za ovu konstataciju su i reči Branka Boškovića koji je 2003. otišao iz Zvezde u Paris Sen Žermen: "Od kada sam došao na Marakanu do dan kada sam sa nje otišao Džajić mi je bio drugi otac. Bez njegove brige ne bih bio spreman za ovu fazu života koju sam započeo u Parizu".
MEČ U BARIJU NIJE IMAO REVANŠ
Džajić je umeo da ispravi i još jednu nepravdu koju je, kao fudbaler doživeo u Crvenoj zvezdi - nije dozvolio da se maja 1991. godine u Bariju ponovi greška iz Jene, odnosno Atine. To je najsvetlija stranica iz njegove karijere sportskog funkcionera. Najlepše ju je sam opisao prisećajući se detalja sa konferencije za novinare u sali stadiona "San Nikola", nakon osvojenog pehara pobednika KEŠ.
- Novinari iz inostranstva, pre svih iz Francuske, insistirali su od mene da im kažem nešto što ne mislim i što bi bio alibi za Olimpik. Optuživali su me, kao i trenera Petrovića, da smo u finalu Kupa šampiona igrali dekadentno, ziheraški, da smo uništili fudbal! Saslušao sam ih i upitao:"Ako je Olimpik bio bolji zašto nije postigao gol za 120 minuta? Usput sam slušao i dijalog Bobija Čarltona i našeg tadašnjeg selektora Ivice Osima. Englez se čudio što je tim kakav je Zvezda igrao tako oprezno i bojažljivo. Osim mu je odgovorio:"Mi često igramo dobro, ponekad i najbolje ali na kraju gubimo. Zar nije bolje kritikovati Zvezdu u pobedi nego u porazu? Tada sam zagrlio Osima i setio se kako su nas tapšali po ramenima i uvek govorili posle poraza da će sutra biti bolje i kako svaka igra ima i revanš. Nešto sam, međutim, dobro naučio i u Firenci 1968. godine, i u Atini tri godine kasnije - znao sam da utakmica u Bariju nije imala revanš - ispričao je Džajić.
Sportski zurnal
